ПУТ КОЈИМ НЕ ПОЂОХ

У жутој се шуми пут рачва на два,
Али не могавши на оба да крочим
У исти мах, дуго стајао сам ја
Гледајућ низ један како завија
За шипражје густо – докле сежу очи;

Онда пођох другим, ваљаним једнако,
Но наизглед с једним преимућством малим,
Јер, затрављен, зваше да њим прође ма ко;
Мада ранији су шетачи свакако
И један и други исто утабали,

Уз то, равномерно тог јутра поподи
Њих лишће што нико стопом не облати.
О, првим ћу, рекох, други дан да ходим!
Премда, свестан да пут у нови пут води,
Сумњао сам да ћу икад да се вратим.

Говорићу ово не без уздисаја
Годинама након тог одсудног трена:
Два пута у шуми рачваху се, а ја
Пођох оним који ређе се осваја
И тим разлика је сушта начињена.

ПЛАН

Видех крупног, белог паука где лежи
На црњевцу белом, држећи лептира
Ко крут парчић газе беље од папира –  
Разноврсна бића смрти и кварежи
Здружила се, зором, ко у чвор на мрежи
Или кап вештичјег моћног еликсира –
Паук налик крину, цвет ко пена вира
И, ко змај папирни, лептиров леш свежи.

Шта је оденути могло у белину
Црњевац крај пута невини и плави?
Шта паука попе на цвета висину,
Па ту и лептира намами кроз тмину?
Шта доли план таме да чуди и страви? –
Ако план се таквим ситницама бави.

МЕРА ЗЛАТА

Кроз град се прашина непрестано вила,
Сем кад магла с мора уз тло би је збила,
А нама је, деци, говорено да та
Прашина у себи садржи траг злата.

Мноштво би прашине, увис подигнуто,
Налик богу било на небу у сутон,
Али нама, деци, казали би на то
Да део прашине дословце је злато.

Тад у Голден гејту живело се тако:
Злато трунило нам пиће, јело свако,
Зато нама, деци, поука је дата:
„Сви ћемо појести своју меру злата.”

Превео Мирко Јовановић

---

Роберт Фрост је рођен 1874. у Сан Франциску. Након очеве смрти од туберкулозе 1885. сели се с породицом на исток земље, у Масачусетс. Од 1912. живео је у Енглеској, где су објављене његове прве две књиге песама. Године 1915. враћа се у САД. Живи у Њу Хемпширу и Вермонту, проводећи зиме на Флориди. Држи предавања на неколико универзитета. Добитник је четири Пулицерове награде за поезију. Умро је у Бостону 1963. године, двадесет пет година након своје жене Елинор. Од шесторо њихове деце, песника је надживело само двоје.
Објавио је двадесетак књига поезије, међу њима: Северно од Бостона, Планински интервал, Њу Хемпшир, Дрво сведок, Тешко је не бити краљ.