Видео сам, с тобом иде младић, налик
   на многе; знао сам тај корак, лулу, смех.
   Ни таквих као ти нема мало, али
      на разне начине волим их све.

Шетали сте туда где другарски-ревно
   играли смо, кружећи под зимском плавети.
   Благодарна игра! Широким тереном
      шарене се мајице; жива лопта лети

час с ноге на ногу, ко муња кривудава,
   час – громкија од пуцња – вине се, и гле,
   ја правим параду и успевам намах
       да пресечем лоптин стреловити лет.

Видевши мој потез зналачки и смео,
   питала си, очи с лопте не помакав:
   Знаш ли ко је онај у тренерци белој,
      вижљаст, космат као виолинист какав?

Твој сапутник рече да сам, ваљда, родом
   из оне дивље земље где крв на снег липти,
   и, пућнувши лулу, мимогред је додо
      како пријатан сам ја човек у бити.

Отишли сте даље. Сунчани твој глас,
   бледећи, утрну. Видео сам како
   друг те следи, димећи, па стаје зачас
      да лулу о пету истресе полако.

А код нас лопта скаче, и нисте могли знати
   како један од тих безбрижних фудбалера
   ћутке и стрпљиво, за дугих ноћних сати,
      ствара сазвучја неких других ера.

Кембриџ, 26. фебруар 1920.

Превео с руског Мирко Јовановић

Засијају ли лампе, свето се лице,
Описано осмоуглом неприродног светла,
Спаруши и дечак љубави га сваки
Погледа двапут пре но у немилост падне.
Црте су у своме интимноме мраку
Саздане од меса, али сване ли лажни дан
И с усана јој пигмент избледели ишчили,
Под завојима мумије древна се укаже дојка.

Говорено ми је да судим по срцу,
Али срце, попут главе, водич је јалов;
Говорено ми је да судим по пулсу
И, кад он убрза, темпо покрета да мењам
Док поље не доспе у исту раван с кровом,
Те хитам пркосећи времену, тихом господину
Чија се брада њише на египатском ветру.

Наслушао сам се година и година прича,
А толике би године требало да одликује мена.

Лопта коју бацих играјући се у парку
Још није додирнула тло.

Превео Мирко Јовановић

ПУТ КОЈИМ НЕ ПОЂОХ

У жутој се шуми пут рачва на два,
Али не могавши на оба да крочим
У исти мах, дуго стајао сам ја
Гледајућ низ један како завија
За шипражје густо – докле сежу очи;

Онда пођох другим, ваљаним једнако,
Но наизглед с једним преимућством малим,
Јер, затрављен, зваше да њим прође ма ко;
Мада ранији су шетачи свакако
И један и други исто утабали,

Уз то, равномерно тог јутра поподи
Њих лишће што нико стопом не облати.
О, првим ћу, рекох, други дан да ходим!
Премда, свестан да пут у нови пут води,
Сумњао сам да ћу икад да се вратим.

Говорићу ово не без уздисаја
Годинама након тог одсудног трена:
Два пута у шуми рачваху се, а ја
Пођох оним који ређе се осваја
И тим разлика је сушта начињена.

ПЛАН

Видех крупног, белог паука где лежи
На црњевцу белом, држећи лептира
Ко крут парчић газе беље од папира –  
Разноврсна бића смрти и кварежи
Здружила се, зором, ко у чвор на мрежи
Или кап вештичјег моћног еликсира –
Паук налик крину, цвет ко пена вира
И, ко змај папирни, лептиров леш свежи.

Шта је оденути могло у белину
Црњевац крај пута невини и плави?
Шта паука попе на цвета висину,
Па ту и лептира намами кроз тмину?
Шта доли план таме да чуди и страви? –
Ако план се таквим ситницама бави.

МЕРА ЗЛАТА

Кроз град се прашина непрестано вила,
Сем кад магла с мора уз тло би је збила,
А нама је, деци, говорено да та
Прашина у себи садржи траг злата.

Мноштво би прашине, увис подигнуто,
Налик богу било на небу у сутон,
Али нама, деци, казали би на то
Да део прашине дословце је злато.

Тад у Голден гејту живело се тако:
Злато трунило нам пиће, јело свако,
Зато нама, деци, поука је дата:
„Сви ћемо појести своју меру злата.”

Превео Мирко Јовановић

---

Роберт Фрост је рођен 1874. у Сан Франциску. Након очеве смрти од туберкулозе 1885. сели се с породицом на исток земље, у Масачусетс. Од 1912. живео је у Енглеској, где су објављене његове прве две књиге песама. Године 1915. враћа се у САД. Живи у Њу Хемпширу и Вермонту, проводећи зиме на Флориди. Држи предавања на неколико универзитета. Добитник је четири Пулицерове награде за поезију. Умро је у Бостону 1963. године, двадесет пет година након своје жене Елинор. Од шесторо њихове деце, песника је надживело само двоје.
Објавио је двадесетак књига поезије, међу њима: Северно од Бостона, Планински интервал, Њу Хемпшир, Дрво сведок, Тешко је не бити краљ.