КАМЕН

У граду сам видео камен, ко зна како ту дошутиран,
И био изненађен као да сам нашао кромпир у кућици од шута.
Откуда овај камен, достојан реке, пропланака и планине, овде,
Између бехатонских тротоара и гвожђа, керамике и пластике?
Био је величине сапуна за бебе, достојне тежине, брижљиво
Изглачаних крајева и рупица, прошаран земљом која је морала
Бити права правцата црница, барем друге или треће класе,
Коју је камен из даљине или дубине прошверцовао у наше насеље.
То је био камен на коме је радило време, а не штемовање,
Невероватно је како то да није сијао, барем као нетакнута воћка,
Браонкастосив могао је бити много више него кромпир.
Буљио сам у камен као балерина из месечевог парка.
Био је тренутак када није ни дан ни вече, тренутак, несаница.
И онда сам се сетио да сам ја: рачун за струју, да сам залепљен за екран,
Да сам јеленска кожа неурозе и мирис мокрог крзна градске долине,
Пресована иверица од које су нам станишта, порцелански лав са витрине
И документ у монографији европског сликарства идеалног формата,
Језиво неизгужван, и да смо сви тужни лист у хербаријуму администрације.
Сами себи крвници, неправда природе и правда проклетства,
Зле секире климоглава и да нас неће бити ни на једној слици.

ЗУБ

Хладноћа шикне као зуб
И крцка камену со језе.

Пут одмотавају плетенице
Великог црног точка.

Скалп – отворена чаша.
Ноћ спуштена на голо теме

Разобручава песницу у длан,
Закуцава га за све што ниси дао.

Патња – никада је није ни било,
То је само страх да не постанеш зао.

БЕЗ ВУЛКАНА

Тврду стварност која нас је бранила
Од смрти својом гломазношћу
Заменили смо кулисом од лаких метала,
Несигурних механизама, издајничких програма –
Добровољно.

Наши домови – номадска одморишта,
За нас који смо душмани
Сваког путовања.

Покрети руку – брисан простор између оаза,
Пустиња.

Толико смо упорно гледали у ноћ
Да је од нашег погледа
Месец забрекао у своду као чеп.

Не испуштамо га из вида
Да нам кроз бачву неба
На главу не покуља плава смола
Сутрашњег дана.

У спорим, тешким језицима,
Обавије нас и узме калуп
За неку гротескну Помпеју,
Без вулкана.

ПЕРО

Анђели су шуштање,
Крило без шупље кости,
Без ваздуха, ветра…

Замах без покрета,
У вакууму,
Потпуна нишчета.

Близу су –
Нема уста у хору
Око хлебне грудве.

Куцну те, повуку се, враћају.
Мамац прожима дубину –
Анђели пољупцима мрве.

Пером се поравнава вага –
Поједу те и ослободе
Сувишног пртљага.

ПЕШАЧЕЊЕ

Пешачење је мајка.
Пешачење је увек ново-исто
Питање за питањем које траје.
Стални одговор ваздухом
Који немамо.
Ишчашење слике,
Удах, издах и покретни
Питоми контролисани пожар.
Жребање шарених куглица
За куп дивне обичности.
Равнотежа стабала,
Противтежа смрти,
Маказице вечности,
Ножић за јабуку,
Крцкалица за орах.
Ја пешачим пешачким светом
И обухватам све друге светове.
Пешачење је развијање филма.
Мешање боја.
Реч као предмет
И реч као звук.
Музика – не постоји без пешачења.
Оно је покретна изложба.
Детињство, дечаштво, младост.
О, колико је пешачење старост.
Мора бити и вечност
Јер у пешачење се смрт
Не увлачи.
Пешачење су бројеви,
То сигурно.
Математика и физика.
Пешачење је разговор
Дуг као дужина
А разговарати је
Исто што и мислити.
Пешачење је победа усменог.
Поезија и проза и легенда,
Кратка фолклорна форма.
Пешачење измишља мостове.
Пешачење је бич за сваку лаж,
Бич-судија за сваку сувишну реч.
Вуна, памук и лан!
Пешачење је огледало,
Оно је гледало
Када је настао точак
И само се смешкало.
Пешачење воли точак
Као своје маче.
Пешачење пати када вежу
Два обруча голим ланцем
Као када муче животиње.
О другим превозним средствима
Не жели да зна.
Летење је шаљива мисао пешачења,
Не узима је за озбиљно.
Пешачење је родило пингвина
И још неке птице ходалице.
Пешачење је одговор на питање:
Кокошка или јаје?
Пешачење је родно.
Оно једино храни.
Вода је исто пешачење.
Пешачење је икона у ваздуху,
Крст и васкрсење.
Пешачење рађа све путеве
Из своје малене зделе.
Кораци су перца са крила
Анђела – који су велики пешаци,
Они прате пешачење.
Самоћа није у стању
Да буде близу пешачења
И сурвава се поред њега у прах
А пешачење га позлаћује.

***

Црквењак иза пулта поред фискалне касе.
Густо је од отаца, у брадама се плива.
Вибер, месинџер ми и ту… из мождане масе.
Погледујем кришом да ли је пуштена клима.

Слева истетовиран лав, здесна о чудима.
Здесна ум у моштима, слева у женској коси.
Потиљак у потиљак, човек међу људима,
Одагнај, барем сада, злог испод ћелавости.

Излази се, улази, тражим прозрачно место.
Два реда: за исповест и куповину свећа.
Да – изговорим амин и с тим будем начисто –
Баш оваквог Бог треба да ме види с распећа.

СЕДИМ ТАКО ЈА У ФРИЗЕРАЈУ

Око главе обигравају штрцнути
Брзи сугласници склизнули с маказа
Низ вигваме из којих нам вире главе
Као из свежих кртичњака самоће.

Црни и сиви српови пламичака
И, коначно, наше чудовишне уши
Под фиксираном фризерском
Столицом из које ти се не устаје.

Једном ће и твоја плутајућа глава
Напустити салон ношена феном
И нестаће низ улицу, изнад масе,
Из ока, као отргнут дечји балон.

КОРЊАЧА

У ваздуху нема гарежи, јер нема ветра,
Само мирис статичне ватре
Којој смо се сувише приближили.
Зрикавци, пуцкетање буба,
Брзопис тврдокрилаца, невидљиве змије
У страху, у прозору муве, између стакла и хеклања.
Сува балега – презрели вргањ без дршке,
Може се подићи и бацати као фризби.

Корњача, оклопа топлих као ТА пећ која се хлади,
Не плашимо се тек када их угледамо.
Пре тога олабави колена звук сурвавања
Кроз леску и туп удар у стабло или камен.
Ко је узалуд посезао гвозденим машицама,
Којима се разгрће жар и бодри поводљива ватра,
За њиховим главама које се увуку под оклоп
Као под осликани капак шуме?

Тим покретима шума ка нама трепће.
И нећеш убедити никог да је то глава
Рудничког смука, змаја, змијског цара,
Квалитетног неког препотопског створа.

То је корњача – једина безазленост страха
Од кога ни сада не може да се спава.

ДА, ТО ЈЕ ХИЉАДУ ПУТА РЕЧЕНО. РАЗОНОДЕ НЕМА

И неће је бити. И овај дан ће право у цинобер
Врућу боју старог намештаја. Са својом мајком,
Која је песникиња и има седамдесет година, покушавам
Померити стари гардеробер. Када нам је досадно
И када тако жестоко желимо да смо солидни
Као наше комшије, ми покушавамо да средимо кућу.
Правимо нови распоред, померамо старе ствари,
Књиге нам се руше са зидова, зидови су окачени на слике,
А слике су процеси на нашим очима. Њој се навлачи мрена,
Мени опсена и кад се погордим, уображавам да нисам
На неком ускраћеном месту, а у ствари нас двоје смо
Непревазиђена посада која је увек пловила једино у песму.

***

Наврати, бар једном, да се непоновљиво секирамо.
Да се кидамо и плашимо свега: поплаве, мајстора,
Инфлације, срца, пореза, легализације, рачуна за струју,
Цена, брашна, хлеба, демонстрација, прислушкивања,
Светског и грађанског рата, председника, владе, директора,
Секретара, колега, рођака, себе самих, врућине и хладноће,
Лопова, епидемија, вакцина, интернета, пожара, шумокрадица,
Комшија, ишијаса, алергија, тромба, прекомерне крвне масноће.
Дођи да чујемо вести, врати се да се секирамо због свега,
Да опет будемо онако непоновљиво уплашени, панични, крти!
Наглас те чекају сузе величанствене мисли, међу књигама,
Да читамо до сијања, као и увек без страха једино од смрти.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

Почело је мраком у устима и звуком. Почело је звуком. Можда је неко гужвао папир. Можда је неко прекрајао хаљине. Можда је неко изнад мене, у ваздуху, разапињао једро чаршава, што пада као лист свежине, за сан. Неко је звонио кашичицама кроз вртлоге чаја, неко је куцкао стаклом о бочицу сирупа. Неко је поломио топломер и бежали смо од живе, напоље. Напољу се наставило кочницама, гласовима, прстима на ушима – сецкањем граје на малим одморима, мокрим хлебом. Ратом. Игманским маршем, Лептирицом. Почело је Вуком. Страхом у трави, мирисима. Натруло воће и сир у нечијем даху – злом ракијом.

Онда је нестало.

Онда се вратило речима.

Поезија – мајка. Поезија – отац.
Поезија – сестра.

Хајдук се насмешио. Ковачу су одсекли руку. Сестрић је гађао кроз прстен јабуку. Неко је украо хлеб и због тога робијао. Неко је рекао да једну целу књигу зна наизуст, и знао је, а био је неписмен. Неко је имао гусле. Неко је оснивао библиотеке. Неко је слагао књиге. Неко је написао – „Био је толико велики да га вековима нису помињали“, неко се преварио и додао – „Да би ово место сасвим на рај личило, змију сам донео“.

Почело је језом и језиком и пожаром у коси. Заувек на реч најежен.

И била је змија под откосом и била је баба са вилама – човек-жена и биле су шљиве у кацама, вргањи и коприве и њено чело жуто као саће, хладно и лепљиво.

Смрт је заувек заковитлала село.

Населили смо се у читање и наставило се.

Наставило се градом, бетоном, табанањем, гужвом у превозу, адресама, љубавима, селидбама. Наставило се транзицијом са двеста динара. Сликама.

Наставило се људима.

Наставило се рађањима.

Наставља се љубављу и трпљењем.
Недељом и честицом.

Почело је, као и све – мајком.

Почело је и нема краја.

Извор: Велимир Кнежевић, Пешачење, Суматра издаваштво, Шабац, 2026.

Јануарски записи поводом песничке књиге Лидо Велимира Кнежевића (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2024)

Композицијом Лида, своје четврте песничке књиге, Велимир се дискретно али дубоко клања тајни бројева и симетрије. Иако су песме на први поглед груписане у циклусе по шеми 5–7–7–7–8, заправо се сваки циклус састоји од седам мање-више самосталних песничких текстова. Јер песма „Значења речи” из првог циклуса подељена је у три нумерисана певања, која се могу узети као три засебне песме. На другој страни, песму „Рибе”, премда то није формално назначено, ваља посматрати не као осму песму последњег циклуса већ одвојено, изван свих циклуса, као епилог књиге.

И поред тога што већ првим стихом овог епилога: „Никаква енигма, шифрарник кошмарних метафора!” песник упозорава читаоца да не срља у сувише слободна тумачења предстојећих стихова, да у њима не тражи замршене загонетке и тајновите симболе, немогуће је не назрети и хришћанску конотацију песме тако амблематичног наслова, па самим тим и у књизи на коју је та песма, затварајући је, утиснута као печат. Хришћански подтекст књиге утолико је теже превидети уколико се узме у обзир да се сваки од пет циклуса завршава песмом о намеснику или прокуратору.

Наравно, намесник у овој књизи само је далеки духовни потомак Понтија Пилата. У ствари је реч о нашем садашњем и овдашњем намеснику. Живимо у непокорној, но у великој мери покореној и под империјалну управу стављеној провинцији. Већ дуго не владамо собом, како колективно тако и индивидуално: наша мисао и језик следе диктат мас-медија, наш дух потчињава се тиранији науке и технологије, нашим срцем господари неутољива глад за уживањем и материјалним добрима. Отуда се прва песма о намеснику „Извештај из провинције” закључује природном дилемом: „одузета слобода је ли била слобода уопште / или одувек мањак у коначном билансу.”

Намесник је оличење неслободе сваке врсте. Први циклус песама, чију основну тему чине, најуопштеније говорећи, језик и писање, закључује се песмом у којој прокуратор призоре наше провинцијалне стварности преводи у писани извештај, у тај бирократско-полицијски литерарни жанр, у језички затвор.

У другом циклусу пева се о сну и стрепњи, о неурозама и демонима – о душевном здрављу суоченом с искушењима савременог урбаног живота. Чини се да што се више бринемо за своје здравље, то бивамо болеснији. Архидемону хипохондрије робујемо готово сви у мањем или већем степену. То наше ропство такође је персонификовано у прокуратору. Он у финалној песми другог циклуса „О прокураторовом претераном здрављу” представља својеврсну синтезу класичне пилатовштине и модерног, опсесивно-компулзивног хипохондра-чистунца: ређа обућу по брзини и „сакупљач је отисака / сопствених руку, сапуном, кроз пену”. Међутим, одмах затим следе стихови: „Скоро да се човек над тиме сажали / као да је реч о умоболном кретену.” Овом напоменом песник у оно што је било на ивици карикатуре уноси извесну трагичну нијансу, усложњава и прокрвљује портрет свог (анти)јунака. Али чинећи то с мајсторским осећањем такта и мере, он ће нам у разрешењу песме ставити до знања да прокуратор ипак није некакав сажаљења достојан јуродиви, већ претерано здрави моћник и дипломата што „Пре него што реч изусти […] погледа лево и десно од тренутка говорења.”

Град као дом и тамница, као сурова и присна позорница Велимирове поезије, у средишњем, трећем циклусу књиге згушњава се у конкретне топониме попут Земунске пијаце, Сремске улице, Градског перивоја Контумац (Земунског парка). Циклус се затвара песмом „Намесник у подземном пролазу”. И ова насловна месна одредница може се (а и не мора) схватити као конкретан топоним, као подземни пролаз на Зеленом венцу. У сваком случају, то је градско уско грло у које лица навиру одозго „покретана снажним вуфером поподневног шпица”. У тој тескоби и гужви наизглед је немогуће мимоићи се, али намесник надолазећа лица успешно мимоилази „у серији ескиважа”. Из овако дате слике закључујемо да је намесник отелотворење још једне неслободе: нашег робовања страху од блискости и додира. Додуше, намесник, осим што попут многих од нас зазире од додира, гаји и један отровнији и дубљи презир према провинцији, људској беди и људима уопште. Тако је њега, пре уласка у подземни пролаз, на улици узрујао својим голим чиром невољник сличан Праведном Јову, изазвавши у њему два пара асоцијација: на месо и црвени цреп, и на стругање рана и платну картицу, а што говори о оку које не види јасно границу између човека и ствари, живог створа и робе. Најпосле, намесник се, оптерећен човекопрезиром и већ познатим неурозама хипохондра-чистунца, грози чак и погледâ масе у подземном пролазу, па ће „у мислима већ наг” прво на прање одложити своју одећу отежалу од „толиких погледа / што ће сву ноћ бдити кроз њено машинско ткање”.

Корење је један од лајтмотива четвртог циклуса. Песму „Зна Он, шуме, пустиње” на крају циклуса отвара стих: „Намесник зна да тло вежу жиле.” Сходно том знању, овај зналац предузима мере против поменутог жилавог везива. Током шетње он „Кораком сваким у земљу по један мали корен, / који је болест броја, забоде као ашовчић √”. Другим речима, намесник настоји да наше животодавно корење угуши и потисне корењем рачунским. Као резултат ових и сличних настојања, „Шуме су се звуком тајно увукле у банке” и „Чекају […] да нас коначно расточи кредитни калкулатор”. А о томе шта се у међувремену десило с тлом сведочи чињеница да „У градовима, ипак, доминирају пустиње”; дакле, ми, градски људи, живимо на песковитој, растреситој подлози. Тако слабо укорењени и начети црвоточином кредитне рачунице, нисмо ништа друго до – како то песник ефектно осликава – лутке које климају у редовима, док у исто време, као страшно предсказање онога што и нашу растућу пустињу очекује, „кроз песак својим шиљатим кљуном / негде пенетрирају челичне нафтне црпке”.

Напокон, у песми „Намесников сан” прокуратор напушта нашу провинцију. Он свој намеснички мандат види као пешак-годиницу чијим је жртвовањем стекао предност у центру – одакле је био послат к нама. Тиме се он пред читаоцем открива као амбициозни чиновник за ког је службовање у провинцији представљало само један степеник у каријери. Али песник га опет очовечује подсећајући нас на његове људске слабости и страхове: намесник ужаснут својом малом каријерном победом уснива сан типичан за страх од успеха, сан о висини и паду. При паду ће ноктима направити у ваздуху рез, кроз који ће уместо једног паралелног, бољег света видети „амбулантну светлост над бескрајним пољима палета / и у савршеним скретањима натоварене виљушкаре”. То је слика раја који за нас сањају наши добротвори из далеког центра. И обратимо пажњу на песников избор речи: он светлост виљушкара не назива просто ротационим, како би се очекивало, већ амбулантним. Здрави били и на оном свету, црвени црепе и платна картицо! Наздравље нам вртоглави успон ка вечном стоваришту!

*

Гледајући како и којим редом сам до сада писао о садржају Лида, јасно ми је да сам загребао књигу с крај(ев)а. Због тога помишљам на стих „Уједа крај почетак” из песме „Реченице”.

Иста песма, само без наслова и с незнатним разликама у интерпункцији, пролог је Мразовника, Велимирове прве књиге. То зрео песник дозива себе првашњег. Не би ли, кроз контраст тих двеју својих фаза, измерио пређени пут. Али још више: не би ли показао шта је у његовом песништву исто онда и сада, шта је константа. А исто је виђење песничког посла као рашчешљавања кике језика и разврставања себе у реченице; иста је апсолутна вера у језик и поезију као његов највиши израз.

Притом треба истаћи да ненасловљена пролошка песма Мразовника и песма „Реченице” из Лида, упркос њиховој текстуалној подударности, нипошто нису једна иста песма, нити две верзије исте песме. Свака од тих песама прима нешто од свог ширег контекста, од целине књиге чији је саставни део, из чега проистичу њихове међусобне разлике невидљиве оку, али уочљиве другим, унутарњим чулима. Поред тих суптилних дубинских разлика не сме се, дабоме, пренебрегнути ни очигледна разлика у насловима двеју песама. Ова разлика није само козметичка. У песми „Имена”, која у књизи Лидо претходи „Реченицама”, за имена се каже да су „Отварачи за путеве / у ваздуху”. Вођени тим стиховима, пролог Мразовника схватамо, услед његове безимености, као песму која је сама себи и отварач и пут, а то је већ чини битно другачијом у односу на близнакињу чији су отварач и пут измештени из основног текста у наслов „Реченице”.

Уосталом, да овде не може бити реч о истој, поновљеној песми из раније књиге говори на убедљив начин сам песник на другом месту у Лиду: „понављања” – поентира он на крају истоимене песме – „у ствари и не постоје”.

*

Поново – мада понављања и не постоје – поново сам читао Лидо. Одлажући књигу на полицу поред кревета, ћошкићем њеног хрбата случајно закачим челични абажур лампе. Челик тихо јекне од удара. Звони светлост! – помишљам. Осећам да је та мисао фалсификат неког Велимировог стиха. Опет се лаћам књиге и она се у мојим рукама сама отвара на песми „Ту је и шибље”, чији завршни стихови гласе:

У месту гори звоно, од жеље, од непознавања пута,
висок је пожар у њему што не чека гашење.
Коначно расте само онај који лута
и зна да је време заљубљено у кашњење.

Почињем да верујем да су ме ови стихови дозвали с разлогом. У њима се сусрећу, чини ми се, три кључна мотива књиге: ватра, раст и висина. Трагам за примерима који би поткрепили овај утисак:

ватра: „Имена – мајке ума / скупљене око скамењене ватре” („Имена”), „тренутно у провинцији горе контејнери” („Извештај из провинције”), „Град се грчи, полароид у пламену” („Градски перивој Контумац”), „сузне бакље” („Таблице за данас”), „зелене цеви су блештале, нетакнуте, / и нас је свакако опекла њихова пламтећа боја” („Маслачак”), „над празним длановима, // што сијају као кораком углачан камен, титра пламичак” („Машина сутрашњег дана”);

раст: „Расте, расте, па почине / снага лакомих верника” („Реченице”), „Сан бива јачи од неурозе која нараста, као тесто” („Спавач”), „Превише је растућих видика пред тобом” („Машина сутрашњег дана”), „Ту се расте како једино и може, / споро, темељно и поштено” („Планинари”);

висина: „Реч лептир је чист пурпур / који шамара ваздух / с високе усне” („Значења речи II”), „Абдицирам са високог престола стварности, престола-вешала” („Спавач”), „у висини пуцам – / змај привезан / за твоје срце” („Змај у парку”),  „Планина у шуми, у сенци, / изгуби своју висину” („Под заступништвом ведрине”).

Очито је да сваки од ова три мотива може имати различита, често међусобно супротна значења. Рецимо, једно значење и предзнак има висина с које прокуратор пада у своме сну („Намесников сан”), а сасвим друго у наслову романа Рашка Димитријевића Ка висинама и ћутању узетом за мото песме „Планинари”. Примери с овом другом врстом значења доминантни су у књизи песника који носи име (јер имена „да би ишла са тобом, / морају да се носе”) сковано од величине и мира. Он је песник висине и раста потпуно лишених гордости, таштине, претенциозности, мегаломаније. Он је песник ватре која, чак и кад поприми размере пожара, не пече већ само греје.

С мотивима ватре, раста и висине тесно су скопчани и обиље светлости и бујна и разноврсна вегетација Лида. Посреди је књига поезије из града и о граду, с метрополом насликаном верно у своме машинско-бетонском брутализму, гужви и хитњи, и с предграђима „где страх је широк / и где су улице уске” – а опет је у тој поезији толико хлорофила и озона. Палета ове књиге и града опеваног у њему није урбаносива, него зелено-плава с местимичним наносима црвених и жутих нијанси (што се најављује већ Шејкином сликом на корицама). Премда су камен и његови деривати, од песка до бетона, у Лиду још заступљенији од ватре, примарни елемент Велимировог поетског света је ваздух, секундарни вода, а тек затим следе ватра и земља. Отуда је његов свет – иако фундиран у чврстим и „прљавим” материјалима – тако прозрачан и светао.

Све у свему, након ове књиге може се нешто јасније рећи шта је то што Велимира чини особеним међу савременим урбаним песницима: он о граду не пева језиком улице, трга и академије, већ острвским језиком Лида, који „Звучна је зеница града” и „високи павиљон свежине”.

*

У песми „Јохан Кројф је мртав”, која отвара Лидо, песнички субјект, примајући од старог библиотекара на дар велики раскошни роковник за писање стихова, осећа се као петлић припуштен на велики терен. Непријатно је песнику на терену отргнутом од живота, строго уређеном и намењеном искључиво за „озбиљну”, велику игру. Непријатно му је у тој ширини у којој играч бива одвећ свестан себе и губи из вида саму игру. Ту главни циљ више није играти се, већ постати велик, бити достојан следбеник и настављач полубогова попут Јохана Кројфа, придружити се играчком пантеону.

Таква бележница мора бити сасвим мала.
Не занимају ме тактичке замисли
великих мајстора:

Чување резултата, катаначо,
тика-така или тотални фудбал.
У својој шуми стари библиотекар
„није још ништа о томе чуо” да је
Јохан Кројф мртав.

Стављањем ових неколико речи под наводнике, песник нам намигује не бисмо ли препознали алузију на Ничеовог Заратустру који, силазећи с планине, сусреће у шуми старог свеца. На Заратустрино питање шта ради светац у шуми, овај одговара: „Правим песме и певам их, а правећи песме, смејем се, плачем и мумлам: тако славим бога.” Пошто се након тога растане од старца, Заратустра ће у своме срцу рећи: „Зар је то уопште могуће! У својој шуми стари светац није још ништа о томе чуо да је Бог мртав!”[1]

Песнички парафразирајући Ничеову мисао о смрти Бога, Велимир говори не против див-узора и традиције већ против паразитирања на њима, против игре по тактичким замислима великих мајстора, против игре која је изгубила детињу спонтаност и аутентичност и свела се на изучавање, прераду и примену опробаних образаца.

Мали бетонски терен иза зграда.
Једна линија по средини, камен-статива.
Пукотина у бетону за пенал.
Сасвим довољно за изненадну мајсторију.

Потоњим стихом и његовом завршном синтагмом указује се на есенцијалне захтеве песничког посла, на изненађење и мајсторство – на онај кишовски удео чуда и труда. А цела горња строфа, као пример једне од бројних неразметљивих песничких бравура у овој књизи, сликовита је потврда да се мајсторство песника огледа понајпре у његовој способности да, путем језичке имагинације, онеобичи обично, да нас изненади познатим.

И обавезно неко да у најдраматичнијем тренутку
каже – Крај, идем кући.
Моја је лопта.

УПУТНИЦЕ:

[1] Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, preveo Danko Grlić, Dereta, Beograd, 2016, str. 9.

Објављено у часопису Повеља, бр. 1/2025, стр. 121–127.