Почетак
На југозападу Белорусије, на самој граници с Пољском, налази се Брест, једна од две куле истог назива на два супротна краја шаховске табле Европе. Око куле, уз две реке што се под њом састају, шири се велик и леп модеран град. У једном од његових предграђа, недалеко од црквице с једне и бензинске пумпе с друге стране, уздиже се петоспратница боје кајсије, у којој с породицама живе махом чиновници, уз тек понеког трговца, и с по једним возачем аутобуса, гимназијским професором и паром првака уметничког клизања.
Ови шрафчићи и зупчаници, преко потребни (иако лако заменљиви) у механизму сваког савременог друштва, живели су мирно и углавном сложно, укотвљени у лагуни средње класе и задовољни собом. Све док пред њиховом зградом није почело да се збива нешто што их је врло узнемиравало и с чим нису знали како да изиђу на крај. Тачније речено, нису знали како да изиђу на крај с виновником и средишњом личношћу тих збивања.
Да добијете на увид ма какав писани документ о дотичноме, ту би вероватно стајало нешто попут: пол М, средње слово В, возач категорије Б, крвна група 0, година рођења 192… Али осим што те крупно штампане шифре служе за брзу и, у највећем броју случајева, поуздану идентификацију грађанина, оне умеју да наведу и на помисао како је њима речено све што је нужно знати о до тада непознатом нам човеку – и ту престаје потреба за причом о њему. Зато, приче ради, од генералија овог господина за почетак наводим само да му је име Артјом, односно, чика Арћуха (дзядзька Арцюха), како су га звала деца, у чијем га друштву видимо на наредном листићу приповести, који се може узети и као
Скица за портрет
Чика Арћуха је био стасит, једва приметно повијен, лица тамна од честог боравка на отвореном и светлих очију, у исти мах продорних и умиљатих. На себи је и лети и зими имао изношен капут мишје боје и граораст ловачки шешир натучен на чело (кад би шешир скинуо с главе, пегава ћела и горња половина чела блештали су му над остатком лица као месец). Сваке суботе, тачно у четврт до десет ујутру, око сат, сат и по пре наиласка ђубретарског камиона, он је, овлаш се ослањајући о црвенкаст метални штап, долазио из правца Буга пред зграду и натенане, смешећи се деци што би се искупила око њега и дизала грају, развезивао црне кесе с ђубретом у контејнеру и својим штапом испитивао њихову садржину.
Као и свуда у свету где се не умире од глади, где се живи са свешћу о томе да исхрана утиче на квалитет коже и густину костију, као и свуда где је превазиђена борба за кров над главом и води се много рачуна о осветљености просторија и томе да температура у њима не излази из интервала од осамнаест до двадесет два степена Целзијусова, бацало се и што није за бацање. Тако би старац неретко у конзервама исплажених језика затицао и по читаву половину њиховог садржаја, најчешће рибе и паштета, а у теглама по неколико крвавих режњева цвекле, киселих краставчића и феферонки, или остатке мармеладе довољне да покрију и целе две кришке хлеба, који се пак бацао навелико, каткад и после непуног дана пошто би био купљен. И све је то кусао без снебивања, полако и, рекло би се, с великим гуштом, служећи се притом само кашичицом с дугим металним, благо извијеним репом, коју је, умотану у марамицу, носио у дубоком џепу свог капута, и малом олупаном мањерком што му се, начињена од тананог цинка, гнездила на глави, под шеширом, попут голуба. Пошто би завршио с обедом, знао би да ишчепрка из ђубрета и неки пикавац, метне га у своју жућкасту муштиклицу налик кошчици шаке или стопала људског и допуши га до филтера, заваљен, рецимо, у скоро сасвим здраву баштенску столицу која би се задесила у контејнеру, или просто стојећи замишљен. На крају би поново уредно везивао кесе, а столицу и све остало чиме се послужио враћао је како је затекао на почетку.
Очекивало би се да чика Арћуха, тако тих и педантан, никоме не смета (свак је ту, је ли, радио свој посао: једни правили ђубре, други од њега живео). Али житељи пограничних вароши, особито њихових рубних предграђа, неповерљиви су и према странцима крајње конвенционалног изгледа и навика. Отуд станари брестовске петоспратнице нису у створу који петља по прљавштини могли видети ништа до уљеза и штеточину: по угледу на дечје дзядзька Арцюха прозвали су га дзядзька Пацук, чика Пацов, то јест, сматрали су га претњом по здравље своје мале заједнице, нарочито дечице, и хтели су да он, што је пре могуће, престане да навраћа у њихов крај.
Нико се, ипак, није усуђивао да преузме одговорност на себе и отера чика Арћуху. Спречавале су их у томе старчева, упркос свему, достојанствена појава и на тој појави засноване гласине о његовом пореклу и биографији. Причало се, наиме, да је он у своје доба био цењен угоститељ, који је почетком деведесетих постао и власник хотела у неком од црноморских одмаралишта, да би онда доживео банкрот и дошао овде, где га нико не зна, да умре у беди и срамоти невидљив и непознат. Затим су постојале и помало смешне гласине да је чика Арћуха у совјетско време био један од виђенијих инжењера, пројектант десетина мостова од Балтика до Камчатке; међутим, у једном пројекту поткрала му се грешка у прорачуну, мост је пао већ током изградње, уз погибију знатног броја радника, он је услед тога изгубио службу и част – неки кажу, и слободу на више година – и најпосле завршио без икога и ичега овде, на крајњем западу негдашњег пространог савеза. Ишло се у нагађањима дотле да се тврдило како је чика Арћуха био песник и дипломата након Отаџбинског рата, па се пропио, што се извесно време позитивно одражавало на његову поезију, али не и на дипломатију, те је завршио на улици. Но највише присталица имала је прича по којој је он морао бити некакав пензионисани учитељ или професор. На такав закључак упућивале су, пре свега, поуке које је давао деци.
Пошто би се, након ужине крај контејнера, на оближњој фонтаници напио воде, умио се, опрао своју мањерку и кашичицу, па пребрисавши их марамицом вратио их на њихова места, под шешир, односно у џеп, и пошто би затим из другог џепа извадио костолику муштиклицу и у њу заденуо пронађени пикавац, неко од дечака – који, као што је познато, воле да се играју ватром и при себи увек имају, ако не прскалице, петарде или „жабице”, оно бар шибице– припалио би старцу онај патрљак дувана и он је почињао:
„Ти, плавушане, имаш ту, на грудима, некакав број?”
„Тринаест. Тај број носио је Александар Хлеб у Арсеналу.”
„Ма шта кажеш! Бог поживео и њега и тебе! Него знате ли ви, голубови моји, откуд нама баш такви бројеви?”
И стао би да приповеда о индијским, арапским, римским и скандинавским цифрама, о алгебри и важности рачуна.
Другом приликом загледао би се у небо:
„Видите оне облаке тамо? То су вам цируси. Кад њих видите, знајте да нема ништа од кише.”
„Не, чика Арћуха, то је тебе неко слагао. Оно су мућена беланца”, добацио би прву бесмислицу која му је пала на памет неки злочест дечарац, на шта су се остали грохотом смејали.
„Може бити, може бити”, добронамерно би се насмешио и старац. „А знаш ли ти, синак, за шта је добро беланце?”
Или би предавање кретало овако:
„Да ли вам је неко причао шта је овде некада било? Баш ту где је сад ваша зграда? Нису вам рекли? Биле су ту, мили моји, немачке топовске шупе. А још раније, ту су Пољаци коњске штале држали. Не верујете? Ако не верујете мени, питајте њу”, показао би муштиклицом у којој је догоревао опушак на разгранато дрво иза контејнера. „Она се тога зацело сећа: стара је као сви ми овде заједно.”
„Али то је обично тупаво дрво”, негодовао је онај исти, или неки њему сличан, једнако злочест дечарац.
„Не, синак, грешиш. То, додуше, јесте тек једно дрво, али није обично – далеко од тога да је тупаво! То је липа. А липа је, не знам да ли вам је познато, за Старе Словене била свето дрво. Веровали су чак да је у њој настањена вила. То треба озбиљно схватити јер…”
Ту би повукао још један, последњи дим из пикавца и замислио се мало, па убрзо наставио:
„Кад смо код тога, ко од вас може да ми каже нешто о Старим Словенима?”
Оваква и слична предавања у чика Арћухиној Академији крај контејнера била су, укратко, редовна појава. С обзиром на то, не чуди зашто су се становници брестовске периферијске петоспратнице либили да свог „пацова” терају метлом. И постаје јасније зашто су се определили за пасиван отпор.
Чудо
Одлука да се смеће одлаже у атомско склониште уместо у контејнере, све док старац не престане да долази, донесена је једног летњег петка увече, на збору станара. Како је било изузетно топло лето, то је за последицу већ после десетак дана имало паклен смрад, који је стао да се шири из подрума зграде. Ројиле су се муве величине ордена Хероја социјалистичког рада и појавили се прави пацови. Али овог пута претњу по здравље нико није помињао, нити страховао за дечицу. Није било ни потребе за тим јер је чика Арћуха сваки пут са све већег растојања примећивао да су контејнери празни и окретао назад, што је значило да станарска тактика урађа плодом и да се назире скоро окончање „Санитарног рата” и ембарга на извоз ђубрета из зграде, чиме ће опасност од контаминације бити отклоњена.
Крајем јесени то се заиста и десило: старац је престао да се појављује. Станари су огласили победу и радницима комуналног предузећа, којима су до тада плаћали да на својој рути заобилазе ову адресу, великодушно су допустили да из атомског склоништа зграде изнесу до свога камиона стотине црних врећа забреклих од презрелог отпада, на шта су се комуналци међу собом не без јеткости шалили како је овај солитер постао, „иако у озбиљној конкуренцији”, главни лиферант градске чистоће.
Изашавши, дакле, као победници из „Санитарног рата”, станари су у својим топлим становима, уз чај и куповне пироге из паковања од 12 + 1 комада, почели да препричавају своју тријумфалну кампању, неумерено величајући своје тактичко умеће, на ком су им, по њиховом мишљењу, могле позавидети и руске војсковође, које су одбрану своје отаџбине такође заснивале на изгладњивању непријатеља и стрпљивом чекању зиме – с којом су потом удружени кретали у незаустављиву контраофанзиву.
Славље и пословично преудешавање историје од стране победника потрајали су до пролећа, које је каснило, а и по свом доласку било буновно и наступало без апетита и снаге. Што није био случај и са старим знанцем станара.
Чим се те априлске суботе чика Арћуха поново појавио на другом крају улице, зградом је муњевито прострујала вест, која као да је била срочена у некој од сензационалистичких редакција: „Пацов се пробудио из зимског сна!” Победа станара у „Санитарном рату” је поништена. И како се старац, видевши издалека богату трпезу, приближавао контејнеру, тако се линија фронта полако враћала тамо где је била годину дана раније. Поново је све било на почетку.
Није било друге, морао се опет увести ембарго на извоз ђубрета из зграде.
Као да је само на то чекало, пролеће се тад размахнуло. Упекла је звезда и из подрума петоспратне тврђаве боје кајсије почели су да мире гњилеж и распадање. С друге стране, напољу, где се беху расцвркутале крошње и стрехе, потекле воде и као очи новорођенчета умодрело небо, шириле су се ноздрве од мириса липе у цвату – баш оне иза контејнера, о којој је чика Арћуха држао предавање у својој Академији на отвореном – и човеку је од милине напросто долазило да заигра.
Но оно што је прве суботе новог, пролећног ембарга задржало старца пред зградом након што је пришао контејнеру и уверио се да овај зврји празан, то, иако је имало везе с липом, није био мирис, већ мед, прави правцати, првокласни мед, који је, подражавајући смолу, цурио из пукотина коре светог дрвцета.
Станари су беспомоћно стајали иза својих прозора, скривени жалузинама, док је непријатељ на њихове очи, својом добро им познатом кашичицом дугог металног репа, купио мед са стабла и ужинао.
Скептички прст
На збору сазваном за осам сати увече тог истог дана појавила се тек неколицина станара. Пошто се Фомин, књиговођа с првог спрата који је сазвао збор, гласно зачудио тако слабом одзиву, одговорено му је како се људи помало боје.
„Боје се? Чега?”
„Гнева божјег!”, одговорио му је рођени отац, који је живео с њим и његовом породицом и увек се, и у стану и на зборовима, које није пропуштао, оглашавао не тражећи реч и не марећи шта ће ма ко на то казати. „Ви мислите”, обратио се Фомин отац и остатку невеликог скупа, „да дрво тек тако, само од себе, постаје мироточиво? То је знак, знак одозго да нам не ваља работа!”
„Стари”, спустио му је син руку на раме, очигледно се, као и толико пута пре, нашавши увређен јер му је отац пред другима подривао ауторитет (стари је то волео да чини нарочито пред своја два унука), али не желећи да с њим буде грубљи него што је неопходно и тиме га додатно раздражи. „Бог, ако га има…”
„Како то: ʻако га имаʼ?! Јадна твоја мати… Надам се да је још тврда на ушима као што је била за живота и да те не чује отуда.”
„Хм… У реду. Бог, ког јамачно има, грешнике не упозорава знацима и не дели им жуте картоне.”
(Књиговођина спортска терминологија потиче отуд што је он велики део своје ране младости провео јурећи за лоптом, с добрим изгледима да постане истински виртуоз у копачкама и с амбицијом да се професионално посвети фудбалу. Међутим, када му је било осамнаест, на утакмици која је одлучивала о прваку обласне лиге, противнички бек стартовао је клизећи, ђоном, на њега уместо на лопту пред њим и поломио му потколеничну кост леве, убојитије ноге. Осим што је екипа, лишена помоћи најмлађег капитена у својој историји, изгубила ту утакмицу, и капитенова кост је након тога срасла криво, те је он морао да окачи о клин своје копачке и у њих упертлане велике наде. Било је то у освит перестројке и обнове онога што је деценијама пре тога називано опијумом за народ; као дете свог времена, млади Фомин је до тог тренутка био једна од перјаница освешћене православне омладине у Бресту. Али несрећни прелом његове левице изазвао је врежу напрслина и у вери тог младог човека. И од тада почињу његови неспоразуми с Богом, ког је кривио за свој удес, и сукоби и теолошке расправе с оцем налик напред описаној. Фомину оцу су синовљева огорченост и сумња, које су неретко прелазиле у бласфемију, нарочито тешко падали јер је он, пре него што ће постати Фомин отац – док је, дакле, било довољно рећи само Фомин, па да се зна на кога се мисли – провео заједно са својом женом и два шурака осам година у Норилску. Повод за то била је недељна молитва у којој су затечени у колхозном амбару – који су, истина, још њихови очеви памтили као сеоску цркву – а што је окарактерисано као удруживање зарад контрареволуционарних циљева и подлегало је казни принудног рада прописаној фамозним чланом 58 Кривичног законика.)
„Хоћеш да кажеш да Бог не прашта? Да одмах бије? Какав је то онда Бог?!”, гракнуо је Фомин отац.
„Не тврдим да не прашта”, одговорио је Фомин син. „Али кад се чаша преврши и кад његовим праштањима дође крај, Бог показује директан црвени.”
„Требало је ја теби стражњицу да црвеним док је било време!”, устао је озлојеђени старац и демонстративно напустио збор.
Фомин син, ком је по очевом изласку из просторије видно лакнуло, поновио је да оно што се тог јутра одиграло пред њиховом зградом није никакво чудо. Хтео је, сад кад може слободно да говори и кад нема ко да му се супротставља, да напомене и како чудâ нема, јер се неверујућима она не приказују, а верујућима нису ни потребна. Но, уместо тога је рекао само како је од почетка знао да им неко подваљује и како је, обишавши липу непосредно пре овог збора, запазио више трагова који му дају за право.
„Трик, људи!”, дигао је увис свој скептички прст. „И то рђав трик. Чак и мој добри отац би видео да је тако – и то с прозора, не би морао ни да силази – само да из ината не одбија да носи наочаре. Најпосле, ви сте вероватно сви и сами већ увидели да је у питању подвала.”
Збор је без премишљања одговорио потврдно, иако пре ових речи Фомина сина ни сами нису знали шта да мисле.
„Зато морамо пронаћи ту кртицу”, наставио је Фомин син, „тог пацовског рођака и помагача који покушава да нас вуче за нос.”
„Како можеш бити сигуран, Фомине, да се та кртица није и међу нас овде вечерас увукла?”, упитала га је изненада Аверинцева, његова прва сусетка.
Књиговођа, пред чијим сумњичавим оком су главу обарале и бројке, а некмоли људи, загледао се у десет лица пред собом. Нико од њих, међутим, није ни трепнуо. Сви су с нестрпљењем ишчекивали шта ће он одговорити на питање Аверинцеве. А по његовом лукавом осмејку видело се да он одговор већ има и да је сигуран у њега. Наиме, дало му га је управо тих двадесет очеса упртих у њега, очеса у којима није било кривице, па ни разлога да се пред њим обарају и крију.
„Сигуран сам да кртица није вечерас овде, Олга Петровна. Јер тај мисли да је од тебе и мене бољи и неће с нама да се меша. Тим горе по њега!”
„Ма реци ти нама како ми да ухватимо ту хуљу, па ћемо се лако договорити хоће ли му бити горе или боље”, добацио је магистар Андрејев.
Књиговођа је само чекао да му званично доделе улогу капитена и стратега. И не желећи да понавља грешке оних што су водили прву војну против чика Арћухе и веровали у успех дугорочног, пасивног отпора, почео је да излаже план муњевите офанзиве у формацији четири-четири-два, с продорима по крилима и убацивањима из другог плана.
Ватромети, пси, пошта увезана тихим кикотом
Офанзива се показала као добар избор јер су саботера, гимназијског професора физике с петог спрата – у слободно време скупљача лековитог биља, риболовца, пчелара и, како се испоставило, чудотворца – ухватили на делу већ следеће суботе.
Није било још ни свануло. Професор управо беше пришао липи с два килограма меда у амбалажама од жубровке и почео пажљиво да га сипа у „џепове” које је начинио прошлог пута, зарезавши кору на неколико места и нежно је одвојивши за милиметар-два од стабла. (Фомин син је током свог увиђаја приметио ове „џепове” и установио да су њихови савршено равни отвори морали потицати од чврстог, оштрог предмета ergo од људске руке.) Тад су станари поискакали из заседа по жбуњу и иза паркираних аутомобила и обрушили се на професора.
Хтели су да га за сва времена науче памети, да га прописно издеветају, али обзири, исти они обзири који су их спутавали да се непосредно обрачунају с чика Арћухом, нису им допуштали да једног професора, такорекућ угледног грађанина, тек онако туку. Зато су га само гуркали, потезали мало за одећу и чашћавали не одвише зачињеним псовкама.
У тој игри кратких додавања, један играч – комерцијалиста Филипенко с другог спрата, чијој је кћери професор у више наврата бесплатно држао часове математике и физике у свом стану – занео се и начинио груб прекршај нехотице потегавши професора за косу. Дактилографкиња Јаковљева из сутерена то је схватила као „уденут папир у машину”, па је професору сместа откуцала два реда шамара, без прореда. А онда је свој допринос физичком кажњавању професора дала и већина осталих.
Биће да их је након овога, кад су им се главе охладиле, било стид? Не, напротив! Кад се већ све одиграло како се одиграло, више се није могло назад, морало се ићи до краја; људи су још једном, уједињени око наопаке идеје, решили да униште онога који штрчи и сведочи о њиховој нискости.
Тако су током наступајућих месеци дечаци редовно од стране старијих снабдевани ватрометима и подговарани да их испаљују ка професоровој лођи на врху зграде; пси љубимци су довлачени да се олакшају на отирач испред професорових врата, а поједини су у пијанству изводили ту шалу и без помоћи четвороножаца; телефонирали су човеку у пола ноћи и посвећено му дисали у слушалицу; чак два пута је усред бела дана разбијен ветробран његове таврије; плаћено је да се једног четвртка објави његова читуља преко целе странице Брестске газете, чији су примерци потом, увезани тихим кикотом, данима убацивани у професорово поштанско сандуче; нико више с њим није говорио ни у пролазу, колико је налагала учтивост.
Да ли само због овога или и из неких додатних разлога, тек професор се одселио после годину дана некуд на исток. Неки веле и да се замонашио. Тешко је тог човека егзактних наука и заљубљеника у природу замислити у црној ризи, али не треба сметнути с ума да је он, чинећи ствар која се и поред свега мора назвати чудом, на концу био изложен порузи и мучењу, па није немогуће да је свој живот заиста посветио ономе који је имао сличну судбину.
Што се тиче чика Арћухе, он је након што је стабло липе престало да буде медоносно заувек престао да се појављује у овом крају. Није га било чак ни оне априлске суботе у чије је свитање професор укебан. Нико од станара петоспратнице није знао шта се са старцем десило, нити их је то питање нарочито мучило: за њих је било једино важно да су се напокон решили „чика Пацова”.
Понуђени одговори
Фомин отац, смештен после својих све чешћих марифетлука у старачки дом на другом крају Бреста, дремао је пред телевизором ишчекујући квиз који је свакодневно пратио. Када се пробудио, емисија већ беше почела. Представљани су такмичари, што је значило да и није много пропустио. Стога је одахнуо, дохватио полако с ноћног сточића наочаре и метнуо их на нос.
Угледавши у избистреној слици пред собом једног од такмичара, почео је да се врпољи и мршти: чинило му се да га је познавао. Али не од пре три-четири године, кад се дотични хранио из контејнера пред зградом у којој је Фомин отац био подстанар Фомина сина, јер Фомин отац тада није могао с прозора добро видети без наочара копача по ђубрету; уосталом, да је овога знао одатле, вероватно га сада, убледелог, с уредно подшишаном белом брадом и без ловачког шешира, не би ни препознао. У ствари, Фомин отац се сећао тог времешног свезналице, свог исписника или нешто старијег, од много, много раније; упамтио га је тако добро да би сада његов лик, обасјан рефлектором у телевизијском студију и крупно кадриран, препознао и кроз много гушће ткање бора и дебљи слој шминке.
Фомин отац је устао и унео се у екран не би ли се ипак у потпуности уверио да је то онај за ког га држи.
„Нека сам проклет ако ово није… Та он је! Не постоје две такве умне губице! Ех, ех, ти једини од нас не омириса Сибир ономад. Је ли, Арћуха? Де, реци како си то извео.”
Пљунуо је у екран. Пљувачка је погодила баш онај одговор који је Арћуха у том тренутку означио, а који је, дабоме, био тачан.
Сумње Фомина оца биле су оправдане. Пред њим је на ТВ екрану био Артјом Васиљевич Знак, који је потказао своја два брата, сестру јединицу и њеног мужа, Фомина оца, а услед чега су сви они провели од осам до дванаест година на принудном раду. Оно што Фомин отац није знао јесте да је Знак потказивао и сијасет других, деценијама. Постао је стални сарадник НКВД-а с непуних деветнаест, за време Отаџбинског рата, док је са својим батаљоном боравио на фронту, дубоко унутар руске територије. Тада је свој дар да брзо запажа и памти детаље, уместо за доградњу свог, већ тада енциклопедијског знања, почео да користи за уништавање сабораца који би успут пред њим рекли или урадили нешто против државе, рата, народа или Хазјаина. Другим речима, Знак је, много пре него што је постао чика Арћуха и почео да се храни из контејнера, живео од ђубрета, од вишкова и отпадака у људском говору и понашању, од онога на шта људи нису довољно обраћали пажњу и бацали су неопрезно пред њега, да то он онда свари и претвори у деликт вредан робије.
Да, један човек блиставе меморије провео је живот одиста као пацов, ријући по туђој прљавштини, непримећен и незапамћен од стране историје. Али знамо за њега и његова дела ми, то јест ова липа и ја, вила у липи настањена. И знаће још многи пошто полен липе, и у њему мој глас, удахне неко ко ће ову приповест моћи да разуме и преведе на људски језик.
Шта нам је свима чинити с тим знањем – то већ не знам. Као што од својих сестара вила с разних страна, које ми штошта друго јавише путем ветра, лептира и птица, нисам успела да дознам: ни где се Артјом Васиљевич Знак хранио суботом пре миракула с медом и мојом липом; ни где је и како провео године после тог чудесног догађаја, а пре свог појављивања пред ТВ камерама; ни да ли је његов зет, Фомин отац, предузео ишта након што га је, после пола века опсесивног размишљања о њему, најзад препознао на телевизији. Можда није ни потребно да се све то зна јер из ове приповести се чини да превелико знање не мора нужно представљати богатство и врлину, да они што много знају могу бити и те какви бедници. Можда је ТО оно што би, на крају ове приче, било једино важно да се зна. Или је и ТО којешта, па је најбоље остати блажен у незнању? Тешко је бити паметан у овом свету у ком је знање варљиво, а из ког је чудо протерано. На крају крајева, узалуд је трагати за суштинским одговорима и великом памећу у таквом свету, чије приче немају ниједног истинског јунака, ништа збиља колосално и величанствено, где је све сведено на меру смртног човека.
Прерађена верзија приче која је 2012. освојила другу награду „Милутин Ускоковић” за најбољу необјављену приповетку на српском.
Мирко Јовановић 