КАМЕН

У граду сам видео камен, ко зна како ту дошутиран,
И био изненађен као да сам нашао кромпир у кућици од шута.
Откуда овај камен, достојан реке, пропланака и планине, овде,
Између бехатонских тротоара и гвожђа, керамике и пластике?
Био је величине сапуна за бебе, достојне тежине, брижљиво
Изглачаних крајева и рупица, прошаран земљом која је морала
Бити права правцата црница, барем друге или треће класе,
Коју је камен из даљине или дубине прошверцовао у наше насеље.
То је био камен на коме је радило време, а не штемовање,
Невероватно је како то да није сијао, барем као нетакнута воћка,
Браонкастосив могао је бити много више него кромпир.
Буљио сам у камен као балерина из месечевог парка.
Био је тренутак када није ни дан ни вече, тренутак, несаница.
И онда сам се сетио да сам ја: рачун за струју, да сам залепљен за екран,
Да сам јеленска кожа неурозе и мирис мокрог крзна градске долине,
Пресована иверица од које су нам станишта, порцелански лав са витрине
И документ у монографији европског сликарства идеалног формата,
Језиво неизгужван, и да смо сви тужни лист у хербаријуму администрације.
Сами себи крвници, неправда природе и правда проклетства,
Зле секире климоглава и да нас неће бити ни на једној слици.

ЗУБ

Хладноћа шикне као зуб
И крцка камену со језе.

Пут одмотавају плетенице
Великог црног точка.

Скалп – отворена чаша.
Ноћ спуштена на голо теме

Разобручава песницу у длан,
Закуцава га за све што ниси дао.

Патња – никада је није ни било,
То је само страх да не постанеш зао.

БЕЗ ВУЛКАНА

Тврду стварност која нас је бранила
Од смрти својом гломазношћу
Заменили смо кулисом од лаких метала,
Несигурних механизама, издајничких програма –
Добровољно.

Наши домови – номадска одморишта,
За нас који смо душмани
Сваког путовања.

Покрети руку – брисан простор између оаза,
Пустиња.

Толико смо упорно гледали у ноћ
Да је од нашег погледа
Месец забрекао у своду као чеп.

Не испуштамо га из вида
Да нам кроз бачву неба
На главу не покуља плава смола
Сутрашњег дана.

У спорим, тешким језицима,
Обавије нас и узме калуп
За неку гротескну Помпеју,
Без вулкана.

ПЕРО

Анђели су шуштање,
Крило без шупље кости,
Без ваздуха, ветра…

Замах без покрета,
У вакууму,
Потпуна нишчета.

Близу су –
Нема уста у хору
Око хлебне грудве.

Куцну те, повуку се, враћају.
Мамац прожима дубину –
Анђели пољупцима мрве.

Пером се поравнава вага –
Поједу те и ослободе
Сувишног пртљага.

ПЕШАЧЕЊЕ

Пешачење је мајка.
Пешачење је увек ново-исто
Питање за питањем које траје.
Стални одговор ваздухом
Који немамо.
Ишчашење слике,
Удах, издах и покретни
Питоми контролисани пожар.
Жребање шарених куглица
За куп дивне обичности.
Равнотежа стабала,
Противтежа смрти,
Маказице вечности,
Ножић за јабуку,
Крцкалица за орах.
Ја пешачим пешачким светом
И обухватам све друге светове.
Пешачење је развијање филма.
Мешање боја.
Реч као предмет
И реч као звук.
Музика – не постоји без пешачења.
Оно је покретна изложба.
Детињство, дечаштво, младост.
О, колико је пешачење старост.
Мора бити и вечност
Јер у пешачење се смрт
Не увлачи.
Пешачење су бројеви,
То сигурно.
Математика и физика.
Пешачење је разговор
Дуг као дужина
А разговарати је
Исто што и мислити.
Пешачење је победа усменог.
Поезија и проза и легенда,
Кратка фолклорна форма.
Пешачење измишља мостове.
Пешачење је бич за сваку лаж,
Бич-судија за сваку сувишну реч.
Вуна, памук и лан!
Пешачење је огледало,
Оно је гледало
Када је настао точак
И само се смешкало.
Пешачење воли точак
Као своје маче.
Пешачење пати када вежу
Два обруча голим ланцем
Као када муче животиње.
О другим превозним средствима
Не жели да зна.
Летење је шаљива мисао пешачења,
Не узима је за озбиљно.
Пешачење је родило пингвина
И још неке птице ходалице.
Пешачење је одговор на питање:
Кокошка или јаје?
Пешачење је родно.
Оно једино храни.
Вода је исто пешачење.
Пешачење је икона у ваздуху,
Крст и васкрсење.
Пешачење рађа све путеве
Из своје малене зделе.
Кораци су перца са крила
Анђела – који су велики пешаци,
Они прате пешачење.
Самоћа није у стању
Да буде близу пешачења
И сурвава се поред њега у прах
А пешачење га позлаћује.

***

Црквењак иза пулта поред фискалне касе.
Густо је од отаца, у брадама се плива.
Вибер, месинџер ми и ту… из мождане масе.
Погледујем кришом да ли је пуштена клима.

Слева истетовиран лав, здесна о чудима.
Здесна ум у моштима, слева у женској коси.
Потиљак у потиљак, човек међу људима,
Одагнај, барем сада, злог испод ћелавости.

Излази се, улази, тражим прозрачно место.
Два реда: за исповест и куповину свећа.
Да – изговорим амин и с тим будем начисто –
Баш оваквог Бог треба да ме види с распећа.

СЕДИМ ТАКО ЈА У ФРИЗЕРАЈУ

Око главе обигравају штрцнути
Брзи сугласници склизнули с маказа
Низ вигваме из којих нам вире главе
Као из свежих кртичњака самоће.

Црни и сиви српови пламичака
И, коначно, наше чудовишне уши
Под фиксираном фризерском
Столицом из које ти се не устаје.

Једном ће и твоја плутајућа глава
Напустити салон ношена феном
И нестаће низ улицу, изнад масе,
Из ока, као отргнут дечји балон.

КОРЊАЧА

У ваздуху нема гарежи, јер нема ветра,
Само мирис статичне ватре
Којој смо се сувише приближили.
Зрикавци, пуцкетање буба,
Брзопис тврдокрилаца, невидљиве змије
У страху, у прозору муве, између стакла и хеклања.
Сува балега – презрели вргањ без дршке,
Може се подићи и бацати као фризби.

Корњача, оклопа топлих као ТА пећ која се хлади,
Не плашимо се тек када их угледамо.
Пре тога олабави колена звук сурвавања
Кроз леску и туп удар у стабло или камен.
Ко је узалуд посезао гвозденим машицама,
Којима се разгрће жар и бодри поводљива ватра,
За њиховим главама које се увуку под оклоп
Као под осликани капак шуме?

Тим покретима шума ка нама трепће.
И нећеш убедити никог да је то глава
Рудничког смука, змаја, змијског цара,
Квалитетног неког препотопског створа.

То је корњача – једина безазленост страха
Од кога ни сада не може да се спава.

ДА, ТО ЈЕ ХИЉАДУ ПУТА РЕЧЕНО. РАЗОНОДЕ НЕМА

И неће је бити. И овај дан ће право у цинобер
Врућу боју старог намештаја. Са својом мајком,
Која је песникиња и има седамдесет година, покушавам
Померити стари гардеробер. Када нам је досадно
И када тако жестоко желимо да смо солидни
Као наше комшије, ми покушавамо да средимо кућу.
Правимо нови распоред, померамо старе ствари,
Књиге нам се руше са зидова, зидови су окачени на слике,
А слике су процеси на нашим очима. Њој се навлачи мрена,
Мени опсена и кад се погордим, уображавам да нисам
На неком ускраћеном месту, а у ствари нас двоје смо
Непревазиђена посада која је увек пловила једино у песму.

***

Наврати, бар једном, да се непоновљиво секирамо.
Да се кидамо и плашимо свега: поплаве, мајстора,
Инфлације, срца, пореза, легализације, рачуна за струју,
Цена, брашна, хлеба, демонстрација, прислушкивања,
Светског и грађанског рата, председника, владе, директора,
Секретара, колега, рођака, себе самих, врућине и хладноће,
Лопова, епидемија, вакцина, интернета, пожара, шумокрадица,
Комшија, ишијаса, алергија, тромба, прекомерне крвне масноће.
Дођи да чујемо вести, врати се да се секирамо због свега,
Да опет будемо онако непоновљиво уплашени, панични, крти!
Наглас те чекају сузе величанствене мисли, међу књигама,
Да читамо до сијања, као и увек без страха једино од смрти.

КАКО ЈЕ ПОЧЕЛО

Почело је мраком у устима и звуком. Почело је звуком. Можда је неко гужвао папир. Можда је неко прекрајао хаљине. Можда је неко изнад мене, у ваздуху, разапињао једро чаршава, што пада као лист свежине, за сан. Неко је звонио кашичицама кроз вртлоге чаја, неко је куцкао стаклом о бочицу сирупа. Неко је поломио топломер и бежали смо од живе, напоље. Напољу се наставило кочницама, гласовима, прстима на ушима – сецкањем граје на малим одморима, мокрим хлебом. Ратом. Игманским маршем, Лептирицом. Почело је Вуком. Страхом у трави, мирисима. Натруло воће и сир у нечијем даху – злом ракијом.

Онда је нестало.

Онда се вратило речима.

Поезија – мајка. Поезија – отац.
Поезија – сестра.

Хајдук се насмешио. Ковачу су одсекли руку. Сестрић је гађао кроз прстен јабуку. Неко је украо хлеб и због тога робијао. Неко је рекао да једну целу књигу зна наизуст, и знао је, а био је неписмен. Неко је имао гусле. Неко је оснивао библиотеке. Неко је слагао књиге. Неко је написао – „Био је толико велики да га вековима нису помињали“, неко се преварио и додао – „Да би ово место сасвим на рај личило, змију сам донео“.

Почело је језом и језиком и пожаром у коси. Заувек на реч најежен.

И била је змија под откосом и била је баба са вилама – човек-жена и биле су шљиве у кацама, вргањи и коприве и њено чело жуто као саће, хладно и лепљиво.

Смрт је заувек заковитлала село.

Населили смо се у читање и наставило се.

Наставило се градом, бетоном, табанањем, гужвом у превозу, адресама, љубавима, селидбама. Наставило се транзицијом са двеста динара. Сликама.

Наставило се људима.

Наставило се рађањима.

Наставља се љубављу и трпљењем.
Недељом и честицом.

Почело је, као и све – мајком.

Почело је и нема краја.

Извор: Велимир Кнежевић, Пешачење, Суматра издаваштво, Шабац, 2026.