Прича се да је један Луковац из Бихора пошао за старовлашким кнезом Јованом Рашковићем еда би се на страни ћесара тукао против султана, те се, све за Рашковићем идући, пребацио у години Велике сеобе у Срем, откуда назад преко Саве никад више није прешао.

Прича се и да је неки Луковац, присилно мобилисан у војску пећког Нуман-паше, приликом боја на Суводолу код Сјенице пребегао Карађорђевим устаницима, па се као један од њих доцније, по пропасти устанка, такође једном засвагда преко Саве повукао.

Момчило Луковац је проживео свој кратки живот пре непун век, али безмало сва сведочанства о њему су магловита и двосмислена као да је и сам живео у легендарним давнинама. Већина тврди да се родио 1917, иако је на споменику над породичном гробницом (у којој нема његових земних остатака) уклесана 1919. као година његовог рођења; у једном документу чак стоји да се родио 1923. године.

Гледао се с неком Гором из суседног села; тој се, кажу, у току једног дана трипут смркавало, а двапут свањавало и зато ју је оставио; кажу и да је неколико месеци потом она родила мртво дете, док други веле да су њена и Момчилова мајка живо новорођенче однеле некуд и вратиле се без њега, каљавих сукања. У међувремену, Момчило је заволео Славицу; слао јој цедуље по псу Пурову; оженио се њом.

Момчило се наводно још пре рата прикључио партији и читао шапирографисане одломке из комунистичке литературе које, на молбу свог мирољубивог оца, није уносио у кућу, већ их је крио у качари, иза рога. По другима, пришао је комунистима тек у току рата. Било како било, изгледа да је у партизане отишао након пада Италије, у јесен 1943. године. Славица је у том тренутку носила њихово прво дете, али ће изгубити трудноћу услед тифуса. Можда је на тај губитак утицало и то што је о Момчилу више пута стизао глас да је погинуо, па, само што би за њим обукли црнину, однекуд би се дознало да је жив.

Након ослобођења Момчило се није враћао кући. Славица га је чекала код његових родитеља још пуне две године, а онда је по њу дошао њен отац да је врати у род. На одласку од Луковаца осврнула се и довикнула: „Почиње вјетар, затворите онај прозор да се не разбије.”

Момчилов отац ће каткад свечери управо у том прозору палити свећу и тихо, кроз сузе, помињати синовљево име.

Годинама после старчеве смрти, скоро пола века након рата, откриће се да му је син заробљен крајем 1943. у борбама око Пљеваља и депортован преко Саве, у логор на Сајмишту, где је погинуо на Васкрс идуће године од савезничке бомбе.

И тако сад из подножја Победника гледам преко, на Сајмиште, и мислим на ујака Момчила; и гледам новобеоградске солитере, иза којих сам, у Студентском граду, донедавно становао; и покушавам погледом да обухватим целу равницу преко, која је и оне давне Луковце прогутала; и гледам како и сунце, крволиптећи, нестаје на рубу те незасите равнице. А све то гледам, и гледајући сећам се, само да не бих мислио о томе како ћу ујутру и сам преко Саве прећи на путу ка Сурчину, одакле ћу се винути преко океана.

Прича је освојила другу награду „Милован Видаковић” 2020. и изворно је објављена у Српским недељним новинама, Будимпешта, година XIII, бр. 2, 14. јануар 2021, стр. 9.

За постојање Јовице Особе, магационера, дуго су сви у предузећу знали само по његовом необичном презимену. Ни неколицини нас с којима је колико-толико долазио у додир није било познато како и с ким он живи, дружи ли се и са ким и излази ли икуда, упражњава ли какав хоби – има ли живот мимо радног времена. И тако је било све до прошлог понедељка у подне. Тада је Јовица, износећи на магацинским колицима пакете с робом из производне хале, крај стражњих врата набасао на малу Милицу, мене и Горана, шефа, који смо користили паузу да ту, уз цигарету, попијемо кафу; угледавши нас, Јовица је застао и, без поздрава и било каквог увода, нити чекајући да се неко од нас њему први обрати, саопштио нам:

„Одлазим у петак.”

Горан је стиснуо усне и лупио се по стегну, очито се уздржавши од псовке, да би затим казао:

„Могао си то да најавиш мало раније. Милан на боловању, ти одлазиш…” Горан је, запамтио сам, нагласио одлазиш као да је у питању нека ретка, страна или застарела реч, па се руга Јовици што се њоме прави важан. „А и у суботу треба да се ради, имамо брдо поруџбина. Шта ја сад да радим?! Да измислим радника за три дана?!”

„Не знам”, рекао је Јовица угнувши раменима. „Али ја… Ја, у ствари… Не дајем отказ.”

„Него?”, зачкиљио је у Јовицу Горан.

„Ја… Одлазим”, одговорио је Јовица још одлучнијим тоном него први пут и показао руком у неодређену даљину, махнувши опруженом шаком трипут кратко као сатарицом којом пресеца невидљиву препреку пред собом, а потом је погурао даље колица с пакетима оставивши нас троје занемеле у чуду.

Слутња да нам је Јовица Особа најавио своју оставку не на радно место већ на место на овој планети, слутња коју смо, збуњени и забринути, убрзо поделили с још неколико колега, била је повод да се за овог до тада невидљивог човека наједанпут заинтересују сви у предузећу. Међутим, нико није успевао да с њим самим поразговара. Јер, пре свега, нико од нас троје непосредних сведока његових речи, а још мање од осталих, који су се о ствари обавестили из ко зна које руке, није био начисто да ли нам је Јовица најавио баш то што смо испрва помислили да је најавио. Отуд је било незгодно тек тако повести разговор о томе с човеком с којим пре тога, такорећи, нико никада није разменио више од поздрава. Он се пак са своје стране није трудио да након онога икоме даје икаква додатна појашњења. Наставио је да ради свој посао као да никоме ништа није рекао. Уколико би се у његовој близини неко од нас узврпољио или дао ма какав знак да се спрема да му се обрати, он би се направио да то не примећује и брже-боље се удаљавао. Тако су у том непријатном, чудноватом ћутању између њега и нас пролазили дани и ближио се најављени рок, петак.

Верујем да су многи, попут мене, каткад одмахивали руком и помишљали: јадник, хтео је само да на себе начас скрене пажњу, поиграо се с нама. Или: рекао је оно тек онако, у пролазу, као што толики, сити свега, првоме ко им искрсне пред очи кажу да ће отићи у Тунгузију, на Марс, у материну. Па и поред тога, није се могао пренебрегнути утисак да је, прво у начину на који је Јовица оно рекао нама трома, а затим и у начину на који је и све остале, данима, држао на дистанци, било нечега. Нечега веома онеспокојавајућег, што нас је, мислим, све нагонило да се у мислима непрестано враћамо на тог човека и његову могућу намеру.

Напокон је освануо петак. Јовица се на време појавио на послу. Владао се и обављао своје дужности као ма ког другог дана. Сви смо пажљиво мотрили на њега, али, као и раније, нико није успевао да му ухвати поглед, упути му реч или предузме било шта. Тако је дошао и крај радног времена, а чини што су нас све држале у стању својеврсне омамљености, готово паралисане, још нису биле разбијене.

Једино је Горану, изгледа, тада прекипело, јер је наједном почео да се распитује где је Јовица и да га, не кријући нервозу, тражи по кругу предузећа, очито решен да с њим истера ствари на чистац. Но упркос толиким очима упртим цео дан у Јовицу, овај се већ беше неприметно искрао с посла, испарио из круга.

„Ко га шиша!”, дрекнуо је напослетку Горан црвен од јарости. „Завитлава нас овде целе недеље… И нек завитлава, ево њему педале! Масловарићу, зови ми одмаʼ оног твог сестрића. Реци му да дође ујутру да ради уместо овог говнара – имаће мали плату колʼко је тражио!”

Разишли смо се кућама. Али сумњам да је икога држало место. Ја, рецимо, с посла нисам ни ишао право кући: на кружном току, уместо да аутом скренем у своју улицу, ухватио сам се крака што се спуштао ка кеју и крају где се, проверио сам дан раније у нашој евиденцији запослених, налазила адреса Јовице Особе.

Скренуо сам у Јовичину улицу и, тражећи број шеснаест, почео да успоравам. Ипак, пре него што сам доспео до солитера над чијим се улазом налазио тражени број, учинило ми се да преко пута видим паркирану Горанову црну октавију, те сам само продужио и након стотинак метара скренуо у уличицу лево. Паркирао сам се испред кафића који се ту налазио и ушао унутра. Поручио продужени еспресо. Испијао га четрдесет минута. Потом сам кренуо пешке ка Јовичиној згради.

Не знам да ли је она октавија заиста била Горанова. Углавном, више је није било онде где сам је раније спазио, па сам, одахнувши, застао пред Јовичином зградом.

Већ се беше спустила ноћ и у становима су горела светла. Тек покоји прозор био је замрачен. Нисам могао знати да ли је неки од њих Јовичин.

Пришао сам улазу зграде. На интерфону није било типке с натписом Особа. Још десетак минута сам разгледао околину и напрегнуто ослушкивао, у нади да ћу по неком суптилном знаку моћи да закључим да ли се у згради збило ишта необично. Најпосле сам отпешачио назад до свог аута паркираног у оној споредној уличици и одвезао се кући.

Целе ноћи нисам тренуо. Јутрос, у суботу, на посао сам кренуо са стрепњом и несносном главобољом. Иако сам тамо обично стизао међу првима, око пола сата пре почетка радног времена, овог пута ми је пошло за руком и да закасним неколико минута. Одмах ми је пало у очи да на паркингу предузећа нема Горанове црне октавије, која је још одавно морала бити ту. То је било последње што сам видео пре него што осетих како ми нешто заптива дах и потонух у таму.

Прича изворно објављена у часопису Бокатин дијак.

Насловна слика: Леа Игнатијус, Прозор у ноћи, 1988.

ПУТ КОЈИМ НЕ ПОЂОХ

У жутој се шуми пут рачва на два,
Али не могавши на оба да крочим
У исти мах, дуго стајао сам ја
Гледајућ низ један како завија
За шипражје густо – докле сежу очи;

Онда пођох другим, ваљаним једнако,
Но наизглед с једним преимућством малим,
Јер, затрављен, зваше да њим прође ма ко;
Мада ранији су шетачи свакако
И један и други исто утабали,

Уз то, равномерно тог јутра поподи
Њих лишће што нико стопом не облати.
О, првим ћу, рекох, други дан да ходим!
Премда, свестан да пут у нови пут води,
Сумњао сам да ћу икад да се вратим.

Говорићу ово не без уздисаја
Годинама након тог одсудног трена:
Два пута у шуми рачваху се, а ја
Пођох оним који ређе се осваја
И тим разлика је сушта начињена.

ПЛАН

Видех крупног, белог паука где лежи
На црњевцу белом, држећи лептира
Ко крут парчић газе беље од папира –  
Разноврсна бића смрти и кварежи
Здружила се, зором, ко у чвор на мрежи
Или кап вештичјег моћног еликсира –
Паук налик крину, цвет ко пена вира
И, ко змај папирни, лептиров леш свежи.

Шта је оденути могло у белину
Црњевац крај пута невини и плави?
Шта паука попе на цвета висину,
Па ту и лептира намами кроз тмину?
Шта доли план таме да чуди и страви? –
Ако план се таквим ситницама бави.

МЕРА ЗЛАТА

Кроз град се прашина непрестано вила,
Сем кад магла с мора уз тло би је збила,
А нама је, деци, говорено да та
Прашина у себи садржи траг злата.

Мноштво би прашине, увис подигнуто,
Налик богу било на небу у сутон,
Али нама, деци, казали би на то
Да део прашине дословце је злато.

Тад у Голден гејту живело се тако:
Злато трунило нам пиће, јело свако,
Зато нама, деци, поука је дата:
„Сви ћемо појести своју меру злата.”

Превео Мирко Јовановић

---

Роберт Фрост је рођен 1874. у Сан Франциску. Након очеве смрти од туберкулозе 1885. сели се с породицом на исток земље, у Масачусетс. Од 1912. живео је у Енглеској, где су објављене његове прве две књиге песама. Године 1915. враћа се у САД. Живи у Њу Хемпширу и Вермонту, проводећи зиме на Флориди. Држи предавања на неколико универзитета. Добитник је четири Пулицерове награде за поезију. Умро је у Бостону 1963. године, двадесет пет година након своје жене Елинор. Од шесторо њихове деце, песника је надживело само двоје.
Објавио је двадесетак књига поезије, међу њима: Северно од Бостона, Планински интервал, Њу Хемпшир, Дрво сведок, Тешко је не бити краљ.

Одломак из романа Између црних поља, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020.

Станислав се родио око 1890. године у Рицерки Горној, као други син Маћеја и Катарине Мако. Краљевство Галиције и Лодомерије, како је гласио званичан назив аустријске провинције у којој се налазило Станислављево место рођења, у то је доба крштено од стране свог пољског сеоског живља као Golicja i Głodomeria – Голаћија и Гладоморија. Народ се отуда масовно исељавао, што у друге крајеве Двојне монархије, што у суседна два царства, Немачко и Руско, што преко Атлантика. Породица Мако припадала је првој врсти миграната: убрзо по Станислављевом рођењу населили су се у околини Брода на Сави, каснијег Славонског Брода. Овде Маћеј већ почетком новог века води сопствену парну пилану. У међувремену, након двојице синова, Катарина рађа кћери Ану, Маријану, која као мала умире од шарлаха, и Паулу.

Почетком Великог рата Станислав и његов старији брат Томаш бивају мобилисани и послати на Источни фронт. Станислава у једној од првих борби заробљавају Руси. Неколико месеци касније придружује се хиљадама заробљених и пребеглих Срба и других Јужних Словена који као добровољци ратују на страни Русије у Добруџи. Део је групе добровољаца која се по избијању Октобарске револуције из Одесе пребацује, кроз Сибир, на Далеки исток, одакле преко Сингапура и Цејлона плови за Суец, а затим из Александрије за Солун. На Солунском фронту, међу српским војницима, негдашњи Станислав Мако већ је познат искључиво као Станко Маковић.

Вративши се након ослобођења у Брод на Сави, Станко затиче празну кућу: брат заглавио на фронту, у блату родне Галиције; отац умро од излива крви на мозак друге године рата; сестра Ана се удала за некаквог Немца, који је након тастове смрти преузео и брзо упропастио посао с пиланом, и поткрај рата побегла с њим ко зна куда; Паулу, мезимицу целе породице, посебно мајке и млађег од браће, покосила „шпањолицаˮ; мајка померила памећу, причињавало јој се како њена деца певају и играју око куће, виђана где их по пољу дозива и с безумним осмехом на лицу игра и сама, те једне ноћи, највероватније кренувши за тим утварама, пала низ степенице и скрхала врат.

Шта је Станко учинио с кућом, да ли је било какве друге вредније породичне имовине и како је с тим поступио, да ли су иза родитеља остали, можебити, дугови, које је он као једини преостали наследник требало да подмирује – није познато. Тек млади Станко заувек напушта Брод и наредних се неколико година потуца диљем нове државе, радећи, између осталог, као дрвосеча, путар, гробар и кријумчар. Тако се у пролеће 1923. обрео на реци Тари.

Потражња за дрвеном грађом била је у првим поратним годинама вероватно већа него икада пре. Један од предела одакле је нештедимице извлачена био је кањон Таре. Пошто би се на шумовитим кањонским странама дебла оборила, спуштана су до реке низ точила, такозване риже, и задржавана на једном месту док их се не накупи на десетине хиљада кубика. Потом је та силесија дрвета отискивана низ матицу. Спуштање и праћење обловине водом до одредишта називано је трифтање, а људи задужени за тај тежак и опасан посао трифтари.

Станко је неколико пута раније долазио на Тару као дрвосеча. Сада је желео да се окуша и као трифтар.

Ноћ уочи кретања трифта, однекуд узводно чули су се хука, грмљавина и као нека полуразговетна, готово људска дозивања и „опања”. Искуснији трифтари су шапутали како су оно гласови њихових другова страдалих на реци. Нису казивали ништа мимо тога, али је свима било јасно на шта то слути. Већина није могла склопити ока на око целе ноћи. Понеко је покушавао да објасни да се оно чују само пирење југовине и одвугао снег, што се кида с висова, рони земљиште и дрвета с расквашених стрмина и усовима се сурвава ка дну кањона, али су такви једва и сами себе слушали. Само се неколицине није дотицало ништа од тога и поспали су крај ватара као кладе.

Упркос црним слутњама и узнемирености трифтара, трифт је сутрадан кренуо као по лоју. На десетом-петнаестом километру, букови су у једно уско грло међу стенама сабили неколико дебала, па је настало загушење – лагер – и све је стало; али онде се одмах, долетевши преко облица на води, нашао поштар, трифтар задужен за разбијање лагера, и док си рекао Оп-оп-оп!, чеони трупци су покренути и затутњала је стихија претходно устављене дрвене грађе. Настављен је пут ка одредишту, Броду на Дрини.

Тек након неколико тренутака зачула се кроз тутањ трупаца и воде вика и настала је узбуна. Запењена река ваљала је једно људско тело међу деблима.

Нико није знао откуд се и зашто један новајлија затекао у близини лагера, где је место само најискуснијима и најумешнијима. Још је нејасније било како је новајлија преживео јер трифтар покошен брвном што одскочи од стене бива потом напросто самлевен лавином дрвене грађе. Али није било времена за бављење овим недоумицама. Требало се постарати за онесвешћеног и изломљеног, чудом живог друга. Ту је неко поменуо да у Бистрици, до које није било далеко, има једна жена вешта видању рана, намештању ишчашених и сломљених коски, развезивању завезаних црева и томе слично.

Станко се месецима опорављао под кровом Аћима и његове брижне, мелемнопрсте сестре од стрица Паве, који беху, уз двоје Аћимове ситне деце, једини претекли из бистричке куће Бујака након епидемије шпанске грознице. Разговарао је Станко с њима радо, много и, како му је бивало боље, све више и слободније. Каткад су их збуњивале његове речи; нису били сигурни да ли му се услед несреће на реци и у глави нешто расклимало, да ли бунца.

Примера ради, говорио им је једном како Тара нема „смисла за шегуˮ јер му је, због мале представе с хуком и буком, због те шале којом су ноћ уочи кретања трифта он и још двојица хтели да „размрдају срцаˮ својих другова, ова река здробила кости и умало га убила.

„А ви сте прави синови и кћери Таре!”, пошто га Бујаци гледаху бело и камених лица, додавао је кроз смех, иако му је смејање задавало велики бол и пресецало дах.

Другом приликом је, у сасвим друкчијем тону, помињао како се његов шлеп откинуо од Брода на Сави, опловио пола света, па поново пристао уз Брод; затим се опет, насвагда, од Брода откинуо, опловио пола краљевине и, таман кад је чувши да се трифтарско одредиште на Дрини такође зове Брод помислио: „Ако неће шлеп Броду, Брод ће шлепуˮ, те му дошло да се смеје тој игри судбине с њим, а оно га задеси бродолом и његов се шлеп насуче ту, у Бистрици.

После ове чудновате беседе Станко је заћутао и тако ћутећи дуго лежао крај огњишта и пиљио у чађаве греде изнад, као у какав разбијен небески сплав. Гласнуо се тек предвече, када је, закачивши небоплавим погледом известан дрвени предмет на зиду, замолио да му се „попјева штогођ јуначкоˮ. Аћимови дечаци, Миљан и Јанко, заграјали су у знак подршке изненадном предлогу. Њихова строга тетка Пава напоменула је да се код њих гусле нису чуле пет и више година, откако им се кућа готово ископала.

„Е, саʼ ће се чут!ˮ, казао је на то Аћим и скинуо инструмент са зида.

Отада су вечерње попијевке, мало-помало, постале обичај у дому Бујака. Домаћини и неговатељи Станкови поново се нису могли чудом начудити – и она два дечака у чуду су гледала – како тај солунац и потуцало, који је свашта доживео и преживео, који једва да је јекнуо оних првих дана док је уместо од меса, костију и даха био сав од бола, цмоли као дете слушајући где Марков Шарац посрће уз Урвину планину итд. Једном-дваред Станко их је и добро забринуо јер је након вечерњег епског програма ноћ проводио у грозници. Али сутрадан је по правилу бивао бодрији и, уопште узев, показивао знаке убрзаног опоравка; више нико од њега није чуо приче пуне неразумљивих метафора и каламбура, каква је била она о Броду и шлепу.

Негде у лето, или почетком јесени, Станко се напокон придигао на ноге и почео помало да излази пред кућу. Село се посве привикло на њега, као и он на село.

Једном Бујацима наврати неки Врљо, који се са Станком отпрве споразумео и зближио. Станко, већ према своме обичају да „размрдава срцаˮ, загрли у један мах Врља и, погледавши у Паву која стајаше више њих двојице, вели јој: „Овај ће нам бити кум.ˮ На то Пава Врљу, ни кривом ни дужном, звизне шамарчину. Врљо је после причао: „Кад ми је приши, око главе ми се три свадбена кола обрнуше! Ово врљаво око ми се исправи – неђељу дана сам на њ ко на дурбин видио.ˮ

Међутим, ствар је легла.

Недуго потом дође девојчица из села да зове на мобу за комишање кукуруза. Беше минула киша и кроз облаке је снено трептало јесење сунце. Станко исхрамао пред кућу, наслонио се о једну крушку и пуши. Девојчица стога наиђе најпре на њега. Будући да је и с познатима и с непознатима, и с децом и са старцима из села, као и с онима што су по годинама између те две старосне категорије, он увек први и без устезања отпочињао разговор, још издалека је назвао бога девојчици и упитао је којим добром долази. Чувши њен одговор, рекао јој је: „Неће ти моћи Бујаци у суботу на мобу. Удаје Аћим сестру.ˮ Девојчица се помела: „Ко? Коју сестру?ˮ „Ону што нас с врата гледа и врти главом.ˮ „Паву?! А за кога?ˮ „За овог што пред тобом стоји.ˮ Пава се без речи изгубила с врата. Убрзо је излетела из куће с „московкомˮ и сместа, без нишањења, опалила ка Станку.

Он је неколико тренутака гледао где је, педаљ изнад његове главе, зрно згулило крушково стабло. Онда је спустио поглед на цигарету у својој руци, угашену кишницом стресеном с крошње погођеног дрвета, и казао Пави: „У реду, нек ти буде. Идите ти и Аћим на мобу у суботу кад је толика преша. Правићемо свадбу у недјељу.ˮ

Име и презиме:
Мирко Јовановић.

Датум и мјесто рођења:
9. август 1985, Бијело Поље.

Како провести седам дана без мобилног телефона:
Гледати се у очи и разговарати с људима који су увек на корак од нас, а на које иначе обраћамо пажњу слабо или никако јер нам је поглед прикован за екран телефона. Сусрести се с оним једним или двојицом пријатеља с којима смо у вези и кад нема струје, телефонског и интернет сигнала, кад су путеви завејани, границе затворене и међумесни саобраћај у прекиду. Читати добре књиге и гледати добре филмове. Ходати и посматрати. Водити љубав. Васпитавати децу. Научити да истешемо држалицу за секиру или да умесимо хлеб. Сликати на зиду пећине.

Коју особу највише цијените:
Своје родитеље. Назовите ме пристрасним, али ја честитије, марљивије, пожртвованије и боље људе не знам.

Град у који желите поново отићи:
Град у ком сам се родио, одрастао, завршио основну школу и први разред гимназије. Град у ком сам био срећан. Град који, бојим се, постоји још само у мени.

Јело које бисте могли јести сваког дана:
Има више јела која волим, и такозваних здравих, и оних других. Али, ако не бих морао, ниједно не бих могао да једем сваког дана. Као што не могу исувише дуго да читам у континуитету једног истог аутора или једну исту врсту књижевности, већ ми је у одређеном тренутку потребан бар мали предах и нешто сасвим другачије и ново, тако ми је и у јеловнику неопходна разноликост — дакле, не толико из нутриционистичко-дијеталних разлога колико ради још једног привида промене и могућности избора.

Коме највише вјерујете:
Својој савести.

Гдје се најбоље одморите:
За радним столом.

Најбољи дан у животу:
Можда ће звучати као неки сиорановски афоризам, можда и као нешто на шта ће психоанализа задовољно да протрља дланове, али биће да је најбољи дан у мом животу осми август 1985. године, мој последњи дан у материној утроби.

Посљедња лаж на коју сте насјели:
Отргао се најзад од зла друштва неповратно, спасао се.

Колико сте активни на друштвеним мрежама:
Последњих неколико година нисам био на друштвеним мрежама, што ми је веома годило и помогло да довршим свој први роман. Вратио сам се на мрежу пре неколико месеци и, рекао бих, прилично сам тамо активан.

Најљепши поклон који сте добили:
Црвени трицикл којим ме је за трећи рођендан ујак подмитио да издам свог оца и променим клуб за који навијам.

Омиљена животиња:
Врабац.

Омиљени музичар или бенд:
Леонард Коен и Лудвиг ван Бетовен.

Омиљени писац:
Андрић, Црњански, Ман, Пекић, Толстој.

Посљедња књига коју сте прочитали:
По трећи пут: Никола Живановић, Ђулићи и увеоци. И провоцира ме и нервира, и одушевљава та књига. Без икаквог претеривања: разуздани песнички гениј; у речи сапето лудило. Стотину плавих пламенова који чисте српску поезију од овешталог, од устајалости.

Омиљени филмски лик:
Чаплинов Скитница.

Спортски догађај који Вам је остао у сјећању:
Мораћу да наведем њих неколико: утакмице Југославије против Немачке и Холандије на Светском фудбалском првенству 1998. године; освајање четврте титуле светског првака наше кошаркашке репрезентације истог тог лета, након финала против Руса одиграног на мој тринаести рођендан; освајање пете титуле светског првака четири године касније у Индијанаполису; Звездина реванш утакмица у двомечу са Салцбургом августа 2018.

Тим за који навијате:
Црвена звезда.

Омиљена народна изрека:
Не би крив ко прну, но ко чу.

Које питање највише мрзите:
Зашто ћутиш?

Ваша највећа нада:
Да ћемо, упркос свему, остати људи.

Извор: Казаљка

Мирко Јовановић, родом из Бјелог Поља, који већ скоро две деценије живи и ствара у Старој Пазови освојио је прву награду на овогодишњем конкурсу Матице српске Друштва чланова у Црној Гори са седиштем у Подгорици.

У питању је рукопис романа „Између црних поља“, који доноси слику живота о трочланој породици у једном провинцијском месту на граници Србије и Црне Горе крајем 80-тих и почетком 90-тих година. Награђен рукопис би ускоро требало да буде штампан.

Овај млади писац је добитник неколико признања, међу којима „Млади Дис“, „Аладин Лукач“ и „Лаза Лазаревић“.

До сада је објавио збирку поезије „Каменолом“ и роман за децу „Перо птице Додо“, чији је рукопис био један од пет одабраних на конкурсу Издавачке куће Клет у оквкиру акције Читалачки маратон.

Књижевне текстове је објављивао у периодици и више зборника а писана реч му је врло блиска, јер је студирао управо српски језик и књижевност.

Извор: РТВ Стара Пазова