Нефикцијски текстови

ЗИМСКО ЛЕТОВАЊЕ У ВИСОКОМ ПАВИЉОНУ СВЕЖИНЕ

Јануарски записи поводом песничке књиге Лидо Велимира Кнежевића (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2024)

Композицијом Лида, своје четврте песничке књиге, Велимир се дискретно али дубоко клања тајни бројева и симетрије. Иако су песме на први поглед груписане у циклусе по шеми 5–7–7–7–8, заправо се сваки циклус састоји од седам мање-више самосталних песничких текстова. Јер песма „Значења речи” из првог циклуса подељена је у три нумерисана певања, која се могу узети као три засебне песме. На другој страни, песму „Рибе”, премда то није формално назначено, ваља посматрати не као осму песму последњег циклуса већ одвојено, изван свих циклуса, као епилог књиге.

И поред тога што већ првим стихом овог епилога: „Никаква енигма, шифрарник кошмарних метафора!” песник упозорава читаоца да не срља у сувише слободна тумачења предстојећих стихова, да у њима не тражи замршене загонетке и тајновите симболе, немогуће је не назрети и хришћанску конотацију песме тако амблематичног наслова, па самим тим и у књизи на коју је та песма, затварајући је, утиснута као печат. Хришћански подтекст књиге утолико је теже превидети уколико се узме у обзир да се сваки од пет циклуса завршава песмом о намеснику или прокуратору.

Наравно, намесник у овој књизи само је далеки духовни потомак Понтија Пилата. У ствари је реч о нашем садашњем и овдашњем намеснику. Живимо у непокорној, но у великој мери покореној и под империјалну управу стављеној провинцији. Већ дуго не владамо собом, како колективно тако и индивидуално: наша мисао и језик следе диктат мас-медија, наш дух потчињава се тиранији науке и технологије, нашим срцем господари неутољива глад за уживањем и материјалним добрима. Отуда се прва песма о намеснику „Извештај из провинције” закључује природном дилемом: „одузета слобода је ли била слобода уопште / или одувек мањак у коначном билансу.”

Намесник је оличење неслободе сваке врсте. Први циклус песама, чију основну тему чине, најуопштеније говорећи, језик и писање, закључује се песмом у којој прокуратор призоре наше провинцијалне стварности преводи у писани извештај, у тај бирократско-полицијски литерарни жанр, у језички затвор.

У другом циклусу пева се о сну и стрепњи, о неурозама и демонима – о душевном здрављу суоченом с искушењима савременог урбаног живота. Чини се да што се више бринемо за своје здравље, то бивамо болеснији. Архидемону хипохондрије робујемо готово сви у мањем или већем степену. То наше ропство такође је персонификовано у прокуратору. Он у финалној песми другог циклуса „О прокураторовом претераном здрављу” представља својеврсну синтезу класичне пилатовштине и модерног, опсесивно-компулзивног хипохондра-чистунца: ређа обућу по брзини и „сакупљач је отисака / сопствених руку, сапуном, кроз пену”. Међутим, одмах затим следе стихови: „Скоро да се човек над тиме сажали / као да је реч о умоболном кретену.” Овом напоменом песник у оно што је било на ивици карикатуре уноси извесну трагичну нијансу, усложњава и прокрвљује портрет свог (анти)јунака. Али чинећи то с мајсторским осећањем такта и мере, он ће нам у разрешењу песме ставити до знања да прокуратор ипак није некакав сажаљења достојан јуродиви, већ претерано здрави моћник и дипломата што „Пре него што реч изусти […] погледа лево и десно од тренутка говорења.”

Град као дом и тамница, као сурова и присна позорница Велимирове поезије, у средишњем, трећем циклусу књиге згушњава се у конкретне топониме попут Земунске пијаце, Сремске улице, Градског перивоја Контумац (Земунског парка). Циклус се затвара песмом „Намесник у подземном пролазу”. И ова насловна месна одредница може се (а и не мора) схватити као конкретан топоним, као подземни пролаз на Зеленом венцу. У сваком случају, то је градско уско грло у које лица навиру одозго „покретана снажним вуфером поподневног шпица”. У тој тескоби и гужви наизглед је немогуће мимоићи се, али намесник надолазећа лица успешно мимоилази „у серији ескиважа”. Из овако дате слике закључујемо да је намесник отелотворење још једне неслободе: нашег робовања страху од блискости и додира. Додуше, намесник, осим што попут многих од нас зазире од додира, гаји и један отровнији и дубљи презир према провинцији, људској беди и људима уопште. Тако је њега, пре уласка у подземни пролаз, на улици узрујао својим голим чиром невољник сличан Праведном Јову, изазвавши у њему два пара асоцијација: на месо и црвени цреп, и на стругање рана и платну картицу, а што говори о оку које не види јасно границу између човека и ствари, живог створа и робе. Најпосле, намесник се, оптерећен човекопрезиром и већ познатим неурозама хипохондра-чистунца, грози чак и погледâ масе у подземном пролазу, па ће „у мислима већ наг” прво на прање одложити своју одећу отежалу од „толиких погледа / што ће сву ноћ бдити кроз њено машинско ткање”.

Корење је један од лајтмотива четвртог циклуса. Песму „Зна Он, шуме, пустиње” на крају циклуса отвара стих: „Намесник зна да тло вежу жиле.” Сходно том знању, овај зналац предузима мере против поменутог жилавог везива. Током шетње он „Кораком сваким у земљу по један мали корен, / који је болест броја, забоде као ашовчић √”. Другим речима, намесник настоји да наше животодавно корење угуши и потисне корењем рачунским. Као резултат ових и сличних настојања, „Шуме су се звуком тајно увукле у банке” и „Чекају […] да нас коначно расточи кредитни калкулатор”. А о томе шта се у међувремену десило с тлом сведочи чињеница да „У градовима, ипак, доминирају пустиње”; дакле, ми, градски људи, живимо на песковитој, растреситој подлози. Тако слабо укорењени и начети црвоточином кредитне рачунице, нисмо ништа друго до – како то песник ефектно осликава – лутке које климају у редовима, док у исто време, као страшно предсказање онога што и нашу растућу пустињу очекује, „кроз песак својим шиљатим кљуном / негде пенетрирају челичне нафтне црпке”.

Напокон, у песми „Намесников сан” прокуратор напушта нашу провинцију. Он свој намеснички мандат види као пешак-годиницу чијим је жртвовањем стекао предност у центру – одакле је био послат к нама. Тиме се он пред читаоцем открива као амбициозни чиновник за ког је службовање у провинцији представљало само један степеник у каријери. Али песник га опет очовечује подсећајући нас на његове људске слабости и страхове: намесник ужаснут својом малом каријерном победом уснива сан типичан за страх од успеха, сан о висини и паду. При паду ће ноктима направити у ваздуху рез, кроз који ће уместо једног паралелног, бољег света видети „амбулантну светлост над бескрајним пољима палета / и у савршеним скретањима натоварене виљушкаре”. То је слика раја који за нас сањају наши добротвори из далеког центра. И обратимо пажњу на песников избор речи: он светлост виљушкара не назива просто ротационим, како би се очекивало, већ амбулантним. Здрави били и на оном свету, црвени црепе и платна картицо! Наздравље нам вртоглави успон ка вечном стоваришту!

*

Гледајући како и којим редом сам до сада писао о садржају Лида, јасно ми је да сам загребао књигу с крај(ев)а. Због тога помишљам на стих „Уједа крај почетак” из песме „Реченице”.

Иста песма, само без наслова и с незнатним разликама у интерпункцији, пролог је Мразовника, Велимирове прве књиге. То зрео песник дозива себе првашњег. Не би ли, кроз контраст тих двеју својих фаза, измерио пређени пут. Али још више: не би ли показао шта је у његовом песништву исто онда и сада, шта је константа. А исто је виђење песничког посла као рашчешљавања кике језика и разврставања себе у реченице; иста је апсолутна вера у језик и поезију као његов највиши израз.

Притом треба истаћи да ненасловљена пролошка песма Мразовника и песма „Реченице” из Лида, упркос њиховој текстуалној подударности, нипошто нису једна иста песма, нити две верзије исте песме. Свака од тих песама прима нешто од свог ширег контекста, од целине књиге чији је саставни део, из чега проистичу њихове међусобне разлике невидљиве оку, али уочљиве другим, унутарњим чулима. Поред тих суптилних дубинских разлика не сме се, дабоме, пренебрегнути ни очигледна разлика у насловима двеју песама. Ова разлика није само козметичка. У песми „Имена”, која у књизи Лидо претходи „Реченицама”, за имена се каже да су „Отварачи за путеве / у ваздуху”. Вођени тим стиховима, пролог Мразовника схватамо, услед његове безимености, као песму која је сама себи и отварач и пут, а то је већ чини битно другачијом у односу на близнакињу чији су отварач и пут измештени из основног текста у наслов „Реченице”.

Уосталом, да овде не може бити реч о истој, поновљеној песми из раније књиге говори на убедљив начин сам песник на другом месту у Лиду: „понављања” – поентира он на крају истоимене песме – „у ствари и не постоје”.

*

Поново – мада понављања и не постоје – поново сам читао Лидо. Одлажући књигу на полицу поред кревета, ћошкићем њеног хрбата случајно закачим челични абажур лампе. Челик тихо јекне од удара. Звони светлост! – помишљам. Осећам да је та мисао фалсификат неког Велимировог стиха. Опет се лаћам књиге и она се у мојим рукама сама отвара на песми „Ту је и шибље”, чији завршни стихови гласе:

У месту гори звоно, од жеље, од непознавања пута,
висок је пожар у њему што не чека гашење.
Коначно расте само онај који лута
и зна да је време заљубљено у кашњење.

Почињем да верујем да су ме ови стихови дозвали с разлогом. У њима се сусрећу, чини ми се, три кључна мотива књиге: ватра, раст и висина. Трагам за примерима који би поткрепили овај утисак:

ватра: „Имена – мајке ума / скупљене око скамењене ватре” („Имена”), „тренутно у провинцији горе контејнери” („Извештај из провинције”), „Град се грчи, полароид у пламену” („Градски перивој Контумац”), „сузне бакље” („Таблице за данас”), „зелене цеви су блештале, нетакнуте, / и нас је свакако опекла њихова пламтећа боја” („Маслачак”), „над празним длановима, // што сијају као кораком углачан камен, титра пламичак” („Машина сутрашњег дана”);

раст: „Расте, расте, па почине / снага лакомих верника” („Реченице”), „Сан бива јачи од неурозе која нараста, као тесто” („Спавач”), „Превише је растућих видика пред тобом” („Машина сутрашњег дана”), „Ту се расте како једино и може, / споро, темељно и поштено” („Планинари”);

висина: „Реч лептир је чист пурпур / који шамара ваздух / с високе усне” („Значења речи II”), „Абдицирам са високог престола стварности, престола-вешала” („Спавач”), „у висини пуцам – / змај привезан / за твоје срце” („Змај у парку”),  „Планина у шуми, у сенци, / изгуби своју висину” („Под заступништвом ведрине”).

Очито је да сваки од ова три мотива може имати различита, често међусобно супротна значења. Рецимо, једно значење и предзнак има висина с које прокуратор пада у своме сну („Намесников сан”), а сасвим друго у наслову романа Рашка Димитријевића Ка висинама и ћутању узетом за мото песме „Планинари”. Примери с овом другом врстом значења доминантни су у књизи песника који носи име (јер имена „да би ишла са тобом, / морају да се носе”) сковано од величине и мира. Он је песник висине и раста потпуно лишених гордости, таштине, претенциозности, мегаломаније. Он је песник ватре која, чак и кад поприми размере пожара, не пече већ само греје.

С мотивима ватре, раста и висине тесно су скопчани и обиље светлости и бујна и разноврсна вегетација Лида. Посреди је књига поезије из града и о граду, с метрополом насликаном верно у своме машинско-бетонском брутализму, гужви и хитњи, и с предграђима „где страх је широк / и где су улице уске” – а опет је у тој поезији толико хлорофила и озона. Палета ове књиге и града опеваног у њему није урбаносива, него зелено-плава с местимичним наносима црвених и жутих нијанси (што се најављује већ Шејкином сликом на корицама). Премда су камен и његови деривати, од песка до бетона, у Лиду још заступљенији од ватре, примарни елемент Велимировог поетског света је ваздух, секундарни вода, а тек затим следе ватра и земља. Отуда је његов свет – иако фундиран у чврстим и „прљавим” материјалима – тако прозрачан и светао.

Све у свему, након ове књиге може се нешто јасније рећи шта је то што Велимира чини особеним међу савременим урбаним песницима: он о граду не пева језиком улице, трга и академије, већ острвским језиком Лида, који „Звучна је зеница града” и „високи павиљон свежине”.

*

У песми „Јохан Кројф је мртав”, која отвара Лидо, песнички субјект, примајући од старог библиотекара на дар велики раскошни роковник за писање стихова, осећа се као петлић припуштен на велики терен. Непријатно је песнику на терену отргнутом од живота, строго уређеном и намењеном искључиво за „озбиљну”, велику игру. Непријатно му је у тој ширини у којој играч бива одвећ свестан себе и губи из вида саму игру. Ту главни циљ више није играти се, већ постати велик, бити достојан следбеник и настављач полубогова попут Јохана Кројфа, придружити се играчком пантеону.

Таква бележница мора бити сасвим мала.
Не занимају ме тактичке замисли
великих мајстора:

Чување резултата, катаначо,
тика-така или тотални фудбал.
У својој шуми стари библиотекар
„није још ништа о томе чуо” да је
Јохан Кројф мртав.

Стављањем ових неколико речи под наводнике, песник нам намигује не бисмо ли препознали алузију на Ничеовог Заратустру који, силазећи с планине, сусреће у шуми старог свеца. На Заратустрино питање шта ради светац у шуми, овај одговара: „Правим песме и певам их, а правећи песме, смејем се, плачем и мумлам: тако славим бога.” Пошто се након тога растане од старца, Заратустра ће у своме срцу рећи: „Зар је то уопште могуће! У својој шуми стари светац није још ништа о томе чуо да је Бог мртав!”[1]

Песнички парафразирајући Ничеову мисао о смрти Бога, Велимир говори не против див-узора и традиције већ против паразитирања на њима, против игре по тактичким замислима великих мајстора, против игре која је изгубила детињу спонтаност и аутентичност и свела се на изучавање, прераду и примену опробаних образаца.

Мали бетонски терен иза зграда.
Једна линија по средини, камен-статива.
Пукотина у бетону за пенал.
Сасвим довољно за изненадну мајсторију.

Потоњим стихом и његовом завршном синтагмом указује се на есенцијалне захтеве песничког посла, на изненађење и мајсторство – на онај кишовски удео чуда и труда. А цела горња строфа, као пример једне од бројних неразметљивих песничких бравура у овој књизи, сликовита је потврда да се мајсторство песника огледа понајпре у његовој способности да, путем језичке имагинације, онеобичи обично, да нас изненади познатим.

И обавезно неко да у најдраматичнијем тренутку
каже – Крај, идем кући.
Моја је лопта.

УПУТНИЦЕ:

[1] Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, preveo Danko Grlić, Dereta, Beograd, 2016, str. 9.

Објављено у часопису Повеља, бр. 1/2025, стр. 121–127.

Пратите нове објаве

ДРУГО ПИСМО С ПЛУТОНА

Чим сам ти послао прво писмо, обузео ме је некакав стид. Као да сам тим писмом заиста – преварио свој роман. А ево, и поред тог стида, сад прељубу понављам. Човек је непоправљив и на Плутону!

Зашто имам осећај да те је моје прво писмо забринуло? Не треба да бринеш. Самоћа овде јесте љута, али је нужна, и смислена. Смислена је чак и у тренуцима кад је неподношљива и паралише: то су мале смрти неопходне за мала васкрсења, без којих се не би никако ни живело.

Смисао боравка на Плутону стално ми се открива изнова и у новим видовима. Ето, на Плутон ме је одвела књижевност, а тек сада, након толико времена проведеног овде, постајем свестан сличности Плутона и књижевности саме: и она је на рубу свих рубова, па и иза руба, иза хоризонта (иза и оног хоризонта с краја првог писма), јер и њој већ одузимају статус планете у ово доба венерично-марс-јупитерске доминације слике; и књижевност је данас невидљива обичноме оку, и она се открива само уз помоћ специјалне оптике, а притом, око које једном књижевност открије – будући да је и она, попут Плутона, сва од тајне – то се око више никад од књижевности не може одвојити, постају му прозаични и готово га вређају некњижевни светови, планете јарких, очигледних „истина”.

Али почињем да ти пишем, чини ми се, сувише апстрактно. А треба у томе имати меру и на Плутону – нарочито на Плутону. Јер ако почнем да се расплињавам у апстракцијама и постанем ти нејасан, изгубићу једину колико-толико опипљиву везу с тобом у овом тренутку и збиља ћу остати заувек на Плутону.

Треба се свакако, и у писму, чувати баналности и тривијалности, они су коров који гуши цветне и хлебне културе певања и мишљења, али исто тако треба бити конкретан и јасан. Бићу конкретнији, и у теми и у њеној обради, када ти будем писао следеће писмо. Ако ти више икако будем писма писао. Ако најзад не смогнем снаге да се уздржим од нових списатељских прељуба. 

Пратите нове објаве

ПИСМO С ПЛУТОНА

Један савремени писац-октопод, кадар да у исти мах пише осам најразноврснијих ствари, рекао је једном приликом да писац није сапун, то јест, писац се не троши пишући колумне и блогове, свакодневне пашквиле, некрологе и пригодна слова, другим речима: масовно производећи робу за једнократну употребу у форми текста. Ваља се, међутим, сетити Андрића и његових писама, познатих по штурости и сувоћи израза: иако је располагао најскупоценијом грађом и најфинијим алатом, знао је да су залихе такве грађе исувише ограничене да би се користиле нештедимице, као и да се његов алат и те како троши у мање финим радовима, па је зато и једно и друго чувао искључиво за израду својих филигранских приповедака и романа. Ваља се такође сетити и оних знаменитих Манових речи да је писац човек ком писање пада теже него другима.

Дакле, писац није машина за производњу текста. Он не пише док не мора. А мора – кад га нешто толико опседа да ће полудети ако то нешто не запише, не уобличи у књижевни текст. И кад једном почне с тим уобличавањем, у то улаже све своје снаге и ресурсе, томе посвећује целокупну своју пажњу; док уобличавање траје, не претиче од њега ништа што би могао уложити у писање нечег додатног. Ако је ипак приморан да запише још нешто мимо онога чијим је уобличавањем опседнут, у томе ће бити видљиви трагови успутности, брзоплетости, немара, половичности, који су у уметности неопростиви; видеће се да је ствар написана под неком врстом спољне принуде, а не из унутрашње потребе.

Тако је и с овим писмом. Пишем ти га након шесточасовног рада на роману и упркос главобољи само зато што ми је, после месеци боравка на Плутону, самоћа постала неподношљива. Ово више није самоћа добровољног изгнанства, већ затворске самице. Бојао сам се да ће до тога кад-тад доћи – зато сам, да не бих у таквим тренуцима дошао у искушење да размишљам о превременом повратку у свет, и изабрао за своју осаму Плутон а не неку земаљску пустару, јер данас и до најудаљенијег пустог острва на Земљи можеш отићи и с њега се вратити за највише неколико дана, док пут до Плутона траје годинама, и на повратак оданде пре довршетка посла због ког си тамо отишао не одлучујеш се олако: лакше би се одлучио на самоубиство.

Кад ти већ пишем, бићу отворен до краја. Мој првобитни избор места на ком ћу се осамити и у осами писати роман није био Плутон. Да бих написао роман који сам желео да напишем, онако како сам желео да га напишем, чинило ми се испрва да је неопходно да отпутујем у Пакао. Али испоставило се да су тамо након Дантеове посете мало изменили правила, па више не примају живе песнике, који се доле не задржавају, сада је и песницима као свима другима дозвољен боравак у Паклу једино у својству трајних резидената. А пошто ја јесам намеравао да се тамо задржим дуго, али не баш толико дуго, предомислио сам се и за своје одредиште изабрао место приближно удаљено од светлости и људи као Пакао, али одакле је ипак колико-толико могуће вратити се. Мада, да и овде будем до краја искрен, све више сумњам у могућност повратка с ове планете.

Ти сад мислиш: Овај је полудео. Али у мислима додајеш: И нека је полудео, мени не смета, и ја сам луд, само што по своје лудило нисам морао ићи тако далеко као он. Зато ја, у ствари, и пишем баш теби, који овако мислиш, и чије бар мисли могу чути кад већ никаквом другом одговору, овде, не могу да се надам. И није искључено да ћу ти писати још који пут, иако би било најбоље када бих се од тога могао уздржати и не шврљати свом роману иза леђа – не трошити се у писању писама која могу а и не морају бити написана.

У сваком случају, поздрав с Плутона! Поздрав иза хоризонта здравог разума!

Пратите нове објаве

ЕГЗИСТЕНЦИЈАЛНА ГРАМАТИКА

Постојим, дакле, враг је однео шалу.

Постојиш између очеве вреле помисли и заборава потомака.

Свет постоји између једног Нека буде и једног Нека није, с којим се из нама недокучивог разлога оклева.

Постојање је река између ничега и ничега.

Постојати – велико Између, које се мења по временима, лицима и броју.

Постојасмо да бисмо одгонетали да ли је страшније то Између или оно што га окружује.

Објављено у часопису Сент, број 66–67, година XXIII, Нови Пазар, 2023, стр. 81.

Пратите нове објаве

ГОДИНА Б.

Бар

У претходној години путовао сам до краја света и назад. Мом крају света име је било Бар: у тој – речено језиком Васка Попе – лепој вароши Б. боравио сам од првог дана пролећа до краја маја. Бар није мој завичај, налази се на супротној – како се то код нас каже – банди Црне Горе у односу на место у ком сам рођен и одрастао; али надао сам се да Бар може бити лука у којој ћу спустити своје попут планине тешко сидро.

Безмало сваког предвечерја или вечери шетао сам Баром. Пошао бих од школе „Југославија”, па бих ударио поред зграде општине, пред којом су, на потковичастој табли, пописани градови пријатељи Бара: уз италијански Бари на супротној банди Јадрана – пет градова из Србије, по три из Русије и Турске, два из Кине итд. Од зграде општине бих наставио ка Храму Светог Јована Владимира: угледавши га још издалека, не једном сам помислио како би, све и да није било проналаска ватре и струје, све и да се Бар заиста налази на крају света, уз Северни или Јужни пол, па да по пола године не види сунце – цео град био непрестано осветљен белином овог велездања. Од Храма бих скренуо лево, десно или продужио право, премда би ме сваки од тих праваца, напослетку, одвео до шеталишта.

Међу придошлицама са стране, у вансезонском Бару су од мојих земљака, Бјелопољаца, бројнији ваљда једино Руси и, од пролетос, Украјинци. У то сам се уверио на барској променади, где би ме понеког дана, из бујице пролазника кроз коју сам пливао, запљускивало више руских него српских речи.

На шеталишту бих често знао да застанем и налактим се на ограду мостића над реком Жељезницом и – леђима окренут њеном недалеком ушћу и мору, загледан у њену надолазећу необилну воду – да у себи расплићем мртве чворове песама и свагдашњих животних мукица.

Река Жељезница представљала је некада границу између Аустрије и Турске, потом између Црне Горе и Аустрије. А у пролеће 2022. године, док сам стајао над плитким током којим се давно протезала та дубока граница између држава, цивилизација и светова, у мени самом отварала се граница између две наизглед непомирљиве силе. Прва од тих сила водила се идејом да, кад се већ пошло у барску авантуру, треба у њој истрајати до краја и по сваку цену, док је политика друге силе унутар мене гласила, отприлике, да је експедиција у Бар била плодотворна јер ме је покренула из вишегодишње инертности, али да се морам помирити с тим да ми у Бару није место и да треба да се вратим откуда сам дошао.

Сукоб ових двеју сила млео ме је и јео, доводио до руба – свега и ничега. И сећам се тачно тренутка када је у мени, засталом на мосту над Жељезницом, превагнула једна од тих двеју сила, када сам се коначно усудио да признам како Србија, иако није мој завичај, јесте и биће заувек мој дом.

Тако сам и на унутрашњем плану отишао до краја света и вратио се назад – себи.

Бебе

У јулу, у размаку од непуне четири недеље, постао сам ујак једне Анике и једнога Данила, а пријатељу Марку родио се син Вид. Мени су многи пожелели да у наредној години постанем отац, те жеље бројем и учесталошћу попримају већ размере пандемије, а ја се у тим приликама и даље браним, као бескорисном крпеном маском, примером свога деде, који је у својој шездесет четвртој години добио сина.

Библиотека

Моја лична, опипљива, по полицама (и коферима) распоредива библиотека порасла је тек за неколицину вредних наслова, махом примљених на поклон. Моја унутрашња библиотека је, у погледу броја наслова, имала још мањи раст: читао сам мање него претходних година, и више поезију него прозу.

Неке од песника које сам раније с радошћу читао имао сам част да упознам и уживо, при чему сам се уверио да им перо не лаже: сви су и на јави били исти као и у својим песмама. Нарочито леп и снажан утисак на мене је оставио песник Слободан Јовић – срели смо се једном и накратко, разменили свега неколико речи, а заволео сам тог човека као брата.

С поезијом Велимира Кнежевића и Драгана Марковића, два велика песника нашег доба, живео сам током целе године. Читао сам расну прозу Тајане Потерјахин, коју рахитична, кланашка критика бестидно игнорише. Читао сам младе песнике Радета Шупића, Косту Косовца, Лазара Букумировића. У години у којој је напунио тек двадесет и једну, Амар Личина је за мене постао песничко откриће првога реда. Читао сам и Достојевског, Пекића, Уелбека, Драгослава Михаиловића, Ђорђа Лебовића.

Што се тиче мојих текстова, роман Између црних поља, награђен на једном значајном конкурсу две године раније, доживео је почетком августа 2022. прву и засада једину промоцију – на фестивалу Град театар у Будви. Нови песнички рукопис је нарастао и готово дозрео за смештање у корице и објављивање; у августу, за мој тридесет седми рођендан, напокон је добио и наслов: Горка медицина. Радио сам и на новом прозном рукопису, који ме је и мучио и лечио. Уочи Нове године покренуо сам интерактивни књижевни експеримент: роман који ћу писати у сарадњи с читаоцима.

Ближњи

Реч године.

Бол

У минулој години један Братски Бол наставио је да се у мени потписује великим почетним словом.

Усликано у градском превозу, у тренуцима док је довршавана припрема овог чланка

Б.

Б које је утиснуло најдубљи печат мојој претходној години уписало се у мој живот по повратку из Бара.

Када ми се „јави” нека велика прича, уздржавам се од говора о њој и од откривања њених појединости док ствар у мени ври и развија се. Мање због сујеверја, а више зато што би припуштање других у нешто што је самотнички посао с елементима свете тајне – развејало ту тајну, нарушило чудо и чаролију скопчане с рађањем приче. Из истог разлога нећу овом приликом много говорити ни о свом епохалном, велике приче вредном Б. Само ћу рећи да је у низу буђавих година бб – без броја – ово година Б. захваљујући њој. И свима ћу пожелети у наступајућим месецима – на чијем се хоризонту не назире много ведрине – радост и утеху налик онима које мени причињава прича скривена иза овог најлепшег слова азбуке.

Насловна слика: Јелена Ковачевић, Пољубац птица

Пратите нове објаве

NEW YORK, NEW YORK – REVISITED

Мартин Скорсезе има неколико филмова цењених неупоредиво мање од оних по којима је најпознатији. Највећи број тих филмова је из редитељеве потоње, ововековне фазе, када су критике упућене његовим делима донекле и оправдане. Међутим, филм Њујорк, Њујорк из 1977. године потцењен је сасвим неоправдано и преко сваке мере. (Да није насловне музичке теме, која је постала свевремени хит захваљујући интерпретацији Лајзе Минели у овом филму, а још више захваљујући каснијој концертној реинтерпретацији Френка Синатре, филм би сасвим пао у заборав.) С тренутном оценом 6,6 (!), ово је најниже оцењен дугометражни играни филм овог редитеља на сајту IMDb. Такође, филм је и у своје време врло лоше прошао у биоскопима, услед чега је Скорсезе запао у дубоку депресију. (Из душевне и стваралачке кризе испливаће тек након годину-две, захваљујући Роберту де Ниру, који га је наговорио да прочита књигу Разјарени бик: та пријатељска читалачка препорука, знамо, уродиће једним од најбољих и најуспешнијих филмова овог редитељско-глумачког двојца.) Неки као разлог за неуспех филма наводе то што је у време снимања Скорсезе водио мучну борбу с кокаинском зависношћу, те није успевао да у дрхтавом стиску својих знојних дланова задржи конце филма, препуштајући глумцима да импровизују без краја и конца, без правца и смера. Но, иако је ово о редитељевом пороку тачно, наводне кокаинске конфузије и произвољности у филму – напросто нема. Несумњиво је сарадња филмске екипе с растројеним редитељем, кокаиноманом, била стресна и напорна. Али резултат те сарадње је – по мојој оцени несагласној с оценом и ондашње и данашње, IMDb-овске публике – једно маестрално дело.

Лајза Минели, Роберт де Ниро и Мартин Скорсезе на снимању филма

Најпре, глумачка игра у филму је без премца. Величанствени су у својим улогама и Де Ниро и Минелијева. (Узгред речено, и Де Ниро се све више потцењује као глумац. Говори се како непрестано глуми самог себе. Истина, он последњих двадесетак година глуми у којештаријама, ослања се некад сувише на маниризме, једном речју, улењио се. Али није ли то природно с обзиром на његове године живота и дужину и „густину” каријере?) А чињеница да је у глумачкој игри немали удео имала импровизација (коју је Скорсезе свесно подстицао) допринела је (и зато ју је он и подстицао) једном бруталном психолошком реализму, ако може тако да се каже, реализму какав сам видео само још у филмовима Џона Касаветеса. Док гледамо како се двоје протагониста препиру, непријатно нам је као да смо невољни сведоци живе сцене између стварних љубавника: једва чекамо да одемо од њих, да их више не гледамо и не слушамо, а у исти мах нас њихова драма магнетски привлачи, не да нам да одемо – уживамо у непријатности коју нам она причињава.

Овај филм у ствари је студија два главна лика и њиховог односа.

Главни мушки лик, саксофониста Џими Дојл (Де Ниро), као створен је да се нађе у књизи Јасмине Ахметагић о нарцису злостављачу. Додуше, бар једну такву личност има свако од нас у својој „књизи”. То су они што у свој вртлог самообожавања (иза ког се крије несигурност у себе и страх од блискости и од другог) вешто намаме жртву, а онда је у том вртлогу задржавају безочним манипулацијама и голим насиљем, како психичким тако, врло често, и физичким.

Лик џез-певачице Френсин (Лајза Минели) није уџбенички пример жртве, то јест особе која је, услед свог душевног склопа, предиспонирана да трпи злостављање, која не уме да се одупре, да каже НЕ и ДОСТА, те се никада не искобеља из канџи злостављача. Френсин јесте нежна, али није слаба колико се на први поглед чини. Свесна је да поседује истински таленат, иако Џими – испрва имплицитно, па касније и отворено – покушава да је увери у супротно. (Јер нарциса други занимају искључиво као шипчице за скелу што ће придржавати његов големи а слабашни его, иначе их сматра претњом, коју ваља згазити.) Џими систематски поткопава самопоуздање даровите Френсин, али упркос његовим егоистичним, деструктивним настојањима, она успева да му се отме, да истраје у својој уметничкој амбицији и, напослетку, да постигне успех и славу, који ће за Џимија, авај, остати недостижни.

Ипак, Френсин ће истински, коначни тријумф извојевати тек у завршним сценама филма, које се одигравају неколико година пошто се окончала њена бурна и – како се то каже данас, када је свакодневни говор натопљен психолошком терминологијом као некада религиозном – токсична веза с Џимијем. У тим сценама Френсин је већ музичка и филмска звезда. Након њеног гала концерта, пошто ју је претходно посетио иза кулиса, у гардероби, водећи с њом усиљеноучтив разговор, Џими је позива из телефонске говорнице пред концертном двораном. Предлаже јој да сместа пођу на вечеру како би у четири ока разговарали отворено, јер није могао тако да говори с њом у гардероби, пред туштом људи којима је била окружена. Френсин пристаје. И таман кад гледалац помисли да је упала у замку заблуде типичне за жртве злостављања, заблуде да се злостављач променио и да ће нови почетак с њим бити другачији и бољи, она застаје пред излазним вратима и полази на супротну страну, у лифт који је одвози навише – у спасење. Џими неколико тренутака узалуд чека пред стражњим вратима концертне дворане и потом, увређен, одлази. Није дошло до очекиваног измирења нарциса и „жртве” – какав катарзичан обрт, какав срећан крај!

Све у свему, Њујорк, Њујорк је истински филмски бисер. Утолико сјајнији што је скрајнут у сенку. И на листи мојих омиљених филмова, на којој би Скорсезе био заступљен бар са пет наслова, свакако би се нашао и овај.

Извор фотографија: IMDb

Пратите нове објаве

ДОСТОЈЕВСКИ

Нема ли неке поезије у томе да се једна велика светска кланица окончала на рођендан Достојевског? Мада, на 11. новембар 1821. не треба гледати само као на дан када се родио Достојевски, већ као на једну историјску вододелницу: постоји ера пре Достојевског и ера Достојевског. Овај писац извршио је већи утицај на свет него толики моћници и тирани, ратови и револуције.

Сабато на једном месту каже: „Да је здрав разум превладао, не бисмо имали радиотелефонију, ни серуме, нити простор-време, ни Достојевског. Ни Америка не би била откривена.” Дакле, реч није само о једној личности и уметнику, него о феномену, сили –  чуду.

На почетку студија, запазивши неколико минута по упознавању с једном колегиницом портрет Достојевског на скринсејверу њеног телефона, упитао сам је: „Зашто на телефону имаш слике осредњих писаца?” Колегиница није у мом питању препознала шалу и покушај да се пробије лед иако сам питање изрекао с осмехом. И толико се увредила да ме је након тога избегавала, одбијајући и да ме поздрави у пролазу.

С временом ће наш неспоразум бити изглађен и постаћемо пријатељи. Али кад год се сетим њене реакције, помислим: То је човек! Јер њен став према мени након моје неспретне шале, то није била увређеност слепог поклоника коме су дирнули у идола. То је била реакција човека који је у мени видео некога ко говори сасвим другим језиком и с ким се не може никада споразумети. Реакција чисте душе на некога ко каже да је душа прецењена ствар или да душе и нема.

Укратко, ваља следити пример моје пријатељице и бити обазрив према људима који су равнодушни према Достојевском. Такви обично сматрају да је поезија дангуба, а живот тек време између рођења и смрти.

Пратите нове објаве

ЦРЊАНСКИ НА ФИЛМУ

Слика и покрет од прворазредног су значаја у уметности писца Сеоба. То постаје очигледно било да се говори о пикторескности његовог песничког језика и чудним аритмијама његове реченице, од којих се читалац цео њише и поскакује, било о његовим лирским путописима и фотографијама с путовања, било о сликама које је начинио још у гимназији или о његовом каснијем интересовању за ликовну уметност (Књига о Микеланђелу, бројни текстови о сликарима). Најпосле, динамизам Црњанског се очитује и у његовој љубави према спорту, особито према фудбалу (био је регистровани играч панчевачког Баната и навијач ФК Југославије пре Другог светског рата, касније навијач Црвене звезде).

Цртеж Милоша Црњанског из гимназијских дана. Извор: Hyperborea

Природно је онда било што се код Црњанског развила наклоност према синтези покрета и слике, према филмској уметности, која је уз то била, такорећи, и његова вршњакиња. Уосталом, премда није безглаво јурио ка свему новом што би засјало на хоризонту његових дана, он је непогрешиво умео да разлучи новину која вреди и трајно ће сијати од оне која представља пролазну моду и, срчан какав је био, без оклевања би се запутио ка извору те светлости. А један од најсјајнијих таквих извора био је управо филм – музика светлости, како га је назвао француски редитељ Абел Ганс у једном интервјуу датом Црњанском.

Фокус овог краткометражног текста неће бити на односу Црњанског према филму нити на ономе што је он писао и говорио о тој младој уметности. Просто ћу навести неколико својих импресија о филмовима заснованим на делу Црњанског или у којима се он појављује као лик.

Најпре се ваља осврнути на филм Сеобе (1989) Александра Петровића. Осим што је то до данас најуспелији и објективно најважнији филм везан за дело Црњанског, он и из субјективних разлога заслужује да буде поменут на првом месту у овом прегледу. Наиме, посредством тог филма, приказаног на телевизији средином деведесетих, ја сам се први пут сусрео с Црњанским. Био је то трауматичан сусрет јер је један од најдубљих утисака на мене тада оставила сцена с краја филма, у којој се ноћу откопава и приказује леш тек покопане Дафине Исакович, коју игра маестрална Изабел Ипер. Након тога у мени су се при помисли на Црњанског дуго јављали језа и латентни отпор – чак и у гимназији, при првом читању Сеоба. Тек ће моје упознавање с његовом поезијом и Другом књигом сеоба изгладити несрећни неспоразум који нас је годинама раздвајао.

Кадар из Сеоба Александра Петровића. Извор: Јутјуб снимак екрана

Црњански није имао високо мишљење о филмским адаптацијама књижевних дела, посебно о оним адаптацијама које теже дословном преводу књижевног текста на језик филма. Говорио је за таква остварења да су неретко „све пре него ли роман који смо ми читали и који је у свачијој глави оставио други низ слика”. Сеобе Александра Петровића не спадају у ту врсту филмова. Оне су, како је и сам редитељ објаснио једном приликом, нова творевина, којој роман служи само као повод, инспирација, мисао водиља. Зато тај филм нема само документарну, већ и високу уметничку вредност.

Исто се не би могло рећи, по мојој оцени, и за Роман о Лондону, дводелну ТВ драму снимљену исте године када је довршена и дуга и тегобна продукција Сеоба. Да не будем схваћен погрешно, ова адаптација је коректна; вероватно се у овом жанру и формату и није могло много више. Али невоља је баш у ограничењима формата, у камерној атмосфери ТВ драме, у том „испраном” осветљењу и звуку који стварају утисак извесне стерилности, неспојиве и с изворним романом и са сензибилитетом Црњанског уопште. Мада, рекло би се да оваквом утиску доприноси и то што су на адаптацији радили људи позоришта, Јован Ћирилов и Мира Траиловић (којој је ово, нажалост, био један од последњих редитељских ангажмана – преминула је у лето те године). Тако је услед позоришне режије игра иначе изврсних глумаца – Миодрага Кривокапића у улози Николаја Рјепнина и Вере Чукић у улози Нађе Рјепнин – на тренутке за степен театралнија него што би требало да буде игра на телевизији.

Већ помињана Књига о Микеланђелу, као хибрид романа и есеја или расправе о чувеном ренесансном уметнику, наизглед је непреводива у покретне слике. Па ипак, књига је с доста успеха адаптирана у ТВ филм Микеланђело (1982). Кључ тог успеха лежи колико у вештој телевизијској режији Станка Црнобрње, толико и у Љуби Тадићу, који тумачи лик самог Црњанског. Јер у харизми Љубе Тадића има нечег од енергије Црњанског, и то у толикој мери да на тренутке, и поред њихових веома различитих физиономија, гледалац стиче илузију о физичкој сличности глумца и писца.

Сцена из ТВ филма Микеланђело. Извор: РТС

Још једно телевизијско остварење у ком су представљени и дело и лик Милоша Црњанског јесте филм Рај (1993) Петра Зеца. Зечев сценарио заснован је на више прозних текстова Црњанског, превасходно на причи Рај и на Дневнику о Чарнојевићу. Може се рећи да представу коју имамо о младом Црњанском ниуколико не вређа глумачка креација Тихомира Станића (који као да се специјализовао да игра српске писце јер ће, у разнородним драмским пројектима, глумити и Андрића, Стерију и Сремца). Нарочито је симпатична уводна сцена, у којој Станићев жовијални Црњански, свирајући на клавиру, пева делове песме Мизера. И поред тога што је музички део понешто незграпан, а синхронизација и монтажа несавршени (Станић на један тренутак подигне обе руке с клавирских дирки, а клавир за то време „сам” одсвира две-три ноте), ова сцена добар је пример за то колико је поезија Црњанског музикална и захвална за углазбљавање.

Црњански је, у време настанка звучног филма, предвиђао да ће музика на филму добијати све више на значају, да неће бити пука пратња, већ равноправна слици. У свом занимању за филм које није знало за предрасуде и границе, пажњу је посвећивао и комерцијалним филмским оперетама, како је називао мјузикле. Пишући о мјузиклу Ернста Лубича – ког зове Љубић и карактерише га као меркантилан дух – Црњански вели: „… Љубавна парада више одушевљава љубитеље оперете, него љубитеље филма. Али то није, изгледа, много важно за предузеће ‘Парамунт’. Главно је имати успеха. А успех је ту! Велики, сјајан! Љубитељи оперете су многобројни.”[1] До данас се ствар није много променила, и даље је у филмској индустрији главно имати успеха. Ново је једино то да су парамунти постали још веће млатипаре, да су алавији, агресивнији и доминантнији него раније, па све мање простора остављају филмским ствараоцима који се не воде комерцијалним и финансијским успехом. И ми имамо своје мале парамунте и љубиће. Имамо и једног у ком је персонификовано и једно и друго. Он се, додуше, није определио за оперету, која ионако није популарна и наплатива као некада. Више је склон мелодрами, романтизованој историји и историји поп културе, а каткада – сасвим у сагласју с духом епохе – и алтернативној историји и псеудоисторији. У првој половини претходне деценије снимио је романтичну причу о зачетку фудбала код нас и путу наше фудбалске репрезентације на прво Светско првенство. Реч је, заправо, о два целовечерња филма, који су након рекордне гледаности у биоскопима имали и своје телевизијске верзије од по десетак епизода, уз још неколико епизода снимљених искључиво за мали екран, а чија радња представља мост између првог и другог дела филма/серије. У неколико сцена којих, мислим, нема у првом филму, већ се налазе у његовој проширеној, серијализованој ТВ верзији, појављује се лик Милоша Црњанског. Глуми га Милован Филиповић, широј публици познат из једне раније продукције истог овог парамунт-љубића, као пумпаџија који муштеријама нуди да им опере шајбу. Судећи по простору датом лику Црњанског и по избору глумца, делује као да је само било важно угурати још једну славну фигуру међуратног периода у причу, а потом је ангажован први слободан глумац да попуни улогу те фигуре.

Драган Јовановић као Милош Црњански у драми Загреб–Београд преко Сарајева. Извор: IMDB

Сценарио телевизијског филма Загреб–Београд преко Сарајева (1992) темељи се на занимљивој идеји: да су након окончања Великог рата Андрић и Црњански, који су се поткрај рата лечили и упознали у Загребу, путовали из тог града истим возом, у истом купеу, ка престоници новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, осим полазишне идеје мало тога у сценарију је за похвалу. Текст обилује општим местима из биографије и дела двојице писаца. Њихови знаменити цитати и фразе умећу се у дијалоге на силу и у сасвим погрешном контексту. Тако ће, рецимо, младог морнара (глуми га Никола Којо), који је прилично дуго седео и разговарао с осталим протагонистима у купеу, и који је најзад утонуо у сан и у сну умро, Црњански (Драган Јовановић) препознати тек мртвог, необјашњиво успевши да продре погледом кроз војничку блузу којом су покојника покрили, и назвати га мој Сибе полудели. Као да сценариста, преузимајући ову синтагму из Ламента над Београдом, није био свестан да се она односи на Сибу Миличића, или, ако је тога и био свестан, као да није знао да је Сибе живео још четврт века након тренутка у ком, у овом филму, напречац умире у возу.

Ширину интересовања Црњанског за филм показује и његово писање о анимираном филму, за који он употребљава термин живи сонорни цртеж. Рећи ће: „Творцу оваквих филмова ништа не стаје на пут: ни глупост глумаца, ни фотогенија, ни проблем режије. Он је слободан. Машта може да ствара шта хоће, да деформише, да конструише, да исмејава…”[2] С тим на уму, ја ћу с читаоцем поделити видео-запис из документарно-анимираног серијала Радиовизија – нека тај дивни, кратки филмски омаж Црњанском буде хепиенд ове моје панораме.

[1] „Љубавна парада, велика филмска оперета”, у: Милош Црњански, Есеји и прикази, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991, стр. 411.

[2] „Мике, највећа сензација тон-филма”, исто, стр. 408.

Насловна фотографија: Милош Црњански у Рокаразу, 1940.

Пратите нове објаве

КИШ, ЕПИГОНИ, ИСТИНА

Музика и сликарство стари су готово колико и ми сами; они су као божанства која су одувек и заувек ту са нама, вечито млада. Филм је и заиста млада уметност, такорећи тек зашла у пубертет. Књижевност се пак не може сматрати младом, али није ни толико стара да се не сећамо њеног рођења, па да је доживљавамо као безлетну. Избројати њене годове није лако, али је могуће. И пошто то учинимо, ми хтели – не хтели морамо признати: књижевност је старица. Зато нарочито у данашњем добу, све мање наклоњеном речи, свако ко дође у додир с том старицом као да и сам поприми неки старачки воњ: онога ко се бави књижевношћу околина обично види као анахроног занесењака, нешто попут мајстора који у мемљивој радњици иза стаклене пословне вишеспратнице поправља џепне сатове или ручно израђује луле. И онда нимало не чуди што тако наједном, спонтано, привуку толику младеж аутори који, не само иновативношћу свог дела већ и својом биографијом и појавом, унесу дах свежине у вилајет књижевности.

Киш с пријатељима Бошком и Павлем на Цетињу. Извор: Монтенегрина

Киш је неодољиво привлачан младом свету и свима који би да том свету, бар духом, припадају. Како и да им не буде привлачан аутор Савета младом писцу; писац Раних јада, меланхоличних прича о детињству, а који своју другу приповедну збирку затвара реченицом: „Снимак његових мошњи, величине највеће колхозне тикве, прештампава се и у страним стручним књигама где год је реч о елефантијазису (elephantiasis nostras) и као наравоученије писцима да за писање нису довољна само муда”; добитник „Андрићеве награде”, који се на додели овог признања, међу краватама, цвикерима и уредно зачешљаним фризурама, појављује у белој кошуљи раскопчаној под грлом и с грмом косе, а своју беседу завршава цитирајући Андрића: „Пишем помало и тешко, нема ништа без наше земље, а ја нити могу да живим с њом нити без ње”? Како млад човек да не развије наклоност према признаваном и слављеном књижевнику, који, суочен с оптужбама за плагијат након Гробнице за Бориса Давидовича, сахрањује своје тужиоце виспрено-жустрим Часом анатомије; према приповедачу високог стила и сведене фабуле, али ког ни обиље првог ни мањак другог не чини незанимљивим за ширу читалачку публику; према одличном студенту и првом дипломцу на тада тек основаној катедри за општу књижевност београдског Филолошког факултета, према неуморном читаоцу и проучаваоцу књижевности, врсном познаваоцу свог и још неколико других језика с којих преводи, марљивом ствараоцу што манијачки дотерује своје текстове, а који, с друге стране, глуми на филму, свира гитару, плаћа немали данак боемији, своју другу жену, Францускињу, пред пријатељима представља реченицом: „Ово је моја нова риба”? Како младост да одоли тако бујном таленту и, колоквијално речено, ходајућој књижевној енциклопедији, а која је – речено још колоквијалније, управо, језиком младости – тако проклето cool?!

Данило Киш као епизодиста у филму „Дан четрнаести”, који је на Канском фестивалу 1961. био у конкуренцији за „Златну палму”, а чији сценарио потписује Борислав Петровић, што је псеудоним иза ког се као бивши политички затвореник морао крити Борислав Пекић. Фото: Јутјуб снимак екрана

Међутим, магнетска привлачност овог писца има и свој тамнији пол. Када на улазу у национални парк звани Српска књижевност млад човек застане код Кишове монументалне фигуре, он се, очаран неочекиваним и необичним призором пред собом, неретко ту задржи док сенка фигуре испред које се нашао не прогута и његову младост и њега самог. Киш је такав писац и таква појава да лако рађа епигоне. По броју некритичких поштовалаца, следбеника и што свесних што несвесних опонашатеља, с њим се у српској књижевности могу мерити можда још једино Андрић, Миљковић и Павић (чији се шездесети рођендан, узгред речено, подударио с даном Кишове смрти, од које се јуче навршило тридесет и три године). Радијација коју емитују ови писци таква је и толико снажна да, уколико се не примене одговарајуће мере заштите, она продире у сва ткива оног ко јој је изложен, изазивајући трајне мутације и у форми и у садржини његовог дела. Тако се, рецимо, Кишови епигони препознају не само по кишовском погледу на свет, избору тема, етничком, сталешком и професионалном миљеу из ког позајмљују своје ликове, већ је сличност уочљива и на нивоу синтаксе и лексике: у ритму реченице и интерпункцији, у игри речима, у синтагмама и терминима који се понављају.

Илустрација Нила Озборна за Lebrecht Music & Arts

Прочитавши један од мојих првих зрелијих прозних текстова, извесна особа упутила ми је примедбу како подсећам на Киша. Држао сам да је таквом утиску у немалој мери допринео и позамашан жбун који сам у то време гајио на својој глави. Осим тога, свестан сам био да су се иза примедбе криле завист и зла намера, те сам, отпативши пакосникову жаоку, прешао преко тог догађаја. Годину или две касније, кратко подшишан и с новим прозним текстом, добио сам на њега коментар у ком сам опет упоређен с Кишом. Овога пута коментар је долазио од једног чистог срца које је желело да ми удели комплимент. Али управо чистота извора с ког је потекло поновно поређење с Кишом навела ме је на сумњу да у поређењу може бити и нешто истине. Сумња је прерасла у горку забринутост, забринутост у очајање.

Ипак, верујући да инфекција Кишом није узела маха и да има лека, почео сам одлучно и систематски да правим отклон од тог писца. Тако сам избегавао кишовске теме и мотиве; чак и оно што је без дилеме било моја тема и мој књижевни свет, уколико је имало додирних тачака са Кишом, грађено је тако да се Киш заобиђе и премости, а не да се он надогради; одбијао сам да читам и његове и текстове о њему; испирао сам свој израз кроз деведесет девет вода, све док нисам био у потпуности сигуран да сам у том изразу остао непатворени ја.

И на овај начин Киш је, наравно, извршио велики утицај на мене. Али једно је имати узора који те подстиче да пронађеш нов, сопствени пут, а друго ићи утабаном стазом за узором; једно је имати претечу и учитеља, а сасвим друго имати каменог идола на ком се паразитира као лишај.

Завршићу парафразом знамените крилатице још знаменитијег филозофа о његовом претечи и учитељу:

Драг ми је Киш, али дража ми је истина – а истина, то је овај у огледалу.

Насловна фотографија: Политика

Пратите нове објаве

О КРВИ И ВОДИ

Беседа поводом књижевне награде „Лаза К. Лазаревић”

Велештовани, ем веледраги господине Лазо,

Пре свега, опростићеш што сам са тобом на ти, али зазорно ми да се викам са својтом. Ти се, наравски, питаш каква смо сад то ми, наједном, својта. Твоја сумња је на месту, јер кад се неко издигне тако као ти, у трен ока стекне тушту пријатеља и тма рођака; кад је неко на пиједесталу попут тебе, цео народ би да се с њим ороди, окуми или се барем склони под његов скут. Али ја нисам од тих инстант пријатеља, рођака и штићеника. Ти и ја смо заиста одвајкада фамилија. Ево како:

Писца не доносе роде зване радионице креативног писања, нити папагаји знања, не доноси га голуждраво пиле талента, далеко било орлушина пуке амбиције. Писац се рађа, да простиш, из страсних ноћи, из знојавог гужвања лектире. Тако ти је и мене као писца родила, а затим и одгојила, моја лектира. А заметак моје „озбиљне” лектире била је књижица пожутелих листова и исподвлачених непознатих речи и имена ликова, на чијим је корицама био лик мушкарца са „наполеоновском” брадом и брковима и помало сетноводњикавим, помало тињајућетуберкулозним очима, испод ког је на црвеном пољу, белим латиничним словима, писало: LAZA LAZAREVIĆ, PRIPOVETKE. Наиме, када сам ишчитао доступну ми дечију књижевност и први пут се у библиотеку у свом малом месту уписао као тзв. одрасли, ово је била прва књига коју сам позајмио. И чим сам у књигу заронио, већ у првој причи, у „Швабици”, препознао сам нешто своје; у оним сада већ чувеним тачкицама, у којима има приче у најмању руку колико и у исписаним речима, угледао сам своју књижевну ДНК.

Мило ти је, кажеш уз онај свој осмејак, али осећам да сумњаш да ово што рекох доказује икакву чвршћу везу међу нама, камоли крвно књижевно сродство. А шта ако ти рекнем да је у мојој првој зрелијој прози отац главнога јунака био човек-домаћин, па постао коцкар на прилику твога газда Митра, а да су у мојој првој приповеци ликови били један студент медицине, који – гле чуда! – веома наличи твоме Миши Маричићу, затим један сањар, врло вероватно потомак твога Јанка Вертера, и девојка у коју су ова двојица били заљубљени, полусрпкиња-полуфламанка, полуналик Ани Швабици, пола Марији Вертеровој?

Да, да, признајеш, моје су креатуре, можебити, далеки потомци твојих јунака. Али ни то не видиш, велиш, као богзна какав доказ нашег сродства. Е, па добро, кад најзад морам све до краја рећи, онда овако: отац оног мог првог несрећника, коцкар, није се дозвао памети као твој Митар, но је прокоцкао и памет, па напослетку и живот, а онај мој студент медицине бранио је село, породицу, традицију, а завршио као пластични хирург, нигдениковић и белосветска битанга. Заобишао их је, као и већину остале моје чељади, хепиенд којим су благословени сви твоји јунаци. Тачније, моји ликови одбацили су хепиенд твојих ликова, својих предака. То сам, у ствари, ја одбацио твоју идеју спасења и одрекао се твога оптимизма. Читај: изневерио сам те и издао. А где ћеш већег доказа да је неко иста крв од издаје!

Још када ти саопштим да је и прича поводом које сам сада овде, и захваљујући којој сам добио прилику да ти се овако обратим, део будућег циклуса прича које се баве ни мање ни више него наслеђем – од кога се не може побећи јер крв, иако није вода, увек као вода нађе пут, процури кроз неку црвоточину у времену, у логици, у насипу, дође до човека и потопи га – када ти то саопштим, и сам ћеш увидети да је овде исувише „случајности” у игри, да међу нама постоји исувише спона да бисмо били странци или пуки кореспонденти.

Ако ми и даље не верујеш, шта да ти кажем – није првина да преци сумњају у своје потомство. Уосталом, мој доказни материјал је ионако овим исцрпљен, те ћу, веровао ти да смо своји – не веровао, морати најзад да пређем на главни предмет овог мог обраћања теби.

Хтео сам, заправо, мој Лазо, да ти се поверим. Да ти кажем – да ме је стид. Стид ме је, пред овим добрим овде људима, јер сам у овим тешким данима за њихов и твој Шабац и за целу земљу дошао поводом ове, твоје и моје – ствари књижевне. Осећам се као да сам човеку голу и босу, који стоји на цичи и ветрометини, дошао да продајем пертле и држаче за наочаре. Или као они комендијанти Шопаловићи, чељад још једног твога рођака, Симовића, који усред окупације, док људи гладују и бивају бивени, играју Шилерове „Разбојнике”. Ти си ономад у „Вертеру“ показао шта мислиш о Гетеу, Шилеру и свом том немачком романтичарском пренемагању. Можебити и ових неколико мојих последњих речи теби звучи као пренемагање. Али ја се заиста осећам, ако не као прави разбојник, а оно као глумац који игра „Разбојнике”, и који се пење на бину док људи проклињу судбину пењући се на кровове и чуке еда би се спасли од воде; осећам се као комендијант који хоће рефлекторе док многи немају струју, који тражи да му се аплаудира док су људима руке у блату из кога ваде своје покућство и свој мал.

Па што сам онда долазио и што се и даље бавим овом нашом „комендијом” кад је већ тако како кажем, питаш ме. У томе и јесте оно најгоре, Лазо: морам. Ја морам да играм, па макар и разбојника. Ја живим за игру, или боље рећи: захваљујући игри. Опростићеш, мој добри докторе, што ћу искашљати мало патетике, али ако бих престао с игром, престао бих и са животом. Као Аска нашег великог рођака Андрића. Као бата-Симовићеви Шопаловићи. Као наша прародитељка Шехерезада. Игра је – мој насип. Слабост тога насипа се, ево, сада показала: набујала стварност растргла га је као паучину. Живот, и цео мој свет, потопљени су…

А ја и даље играм. Изнова зидам тај јалови насип и црпем иза насипа продрлу воду; та је вода као крв из малопређашње приче нашла пут, пут до мене и мога света, и све ми обојила у иловачу, такође врло сличну крви. Црпем воду из својих подрума и стружем крваву иловачу са својих фасада. И стид ме је, не зато, наравно, што све то мојим подрумима и фасадама нарочито не помаже, већ што још мање помаже подрумима и фасадама овога града и ових људи овде. Знам, ти ћеш ми рећи да ће кад се град, земља и људи опораве од поводња, свет можда бити сувише сув без насипа налик овом мом, кроз које увек помало цурка, сувише пресан без игре, без ове наше залудне работе. Не мораш то да ми говориш. Не мораш ми говорити, управо, ништа – мени је довољно што ме слушаш. Макар и као странца. Не мораш ме, мој докторе, тешити – знаш да ми комендијанти сами себе утешимо и лако се од стида излечимо. Зато ме пусти, док се то чудесно излечење не деси, да се стидим. Заслужио сам. А заслужили су да се пред њима стидим и ови људи.

Драги пријатељи, опростите што сам вам био на сметњи и што сам вам од слабе вајде. Хвала вам што сте упркос свему ту.

Хвала и теби, Лазо. На свему. И опрости и ти.

Београд, јун 2014.

Мирко Јовановић