Дилан Томас | ЗАСИЈАЈУ ЛИ ЛАМПЕ

Засијају ли лампе, свето се лице,
Описано осмоуглом неприродног светла,
Спаруши и дечак љубави га сваки
Погледа двапут пре но у немилост падне.
Црте су у своме интимноме мраку
Саздане од меса, али сване ли лажни дан
И с усана јој пигмент избледели ишчили,
Под завојима мумије древна се укаже дојка.

Говорено ми је да судим по срцу,
Али срце, попут главе, водич је јалов;
Говорено ми је да судим по пулсу
И, кад он убрза, темпо покрета да мењам
Док поље не доспе у исту раван с кровом,
Те хитам пркосећи времену, тихом господину
Чија се брада њише на египатском ветру.

Наслушао сам се година и година прича,
А толике би године требало да одликује мена.

Лопта коју бацих играјући се у парку
Још није додирнула тло.

Превео Мирко Јовановић

Дилан Томас говори своју песму

ПРАТИТЕ НОВЕ ОБЈАВЕ

Ако желите да добијате обавештење када на сајту објавим нову песму, причу, есеј или важну вест о свом раду, пријавите се на листу читалаца. Не објављујем често, те вам нећу често ни слати мејлове. Такође, у сваком тренутку се можете одјавити са листе.