Чим сам ти послао прво писмо, обузео ме је некакав стид. Као да сам тим писмом заиста – преварио свој роман. А ево, и поред тог стида, сад прељубу понављам. Човек је непоправљив и на Плутону!

Зашто имам осећај да те је моје прво писмо забринуло? Не треба да бринеш. Самоћа овде јесте љута, али је нужна, и смислена. Смислена је чак и у тренуцима кад је неподношљива и паралише: то су мале смрти неопходне за мала васкрсења, без којих се не би никако ни живело.

Смисао боравка на Плутону стално ми се открива изнова и у новим видовима. Ето, на Плутон ме је одвела књижевност, а тек сада, након толико времена проведеног овде, постајем свестан сличности Плутона и књижевности саме: и она је на рубу свих рубова, па и иза руба, иза хоризонта (иза и оног хоризонта с краја првог писма), јер и њој већ одузимају статус планете у ово доба венерично-марс-јупитерске доминације слике; и књижевност је данас невидљива обичноме оку, и она се открива само уз помоћ специјалне оптике, а притом, око које једном књижевност открије – будући да је и она, попут Плутона, сва од тајне – то се око више никад од књижевности не може одвојити, постају му прозаични и готово га вређају некњижевни светови, планете јарких, очигледних „истина”.

Али почињем да ти пишем, чини ми се, сувише апстрактно. А треба у томе имати меру и на Плутону – нарочито на Плутону. Јер ако почнем да се расплињавам у апстракцијама и постанем ти нејасан, изгубићу једину колико-толико опипљиву везу с тобом у овом тренутку и збиља ћу остати заувек на Плутону.

Треба се свакако, и у писму, чувати баналности и тривијалности, они су коров који гуши цветне и хлебне културе певања и мишљења, али исто тако треба бити конкретан и јасан. Бићу конкретнији, и у теми и у њеној обради, када ти будем писао следеће писмо. Ако ти више икако будем писма писао. Ако најзад не смогнем снаге да се уздржим од нових списатељских прељуба.