Кад сам јутрос отворио очи, спазио сам у процепу над вратима своје потлеушице укљештену румен зоре. То је значило да сам се успавао, јер се још ниједном у ових седамдесетак година које памтим нисам пробудио након сванућа: увек би ме пре петлова из сна пренуо тихи унутрашњи бруј – као да ми је тело звоно тек овлаш такнуто бренцетом. Штавише, требало је да у то доба већ увелико будем на реци и да из ње извлачим мреже с уловом како бих га кроз један час изнео на Рибљи трг.

Но, шта је ту је, помислих. Одоцнио јесам, али ствар нећу поправити додатним губљењем времена на пребацивање себи и размишљање о узроку одоцњења.

До реке сам сишао у толикој хитњи да ми се сенка дваред саплитала и падала у трње крај пута искићено белим козјим прамењем, те морала затим да ме сустиже. Али тај ме призор није зачудио ни изблиза колико оно што је уследило пошто сам се у свом чуну отиснуо од обале. Наиме, ја сваког дана, више од пола столећа, веслам све док ми од скорелих ножних прстију па кроз мршаве листове не пођу мравци, на шта никада не морам да чекам одвећ дуго; тек након тога остављам весла и забацујем мрежу, коју потом, по правилу, пуну рибе извлачим из воде. Сада, међутим, бејах превеслао чак до далеке наспрамне обале и готово целу миљу низводно, разазнавао сам већ и избледеле стегове на градским кулама – а у ногама још нисам осећао ништа! Напослетку сам, први пут у свом веку, бацио мрежу у воду тек да је бацим, насумице, не чекајући знак од свога тела.

Само што је потонула, мрежа је запела за нешто на дну. После дугог кружења око тог места и потезања, превртања и окретања мреже, успео сам да је извучем, сву крваву од масног муља и мрких алги, а при репњаку уплетену око још крвавије, шиљате, кечигасте кациге.

Добар део јутра беше отекао у неповрат. Уморан као да сам преко главе претурио и цео дан, пожурио сам ка граду са својим јединим уловом. Срећом, пут ка ушћу и око тврђаве, до жала за пристајање рибарских чунова ниже Трговачког пристаништа, никада ми није деловао краће и лакше.

Састругавши колико сам могао згрушану речну „крв” с кациге, чија се површ указа потамнела али глатка, неначета рђом, понео сам кацигу у костретној врећи ка Рибљем тргу. Тамо су се мували угарски војници из Горњег града. Њихови упали образи, подбуле црвене очи и повремено штуцање и подригивање јасно говораху чиме су ти људи заменили редовну исхрану и сан.

И кад нису деловали овако, клонио сам се војника јер су ме безмало сви они, од нашег првог сусрета, сврставали у худоумнике и имали неодољиву потребу да се са мном грубо шале. Шта би тек било кад би видели да доносим да продам некакву старинску, мрљаву кацигу ту где се продају искључиво риба и рибарска опрема? Стога сам ипак разминуо Рибљи трг и запутио се уском улицом између старих дубровачких магаза ка Главном тргу.

Надомак Главног трга набасах на Јована, звонара Богородичине цркве из Доњег града. Тај је био један од ретких мојих знанаца који су умели и волели да разговарају са мном. Али сад ми се, први пут, учинило да покрети којима Јован покушава да општи са мном не значе ништа; да и он, као већина, држи да је пред мутавцем довољно како било млатарати рукама јер овај и онако није кадар да разуме смислену људску реч; да се вероватно ни приликом претходних сусрета нисмо разумевали, него је сваки своју тесао и читао из гестикулације другог шта је желео да прочита, а не шта је њом стварно саопштавано; да смо удвоје говорили сами са собом.

Сазнање да сам све време у неспоразуму с јединим човеком с којим сам мислио да се разумем погодило ме је теже него јутрошње затајивање веза са својим телом и собом, с природом и светом за који су они што чују глуви. Једва сам дочекао да докончам „разговор” с Јованом и наставим својим путем, или куд било – само што даље од те брадате вране…

*

Као што сам и из напрслог звона умео избити звук чујан у најдаљим крајевима града, тако сам из мумлања убогог рибара Јерка успевао да испредем мрежу смисла; мој слух је био Дунав у ком се разбистравала замућена Сава његовог говора.

Често се споменем свог потоњег сусрета с Јерком: описивао ми је чуда што су га снашла тога дана; показивао ми агарјанску кацигу коју је из реке изрибао и за коју је ценио, вероватно с правом, да потиче из времена опсаде у којој је он као дечаче, услед поготка из једне агарјанске бомбарде на корак од њега, изгубио слух; жалио што га више ни ја не разумем. Ја жалим и сада што никако нисам успевао да му објасним да је поводом овог последњег био у криву. Али очито се над ушћем његовог немуштог говора у мој слух више није белео град који нас је уједињавао у језик разумљив обема странама.

Иако је протекла бујица времена од тада, памтим добро: тај последњи Јерков и мој сусрет одиграо се последњег дана месеца септемврија хиљаду петсто двадесетог лета Господњег. Тек много касније ћу случајно сазнати да је истог дана овде, у Цариграду, на престо упражњен смрћу султана Селима сео његов син Сулејман, који је непуних годину дана потом освојио Београд и оданде раселио нас, Србље.

Памтим и како сам тада, док смо као река робља, у ланцу, спровођени из Београда ка Цариграду, мислио на Јерка ког не бејах видео скоро пуну годину, како сам га тражио очима и радовао се што га не налазим. Алилуја, клицао сам у себи, наш је Јерко испарио из земаљског вида и слуха! Даће Бог да се једног дана, кроз дажд приче, поново спусти на земљу, у свој ослобођени град!

Прва верзија приче, под насловом „Слово о Јерку”, објављена је у Стварању, часопису Удружења књижевника Црне Горе, септембар, октобар, новембар 2020.

Слика: Предраг Ристић, Београд у доба деспота Стефана, сериграфија.

Из чаробне лампе слатки џине!
Венецијо на којој сам кула!
Решење си просте једначине:
Ја плус икс једнако је нула.

Уз тебе је сваки рачун песма,
А лумперај математски складан.
Убедиш ме: страх је неоправдан,
Све боли су сна шала обесна.

Кад сам с тобом, пламна бало, слизан,
Са светом сам – коктел пенушави.
Преливен у перле, омчом низан,
Океан у шкољци својој давим.

Онда скршиш језику удове,
Те кроз говор на трбуху пузи.
Тобом мисли као алге плове.
Срце чиниш да личи медузи.

А када ми стргнеш визир свести,
Кроз тебе у мене рака кија:
Од шлајма се ко мермер засијам –
Сутра смртна гроза ће ме трести.

Из рукописа књиге Горка медицина.

Слика: Едвард Мунк, Аутопортрет с боцама, око 1938.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”

Књижевни програм овогодишњег фестивала “Град театар” настављен је 3. августа, а гост Трга пјесника био је писац Мирко Јовановић који је представио свој роман “Између црних поља” што је уједно и прва промоција овог романа објављеног 2020. године.

Модератор вечери био је Радоје Фемић, писац и критичар који је на самом почетку изразио захвалност Граду театру на прилици да на Тргу пјесника говоре о Јовановићевој поетици и скрену пажњу на важне текстове које је до сада објавио.

“Неки су, наравно, и награђени тако да можемо да говоримо о једној ауторској поетици која се конституише, која је у формирању и етаблирана у контексту савремене књижевности”, нагласио је Фемић.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Он је казао да је роман “Између црних поља” роман који је одувијек хтио да напише.

“Осјећао сам дуг да ту тему морам на један књижевни начин, а то је једини начин који умијем, да обрадим и дуго је у мени врила та тема. Биографске чињенице су се у мени таложиле, акумулирале, преображавале. Временом је од тога настало нешто од чега сам видио да може бити и нека литература и покушао сам прије самог почетка писања овог романа да напишем неколико мањих, краћих рукописа, али се то изјаловило јер сам схватио да то може бити нешто више. Тек 2013. године сам се коначно посветио писању овог романа”, казао је Јовановић и додао да је на почетку то било јако блиско аутобиографији.

“Ипак ми је било тешко да на такав начин обрадим нешто што ми је јако блиско, а то је мој завичајни свијет, људи које сам познавао. Није ми било пријатно да завирујем у свој и њихов живот, било ми је тешко, а испоставило се и немогућим да наставим тим аутобиографским правцем. Дуго сам трагао за рјешењем и након двије, три године сам дошао до кључа за рукопис. Форма се у међувремену мијењала. У почетку је то заиста било експериментално, блиско ономе што се назива постмодернизмом”, истакао је он.

У роману има доста аутобиографских мрвица, нагласио је Јовановић, али се током процеса претворио у један текст фикције који се доста удаљио од његовог живота и биографије. Окосница романа је породична хроника трочлане породице Маковић, дјечак и његови родитељи, али и њихово непосредно окружење кроз које је испричана менталитетска прича. Јовановић је казао да је ријеч о роману једне нарави и хроника једног времена које сви доживљавају као црно и тешко.

“Међутим, оно што је црно не може се црним тоном говорити. Уз много хумора и других средстава којима сам покушао да ублажим све то и да направим једну дистанцу мислим да сам на добар начин обрадио тај период деведесетих година прошлог вијека”, казао је Јовановић. Фемић је рекао да крај 20. вијека има несумниово трауматичан и драгоцјени аспект по живот и карактер породице Маковић, посебно јунака Ивана који пуним плућима и властитим сензибилитетом осјећа те тектонске поремећаје, на шта је Јовановић казао да је приказан један породични микрокосмос.

“Типична радничка породица тог времена која живи у провинцији, изолована од магистралних, историјских и политичких токова, али се на њих одражава све што се дешава у граду, земљи и свијету у том тренутку. То су догађаји у историјском низу који се до данас није прекинуо и одражавају се овдје код нас на један крвав начин. Та земља је била парадгима једног подијељеног свијета у ком су били заступљени и источни и западни свијет. То је тај кока-кола социјализам, југословенска верзија социјализма уз утицај америчког капитала и политике. Једна илузија које завршила како је завршила, а роман се управо бави тим временом и свиме оним што је он донио”, нагласио је Јовановић. Посебна врлина ове књиге је то што је ослобођена доцирања, казао је Фемић и појаснио да није заснована на идеолошким претпоставкама.

“Њој је та призма свакодневног искуства и непосредног сусрета са епохом кроз живот породице у првом плану и то је изузетак у односу на доминантни дио наше савремене књижевне продукције која никако да се ослободи тезе коју раби из овог или оног пракитчног разлога. Код Јовановића је више случај о једном оксиморонски интонираном, ангажованом, без илузионизма. Код његових књижевних јунака нема идеализације, они нису конституисани као људи који живе у једној епохи неподношљиве среће, благостања и задовољства, али с друге стране нису ни очајници”, казао је Фемић.

Јовановић је нагласио да је посао писца да свједочи те да је кроз животе јунака испричао причу избјегавајући угао идеологије.

“Ја сам био свједок тих времена и историјских, крупних догађаја одражених на “мале животе и свијет малих људи”. Ја вјерујем у причу упркос тренду и томе што је прича разграђена и фрагментована и што се експериментом покушава направити нешто ново. Причу ништа не може замијенити, приповиједање ништа не може замијенити.” Фемић је додао да роман није редукован на једну паланачку хронику. “Књига нема ту врсту епско-патријархалне омеђености која би јој одузимала онај шарм универзалне приче која је могла да се ситуира у било који животни простор”, казао је он. Јовановић је нагласио да не вјерује у рециклирање старог и понављање истог. “Вјерујем у традицију, њу треба прихватити. Све оно што је у књижевности прије нас било то треба упознати, усвојити и надоградити. На први поглед овај роман подсјећа на реалистички роман 19. и дијела 20. вијека, али ипак није то. Мислим да сам поступку, форми и садржини направио један корак напријед.”, нагласио је он.

Фемић је појаснио и сам наслов романа.

“Наслов бисмо могли да контекстуализујемо у том врло симболички потентном визуелном принципу комбиновања различитих боја које потом индукују један важан симболички спрег у којем је отворена релација приповједач-читалац која своју аналогију проналази у шаховској игри. То кретање које Јовановић кроз имагинарни лавиринт у овом роману конституише одговара шаховском надмудривању супарника, али његов приповједач супарника види у читаоцу”, казао је Фемић, а Јовановић објаснио да наслов има вишеструко значење.

“Може се односити и на форму и садржину романа. Први начин је град у ком се одиграва радња романа, а то је Бијело Поље. Други начин је кретање између поља шаховске табле. Црна поља се могу схватити као трагични и негативни догађаји који окружују главног јунака и приповједача. Он се креће као ловац у шаху, укосо и по бијелим пољима. Он их заобилази, али не може да надмудри црна поља око себе”, казао је Јовановић.

Вук Лајовић

Извор: Вијести

Прича се да је један Луковац из Бихора пошао за старовлашким кнезом Јованом Рашковићем еда би се на страни ћесара тукао против султана, те се, све за Рашковићем идући, пребацио у години Велике сеобе у Срем, откуда назад преко Саве никад више није прешао.

Прича се и да је неки Луковац, присилно мобилисан у војску пећког Нуман-паше, приликом боја на Суводолу код Сјенице пребегао Карађорђевим устаницима, па се као један од њих доцније, по пропасти устанка, такође једном засвагда преко Саве повукао.

Момчило Луковац је проживео свој кратки живот пре непун век, али безмало сва сведочанства о њему су магловита и двосмислена као да је и сам живео у легендарним давнинама. Већина тврди да се родио 1917, иако је на споменику над породичном гробницом (у којој нема његових земних остатака) уклесана 1919. као година његовог рођења; у једном документу чак стоји да се родио 1923. године.

Гледао се с неком Гором из суседног села; тој се, кажу, у току једног дана трипут смркавало, а двапут свањавало и зато ју је оставио; кажу и да је неколико месеци потом она родила мртво дете, док други веле да су њена и Момчилова мајка живо новорођенче однеле некуд и вратиле се без њега, каљавих сукања. У међувремену, Момчило је заволео Славицу; слао јој цедуље по псу Пурову; оженио се њом.

Момчило се наводно још пре рата прикључио партији и читао шапирографисане одломке из комунистичке литературе које, на молбу свог мирољубивог оца, није уносио у кућу, већ их је крио у качари, иза рога. По другима, пришао је комунистима тек у току рата. Било како било, изгледа да је у партизане отишао након пада Италије, у јесен 1943. године. Славица је у том тренутку носила њихово прво дете, али ће изгубити трудноћу услед тифуса. Можда је на тај губитак утицало и то што је о Момчилу више пута стизао глас да је погинуо, па, само што би за њим обукли црнину, однекуд би се дознало да је жив.

Након ослобођења Момчило се није враћао кући. Славица га је чекала код његових родитеља још пуне две године, а онда је по њу дошао њен отац да је врати у род. На одласку од Луковаца осврнула се и довикнула: „Почиње вјетар, затворите онај прозор да се не разбије.”

Момчилов отац ће каткад свечери управо у том прозору палити свећу и тихо, кроз сузе, помињати синовљево име.

Годинама после старчеве смрти, скоро пола века након рата, откриће се да му је син заробљен крајем 1943. у борбама око Пљеваља и депортован преко Саве, у логор на Сајмишту, где је погинуо на Васкрс идуће године од савезничке бомбе.

И тако сад из подножја Победника гледам преко, на Сајмиште, и мислим на ујака Момчила; и гледам новобеоградске солитере, иза којих сам, у Студентском граду, донедавно становао; и покушавам погледом да обухватим целу равницу преко, која је и оне давне Луковце прогутала; и гледам како и сунце, крволиптећи, нестаје на рубу те незасите равнице. А све то гледам, и гледајући сећам се, само да не бих мислио о томе како ћу ујутру и сам преко Саве прећи на путу ка Сурчину, одакле ћу се винути преко океана.

Прича је освојила другу награду „Милован Видаковић” 2020. и изворно је објављена у Српским недељним новинама, Будимпешта, година XIII, бр. 2, 14. јануар 2021, стр. 9.

За постојање Јовице Особе, магационера, дуго су сви у предузећу знали само по његовом необичном презимену. Ни неколицини нас с којима је колико-толико долазио у додир није било познато како и с ким он живи, дружи ли се и са ким и излази ли икуда, упражњава ли какав хоби – има ли живот мимо радног времена. И тако је било све до прошлог понедељка у подне. Тада је Јовица, износећи на магацинским колицима пакете с робом из производне хале, крај стражњих врата набасао на малу Милицу, мене и Горана, шефа, који смо користили паузу да ту, уз цигарету, попијемо кафу; угледавши нас, Јовица је застао и, без поздрава и било каквог увода, нити чекајући да се неко од нас њему први обрати, саопштио нам:

„Одлазим у петак.”

Горан је стиснуо усне и лупио се по стегну, очито се уздржавши од псовке, да би затим казао:

„Могао си то да најавиш мало раније. Милан на боловању, ти одлазиш…” Горан је, запамтио сам, нагласио одлазиш као да је у питању нека ретка, страна или застарела реч, па се руга Јовици што се њоме прави важан. „А и у суботу треба да се ради, имамо брдо поруџбина. Шта ја сад да радим?! Да измислим радника за три дана?!”

„Не знам”, рекао је Јовица угнувши раменима. „Али ја… Ја, у ствари… Не дајем отказ.”

„Него?”, зачкиљио је у Јовицу Горан.

„Ја… Одлазим”, одговорио је Јовица још одлучнијим тоном него први пут и показао руком у неодређену даљину, махнувши опруженом шаком трипут кратко као сатарицом којом пресеца невидљиву препреку пред собом, а потом је погурао даље колица с пакетима оставивши нас троје занемеле у чуду.

Слутња да нам је Јовица Особа најавио своју оставку не на радно место већ на место на овој планети, слутња коју смо, збуњени и забринути, убрзо поделили с још неколико колега, била је повод да се за овог до тада невидљивог човека наједанпут заинтересују сви у предузећу. Међутим, нико није успевао да с њим самим поразговара. Јер, пре свега, нико од нас троје непосредних сведока његових речи, а још мање од осталих, који су се о ствари обавестили из ко зна које руке, није био начисто да ли нам је Јовица најавио баш то што смо испрва помислили да је најавио. Отуд је било незгодно тек тако повести разговор о томе с човеком с којим пре тога, такорећи, нико никада није разменио више од поздрава. Он се пак са своје стране није трудио да након онога икоме даје икаква додатна појашњења. Наставио је да ради свој посао као да никоме ништа није рекао. Уколико би се у његовој близини неко од нас узврпољио или дао ма какав знак да се спрема да му се обрати, он би се направио да то не примећује и брже-боље се удаљавао. Тако су у том непријатном, чудноватом ћутању између њега и нас пролазили дани и ближио се најављени рок, петак.

Верујем да су многи, попут мене, каткад одмахивали руком и помишљали: јадник, хтео је само да на себе начас скрене пажњу, поиграо се с нама. Или: рекао је оно тек онако, у пролазу, као што толики, сити свега, првоме ко им искрсне пред очи кажу да ће отићи у Тунгузију, на Марс, у материну. Па и поред тога, није се могао пренебрегнути утисак да је, прво у начину на који је Јовица оно рекао нама трома, а затим и у начину на који је и све остале, данима, држао на дистанци, било нечега. Нечега веома онеспокојавајућег, што нас је, мислим, све нагонило да се у мислима непрестано враћамо на тог човека и његову могућу намеру.

Напокон је освануо петак. Јовица се на време појавио на послу. Владао се и обављао своје дужности као ма ког другог дана. Сви смо пажљиво мотрили на њега, али, као и раније, нико није успевао да му ухвати поглед, упути му реч или предузме било шта. Тако је дошао и крај радног времена, а чини што су нас све држале у стању својеврсне омамљености, готово паралисане, још нису биле разбијене.

Једино је Горану, изгледа, тада прекипело, јер је наједном почео да се распитује где је Јовица и да га, не кријући нервозу, тражи по кругу предузећа, очито решен да с њим истера ствари на чистац. Но упркос толиким очима упртим цео дан у Јовицу, овај се већ беше неприметно искрао с посла, испарио из круга.

„Ко га шиша!”, дрекнуо је напослетку Горан црвен од јарости. „Завитлава нас овде целе недеље… И нек завитлава, ево њему педале! Масловарићу, зови ми одмаʼ оног твог сестрића. Реци му да дође ујутру да ради уместо овог говнара – имаће мали плату колʼко је тражио!”

Разишли смо се кућама. Али сумњам да је икога држало место. Ја, рецимо, с посла нисам ни ишао право кући: на кружном току, уместо да аутом скренем у своју улицу, ухватио сам се крака што се спуштао ка кеју и крају где се, проверио сам дан раније у нашој евиденцији запослених, налазила адреса Јовице Особе.

Скренуо сам у Јовичину улицу и, тражећи број шеснаест, почео да успоравам. Ипак, пре него што сам доспео до солитера над чијим се улазом налазио тражени број, учинило ми се да преко пута видим паркирану Горанову црну октавију, те сам само продужио и након стотинак метара скренуо у уличицу лево. Паркирао сам се испред кафића који се ту налазио и ушао унутра. Поручио продужени еспресо. Испијао га четрдесет минута. Потом сам кренуо пешке ка Јовичиној згради.

Не знам да ли је она октавија заиста била Горанова. Углавном, више је није било онде где сам је раније спазио, па сам, одахнувши, застао пред Јовичином зградом.

Већ се беше спустила ноћ и у становима су горела светла. Тек покоји прозор био је замрачен. Нисам могао знати да ли је неки од њих Јовичин.

Пришао сам улазу зграде. На интерфону није било типке с натписом Особа. Још десетак минута сам разгледао околину и напрегнуто ослушкивао, у нади да ћу по неком суптилном знаку моћи да закључим да ли се у згради збило ишта необично. Најпосле сам отпешачио назад до свог аута паркираног у оној споредној уличици и одвезао се кући.

Целе ноћи нисам тренуо. Јутрос, у суботу, на посао сам кренуо са стрепњом и несносном главобољом. Иако сам тамо обично стизао међу првима, око пола сата пре почетка радног времена, овог пута ми је пошло за руком и да закасним неколико минута. Одмах ми је пало у очи да на паркингу предузећа нема Горанове црне октавије, која је још одавно морала бити ту. То је било последње што сам видео пре него што осетих како ми нешто заптива дах и потонух у таму.

Прича изворно објављена у часопису Бокатин дијак.

Насловна слика: Леа Игнатијус, Прозор у ноћи, 1988.

ПУТ КОЈИМ НЕ ПОЂОХ

У жутој се шуми пут рачва на два,
Али не могавши на оба да крочим
У исти мах, дуго стајао сам ја
Гледајућ низ један како завија
За шипражје густо – докле сежу очи;

Онда пођох другим, ваљаним једнако,
Но наизглед с једним преимућством малим,
Јер, затрављен, зваше да њим прође ма ко;
Мада ранији су шетачи свакако
И један и други исто утабали,

Уз то, равномерно тог јутра поподи
Њих лишће што нико стопом не облати.
О, првим ћу, рекох, други дан да ходим!
Премда, свестан да пут у нови пут води,
Сумњао сам да ћу икад да се вратим.

Говорићу ово не без уздисаја
Годинама након тог одсудног трена:
Два пута у шуми рачваху се, а ја
Пођох оним који ређе се осваја
И тим разлика је сушта начињена.

ПЛАН

Видех крупног, белог паука где лежи
На црњевцу белом, држећи лептира
Ко крут парчић газе беље од папира –  
Разноврсна бића смрти и кварежи
Здружила се, зором, ко у чвор на мрежи
Или кап вештичјег моћног еликсира –
Паук налик крину, цвет ко пена вира
И, ко змај папирни, лептиров леш свежи.

Шта је оденути могло у белину
Црњевац крај пута невини и плави?
Шта паука попе на цвета висину,
Па ту и лептира намами кроз тмину?
Шта доли план таме да чуди и страви? –
Ако план се таквим ситницама бави.

МЕРА ЗЛАТА

Кроз град се прашина непрестано вила,
Сем кад магла с мора уз тло би је збила,
А нама је, деци, говорено да та
Прашина у себи садржи траг злата.

Мноштво би прашине, увис подигнуто,
Налик богу било на небу у сутон,
Али нама, деци, казали би на то
Да део прашине дословце је злато.

Тад у Голден гејту живело се тако:
Злато трунило нам пиће, јело свако,
Зато нама, деци, поука је дата:
„Сви ћемо појести своју меру злата.”

Превео Мирко Јовановић

Роберт Фрост је рођен 1874. у Сан Франциску. Након очеве смрти од туберкулозе 1885. сели се с породицом на исток земље, у Масачусетс. Од 1912. живео је у Енглеској, где су објављене његове прве две књиге песама. Године 1915. враћа се у САД. Живи у Њу Хемпширу и Вермонту, проводећи зиме на Флориди. Држи предавања на неколико универзитета. Добитник је четири Пулицерове награде за поезију. Умро је у Бостону 1963. године, двадесет пет година након своје жене Елинор. Од шесторо њихове деце, песника је надживело само двоје.
Објавио је двадесетак књига поезије, међу њима: Северно од Бостона, Планински интервал, Њу Хемпшир, Дрво сведок, Тешко је не бити краљ.

Одломак из романа Између црних поља, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020.

Станислав се родио око 1890. године у Рицерки Горној, као други син Маћеја и Катарине Мако. Краљевство Галиције и Лодомерије, како је гласио званичан назив аустријске провинције у којој се налазило Станислављево место рођења, у то је доба крштено од стране свог пољског сеоског живља као Golicja i Głodomeria – Голаћија и Гладоморија. Народ се отуда масовно исељавао, што у друге крајеве Двојне монархије, што у суседна два царства, Немачко и Руско, што преко Атлантика. Породица Мако припадала је првој врсти миграната: убрзо по Станислављевом рођењу населили су се у околини Брода на Сави, каснијег Славонског Брода. Овде Маћеј већ почетком новог века води сопствену парну пилану. У међувремену, након двојице синова, Катарина рађа кћери Ану, Маријану, која као мала умире од шарлаха, и Паулу.

Почетком Великог рата Станислав и његов старији брат Томаш бивају мобилисани и послати на Источни фронт. Станислава у једној од првих борби заробљавају Руси. Неколико месеци касније придружује се хиљадама заробљених и пребеглих Срба и других Јужних Словена који као добровољци ратују на страни Русије у Добруџи. Део је групе добровољаца која се по избијању Октобарске револуције из Одесе пребацује, кроз Сибир, на Далеки исток, одакле преко Сингапура и Цејлона плови за Суец, а затим из Александрије за Солун. На Солунском фронту, међу српским војницима, негдашњи Станислав Мако већ је познат искључиво као Станко Маковић.

Вративши се након ослобођења у Брод на Сави, Станко затиче празну кућу: брат заглавио на фронту, у блату родне Галиције; отац умро од излива крви на мозак друге године рата; сестра Ана се удала за некаквог Немца, који је након тастове смрти преузео и брзо упропастио посао с пиланом, и поткрај рата побегла с њим ко зна куда; Паулу, мезимицу целе породице, посебно мајке и млађег од браће, покосила „шпањолицаˮ; мајка померила памећу, причињавало јој се како њена деца певају и играју око куће, виђана где их по пољу дозива и с безумним осмехом на лицу игра и сама, те једне ноћи, највероватније кренувши за тим утварама, пала низ степенице и скрхала врат.

Шта је Станко учинио с кућом, да ли је било какве друге вредније породичне имовине и како је с тим поступио, да ли су иза родитеља остали, можебити, дугови, које је он као једини преостали наследник требало да подмирује – није познато. Тек млади Станко заувек напушта Брод и наредних се неколико година потуца диљем нове државе, радећи, између осталог, као дрвосеча, путар, гробар и кријумчар. Тако се у пролеће 1923. обрео на реци Тари.

Потражња за дрвеном грађом била је у првим поратним годинама вероватно већа него икада пре. Један од предела одакле је нештедимице извлачена био је кањон Таре. Пошто би се на шумовитим кањонским странама дебла оборила, спуштана су до реке низ точила, такозване риже, и задржавана на једном месту док их се не накупи на десетине хиљада кубика. Потом је та силесија дрвета отискивана низ матицу. Спуштање и праћење обловине водом до одредишта називано је трифтање, а људи задужени за тај тежак и опасан посао трифтари.

Станко је неколико пута раније долазио на Тару као дрвосеча. Сада је желео да се окуша и као трифтар.

Ноћ уочи кретања трифта, однекуд узводно чули су се хука, грмљавина и као нека полуразговетна, готово људска дозивања и „опања”. Искуснији трифтари су шапутали како су оно гласови њихових другова страдалих на реци. Нису казивали ништа мимо тога, али је свима било јасно на шта то слути. Већина није могла склопити ока на око целе ноћи. Понеко је покушавао да објасни да се оно чују само пирење југовине и одвугао снег, што се кида с висова, рони земљиште и дрвета с расквашених стрмина и усовима се сурвава ка дну кањона, али су такви једва и сами себе слушали. Само се неколицине није дотицало ништа од тога и поспали су крај ватара као кладе.

Упркос црним слутњама и узнемирености трифтара, трифт је сутрадан кренуо као по лоју. На десетом-петнаестом километру, букови су у једно уско грло међу стенама сабили неколико дебала, па је настало загушење – лагер – и све је стало; али онде се одмах, долетевши преко облица на води, нашао поштар, трифтар задужен за разбијање лагера, и док си рекао Оп-оп-оп!, чеони трупци су покренути и затутњала је стихија претходно устављене дрвене грађе. Настављен је пут ка одредишту, Броду на Дрини.

Тек након неколико тренутака зачула се кроз тутањ трупаца и воде вика и настала је узбуна. Запењена река ваљала је једно људско тело међу деблима.

Нико није знао откуд се и зашто један новајлија затекао у близини лагера, где је место само најискуснијима и најумешнијима. Још је нејасније било како је новајлија преживео јер трифтар покошен брвном што одскочи од стене бива потом напросто самлевен лавином дрвене грађе. Али није било времена за бављење овим недоумицама. Требало се постарати за онесвешћеног и изломљеног, чудом живог друга. Ту је неко поменуо да у Бистрици, до које није било далеко, има једна жена вешта видању рана, намештању ишчашених и сломљених коски, развезивању завезаних црева и томе слично.

Станко се месецима опорављао под кровом Аћима и његове брижне, мелемнопрсте сестре од стрица Паве, који беху, уз двоје Аћимове ситне деце, једини претекли из бистричке куће Бујака након епидемије шпанске грознице. Разговарао је Станко с њима радо, много и, како му је бивало боље, све више и слободније. Каткад су их збуњивале његове речи; нису били сигурни да ли му се услед несреће на реци и у глави нешто расклимало, да ли бунца.

Примера ради, говорио им је једном како Тара нема „смисла за шегуˮ јер му је, због мале представе с хуком и буком, због те шале којом су ноћ уочи кретања трифта он и још двојица хтели да „размрдају срцаˮ својих другова, ова река здробила кости и умало га убила.

„А ви сте прави синови и кћери Таре!”, пошто га Бујаци гледаху бело и камених лица, додавао је кроз смех, иако му је смејање задавало велики бол и пресецало дах.

Другом приликом је, у сасвим друкчијем тону, помињао како се његов шлеп откинуо од Брода на Сави, опловио пола света, па поново пристао уз Брод; затим се опет, насвагда, од Брода откинуо, опловио пола краљевине и, таман кад је чувши да се трифтарско одредиште на Дрини такође зове Брод помислио: „Ако неће шлеп Броду, Брод ће шлепуˮ, те му дошло да се смеје тој игри судбине с њим, а оно га задеси бродолом и његов се шлеп насуче ту, у Бистрици.

После ове чудновате беседе Станко је заћутао и тако ћутећи дуго лежао крај огњишта и пиљио у чађаве греде изнад, као у какав разбијен небески сплав. Гласнуо се тек предвече, када је, закачивши небоплавим погледом известан дрвени предмет на зиду, замолио да му се „попјева штогођ јуначкоˮ. Аћимови дечаци, Миљан и Јанко, заграјали су у знак подршке изненадном предлогу. Њихова строга тетка Пава напоменула је да се код њих гусле нису чуле пет и више година, откако им се кућа готово ископала.

„Е, саʼ ће се чут!ˮ, казао је на то Аћим и скинуо инструмент са зида.

Отада су вечерње попијевке, мало-помало, постале обичај у дому Бујака. Домаћини и неговатељи Станкови поново се нису могли чудом начудити – и она два дечака у чуду су гледала – како тај солунац и потуцало, који је свашта доживео и преживео, који једва да је јекнуо оних првих дана док је уместо од меса, костију и даха био сав од бола, цмоли као дете слушајући где Марков Шарац посрће уз Урвину планину итд. Једном-дваред Станко их је и добро забринуо јер је након вечерњег епског програма ноћ проводио у грозници. Али сутрадан је по правилу бивао бодрији и, уопште узев, показивао знаке убрзаног опоравка; више нико од њега није чуо приче пуне неразумљивих метафора и каламбура, каква је била она о Броду и шлепу.

Негде у лето, или почетком јесени, Станко се напокон придигао на ноге и почео помало да излази пред кућу. Село се посве привикло на њега, као и он на село.

Једном Бујацима наврати неки Врљо, који се са Станком отпрве споразумео и зближио. Станко, већ према своме обичају да „размрдава срцаˮ, загрли у један мах Врља и, погледавши у Паву која стајаше више њих двојице, вели јој: „Овај ће нам бити кум.ˮ На то Пава Врљу, ни кривом ни дужном, звизне шамарчину. Врљо је после причао: „Кад ми је приши, око главе ми се три свадбена кола обрнуше! Ово врљаво око ми се исправи – неђељу дана сам на њ ко на дурбин видио.ˮ

Међутим, ствар је легла.

Недуго потом дође девојчица из села да зове на мобу за комишање кукуруза. Беше минула киша и кроз облаке је снено трептало јесење сунце. Станко исхрамао пред кућу, наслонио се о једну крушку и пуши. Девојчица стога наиђе најпре на њега. Будући да је и с познатима и с непознатима, и с децом и са старцима из села, као и с онима што су по годинама између те две старосне категорије, он увек први и без устезања отпочињао разговор, још издалека је назвао бога девојчици и упитао је којим добром долази. Чувши њен одговор, рекао јој је: „Неће ти моћи Бујаци у суботу на мобу. Удаје Аћим сестру.ˮ Девојчица се помела: „Ко? Коју сестру?ˮ „Ону што нас с врата гледа и врти главом.ˮ „Паву?! А за кога?ˮ „За овог што пред тобом стоји.ˮ Пава се без речи изгубила с врата. Убрзо је излетела из куће с „московкомˮ и сместа, без нишањења, опалила ка Станку.

Он је неколико тренутака гледао где је, педаљ изнад његове главе, зрно згулило крушково стабло. Онда је спустио поглед на цигарету у својој руци, угашену кишницом стресеном с крошње погођеног дрвета, и казао Пави: „У реду, нек ти буде. Идите ти и Аћим на мобу у суботу кад је толика преша. Правићемо свадбу у недјељу.ˮ