Оног страшног дана, када се догодила светска неправда и на Голготи међу разбојницима био разапет Исус Христос — оног дана је од раног јутра јерусалимски трговац Бен-Товит осећао неподношљиву зубобољу. Почела је још претходне вечери: осетио је лако севање у вилици с десне стране, а један зуб испред умњака као да се мало подигао и, кад га је додиривао језиком, појављивао се лаки осећај бола. После јела бол се, ипак, потпуно смирио, Бен-Товит је сасвим заборавио на њега и лакнуло му је — тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је веома расположен и није придавао значај злослутним знацима.

И спавао је добро и чврстим сном, али је пред зору нешто почело да га узнемирава, као да га је неко звао због врло важног посла, и када се Бен-Товит љутито пробудио — осетио је зубобољу; зуби су га болели отворено и пакосно, свом снагом оштрог пробадајућег бола. И више му није било јасно да ли га то боли јучерашњи зуб или су му се придружили и други: читава уста и главу је испуњавао тај ужасни осећај бола као да је неко Бен-Товита натерао да жваће хиљаду усијаних оштрих ексера. Он испи воде из глиненог крчага — за тренутак помахниталост бола нестаде, зуби се стресоше и зањихаше попут таласа и тај осећај је чак био пријатан у поређењу с претходним. Бен-Товит поново леже, сети се новог магарца и помисли како би био срећан да није тих зуба, и хтеде да заспи. Али вода је била топла — и пет минута касније врати се још љући бол, и Бен-Товит се усправи у постељи и стаде се љуљати као клатно. Читаво лице му се наборало и стегло од бола, скаменила се кап хладног зноја. Тако је, љуљајући се и јаучући од бола, дочекао прве зраке сунца, коме је било суђено да види Голготу с три крста и да се помрачи од страве и јада.

Бен-Товит је био добар човек, који није волео неправду, али када му се пробудила жена, он ју је, једва отварајући уста, просто засуо свакојаким непријатностима и жалопојкама како је осуђен да сам, као шакал, завија и да се грчи од бола. Жена је стрпљиво слушала незаслужене прекоре, јер је знала да их не упућује зло срце, и донела је много добрих лекова: очишћену пацовску балегу, коју је ваљало ставити на образ, тинктуру од отрова шкорпије и аутентични комадић камена од плоче с Божјим законима коју је разбио Мојсије. Од пацовске балеге му би мало лакше, али не задуго, као и од тинктуре и комадића плоче; после краткотрајног побољшања бол се редовно враћао с новом снагом. И у кратким тренуцима предаха Бен-Товит се тешио размишљањем о магарцу и маштарењем о њему, а када му је бивало горе — јаукао је, љутио се на жену и претио да ће разбити главу каменом ако му бол не прође. И све време се шеткао по равном крову своје куће, стидећи се да приђе ивици, јер му је читава глава била умотана марамом као да је жена. Неколико пута су му прилазила деца и ужурбаним гласовима нешто причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит је застајао, за тренутак их слушао згрчена лица, али је онда срдито ударао ногом и терао их: био је добар човек и волео је децу, али се сада љутио што му досађују свакојаким ситницама.

Било је непријатно и то што се на улици и на суседним крововима окупило много света, који ништа није радио, већ је само радознало посматрао Бен-Товита, умотаног марамом као жена. И већ је намеравао да сиђе с крова, кад му жена рече:

— Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то разонодити.

— Молим те, остави ме на миру. Зар не видиш колико се мучим? — љутито одврати Бен-Товит.

Али је у жениним речима одјекивало нејасно обећање да зубобоља може да прође, па је и нехотично пришао огради. Накрививши главу, зажмуривши на једно око и подупревши образ руком он погледа доле; његово лице је одавало израз гадљивости и уплаканости.

Уском улицом што је водила према брду у нереду се кретала велика гомила света, обавијена прашином и непрекидном дреком. Средином улице, повијени под теретом крстова, ишли су злочинци и над њиховим главама су попут црних змајева витлали бичеви римских војника. Један од њих — дуге светле косе, у поцепаном и окрвављеном хитону — спотаче се на камен који му је бачен пред ноге и паде. Дрека доби у снази и руља направи обруч око њега и склопи се као разнобојна морска вода. Бен-Товит изненада уздрхта од бола — као да му је у зуб неко зарио усијану иглу и окренуо је — јаукну: „У-у-ух” — и одмаче се од ограде, гадљиво равнодушан и љут.

— Ала се деру! — рече завидљиво, замишљајући разјапљена уста са снажним здравим зубима и како би и сам дрекнуо да је био здрав.

И од тога се бол још већма разбесне, па он стаде вртети умотаном главом и мукати: „Му—у—у…”

— Кажу да је Он лечио слепе — рече жена, која се није одмицала од ограде, и баци камичак на место ка коме се лагано кретао Исус кога су бичевима подигли.

— Како да не! Нека сад излечи моју зубобољу — иронично одговори Бен-Товит и љутито и огорчено додаде: — Ала дижу прашину! Као да иде стадо, а не људи. Требало би их све батином растерати! Одведи ме доле, Саро!

Испоставило се да је жена била у праву: призор је мало разонодио Бен-Товита, а можда је на крају крајева помогла и пацовска балега, па је успео да заспи. А кад се пробудио, бол је готово нестао, и само се на десној страни појавио мајушни оток, толико мајушан да се једва примећивао. Жена је рекла да се уопште не примећује, али се Бен-Товит лукаво смешкао: знао је какву има добру жену и како она воли да говори пријатне ствари. Дошао је сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га је одвео да погледа магарца и са осећањем поноса слушао похвале упућене њему и магарцу.

Онда су, на молбу радознале Саре, сви троје отишли на Голготу да погледају разапете. Успут је Бен-Товит испричао Самуилу како је претходног дана осетио севање у вилици, и како га је касније ноћу пробудио страшан бол. Да би био уверљивији, правио је патничке гримасе, затварао очи, вртео главом и јаукао, а седобради Самуил је у знак повлађивања саосећајно климао главом и говорио:

— Ах-ах-ах! Ала боли!

Бен-Товиту се допало суседово повлађивање, па је поновио причу и затим се вратио давној прошлости, кад му се покварио први зуб, на доњој вилици, с леве стране. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Осуђено да обасјава свет тог страшног дана, сунце је већ зашло за далеке брегове, и на западу је, попут крвавог трага, пламсала тамноцрвена пруга. На њеној позадини нејасно су се оцртавали тамни крстови, и крај подножја средњег крста, неразговетно су се белеле нечије прилике које су клечале.

Свет се одавно разишао; захладнело је и, бацивши летимични поглед на разапете, Бен-Товит ухвати Самуила подруку и опрезно пође кући. Осећао је прилив особите лепоречивости, па је желео да заврши причу о зубобољи. Тако су ишли, и Бен-Товит је, уз Самуилово саосећајно климање главом и усклике, правио патничке гримасе, вртео главом и вешто јаукао — а из дубоких кланаца, с далеких спржених равница, дизала се црна ноћ, као да је желела да од погледа неба сакрије велико злодело земље.

1905.

С руског превео Миливоје Јовановић

---

Леонид Андрејев (1871—1919), прозни и драмски писац, важан представник „сребрног доба” руске књижевности.
Најпознатија дела: новеле Црвени смех, Тмина, Прича о седморици обешених, Јуда Искариотски и драме Ка звездама и Човеков живот. После револуције 1917. пребегао у Финску, где је умро у сиромаштву.
Прича „Бен-Товит” објављена је 1905. у збирци радова више аутора Нижегородский сборник.

Извор текста: КУЛЕ, ГРАДОВИ — Мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа, приредили Аријана Божовић и Боривој Герзић, SAI, Београд, 2013.

Насловна слика: Леонид Николајевич Андрејев, Аутохроматски аутопортрет (детаљ), пре 1919.

Све се то догађа због тога што смо се потпуно препустили процесима денационализације: у нас у овом тренутку не постоји никаква јавна свест о језику којим говоримо, ниједан званичник нити било која институција не усуђују се ни да поставе питање о том језику, нити да се осврну на оно што се појављује свуд око нас, на оно што се чини са нашим језиком, као што се нико не усуђује да се запита о томе колико постоји наша духовна и физичка отаџбина. Сва та питања су код нас табуизирана. Суочени смо са однарођавањем: уз мук српске интелектуалне и политичке елите. Оваква застрашујућа чињеница може да постоји само у неслободним друштвима, којима се управља ван њих самих. Тако се у систем културе уписује одређена врста понашања.

И када нам све то изгледа тужно, не морамо бити сасвим обесхрабрени: довољно је да се загледамо у прошлост и видимо како то није први пут у нас. У једном таквом раздобљу можемо препознати и „величину и драму српских писаца XVIII века, првих и потоњих полихистора у нашој књижевности, који су, на културном хаџилуку, срећни и сиромашни пролазили од царске Вијене до Санкт-Петерсбурга, од Кијева до Цариграда, од Свете Горе до Венеције, од Лајпцига до Лондона, да би пошто-пото штампали књиге за један народ који нема ни отаџбине, ни књижевног језика, ни владара”.^[1] Реч је о изразитом космополитизму наших просветитеља, о њиховом сусрету са светом, о њиховим путовањима и – пресудно – о њиховом родољубљу и оданости нечему што је изгледало као да је заувек нестало.

Није само њима то тако изгледало. У Лажном цару Шћепану Малом – тој пророчкој књизи о нашим данима, тој вечитој књизи о парадоксу хилијазма у свету – појављују се, очекиване у нашем колективном памћењу, уобичајене у епској дикцији Његошевог света, речи о томе како су „одвазда… Срби народ храбри”. Оне, међутим, изазивају неочекиван и тако модеран одговор: „Истина је да су народ храбри,/ да су били. Али, ђе су сада?” Како бисмо као читаоци могли одговорити на ово питање? То питање остаје да лебди у ваздуху: „ђе су сада?” И великом песнику Лази Костићу – који је седам година провео на, како је Његош певао, „српском Цетињу” – чинило се, почетком двадесетог века, да је српски народ на низбрдици.^[2]

И када су мислили да нема више тог народа, да нема ни његовог духовног племства, да је свако настојање узалудно, да многа унутрашња слабост поништава сваку појединачну племенитост, претварајући је у кап у мору, ипак су сви били одани ономе што трансцендира саму нацију: њеној култури као симболичком памћењу у чијем осветљењу се приближавамо ономе што се зове саморазумевање. Оно припада срединама и народима који се огледају у свом језику, својој историји и свим оним својствима која нам данас тако болно недостају: као што нам недостаје и свест о томе колико су нам неопходни. Ту нам је све откривено на начин који не можемо превидети: било да смо са владаром или без њега, са свешћу о свом језику или без ње, са осећањем да имамо отаџбину или да ње једноставно више нема.

(…)

Интегралистичка културна политика је једини начин да се очува свест о целини српског народа, да се унапреди свест о српској култури као историјској контактној култури три вере, да се заснује – као државна чињеница – брига о српском језику, посебно у подручјима у којима су Срби изложени систематским процесима однарођавања. Али, та политика мора имати два напоредна и равноправна елемента: она мора бити српска и модерна; она мора бити укотвљена и у националну и у интернационалну димензију духа. Никакво анахроно разумевање дела српске културе неће бити ваљано; никакво модерно разумевање тих дела као национално неутралних неће, такође, бити ваљано. А управо те оријентације имају предрасудама учвршћену публику. Само онај ко укаже на модерну димензију Његошевог песништва и при том истрајава на истинитој свести о песниковој националној и књижевној припадности, показујући како управо модерна компонента проистиче и из свести о националном, само такав књижевни истраживач утире пут интегралистичкој српској културној политици.

Да она мора бити критички саморефлексивна, то проистиче из њене универзалне димензије: зато је културна и није трибалистичка. Да мора бити критички самоусредсређена, то проистиче из њене националне димензије: зато је српска и није – првостепено него посредно – византијска, средњоевропска, западна, приморска. Да мора бити састављена од вишеслојних културних наноса, али не и неодредиво вишезначна, то проистиче из схватања српске културе као културе три вере: зато је и византијска, и средњоевропска, и западна, и приморска. Да се заснива у времену, као духовно надовезивање, то би требало да проистекне из настојања да постане ефикасна: зато је политика. Ако данас нема ниједног од ових услова, ако о њима нема никакве јавне свести, ако се нико и не пита колико постоји наша духовна и физичка отаџбина, ако српски језик представља подручје кривотворења у присуству – и српских – власти, онда је можда тренутак да почнемо да размишљамо о интегралистичкој културној политици. Можда је поново на делу онај тренутак који је Његош у писму Гарашанину – од 2. маја 1848. године – овако описао: „Ако је игђе икога, нас ево. Ако ли нема никога, ја не могу ништа до стиђети се што сам вам брат. Сад али икад, никад ако не сад.” Понекад нам се учини да се тај тренутак појављује последњи пут у историји српске културе.

^[1] Милан Кашанин, Судбине и људи, Просвета, Београд, 1968, 307.

^[2] Лаза Костић, Књига о Змају, Просвета, Београд, 1984, 28.

Извор текста: Мило Ломпар, Дух самопорицања (друго, допуњено издање), Orpheus, Нови Сад, 2012, стр. 217–219, 332–333.

Фото: Јутјуб снимак екрана

Веома поштовани и обашка драги Борисаве Станковићу,

Осећа се хладноћа која стеже срце.

Није више важно да јоште си жив, него: унапредак како да поживиш?

Ако би сред пијаце кипућом водом некога полили, поливачу би публика држала страну.

Нико не уме ни да се претвара. Сви су, нажалост, оно што јесу.

Не зна се шта је грех, а шта пак несрећа.

Паучина се скупља у рашљама младих дрвета, свет тоне у тужну помиреност, сунце је бојажљиво а свака мисао недочета се утуљује.

Нисмо при себи.

Немамо се, ето, у томе је ствар.

Осећа се мамурлук и перутав неки свраб, иако се пролеће јоште скрива у смраду купусних каца.

Газде отпуштају, без речи.

Из томрука и јазбина, попут јолпазова, провирују и комунисти. Види се да их је у спаваћим хаљинама полом затекао.

Они који су се у слабо срце понадали, избезумљују се када се увере колико то срце може да издржи.

Крлежа нема више ни присталица ни противника. Узгред, стајасте ли, својим добом, у каквом познанству?

Живот се вуче, полако, као између ровова.

Бива и да нека девојана (капка, снага), самосудно и уз блажени осмејак овај свет остави, као да је смакла прстен који ју је стезао.

Ако се неко изашта каје – каје се што сопствену кућу није запалио, како други не би живео у њојзи.

Слабија сам страна и кад се све наглавце постави.

Са сопствених очију нестајем, полако, као на пучини лађа, забезекнут, али без чемера.

А на овом свету, како изгледа, све се већ десило, али се по утринама вране премештају с ноге на ногу, као да чекају још нешто.

Наоколо, под небом што год да је, напола ако би се све умножило, а онда: јоште напола, и тако десет пута, опет би ваљало склопити очи – да не би гледале!

Живи се као да у исти мах и јесмо и нисмо.

И паметари су нешто одсутни. Тапкају у месту, кроза живац као да су потковани.

Окорели зликовци стрепе од помиловања, еда их не би – далеко било! – пустили на ову слободу.

Невољника без ноге називају онај с ногом, смејући се притом.

Све више је срдитих покојника, који сами долазе по своју поскуру, почем их се, ни о задушницама, нико не присети.

Одлегну, кадшто, и звона, недељом и празником, али недеље и празници освићу мимо календара и само за оне којино су образ изгубили.

И сам народ је, местимице, канда усахнуо.

А душа ме пита: Зашто ме тераш да те оставим? – као да нисам на коцу и као да тај колац није њена творевина.

Ех, тако је то – овим светом и у мени, јао!

И моја смрт зна како немам снаге да је дозивам и тражим; зато је увек ту, премда ме, засада, великодушно превиђа.

Али, оно главно замало с ума да сметнем…

Печалне ове слике ређајући, у реторички безизлаз канда сам доспео, у ћорсокак без душевне лампе, и једино чувена реченица: Старо, старо ми дајте! ако би ми помогла да жаобу ову без публичне бруке некако окончам.

Али књижевне позајмице, знам, велику лихву повлаче, а и сваку дишкрецију одмах искључују.

Стога, дубок наклон нека буде частан излаз из овог глагоља, а и долична припрема за учтив свршетак печалног ми писма на атрес: Борисав Станковић, задња пошта – Небо.

Дано у Врању, 28. марта 2006. године.

Радован Бели Марковић

Драги Уредниче, — Ваше питање само се собом упућује међу писце који су одређено драматичари, романсијери, приповедачи, песници. Проширили сте број учесника прозаистима. Можда се уосталом може са нешто интереса прочитати и неки поиздаљи податак о томе како трепере природе и темпераменти у разним људима.

У једно време ми је, детету од дванаестак година, остало било да читаве дане и део ноћи, зурим кроз прозор на Дунав. Једини прозор моје собе гледао је у врло уску и кратку уличицу која се затим низбрдно ширила и, тако да кажем, сливала право у реку, а река у оно давно време још није била каменитим насипом потиснута. Дунав се видео и чуо одлично. Моћан, широк, никада није био миран. Ни трага од источних ветрова, свеједно, ваља таласе у два реда, једне над другима. Доњи ред, густа тамна вода, горњи ред, сама енергија. Вијуге хватају једна у другу правилно, увек достижно, нови и нови замаси рађају се у маси воденој, вајано чврстој. Ритам, темпо, стил од природе компоновани и гарантовани. Певање и уздаси таласа као на концерту изразити. Чувени музичар Дебиси морао је умати славан водени слух, и имао је шта чути. Прође ли брод, или неко веслом засече обле масе воде, зглобови зашкрипе, тон скочи на терцу, и талас наставља као од мајке рођен, а два нису сасвим једнака. Кохезија сва од живаца, јер кохезија гарантује егзистенцију. Кохезија је облик, и лепота и снага, уметност. Сетим се те партитуре Дунава кад читам сасвим модерне текстове свежих писаца: у детаљима ред и поезија, али кохезија занемарена и то је онда разур ритма, тона, па и смисла: то је хладан текст. У кохезији је успонска снага, ударна снага. Уметност не успављује, она шиба. Уметност, свеједно која, а чак и наука, ако као данас узнапредује чаробно, архитворачки, ако дакле у научнику ради машта – и уметност и наука морају бректати од снаге, усисивати посматраче, устрелити човека, као љубав, право у срце, или у крила, или у корене крила, чега има у свакоме човеку.

Укратко: мене лично – а то сте питали – мене пре свега људскога потреса, зове, савлађује Природа. Чувени сликар Пикасо каже: „Друго је природа, друго је уметност”. Тачно: многоструко су друго и друго. Рецимо: природа, васиона, то су закони; уметност, то су стилови. Закон мења суштину живота, стил мења начин живота. Са стародревна своја четири елемента природа изводи изворна савршенства класична и романтична. Најсјајнија наука, данас то су природне науке које су, данас, врста савремене уметности. Велик део је ту човеков, али већи природин. Човек остаје мање или више онај Мађионичарев шегрт који уварда једно, друго, десето, ослободи тајну, а она, тајна, зафункционише као помамна. Види човек тада да није предвидео да не уме да задржи или и рашчини, да врати у природне услове и мере и науку и вештину у дејствима. Осећате ли меру ужаса у свету од ослобођених тајни? Јер, човечно је да човек употреби једнога дана бомбу било као мађионичар било као шегрт… Укратко, вуче ме, придобија ме уметност, стара и нова, ако њу вуку светска и васионска питања, ако тражи кључеве за нову цивилизацију међу људима али у релацијама светским. Ето нâс на дотрајалости хришћанске цивилизације! Хирошима је лампа на раскршћу. На крајњи Исток смо послали најмодернију посланицу хришћанске цивилизације са Запада. Свеједно што кључеве нове цивилизације ко зна кад ће, и у коликом броју, човек наћи. Свеједно што Марло тек у поноситој жељи чека да уметност „стави свет под питање”. Свеједно, част је науци и уметности што траже да постављају васионска питања, што природи отимају тајну по тајну. Укратко: вуче ме уметност, радост су ми уметници који ће постављати питања о множини светова у васиони, о путовању кроз васиону; питања о цивилизацијама; питање простирања и трајања живота и трајања трагова; питања количине материје; питања моћи говора људскога. И на крају, мени лично драго питање: о чулу, о појави, о суштини сећања.

Сећање? Има еонски дуго и можда неким начином и вечно трајање и преношење; има живу прецизност живота и живих токова: али се, ето, не да фотографисати у веку фотографских чуда! … Стојим пред ходничким прозором брзога воза, ноћу, и играм се васионског пролетања светова, и нагађам шта се збива по усамљеним тачкицама људских насеља. И одједаред, кроз клапарање точкова чујем јасно дечју грају, и видим јасно и познајем одлично сву децу, себе и своје некадашње другове кад смо скакали и грајали око проблема: где ли то треба бацити прашинку па да је нема. Јури воз и ја, дете, споља га сустижем, док сам се овде изнутра сва укочила од непомичног стајања. Откуда то сећање ту, тад? Најзад, то је комадић мога живота и првога батргања по проблемима. Али откуда у мени, сећање на онога мога, или нашега, претка чудног птичјег лика а са јасно нашим породичним ознакама, кога се у пола белога дана сетим увек под истим младим ораховим дрветом? Чије је то лично сећање, и којим путевима ћелијичнога преношења је ушло у мене? … Питао ме је једном један психијатер да ли могу да дозовем сећање. Не, не могу да уђем у метафизички свет: али ако изрони тешко или ужасно сећање, могу за трен трена да се афективнога безмало афективно сетим. Скоро се бојим сећања на две руке: отац је свога сина, сасвим младога дечка и болесно дете, дохватио да га бије, а дечко се једном руком, скоро бих рекла ужасавао. Са те две руке у сећању Самјуел Бекет би начинио драму: а ја после тога сећања добијем само драмску главобољу, јер ни данас не могу да замислим да родитељ удара, мучи и срамоти своје дете, заправо ма чије дете. На тој тачки имам осетљивост Ивана Карамазова.

Сећања су у мени подигла читаву теорију. Давно сам у једном напису забележила: да је вероватно „сав континуитет, физички и метафизички, у основи сећањима саздаван и одржаван”. Као космички зраци, сећања долазе, губе се, изроњавају као слабости, као бајке; човек их има, и нема ништа, а ипак су сећања стварна ствар у некој људској или васионској стварности. Некада ми се чини да је мисао о бесмртности душе дошла од тајанствености сећањâ. Кажемо: сећања се предају. Како се предају? Егзистенцијски? Један наш ваљаст песник има збирку песама Стуб сећања. Добра је ту и суштина и име. Годинама човек спрема што ће да се збуде, и да буде; и буде доиста: залети се часом у радост или у јаук, или се тихо засмеје затворених уста, и прошло је, прошлост је. И све тако сећања се слажу, стуб расте негде на граници неколико стварности, а ми, као онај, не знам да ли свети или преподобни Симеон Столпник, стојимо или чучимо на врху једног свога капитела, до смрти. А колико, и каква сећања Столпникова, остају негде и некако као грађа за митове, а митови као грађа за историје и цивилизације. Нити има легенде без жива човека, нити историје без митских података, нити икакве цивилизације без сећања. Било је о недавним празницима доста слика, репродукција уметничких приказа о васкрсу из мртвих једнога Јеврејина. Древни Јевреји су ишли у ропство вавилонско, па египатско; па су се разбили по свету и снове сневали и сећања низали, и, по пророчанствима о пропасти, доспели у треће ропство и у уништење ту недавно, на наше очи. Па су васкрсли из мртвих као држава и нација, на старом месту, са древним језиком и традицијским подацима сећања. Историја била мит, па мит постао историја. Тајанствено се згушњавају у атомима језгра од материје и од сећања, две стварности. Богови су сећања људи; уметници су сећања богова. А за нас, овде и овакве, све је то општење људства са васионским стварностима… Укратко, мене вуку и привлаче, и радост су ми, уметници који „свет стављају под питање”.

Ђакомо Леопарди, да, и наравно. Знам његову чувену песму, врсту химне животу, о жукви, корову, цвету који живи где се живети не може, на изгорелој вулканској лави, али живи и цвета. Знам, наравно, и ону другу његову песму о пастиру који тумара ноћу негде у Азији и пита питања надалеко. „Реци ми, месече, чему ће пастиру живот?” и брзо, да васиона можда не би послала одговор, додаје оно славно и генијално „састављање” сићушног човека и васионе једним простим, поштеним, логичним питањем: „Реци ми, месече, чему ће ово моје краткотрајно лутање, илʼ бесмртно твоје кружење? …” Недавно, у једној антологији латинских песника, нашла сам, у ситном фрагменту, колико је свега остало од поеме песника Калвуса, ученог, „катулски” даровитог, како су га савременици ценили, нашла сам да је Калвус, под крај задњих година старога временског рачунања, баратнуо по васиони на начин Леопардија, у фрагменту: „Сунце чак науми да задржи своје бескрајно кружење” … Волела бих песника који би, на тај стих, смислио Калвусову поему.

А у светској једној антологији прочитала сам, у преводу енглеском, песму савременог грчког песника о мртвом партизану, борцу у последњем светском рату. Песма ми се учинила доста конвенционална док ме није шинуо стих: „А на челу мала црвенкаста мрља где се сва сећања претворила у лед” … Укратко сам вам казала коју уметност волим до заноса.

Одговор Исидоре Секулић на анкету „Која је личност или уметничко дело на Вас пресудно утицало и – зашто?“, коју јој је поводом њеног 80. рођендана, у фебруару 1957, упутио уредник НИН-а Драгослав Адамовић.

Текст преузет из књиге: Исидора Секулић, Огледи, Матица српска – Нови Сад, Српска књижевна задруга – Београд, 1959, стр. 476–480.

За постојање Јовице Особе, магационера, дуго су сви у предузећу знали само по његовом необичном презимену. Ни неколицини нас с којима је колико-толико долазио у додир није било познато како и с ким он живи, дружи ли се и са ким и излази ли икуда, упражњава ли какав хоби – има ли живот мимо радног времена. И тако је било све до прошлог понедељка у подне. Тада је Јовица, износећи на магацинским колицима пакете с робом из производне хале, крај стражњих врата набасао на малу Милицу, мене и Горана, шефа, који смо користили паузу да ту, уз цигарету, попијемо кафу; угледавши нас, Јовица је застао и, без поздрава и било каквог увода, нити чекајући да се неко од нас њему први обрати, саопштио нам:

„Одлазим у петак.”

Горан је стиснуо усне и лупио се по стегну, очито се уздржавши од псовке, да би затим казао:

„Могао си то да најавиш мало раније. Милан на боловању, ти одлазиш…” Горан је, запамтио сам, нагласио одлазиш као да је у питању нека ретка, страна или застарела реч, па се руга Јовици што се њоме прави важан. „А и у суботу треба да се ради, имамо брдо поруџбина. Шта ја сад да радим?! Да измислим радника за три дана?!”

„Не знам”, рекао је Јовица угнувши раменима. „Али ја… Ја, у ствари… Не дајем отказ.”

„Него?”, зачкиљио је у Јовицу Горан.

„Ја… Одлазим”, одговорио је Јовица још одлучнијим тоном него први пут и показао руком у неодређену даљину, махнувши опруженом шаком трипут кратко као сатарицом којом пресеца невидљиву препреку пред собом, а потом је погурао даље колица с пакетима оставивши нас троје занемеле у чуду.

Слутња да нам је Јовица Особа најавио своју оставку не на радно место већ на место на овој планети, слутња коју смо, збуњени и забринути, убрзо поделили с још неколико колега, била је повод да се за овог до тада невидљивог човека наједанпут заинтересују сви у предузећу. Међутим, нико није успевао да с њим самим поразговара. Јер, пре свега, нико од нас троје непосредних сведока његових речи, а још мање од осталих, који су се о ствари обавестили из ко зна које руке, није био начисто да ли нам је Јовица најавио баш то што смо испрва помислили да је најавио. Отуд је било незгодно тек тако повести разговор о томе с човеком с којим пре тога, такорећи, нико никада није разменио више од поздрава. Он се пак са своје стране није трудио да након онога икоме даје икаква додатна појашњења. Наставио је да ради свој посао као да никоме ништа није рекао. Уколико би се у његовој близини неко од нас узврпољио или дао ма какав знак да се спрема да му се обрати, он би се направио да то не примећује и брже-боље се удаљавао. Тако су у том непријатном, чудноватом ћутању између њега и нас пролазили дани и ближио се најављени рок, петак.

Верујем да су многи, попут мене, каткад одмахивали руком и помишљали: јадник, хтео је само да на себе начас скрене пажњу, поиграо се с нама. Или: рекао је оно тек онако, у пролазу, као што толики, сити свега, првоме ко им искрсне пред очи кажу да ће отићи у Тунгузију, на Марс, у материну. Па и поред тога, није се могао пренебрегнути утисак да је, прво у начину на који је Јовица оно рекао нама трома, а затим и у начину на који је и све остале, данима, држао на дистанци, било нечега. Нечега веома онеспокојавајућег, што нас је, мислим, све нагонило да се у мислима непрестано враћамо на тог човека и његову могућу намеру.

Напокон је освануо петак. Јовица се на време појавио на послу. Владао се и обављао своје дужности као ма ког другог дана. Сви смо пажљиво мотрили на њега, али, као и раније, нико није успевао да му ухвати поглед, упути му реч или предузме било шта. Тако је дошао и крај радног времена, а чини што су нас све држале у стању својеврсне омамљености, готово паралисане, још нису биле разбијене.

Једино је Горану, изгледа, тада прекипело, јер је наједном почео да се распитује где је Јовица и да га, не кријући нервозу, тражи по кругу предузећа, очито решен да с њим истера ствари на чистац. Но упркос толиким очима упртим цео дан у Јовицу, овај се већ беше неприметно искрао с посла, испарио из круга.

„Ко га шиша!”, дрекнуо је напослетку Горан црвен од јарости. „Завитлава нас овде целе недеље… И нек завитлава, ево њему педале! Масловарићу, зови ми одмаʼ оног твог сестрића. Реци му да дође ујутру да ради уместо овог говнара – имаће мали плату колʼко је тражио!”

Разишли смо се кућама. Али сумњам да је икога држало место. Ја, рецимо, с посла нисам ни ишао право кући: на кружном току, уместо да аутом скренем у своју улицу, ухватио сам се крака што се спуштао ка кеју и крају где се, проверио сам дан раније у нашој евиденцији запослених, налазила адреса Јовице Особе.

Скренуо сам у Јовичину улицу и, тражећи број шеснаест, почео да успоравам. Ипак, пре него што сам доспео до солитера над чијим се улазом налазио тражени број, учинило ми се да преко пута видим паркирану Горанову црну октавију, те сам само продужио и након стотинак метара скренуо у уличицу лево. Паркирао сам се испред кафића који се ту налазио и ушао унутра. Поручио продужени еспресо. Испијао га четрдесет минута. Потом сам кренуо пешке ка Јовичиној згради.

Не знам да ли је она октавија заиста била Горанова. Углавном, више је није било онде где сам је раније спазио, па сам, одахнувши, застао пред Јовичином зградом.

Већ се беше спустила ноћ и у становима су горела светла. Тек покоји прозор био је замрачен. Нисам могао знати да ли је неки од њих Јовичин.

Пришао сам улазу зграде. На интерфону није било типке с натписом Особа. Још десетак минута сам разгледао околину и напрегнуто ослушкивао, у нади да ћу по неком суптилном знаку моћи да закључим да ли се у згради збило ишта необично. Најпосле сам отпешачио назад до свог аута паркираног у оној споредној уличици и одвезао се кући.

Целе ноћи нисам тренуо. Јутрос, у суботу, на посао сам кренуо са стрепњом и несносном главобољом. Иако сам тамо обично стизао међу првима, око пола сата пре почетка радног времена, овог пута ми је пошло за руком и да закасним неколико минута. Одмах ми је пало у очи да на паркингу предузећа нема Горанове црне октавије, која је још одавно морала бити ту. То је било последње што сам видео пре него што осетих како ми нешто заптива дах и потонух у таму.

Прича изворно објављена у часопису Бокатин дијак.

Насловна слика: Леа Игнатијус, Прозор у ноћи, 1988.

Јубилејни дар — уместо поштанског сандучета

Свако новорођенче, чим угледа свет, треба брижљиво окупати и, пошто допустимо да предахне од првих утисака, треба му немилице подвикнути: „Не пиши! Не пиши! Не буди писац!” Ако пак, и поред такве буквице, дотично новорођенче буде ипак испољавало списатељске склоности, тада треба прибећи ласкању. Ако ласкање не помогне, онда дигните од новорођенчета руке и напишите: „изгубљен случај”. Списатељски занос је неизлечив.

Пут писца од почетка до краја посут је трњем, чавлима и копривом, и зато трезвен човек свим средствима треба да спречи себе да се бави писањем. Ако неумитна судбина, упркос свим предострожним мерама, гурне кога на пут стваралаштва, тада, да би ублажио своју судбину, такав несрећник треба да се придржава следећих правила:

1. Мора имати на уму да је случајно стваралаштво и стваралаштво à propos боље од сталног бављења писањем. Кондуктер који пише песме живи боље од песника који није запослен као кондуктер.

2. Мора исто тако утувити да је неуспех на књижевном попришту хиљаду пута бољи од успеха. Први кажњава само разочарањем и увредљивом искреношћу поштанског сандучета, други има за последицу мучно одлажење по хонорар, примање хонорара у купонима који доспевају 1899. године, „пропратне појаве” и нове покушаје.

3. Писање, као „уметност ради уметности”, захвалније је од стваралаштва за бедни новац. Писци не купују куће, не путују купеом прве класе, не играју рулет и не једу чорбу од кечиге. Они се хране сплачинама код Саврасенкова[1], дом им је – намештена соба, превозно средство – властите ноге.

4. Слава је закрпа од злата на старој одори певача[2], књижевни углед може се стећи само у оним земљама где се ради разумевања речи „литерата” не потрже „Речник са 30.000 страних речи”.

5. Покушати да пишу могу сви, без обзира на чин, вероисповест, узраст, пол, школске квалификације и брачно стање. Не забрањује се да пишу чак ни малоумним, љубитељима позоришне уметности и онима којима су одузета сва права. Пожељно је, уосталом, да они који желе да се домогну Парнаса буду по могућности осведочени људи, који знају да се речи ѣхать и хлѣб пишу са „јат”.

6. Пожељно је да они по могућности не буду јункери и гимназијалци.

7. Сматра се да писац, осим просечних умних способности, мора да располаже искуством. Највеће хонораре добијају људи који су прошли сито и решето, најниже – чедне и врле природе. У прве спадају: они који су се женили три пута, они који су покушали да се убију па им није пошло за руком, они који су прокоцкали све до голе коже, они који су се тукли на двобојима, који су збрисали због дугова и сл. У друге: они који немају дугова, младожење, трезвењаци, институткиње и сл.

8. Постати писац је веома лако. Свака врећа нађе себи закрпу, и нема те глупости која не би нашла свог одговарајућег читаоца. И зато не кукумавчи… Стави преда се хартију, лати се пера и, подстакавши мисао која те је опсела, дрљај. Дрљај о чему ти драго: о сувим шљивама, времену, говоровском квасу, Тихом океану, казаљки на сату, лањском снегу… Пошто надрљаш, узми рукопис и, док у жилама осећаш свети трепет, хитај у редакцију. Чим скинеш у чекаоници каљаче и упиташ: „Да ли је ту г. уредник?”, уђи у храм и, пун наде, предај своју творевину… После тога лези недељу дана код куће на отоману, хватај зјала и уљуљкуј се сновима, а после недељу дана иди у редакцију и прими натраг свој рукопис. После тога следи обијање прагова по другим редакцијама… Када обиграш све редакције и нигде не приме рукопис, штампај своје дело у посебном издању. Читаоци ће се наћи.

9. Постати писац кога штампају и читају веома је тешко. Ради тога: мораш бити обавезно писмен и поседовати таленат, макар мали као зрно сочива. У одсуству великих талената, драгоцени су и мали.

10. Буди поштен. Не приказуј украдено као своје, не штампај једну исту ствар у два издања у исти мах, не издај се за Курочкина[3] и не издај Курочкина за себе, оно што је туђе не називај оригиналним итд. Уопште, придржавај се десет заповести.

11. У издавачком свету постоје неписани закони. Овде је исто као и у животу, не препоручује се да се дира у болно место, да се усекњује у туђу марамицу, да се граби из туђег тањира итд.

12. Ако желиш да пишеш, онда се придржавај следећег. Изабери прво тему. Ту је дозвољена пуна слобода. Можеш прибећи самовољи или чак тврдоглавости. Али да не би по други пут открио Америку и по други пут пронашао барут, избегавај теме које су веома давно исцрпене.

13. Пошто изабереш тему, узми незарђало перо и читким рукописом, а не шкработинама, пиши оно што желиш на једној страни листа, остављајући другу празну. Последње није пожељно толико да би се повећали приходи фабриканата хартије колико ради других, узвишених циљева.

14. Препуштајући се машти, обуздај руку. Не дозволи јој да се поводи за бројем редака. Уколико краће и ређе пишеш, утолико те више и чешће штампају. Краткоћа нимало не штети делу. Растегнута гума не брише оловку нимало боље од нерастегнуте.

15. Пошто напишеш, потпиши се. Ако ти није стало да се прославиш и бојиш се да те не изударају, послужи се псеудонимом. Али води рачуна да те какав визир не скрива од читалаца, твоје име и твоју адресу редакција мора знати. То је неопходно уколико уредник зажели да ти честита Нову годину.

16. Хонорар примај одмах после штампања. Избегавај да узимаш аконтације. Аконтација иде науштрб будућности.

17. Кад добијеш хонорар, ради с њим шта хоћеш: купи себи пароброд, осуши рит, сликај се, наручи звоно код Финљандског, утростручи женин турнир… једном речју, што год ти је драго. Редакција, дајући хонорар, даје и пуну слободу располагања. Уосталом, ако сарадник пожели да достави редакцији рачун, из кога ће се видети како и где је утрошио свој хонорар, редакција неће имати ништа против.

На крају прочитај још једанпут почетне редове ових „Правила”.

1885.

Превела: Марија Стојиљковић

---

[1] Саврасенков, власник ресторана у Москви.

[2] Парафраза из Пушкинове песме „Разговор издавача с песником” (превод М. Живанчевића).

[3] Василиј Курочкин (1831—1875), руски сатирични песник.

Велимир Кнежевић, ОЧЕВ СЛУШНИ АПАРАТ

Отац је, отприлике када сам се ја родио, постао наглув.
Касније, био је скоро сасвим глув на једно уво
да би у смрт отишао окомито главом,
окружен потпуном тишином, али са музиком на прстима,
док су његове, сада већ воштане, уши
подсећале на две, уз главу прислоњене, исконске рибе
којима је склизнуо у нему дубину.

Последњих година он је био готово горд на своју глувоћу.
Деловало је да је брижљиво негује, као посебан таленат
за филтрирање онога што треба и што не треба чути.
Шалио се да он није глув него да ми неразговетно говоримо,
а са нарочитим задовољством из уха је вадио слушни апарат,
који је и онако нерадо и са негодовањем носио,
пред телевизором и вестима које су навирале као бујица,
чупајући га из уха, остарели баштован
који плеви коров из своје давно засађене градине.

Данас посматрам његов слушни апарат
којем сам годинама мењао батерију,
стављајући у њега, под очевим надзором,
малу алкалну таблету за светску глувоћу.
Лежи у металној чинији испод телевизора,
угашен и неосетљив за све хаотичне вести
које изнад њега тутње.

Последња батерија коју сам у њега ставио,
претпостављам, излила се и спекла, исцурела попут уха у упали.
Свеједно, пружам руку према справици која сада изгледа
као играчка, морски коњић, труба или пужић
из већ туђег детињства
и, усред дамара у сопственим ушима,
померам полугицу за паљење са off на on.

Ништа. Човек и пред машином, као и пред бићем,
осети када му не одговори, слично измакнутој столици.
Ипак дувам скупљених уста, као риба, у малу гумену трубу
сличну неком реквизиту, инструменту
каквог трагикомичног оркестра из немих филмова.
Наједном, оштар и продоран писак. Апарат ради!
Али смрт је мом оцу свакако вратила слух
и откада је отишао, чује ме и када му се обраћам шапатом.

Драган Марковић, КАД УМРЕ ЧОВЕК КОГА НИСИ ПОЗНАВАО

А када умре човек ког ниси познавао
и о тој узгред-смрти црне ти допру вести,
кад умре човек чији ропац си преспавао,
и кога нећеш никад и нигде жив сусрести,
одај му задњу пошту, застани и заћути,
затим се мало тежи и плављи где запути.

Кад умре човек туђин, безличник и незнанац,
а то је сваки човек, и злочинац и талац,
то су ти отац, мати, сестра и брат близанац,
а то си и ти самцит, сам себи страх и странац,
кад умре човек знај да и сви остали људи
за једну смрт су живљи, и за сан више будни.

Кад умре човек ко што мру извор, храст, вулкани,
кад умре страшном смрћу и красном истовремце,
кад умре човек, сузо, ако те има, кани,
у име нерођене и недорасле деце,
чије се кости круне под звезданом куполом
у црн кам затабане спроводом, сном и колом.

Кад умре незнан-човек хоризонтом умањен,
ти нећеш знати ко је од вас двојице први
умро, а ко остао да вежба умирање,
и ког ће голицати зраци, а кога црви,
све док се све површи и времства не уравне
и на крваве међе полегну мокре вране.

Кад умре теби сличан више него што можеш
да појмиш сав задубљен у огледало сопства,
и ти се спремај зелен да неодложно пођеш
у питомину горку, у светлосна прогонства,
јер је свакоме тако вишњи суд зацртао,
ма кад живео-мрео, ма кад горд задрхтао.

Кад умре неки тамо у челу ил’ зачељу,
и тебе косне нешто спрам срца и процвили,
неки пламичак људског родбинства што нас спаја
објави вест радосну одавде до бескраја
да су се први човек који насели Земљу
и последњи на свету напокон загрлили.

Драгослав Дедовић, ВОЉА ЗА ПЕСМУ

Из очаја над животом јер баш је против песме
Из воље да сведочиш у корист сваког живота
Из спознаје да жива твар сва може бити угаљ
А угаљ тек понекад дијамант

Из удивљења спрам просте истине
да су добро поређане речи
трајније од пирамиде
Из ината. Из љубави. Из жеље да се
Претраје сопствена смрт

Из детиње жеље да угљено лице
Уресе дијамантске наушнице

Енес Халиловић, УМОР

Пробудих се међу седам уморних појмова.

И зид каже: Уморан сам.
Непрестано сам између Нечега и Нечега,
између Некога и Некога.

И одјек каже: Уморан сам.
Кроз туђа уста се рађам,
на туђе уши умирем.

И рам каже: Уморан сам.
Све облике бацише у мој облик.

И прозор каже: Уморан сам.
Одувијек су гледали кроз мене и
зазидаше ме својим погледима.

И олук каже: Уморан сам.
Прођоше кроз мене толике капи; звечао и јечао
и мој глас више никога не обавезује.

И огледало каже: Уморно сам.
Гледам толика лица а ја немам лица.

И симбол каже: Уморан сам.
Био сам све што се могло бити.
Никада нисам био ја.

Јелена Вукановић, ЛОГОР

Тамо где су речи божанствене чак је и додир агресија.
Кроз крвоток ми пролази одсуство људи
што чине чудо за мој Језик.
Сви ти људи теже да преживе
у истоме свету, а тај свет није далеко,
само што га Ђаво скупља, а Бог га шири;
Да могу, неки би живи у исти гроб легли,
да умру једно преко другог, непомућени, да увуку
једно друго у сопствену смрт.

Док ја чврсто држим један крајњи симбол,
ти други, унедоглед трпају у логор нове речи,
а оне, стешњене, немајући више куд – горе и горе,
за преживелог једног који је дужан да на врху
пирамиде пепелом испише –

Писање ослобађа.

Коста Косовац, САВЕСТ ПАУКА

У прошлости, ако би се за неку особу сумњало да је шизофрена,
Њена крв би се капала на паукову мрежу.
Уколико крв пробије мрежу, особа је болесна.

Не знајући да је од тада медицина узнапредовала.
Стари паук, с времена на време,
Још и сад проверава чврстину нити.
Знајући да би његова лењост
Некога могла одвести у лудило.

Менсур Ћатић, ПРИЛОГ ДЕФИНИРАЊУ ГРАВИТАЦИЈЕ У ПОЕТСКОМ ПРОСТОРУ

Џон Ди, мистични енглески филозоф, окултиста и алкемичар,
математичар и астроном, савјетник краљице Елизабете Прве,
пронашао је у Анверсу, године 1563, рукопис Тритхемове Степанографије
и то га је толико одушевило да је сам довршио радове Шпанхајмског опата.
Штавише, већину својих дјела одлучио је написати користећи језик
који је имао свој сопствени алфабет и граматику
и којега нико осим њега није могао разумјети.
Јаков Михаилович Бергер који је промијенио и своје име
и познат нам је као Жак Бержије у двадесетом стољећу
назваће то првим вјештачким, нељудским језиком у повијести.
И премда је могући смисао поезије и језика самог нешто сасма супротно,
Дијева затвореност до крајње неразумљивости, та тежња
за сопственим алфабетом и граматиком, за језиком једнога,
невидљива попут гравитације испуњава сваки затекнути поетски простор.

Ненад Станковић, И ОВОГ ПРОЛЕЋА СМРЗНУЋЕ КАЈСИЈЕ

И овог пролећа смрзнуће кајсије,
остало ће се воће већ фуњарски провући,
али кајсије не, што прве букну нежне а слабе,
невине и простодушне гојковице,
Ко први кучићи, најслађи, у реку бачене, кајсије,
у град тврди пролећни узидане као жртве,
у првом јуришу попадале, и лако погинуле,
ко пилоти у Априлском рату, и митски деда-стриц нестали у албанским гудурама,
једини нежењен, најлепши и најбољи међу браћом;
Кајсија, заборављени царски син, леп ко девојка и омиљен међу војницима, херувимске душе, и са хибрисом богова;
Никад неће настрадати, рецимо, досадне јабуке, први синови и јаки гени,
који су при деоби добили најбоље парче земље,
ни старе коке крушке које нико неће а које се све држе неким матронама и великим госпођама,
а које, паметно, касно зрију,
и од којих зуби у зиму трну
и које увек по једну ћерку баксузасту и жилаву рађају;
Па чак ће се и трешње ситне и веселе, у хороскопу близанци, хитре и лаконоге, такође провући,
мајом разбрбљане;
Али кајсије, кајсије ће најебати,
плави изданци у тамном македонском накоту,
Бадемлића кћи у Андрићевој причи,
најређа, најтананија,
једина ћерка међу петорицом неосетљивих мушкарчина синова,
тихо саткана и зеленоока, туберкулозна и болешљива,
а слатког белог и жутог меса и најфинијег ткања сунца;
Кајсије ће опет покошене бити ко Иродовом наредбом несрећна деца,
некрштена и неприлагођена варварској клими, брдским непогодама и сечи кнезова;
и што остане биће квргаво, пегаво, ко после тифуса, и ситно, неугледно,
зелено убрано и брзо прошло, неприметно,
тек за неколико скупих тегли џема;
О, то твоје персијско и каспијско, нежно порекло, кајсијско, ти белих руку нестало Аралско језеро;
И кад смо имали једном, у дворишту, младу, букнулу кајсију, цветала је тада, сећам се, ко пред рат, ил пред катастрофу,
и прошла је и мразеве и урокљиве погледе, и завист и враџбине, и судбине,
и родила је ко за инат ко омражена кучка седам белих штенаца, лепих ко милост изненадна,
И онда је у мају дунула олуја
и цело дрво прекинуло на пола,
тешке крошње и младе, ко црвенкаста бујна коса мирисна на набујалу реку, и влажну земљу, на жртву, и на општу кривицу;
Лежала је потом, с несуђеним плодовима, у ведрим вечерима, освеженим њеном смрћу,
ко утопљеница бела и бујна, гола,
чије тело раскривено нико није смео, од стида,
да честито погледа.

Никола Живановић, БАЛАДА О УСАМЉЕНОСТИ

Полицајци су ме тражили дуго,
Звали моје пријатеље, ишли од дома до дома,
И најзад су ме нашли на непознатој адреси
Да би ми јавили да су те после шкрипе кочница и лома
Одвезли у пластичној кеси.

Била је забава код мене,
Долазили су пријатељи, седели око камина.
Доводили су своје лепе и учене жене,
Пустили су да погледом прелазим преко њихових облина.
Остали смо до касно, уз пиће и дебату.
Тад је зазвонио телефон. Позвали су ме да ми јаве:
Нашли су те у прућу и у блату
На десној обали Саве.

Славили смо мој успех у мојој кристалној кули,
Ласкали су ми, хвалили мој друштвени престиж
Смешкао сам се на то, чисто да не разорим варку.
Тад смо укључили вести
И чули:
Неки те је лудак искасапио у парку.

Куповао сам скупа пића,
Проводи су били све бољи,
Све више су ме радовали
Незвани и непознати гости.
Дошао је и поштар и донео писмо од твојих,
Два реда: Да умро си просто
Од старости.

Сад седим сам за столом и листам старе књиге
Потом угасим светло и мислим у тишини,
Док напади кашља постају болни и чести,
И дан ближи крају, ноћ се све дужом чини,
А о теби одавно нема никаквих вести.

Радоман Чечовић, ЈУДИТА: ТРАГ НЕЖНЕ КРВИ

Један бог,
Крвав и леп,
Одсутно зури кроз прозор градске кафане.
Весело машући репом, дан му се мота око ногу.
Бог, како то само богови умеју,
Пролази му прстима кроз кратку длаку, нехајно.
Дан се од миља смеши, и показује очњаке.

Радница Фабрике за прераду речне рибе,
Теглећи своју уморну сенку, вуче се ка стану-гнезду.
Олињалим ходником лају уморне јој потпетице.
Кроз пластичну кесу, удављену кошчатом шаком, буљи глава Купуса.
Она се пење небо по небо до свог стана-гнезда. За њом, уморном,
Остаје траг нежне крви.

Радница у Фабрици за прераду речне рибе
Нежно улази у безвук свог стана-гнезда.
На уморни сточић, уморно спушта задављену кесу.
Из ње вади главу купуса
И баца је у фрижидер.

Малим знацима пажње тишина јој се улагује.

Један бог,
Крвав и леп,
Сам као што богови јесу,
Устаје и одлази.

Са прозора стана-гнезда:
Гледа га Сунце – румено од нежне крви.

Слађан Милошевић, ЦИПЕЛЕ

Поштар се огласиo звоном на вратима.
У промрзлим рукама
држао је пакет са цедуљом:
Поклањам ти ове ципеле.
Овде у Лондону готово их никада није могуће носити.
Изненадне кише уништавају им кожу.
Срдачно твој,
Филип Л.

Из захвалности на пријатељству
те ципеле носим заиста често.
У Београду или Врању, свеједно.
По сунцу!
И по киши!
Ценим брижљивост дародавца.
Знам да су сунце и киша свуда исти.
Једино кожа овде успева на све да се навикне.

Спасоје Јоксимовић, ПОМОЋНА ПЕСМА

Продавци трулог цвећа
из близине вире

У нашим се букама
док чекамо смену светла
дешава чудо над временом
Сами се чисте кровови
заборављених здања

Са којих привиђења бацају снег
на пролазнике,
полажући право на наше доба

Само си ти и даље силуета
са познатих слика
Детаљ великих аутора
пресељен на лимене кутије
за кафу, шећер и со
у мојој измештености

Са чијих брвана скидам тапете
којим су преци облепљивали
даљине

за утеху

У ствари
свет око тога затвара кружницу

У твојој помоћи око ситница
сведочим чуда

Изабрао и приредио: Мирко Јовановић

Насловна слика: Хени Алфтан, Јутарње сунце, 2020.

ПУТ КОЈИМ НЕ ПОЂОХ

У жутој се шуми пут рачва на два,
Али не могавши на оба да крочим
У исти мах, дуго стајао сам ја
Гледајућ низ један како завија
За шипражје густо – докле сежу очи;

Онда пођох другим, ваљаним једнако,
Но наизглед с једним преимућством малим,
Јер, затрављен, зваше да њим прође ма ко;
Мада ранији су шетачи свакако
И један и други исто утабали,

Уз то, равномерно тог јутра поподи
Њих лишће што нико стопом не облати.
О, првим ћу, рекох, други дан да ходим!
Премда, свестан да пут у нови пут води,
Сумњао сам да ћу икад да се вратим.

Говорићу ово не без уздисаја
Годинама након тог одсудног трена:
Два пута у шуми рачваху се, а ја
Пођох оним који ређе се осваја
И тим разлика је сушта начињена.

ПЛАН

Видех крупног, белог паука где лежи
На црњевцу белом, држећи лептира
Ко крут парчић газе беље од папира –  
Разноврсна бића смрти и кварежи
Здружила се, зором, ко у чвор на мрежи
Или кап вештичјег моћног еликсира –
Паук налик крину, цвет ко пена вира
И, ко змај папирни, лептиров леш свежи.

Шта је оденути могло у белину
Црњевац крај пута невини и плави?
Шта паука попе на цвета висину,
Па ту и лептира намами кроз тмину?
Шта доли план таме да чуди и страви? –
Ако план се таквим ситницама бави.

МЕРА ЗЛАТА

Кроз град се прашина непрестано вила,
Сем кад магла с мора уз тло би је збила,
А нама је, деци, говорено да та
Прашина у себи садржи траг злата.

Мноштво би прашине, увис подигнуто,
Налик богу било на небу у сутон,
Али нама, деци, казали би на то
Да део прашине дословце је злато.

Тад у Голден гејту живело се тако:
Злато трунило нам пиће, јело свако,
Зато нама, деци, поука је дата:
„Сви ћемо појести своју меру злата.”

Превео Мирко Јовановић

---

Роберт Фрост је рођен 1874. у Сан Франциску. Након очеве смрти од туберкулозе 1885. сели се с породицом на исток земље, у Масачусетс. Од 1912. живео је у Енглеској, где су објављене његове прве две књиге песама. Године 1915. враћа се у САД. Живи у Њу Хемпширу и Вермонту, проводећи зиме на Флориди. Држи предавања на неколико универзитета. Добитник је четири Пулицерове награде за поезију. Умро је у Бостону 1963. године, двадесет пет година након своје жене Елинор. Од шесторо њихове деце, песника је надживело само двоје.
Објавио је двадесетак књига поезије, међу њима: Северно од Бостона, Планински интервал, Њу Хемпшир, Дрво сведок, Тешко је не бити краљ.

Одломак из романа Између црних поља, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020.

Станислав се родио око 1890. године у Рицерки Горној, као други син Маћеја и Катарине Мако. Краљевство Галиције и Лодомерије, како је гласио званичан назив аустријске провинције у којој се налазило Станислављево место рођења, у то је доба крштено од стране свог пољског сеоског живља као Golicja i Głodomeria – Голаћија и Гладоморија. Народ се отуда масовно исељавао, што у друге крајеве Двојне монархије, што у суседна два царства, Немачко и Руско, што преко Атлантика. Породица Мако припадала је првој врсти миграната: убрзо по Станислављевом рођењу населили су се у околини Брода на Сави, каснијег Славонског Брода. Овде Маћеј већ почетком новог века води сопствену парну пилану. У међувремену, након двојице синова, Катарина рађа кћери Ану, Маријану, која као мала умире од шарлаха, и Паулу.

Почетком Великог рата Станислав и његов старији брат Томаш бивају мобилисани и послати на Источни фронт. Станислава у једној од првих борби заробљавају Руси. Неколико месеци касније придружује се хиљадама заробљених и пребеглих Срба и других Јужних Словена који као добровољци ратују на страни Русије у Добруџи. Део је групе добровољаца која се по избијању Октобарске револуције из Одесе пребацује, кроз Сибир, на Далеки исток, одакле преко Сингапура и Цејлона плови за Суец, а затим из Александрије за Солун. На Солунском фронту, међу српским војницима, негдашњи Станислав Мако већ је познат искључиво као Станко Маковић.

Вративши се након ослобођења у Брод на Сави, Станко затиче празну кућу: брат заглавио на фронту, у блату родне Галиције; отац умро од излива крви на мозак друге године рата; сестра Ана се удала за некаквог Немца, који је након тастове смрти преузео и брзо упропастио посао с пиланом, и поткрај рата побегла с њим ко зна куда; Паулу, мезимицу целе породице, посебно мајке и млађег од браће, покосила „шпањолицаˮ; мајка померила памећу, причињавало јој се како њена деца певају и играју око куће, виђана где их по пољу дозива и с безумним осмехом на лицу игра и сама, те једне ноћи, највероватније кренувши за тим утварама, пала низ степенице и скрхала врат.

Шта је Станко учинио с кућом, да ли је било какве друге вредније породичне имовине и како је с тим поступио, да ли су иза родитеља остали, можебити, дугови, које је он као једини преостали наследник требало да подмирује – није познато. Тек млади Станко заувек напушта Брод и наредних се неколико година потуца диљем нове државе, радећи, између осталог, као дрвосеча, путар, гробар и кријумчар. Тако се у пролеће 1923. обрео на реци Тари.

Потражња за дрвеном грађом била је у првим поратним годинама вероватно већа него икада пре. Један од предела одакле је нештедимице извлачена био је кањон Таре. Пошто би се на шумовитим кањонским странама дебла оборила, спуштана су до реке низ точила, такозване риже, и задржавана на једном месту док их се не накупи на десетине хиљада кубика. Потом је та силесија дрвета отискивана низ матицу. Спуштање и праћење обловине водом до одредишта називано је трифтање, а људи задужени за тај тежак и опасан посао трифтари.

Станко је неколико пута раније долазио на Тару као дрвосеча. Сада је желео да се окуша и као трифтар.

Ноћ уочи кретања трифта, однекуд узводно чули су се хука, грмљавина и као нека полуразговетна, готово људска дозивања и „опања”. Искуснији трифтари су шапутали како су оно гласови њихових другова страдалих на реци. Нису казивали ништа мимо тога, али је свима било јасно на шта то слути. Већина није могла склопити ока на око целе ноћи. Понеко је покушавао да објасни да се оно чују само пирење југовине и одвугао снег, што се кида с висова, рони земљиште и дрвета с расквашених стрмина и усовима се сурвава ка дну кањона, али су такви једва и сами себе слушали. Само се неколицине није дотицало ништа од тога и поспали су крај ватара као кладе.

Упркос црним слутњама и узнемирености трифтара, трифт је сутрадан кренуо као по лоју. На десетом-петнаестом километру, букови су у једно уско грло међу стенама сабили неколико дебала, па је настало загушење – лагер – и све је стало; али онде се одмах, долетевши преко облица на води, нашао поштар, трифтар задужен за разбијање лагера, и док си рекао Оп-оп-оп!, чеони трупци су покренути и затутњала је стихија претходно устављене дрвене грађе. Настављен је пут ка одредишту, Броду на Дрини.

Тек након неколико тренутака зачула се кроз тутањ трупаца и воде вика и настала је узбуна. Запењена река ваљала је једно људско тело међу деблима.

Нико није знао откуд се и зашто један новајлија затекао у близини лагера, где је место само најискуснијима и најумешнијима. Још је нејасније било како је новајлија преживео јер трифтар покошен брвном што одскочи од стене бива потом напросто самлевен лавином дрвене грађе. Али није било времена за бављење овим недоумицама. Требало се постарати за онесвешћеног и изломљеног, чудом живог друга. Ту је неко поменуо да у Бистрици, до које није било далеко, има једна жена вешта видању рана, намештању ишчашених и сломљених коски, развезивању завезаних црева и томе слично.

Станко се месецима опорављао под кровом Аћима и његове брижне, мелемнопрсте сестре од стрица Паве, који беху, уз двоје Аћимове ситне деце, једини претекли из бистричке куће Бујака након епидемије шпанске грознице. Разговарао је Станко с њима радо, много и, како му је бивало боље, све више и слободније. Каткад су их збуњивале његове речи; нису били сигурни да ли му се услед несреће на реци и у глави нешто расклимало, да ли бунца.

Примера ради, говорио им је једном како Тара нема „смисла за шегуˮ јер му је, због мале представе с хуком и буком, због те шале којом су ноћ уочи кретања трифта он и још двојица хтели да „размрдају срцаˮ својих другова, ова река здробила кости и умало га убила.

„А ви сте прави синови и кћери Таре!”, пошто га Бујаци гледаху бело и камених лица, додавао је кроз смех, иако му је смејање задавало велики бол и пресецало дах.

Другом приликом је, у сасвим друкчијем тону, помињао како се његов шлеп откинуо од Брода на Сави, опловио пола света, па поново пристао уз Брод; затим се опет, насвагда, од Брода откинуо, опловио пола краљевине и, таман кад је чувши да се трифтарско одредиште на Дрини такође зове Брод помислио: „Ако неће шлеп Броду, Брод ће шлепуˮ, те му дошло да се смеје тој игри судбине с њим, а оно га задеси бродолом и његов се шлеп насуче ту, у Бистрици.

После ове чудновате беседе Станко је заћутао и тако ћутећи дуго лежао крај огњишта и пиљио у чађаве греде изнад, као у какав разбијен небески сплав. Гласнуо се тек предвече, када је, закачивши небоплавим погледом известан дрвени предмет на зиду, замолио да му се „попјева штогођ јуначкоˮ. Аћимови дечаци, Миљан и Јанко, заграјали су у знак подршке изненадном предлогу. Њихова строга тетка Пава напоменула је да се код њих гусле нису чуле пет и више година, откако им се кућа готово ископала.

„Е, саʼ ће се чут!ˮ, казао је на то Аћим и скинуо инструмент са зида.

Отада су вечерње попијевке, мало-помало, постале обичај у дому Бујака. Домаћини и неговатељи Станкови поново се нису могли чудом начудити – и она два дечака у чуду су гледала – како тај солунац и потуцало, који је свашта доживео и преживео, који једва да је јекнуо оних првих дана док је уместо од меса, костију и даха био сав од бола, цмоли као дете слушајући где Марков Шарац посрће уз Урвину планину итд. Једном-дваред Станко их је и добро забринуо јер је након вечерњег епског програма ноћ проводио у грозници. Али сутрадан је по правилу бивао бодрији и, уопште узев, показивао знаке убрзаног опоравка; више нико од њега није чуо приче пуне неразумљивих метафора и каламбура, каква је била она о Броду и шлепу.

Негде у лето, или почетком јесени, Станко се напокон придигао на ноге и почео помало да излази пред кућу. Село се посве привикло на њега, као и он на село.

Једном Бујацима наврати неки Врљо, који се са Станком отпрве споразумео и зближио. Станко, већ према своме обичају да „размрдава срцаˮ, загрли у један мах Врља и, погледавши у Паву која стајаше више њих двојице, вели јој: „Овај ће нам бити кум.ˮ На то Пава Врљу, ни кривом ни дужном, звизне шамарчину. Врљо је после причао: „Кад ми је приши, око главе ми се три свадбена кола обрнуше! Ово врљаво око ми се исправи – неђељу дана сам на њ ко на дурбин видио.ˮ

Међутим, ствар је легла.

Недуго потом дође девојчица из села да зове на мобу за комишање кукуруза. Беше минула киша и кроз облаке је снено трептало јесење сунце. Станко исхрамао пред кућу, наслонио се о једну крушку и пуши. Девојчица стога наиђе најпре на њега. Будући да је и с познатима и с непознатима, и с децом и са старцима из села, као и с онима што су по годинама између те две старосне категорије, он увек први и без устезања отпочињао разговор, још издалека је назвао бога девојчици и упитао је којим добром долази. Чувши њен одговор, рекао јој је: „Неће ти моћи Бујаци у суботу на мобу. Удаје Аћим сестру.ˮ Девојчица се помела: „Ко? Коју сестру?ˮ „Ону што нас с врата гледа и врти главом.ˮ „Паву?! А за кога?ˮ „За овог што пред тобом стоји.ˮ Пава се без речи изгубила с врата. Убрзо је излетела из куће с „московкомˮ и сместа, без нишањења, опалила ка Станку.

Он је неколико тренутака гледао где је, педаљ изнад његове главе, зрно згулило крушково стабло. Онда је спустио поглед на цигарету у својој руци, угашену кишницом стресеном с крошње погођеног дрвета, и казао Пави: „У реду, нек ти буде. Идите ти и Аћим на мобу у суботу кад је толика преша. Правићемо свадбу у недјељу.ˮ