Бићете изненађени да чујете како на питање — у шта верујем или шта стављам на највише место — одговарам: то је пролазност.

Али, рећи ћете, пролазност је нешто врло тужно. — Не, одговарам, она је душа бивствовања, оно што свем животу подарује вредност, достојанство и интерес, јер она ствара време — а време је, барем потенцијално, највиши, најкориснији дар, у својој суштини сродно, чак идентично, са свим оним стваралачким и делатним, свом живошћу, свим хтењем и стремљењем, свим усавршавањем, свим напретком ка вишем и бољем. Где нема пролазности, почетка и краја, рођења и смрти, ту нема времена — а безвременост је, малтене, непокретно ништавило и вреди колико и оно, то је нешто апсолутно незанимљиво.

Старост органског живота на Земљи биолози цене отприлике на пет стотина педесет милиона година. За то време он је у небројеним мутацијама развио своје форме све до човека, свог најмлађег и најчилијег чеда. Да ли ће животу бити додељено још једно, исто толико дуго време које је прошло од његовог настанка, нико не зна. Он је врло жилав, али је везан за одређене услове и, као што је имао почетак, тако ће се и завршити. Насељивост неког небеског тела јесте епизода у његовом космичком бивству. И кад би живот још једном постао стар пет стотина педесет милиона година — он је, мерен мерилом еонâ, пролазна међуигра.

Да ли се он тиме обезвређује? Напротив, мислим, он тиме неизмерно добија у вредности и души и дражи; он постаје очаравајући и буди симпатију управо као епизода — а, поврх тога, и неодредљивом тајновитошћу која му је својствена. По својој материјалности, он се ни по чему не разликује од свег осталог материјалног бивства. Кад се ослободио оног анорганског, морало је придоћи нешто што још ниједна лабораторија није била кадра да истински схвати и утврди. И није остало на том придолажењу. Из подручја онога што је животињско издвојио се човек — постањем, како се каже; уистину, опет нечим што је придошло, што се тек непотпуно одређује речима „ум” и „пријемчивост за културу”. Уздизање човека из онога животињског, од којег му је остало много тога, има ранг и значај прастварања — то беше треће прастварање после стварања космичког бивства из ништавила и после буђења живота из анорганског бивства.

У најсуштаственије особине по којима се човек разликује од остале природе спада знање о пролазности, о почетку и крају и, према томе, о дару времена — том тако субјективном, тако чудновато променљивом елементу, који је по својој корисности толико потпуно подређен ономе моралном да врло мало од њега може бити врло много. Постоје далека небеска тела чија је материја тако невероватне густине да би један њен кубни цол код нас био тежак двадесет центи. Тако је са временом стваралаца: оно је друкчије структуре, друкчије густине, друкчије плодности неголи лабаво саткано и лако протичуће време а, зачуђен пред тим колика се мера стварања може сместити у времену, човек већине ће упитати: „Кад ли све то само учинише?”

Надахнутост бивствовања пролазношћу доспева у човеку до свог довршења. Не да би само он имао душу. Све има душу. Међутим, његова душа је најбуднија у свом знању о узајамној заменљивости појмова „бивствовање” и „пролазност” и о дару времена. Човеку је дато да време учини светим, да у њему види њиву која позива на најсавесније обделавање, да га схвати као простор делатности, стремљења без починка, самоусавршавања, напредовања ка својим највишим могућностима и да уз његову помоћ од пролазнога отргне оно непролазно.

Астрономија, велика наука, научила нас је да Земљу посматрамо као крајње безначајну у дивовској вреви космоса, као забачену звездицу која се, чак и у свом сопственом Млечном путу, сасвим на периферији врти око себе. Научно је то, без сумње, тачно, а ипак, ја сумњам да се у тој тачности исцрпљује истина. У највећој дубини душе верујем — и ту веру сматрам природном за душу сваког човека — да Земљи припада централни значај у васељени. У највећој дубини душе гајим слутњу да се приликом онога „Нека буде”, које је из ништавила створило космос, и приликом стварања живота из анорганског бивства смерало на човека, и да је с њим учињен велики покушај, чији би се неуспех, људском кривицом, изједначио с неуспехом самог Стварања, с његовим оповргавањем.

Стајале ствари тако или не — било би добро кад би се човек понашао као да је тако.

Књижевна реч, бр. 116, 10. 2. 1979, стр. 1.

Извор: Данило Н. Баста, Кроз прозорско окно превођења: сакупљени преводи 1974—2013, Досије студио, Београд, 2013, стр. 91—92.

Јануарски записи поводом песничке књиге Лидо Велимира Кнежевића (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2024)

Композицијом Лида, своје четврте песничке књиге, Велимир се дискретно али дубоко клања тајни бројева и симетрије. Иако су песме на први поглед груписане у циклусе по шеми 5–7–7–7–8, заправо се сваки циклус састоји од седам мање-више самосталних песничких текстова. Јер песма „Значења речи” из првог циклуса подељена је у три нумерисана певања, која се могу узети као три засебне песме. На другој страни, песму „Рибе”, премда то није формално назначено, ваља посматрати не као осму песму последњег циклуса већ одвојено, изван свих циклуса, као епилог књиге.

И поред тога што већ првим стихом овог епилога: „Никаква енигма, шифрарник кошмарних метафора!” песник упозорава читаоца да не срља у сувише слободна тумачења предстојећих стихова, да у њима не тражи замршене загонетке и тајновите симболе, немогуће је не назрети и хришћанску конотацију песме тако амблематичног наслова, па самим тим и у књизи на коју је та песма, затварајући је, утиснута као печат. Хришћански подтекст књиге утолико је теже превидети уколико се узме у обзир да се сваки од пет циклуса завршава песмом о намеснику или прокуратору.

Наравно, намесник у овој књизи само је далеки духовни потомак Понтија Пилата. У ствари је реч о нашем садашњем и овдашњем намеснику. Живимо у непокорној, но у великој мери покореној и под империјалну управу стављеној провинцији. Већ дуго не владамо собом, како колективно тако и индивидуално: наша мисао и језик следе диктат мас-медија, наш дух потчињава се тиранији науке и технологије, нашим срцем господари неутољива глад за уживањем и материјалним добрима. Отуда се прва песма о намеснику „Извештај из провинције” закључује природном дилемом: „одузета слобода је ли била слобода уопште / или одувек мањак у коначном билансу.”

Намесник је оличење неслободе сваке врсте. Први циклус песама, чију основну тему чине, најуопштеније говорећи, језик и писање, закључује се песмом у којој прокуратор призоре наше провинцијалне стварности преводи у писани извештај, у тај бирократско-полицијски литерарни жанр, у језички затвор.

У другом циклусу пева се о сну и стрепњи, о неурозама и демонима – о душевном здрављу суоченом с искушењима савременог урбаног живота. Чини се да што се више бринемо за своје здравље, то бивамо болеснији. Архидемону хипохондрије робујемо готово сви у мањем или већем степену. То наше ропство такође је персонификовано у прокуратору. Он у финалној песми другог циклуса „О прокураторовом претераном здрављу” представља својеврсну синтезу класичне пилатовштине и модерног, опсесивно-компулзивног хипохондра-чистунца: ређа обућу по брзини и „сакупљач је отисака / сопствених руку, сапуном, кроз пену”. Међутим, одмах затим следе стихови: „Скоро да се човек над тиме сажали / као да је реч о умоболном кретену.” Овом напоменом песник у оно што је било на ивици карикатуре уноси извесну трагичну нијансу, усложњава и прокрвљује портрет свог (анти)јунака. Али чинећи то с мајсторским осећањем такта и мере, он ће нам у разрешењу песме ставити до знања да прокуратор ипак није некакав сажаљења достојан јуродиви, већ претерано здрави моћник и дипломата што „Пре него што реч изусти […] погледа лево и десно од тренутка говорења.”

Град као дом и тамница, као сурова и присна позорница Велимирове поезије, у средишњем, трећем циклусу књиге згушњава се у конкретне топониме попут Земунске пијаце, Сремске улице, Градског перивоја Контумац (Земунског парка). Циклус се затвара песмом „Намесник у подземном пролазу”. И ова насловна месна одредница може се (а и не мора) схватити као конкретан топоним, као подземни пролаз на Зеленом венцу. У сваком случају, то је градско уско грло у које лица навиру одозго „покретана снажним вуфером поподневног шпица”. У тој тескоби и гужви наизглед је немогуће мимоићи се, али намесник надолазећа лица успешно мимоилази „у серији ескиважа”. Из овако дате слике закључујемо да је намесник отелотворење још једне неслободе: нашег робовања страху од блискости и додира. Додуше, намесник, осим што попут многих од нас зазире од додира, гаји и један отровнији и дубљи презир према провинцији, људској беди и људима уопште. Тако је њега, пре уласка у подземни пролаз, на улици узрујао својим голим чиром невољник сличан Праведном Јову, изазвавши у њему два пара асоцијација: на месо и црвени цреп, и на стругање рана и платну картицу, а што говори о оку које не види јасно границу између човека и ствари, живог створа и робе. Најпосле, намесник се, оптерећен човекопрезиром и већ познатим неурозама хипохондра-чистунца, грози чак и погледâ масе у подземном пролазу, па ће „у мислима већ наг” прво на прање одложити своју одећу отежалу од „толиких погледа / што ће сву ноћ бдити кроз њено машинско ткање”.

Корење је један од лајтмотива четвртог циклуса. Песму „Зна Он, шуме, пустиње” на крају циклуса отвара стих: „Намесник зна да тло вежу жиле.” Сходно том знању, овај зналац предузима мере против поменутог жилавог везива. Током шетње он „Кораком сваким у земљу по један мали корен, / који је болест броја, забоде као ашовчић √”. Другим речима, намесник настоји да наше животодавно корење угуши и потисне корењем рачунским. Као резултат ових и сличних настојања, „Шуме су се звуком тајно увукле у банке” и „Чекају […] да нас коначно расточи кредитни калкулатор”. А о томе шта се у међувремену десило с тлом сведочи чињеница да „У градовима, ипак, доминирају пустиње”; дакле, ми, градски људи, живимо на песковитој, растреситој подлози. Тако слабо укорењени и начети црвоточином кредитне рачунице, нисмо ништа друго до – како то песник ефектно осликава – лутке које климају у редовима, док у исто време, као страшно предсказање онога што и нашу растућу пустињу очекује, „кроз песак својим шиљатим кљуном / негде пенетрирају челичне нафтне црпке”.

Напокон, у песми „Намесников сан” прокуратор напушта нашу провинцију. Он свој намеснички мандат види као пешак-годиницу чијим је жртвовањем стекао предност у центру – одакле је био послат к нама. Тиме се он пред читаоцем открива као амбициозни чиновник за ког је службовање у провинцији представљало само један степеник у каријери. Али песник га опет очовечује подсећајући нас на његове људске слабости и страхове: намесник ужаснут својом малом каријерном победом уснива сан типичан за страх од успеха, сан о висини и паду. При паду ће ноктима направити у ваздуху рез, кроз који ће уместо једног паралелног, бољег света видети „амбулантну светлост над бескрајним пољима палета / и у савршеним скретањима натоварене виљушкаре”. То је слика раја који за нас сањају наши добротвори из далеког центра. И обратимо пажњу на песников избор речи: он светлост виљушкара не назива просто ротационим, како би се очекивало, већ амбулантним. Здрави били и на оном свету, црвени црепе и платна картицо! Наздравље нам вртоглави успон ка вечном стоваришту!

*

Гледајући како и којим редом сам до сада писао о садржају Лида, јасно ми је да сам загребао књигу с крај(ев)а. Због тога помишљам на стих „Уједа крај почетак” из песме „Реченице”.

Иста песма, само без наслова и с незнатним разликама у интерпункцији, пролог је Мразовника, Велимирове прве књиге. То зрео песник дозива себе првашњег. Не би ли, кроз контраст тих двеју својих фаза, измерио пређени пут. Али још више: не би ли показао шта је у његовом песништву исто онда и сада, шта је константа. А исто је виђење песничког посла као рашчешљавања кике језика и разврставања себе у реченице; иста је апсолутна вера у језик и поезију као његов највиши израз.

Притом треба истаћи да ненасловљена пролошка песма Мразовника и песма „Реченице” из Лида, упркос њиховој текстуалној подударности, нипошто нису једна иста песма, нити две верзије исте песме. Свака од тих песама прима нешто од свог ширег контекста, од целине књиге чији је саставни део, из чега проистичу њихове међусобне разлике невидљиве оку, али уочљиве другим, унутарњим чулима. Поред тих суптилних дубинских разлика не сме се, дабоме, пренебрегнути ни очигледна разлика у насловима двеју песама. Ова разлика није само козметичка. У песми „Имена”, која у књизи Лидо претходи „Реченицама”, за имена се каже да су „Отварачи за путеве / у ваздуху”. Вођени тим стиховима, пролог Мразовника схватамо, услед његове безимености, као песму која је сама себи и отварач и пут, а то је већ чини битно другачијом у односу на близнакињу чији су отварач и пут измештени из основног текста у наслов „Реченице”.

Уосталом, да овде не може бити реч о истој, поновљеној песми из раније књиге говори на убедљив начин сам песник на другом месту у Лиду: „понављања” – поентира он на крају истоимене песме – „у ствари и не постоје”.

*

Поново – мада понављања и не постоје – поново сам читао Лидо. Одлажући књигу на полицу поред кревета, ћошкићем њеног хрбата случајно закачим челични абажур лампе. Челик тихо јекне од удара. Звони светлост! – помишљам. Осећам да је та мисао фалсификат неког Велимировог стиха. Опет се лаћам књиге и она се у мојим рукама сама отвара на песми „Ту је и шибље”, чији завршни стихови гласе:

У месту гори звоно, од жеље, од непознавања пута,
висок је пожар у њему што не чека гашење.
Коначно расте само онај који лута
и зна да је време заљубљено у кашњење.

Почињем да верујем да су ме ови стихови дозвали с разлогом. У њима се сусрећу, чини ми се, три кључна мотива књиге: ватра, раст и висина. Трагам за примерима који би поткрепили овај утисак:

ватра: „Имена – мајке ума / скупљене око скамењене ватре” („Имена”), „тренутно у провинцији горе контејнери” („Извештај из провинције”), „Град се грчи, полароид у пламену” („Градски перивој Контумац”), „сузне бакље” („Таблице за данас”), „зелене цеви су блештале, нетакнуте, / и нас је свакако опекла њихова пламтећа боја” („Маслачак”), „над празним длановима, // што сијају као кораком углачан камен, титра пламичак” („Машина сутрашњег дана”);

раст: „Расте, расте, па почине / снага лакомих верника” („Реченице”), „Сан бива јачи од неурозе која нараста, као тесто” („Спавач”), „Превише је растућих видика пред тобом” („Машина сутрашњег дана”), „Ту се расте како једино и може, / споро, темељно и поштено” („Планинари”);

висина: „Реч лептир је чист пурпур / који шамара ваздух / с високе усне” („Значења речи II”), „Абдицирам са високог престола стварности, престола-вешала” („Спавач”), „у висини пуцам – / змај привезан / за твоје срце” („Змај у парку”),  „Планина у шуми, у сенци, / изгуби своју висину” („Под заступништвом ведрине”).

Очито је да сваки од ова три мотива може имати различита, често међусобно супротна значења. Рецимо, једно значење и предзнак има висина с које прокуратор пада у своме сну („Намесников сан”), а сасвим друго у наслову романа Рашка Димитријевића Ка висинама и ћутању узетом за мото песме „Планинари”. Примери с овом другом врстом значења доминантни су у књизи песника који носи име (јер имена „да би ишла са тобом, / морају да се носе”) сковано од величине и мира. Он је песник висине и раста потпуно лишених гордости, таштине, претенциозности, мегаломаније. Он је песник ватре која, чак и кад поприми размере пожара, не пече већ само греје.

С мотивима ватре, раста и висине тесно су скопчани и обиље светлости и бујна и разноврсна вегетација Лида. Посреди је књига поезије из града и о граду, с метрополом насликаном верно у своме машинско-бетонском брутализму, гужви и хитњи, и с предграђима „где страх је широк / и где су улице уске” – а опет је у тој поезији толико хлорофила и озона. Палета ове књиге и града опеваног у њему није урбаносива, него зелено-плава с местимичним наносима црвених и жутих нијанси (што се најављује већ Шејкином сликом на корицама). Премда су камен и његови деривати, од песка до бетона, у Лиду још заступљенији од ватре, примарни елемент Велимировог поетског света је ваздух, секундарни вода, а тек затим следе ватра и земља. Отуда је његов свет – иако фундиран у чврстим и „прљавим” материјалима – тако прозрачан и светао.

Све у свему, након ове књиге може се нешто јасније рећи шта је то што Велимира чини особеним међу савременим урбаним песницима: он о граду не пева језиком улице, трга и академије, већ острвским језиком Лида, који „Звучна је зеница града” и „високи павиљон свежине”.

*

У песми „Јохан Кројф је мртав”, која отвара Лидо, песнички субјект, примајући од старог библиотекара на дар велики раскошни роковник за писање стихова, осећа се као петлић припуштен на велики терен. Непријатно је песнику на терену отргнутом од живота, строго уређеном и намењеном искључиво за „озбиљну”, велику игру. Непријатно му је у тој ширини у којој играч бива одвећ свестан себе и губи из вида саму игру. Ту главни циљ више није играти се, већ постати велик, бити достојан следбеник и настављач полубогова попут Јохана Кројфа, придружити се играчком пантеону.

Таква бележница мора бити сасвим мала.
Не занимају ме тактичке замисли
великих мајстора:

Чување резултата, катаначо,
тика-така или тотални фудбал.
У својој шуми стари библиотекар
„није још ништа о томе чуо” да је
Јохан Кројф мртав.

Стављањем ових неколико речи под наводнике, песник нам намигује не бисмо ли препознали алузију на Ничеовог Заратустру који, силазећи с планине, сусреће у шуми старог свеца. На Заратустрино питање шта ради светац у шуми, овај одговара: „Правим песме и певам их, а правећи песме, смејем се, плачем и мумлам: тако славим бога.” Пошто се након тога растане од старца, Заратустра ће у своме срцу рећи: „Зар је то уопште могуће! У својој шуми стари светац није још ништа о томе чуо да је Бог мртав!”[1]

Песнички парафразирајући Ничеову мисао о смрти Бога, Велимир говори не против див-узора и традиције већ против паразитирања на њима, против игре по тактичким замислима великих мајстора, против игре која је изгубила детињу спонтаност и аутентичност и свела се на изучавање, прераду и примену опробаних образаца.

Мали бетонски терен иза зграда.
Једна линија по средини, камен-статива.
Пукотина у бетону за пенал.
Сасвим довољно за изненадну мајсторију.

Потоњим стихом и његовом завршном синтагмом указује се на есенцијалне захтеве песничког посла, на изненађење и мајсторство – на онај кишовски удео чуда и труда. А цела горња строфа, као пример једне од бројних неразметљивих песничких бравура у овој књизи, сликовита је потврда да се мајсторство песника огледа понајпре у његовој способности да, путем језичке имагинације, онеобичи обично, да нас изненади познатим.

И обавезно неко да у најдраматичнијем тренутку
каже – Крај, идем кући.
Моја је лопта.

---

УПУТНИЦЕ:

[1] Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, preveo Danko Grlić, Dereta, Beograd, 2016, str. 9.

Објављено у часопису Повеља, бр. 1/2025, стр. 121–127.

Једино на чему се темељила моја одлука да, без премишљања, прихватим уредников позив за писање текста о Ћамилу Сијарићу била је моја велика љубав према овом писцу. И није прошло дуго, а почео сам да се кајем што сам позив тако лакомислено и брзо прихватио.

Три ноћи и три дана читао сам поново Ћамилове приче. Попут Џимшира Туховца из приче Бунар, који је, сањајући непрестано воду омеђену мокрим травуљинама и над њима бели цвет, копао на небројено места по сувој Пештери у безизгледној потрази за водом, и ја сам јездио преко висоравни Ћамилове прозе, и копао по њој, све у нади да ћу негде у дубини пронаћи скривени, до тада никоме познати извор с ког ћу моћи да утолим своју жеђ – да ћу, читајући, дознати шта и како у вези с Ћамилом треба да пишем. Три ноћи и три дана сам, не хајући за јару у свом поткровљу и светски кијамет, окапавао над књигама прича Ћамилових, низ мене су текли потоци зноја, а у мени је и даље владала суша, није било ни на помолу онога што сам тражио. Најзад, четврте ноћи, остао сам и без снаге и без воље да даље читам, али, узнемирен неуспехом своје тродневне читалачке експедиције, нисам могао ни да заспим.

Упалио сам телевизор, листао канале. Зауставио сам се на каналу на ком се давао црно-бели филм Небраска. Средишња личност филма, остарели, наивни алкохоличар Вуди Грант, прима поштом промотивни летак на ком пише да је прималац добио милион долара. Иако је реч о јефтином маркетиншком трику и очигледној превари, Вуди је решен да из Билингса у Монтани, где живи, оде по своју награду до деветсто миља удаљеног града Линколна у Небраски. Ни жена ни двојица синова не успевају да му избију из главе тај неразумни подухват. Најпосле син Дејвид пристаје да га одвезе до Небраске. До краја њиховог пута сазнајемо, између осталог, оно што син Дејвид отпочетка зна: да није суштина у новцу, ког, разуме се, нема, већ у томе што пусти живот човека који више није способан да ради нити да се стара о себи наједном добија сврху кроз пут до милионске фатаморгане у Небраски. Краће речено: смисао је био не у циљу већ у самом путу. Уосталом, циљ ће се на крају сурово наругати Вудију јер ће у неугледном седишту фирме што људима шаље обмањујуће летке службеница, потврдивши да Вудијево име није међу добитницима фантомске премије, наивном старцу као утешну награду дати качкет с циничним натписом: Prize Winner.

Чим сам по завршетку филма спустио главу на јастук, заспао сам. Пробудио сам се након непуна два сата с гром-идејом у глави. Посегао сам за телефоном и путем интернета сазнао да барски воз полази из Старе Пазове кроз сат и по. Наврат-нанос сам спаковао неколико најнеопходнијих ствари, истуширао се, понео целокупан свој капитал од три хиљаде и седамсто динара и двадесет евра и кренуо ка железничкој станици.

До станице је ваљало пешачити добрих тридесет пет минута. Иако тек беше прошло осам сати, звезда је пекла сахарски – до поднева ће опет бити четрдесет степени. Успут нигде хлада. Заборавио сам и воду да понесем. Једва сам чекао да се домогнем мале продавнице надомак станице, па да купим воду и нешто за заваравање изненада пробуђене глади, јер нисам се могао сетити ни када сам јео последњи пут.

Приближавајући се продавници, наишао сам на девојчицу и дечака од осам-девет година. У теснацу улице без тротоара, на трапезу сенке двоспратне куће, добацивали су једно другом тениску лоптицу рекетима великим безмало колико и они сами. Обоје је било одевено у вимблдонско-анђеоски бело, обома су главице штитили бели качкети. Да сам и ја имао бар качкет – па нека је и с циничним натписом Prize Winner! Овако ми је под теменом незаштићеним од сунца горео мозак, и у њему, као да ће сваког часа искипети, шиштала, цврчала и пућкала магма наума с којим сам пошао на пут.

А у чему се састојао мој наум? Прво и основно, требало је возом да одем до свог родног Бијелог Поља, па да се оданде пребацим до Ћамилових Шиповица. Е сад, знао сам на карти и жмурећи да покажем где је Бихор и у ком његовом делу су Шиповице, али у стварности нисам био сигуран куда води пут од Бијелог Поља до Шиповица, нити чиме бих се до горе могао превести. Да замолим неког од родбине или пријатеља из завичаја да ме превезе, то није долазило у обзир, одвећ сам оптерећен скрупулама сваке врсте да бих могао било коме од тих људи које дуго нисам видео да се изнебуха јављам с таквом молбом, а притом, будући да тамо не могу да се задржавам, нашли би се увређени сви којима нисам имао времена да се јавим и обиђем их. Дакле, морао сам у завичају боравити инкогнито. И тако сам решио да по силаску с воза идем од једног до другог таксисте док неки не пристане да ме вози до Шиповица. Нека тражи за вожњу колико му драго, мислио сам, нека ме и превари, само нека ме вози. А кад дођем у Шиповице… Ваљда ћу потражити Ћамилову родну кућу. Не знам. Знам само да је неопходно да одем тамо и да ћу – пошто ступим на земљу којом је он прве кораке правио, ослушнем траве и лишће чији је шум он слушао, напијем се воде коју је он пио – да ћу тек тада умети да проговорим како треба о Ћамилу.

Док сам се упињао да магму ових полууобличених мисли спречим да покуља напоље и остави ми празне и главу и срце, од сунца се одломио комад и звизнуо ме у главу. Бар ми се у први мах тако учинило. Стигао сам да се осврнем и видим уплашено лице дечака с рекетом, и да чујем девојчицу како ми се извињава јер ме је њен брат погодио тениском лоптицом у потиљак. Онда ми је све пред очима побелело и уши заглухнуле. Нисам изгубио свест, као ни неколико месеци раније, када ми се при једном тешком физичком послу догодило нешто слично. Остао сам на ногама, присебан, и, као и претходног пута, чекао да ми се постепено врате вид и слух. Но прошло је, чини ми се, и четири-пет минута, а непрозирна бела копрена није ми се склањала с очију, нити сам чуо иједан звук. Напокон ме је неко нежно узео подруку и полако ме повео некуда.

Непознати водич ме је посадио у удобну столицу. У руке ми је затим тутнуо пластичну чашу и помогао ми да из ње испијем сладак ледени напитак.

„Хеј! Јеси ли ту?”, као из бунара допре до мог уха глас жене чији лик израњаше испод беле копрене што стаде да ми се размиче с очију. „Хм… Неће ваљда опет да се извињава и понавља како не види и не чује. Треба звати хитну.”

„Чујем вас. Извините.”

„Ту си ипак. Попиј још један ајс ти, да се скроз повратиш.”

„Не, извините, хвала вам. Журим на воз.”

„Када ти полази воз?”, упитала је жена погледавши дискретно на свој ручни часовник. Добивши одговор, наставила је: „Да, то је овај што се чуо. Прошао ти је воз пре пет минута. Докле је требало да путујеш? Добро, до завичаја – а где ти је завичај? Бијело Поље?! Мој свекар је из Пријепоља. То је близу, зар не? Као Стара и Нова Пазова?”

„Мање-више. Само још да се уместо ових базена између Старе и Нове Пазове прокопа један освежавајући гранични јаз – и то је то.”

„Деда, па ово је твој земљак”, рече жена не обазирући се на моју опаску.

Потпуно дошавши себи, и схвативши да седим у столици иза тезге мале продавнице надомак железничке станице, коначно сам приметио старца посађеног на хоклици покрај врата продавнице. Али нисам га приметио зато што му се његова снаха – продавачица – обратила. Приметио сам га тренутак раније, и то зато што су и продавачица, и шарениш по рафовима, и свака тачка призора преда мном били црно-бели, као необјашњив, нефилмски наставак неколико сати раније гледаног филма Небраска, а једино је тај стари Пријепољац био делимично у колору. Тачније, и он је био црно-бео од главе до пете, само му се у рукама шаренила некаква кратка кићанка слична вишебојном, недовољно развијеном цвету.

„Добри су Бјелопољци”, рекао је стари. „Само често живе у облацима. Ваљда зато што су у оној влажној котлини, па је ујутро скоро увек магла. Пробуде се, а у магли им се чини да и даље сањају. Кад се магла разиђе и виде како око њих стоје ствари, трљају очи, мисле како је то превара, а истина оно што су видели у магли и сну.”

Продавачица се, приметивши мој зачуђен израз лица, осмехивала и климала ми главом, као да ће рећи: Да, да, он увек овако говори. Међутим, разлог моје зачуђености није био начин на који је стари говорио, него то што сам одједном имао снажан утисак да тог човека познајем однекуд, мада нисам могао да се сетим откуд.

„И у Лондону је увек магла, па Лондонци не живе у облацима”, рекох.

„Њима је море под носом. Из магле одмах на море изиђу, а онда морем дођу у сваки кутак света и тамо своју маглу продају. Трговци су то.”

„И Бјелопољци су трговци.”

„Јаки сте ми ви трговци. Вама је ближе небо него море, па вам је таква и трговина. А ови, ако нећеш да купиш, бију те док не купиш. И још ти наплате што су те били. Све џентлменски и цивилизовано, дабоме.”

„То су предрасуде нас малих и сиротих с Истока. Нису они од Бјелопољаца гори”, рекох не бих ли старог испровоцирао да и даље брани мој завичај од мене, али, као прави бјелопољски трговац, нисам успео да му продам причу у коју сâм нисам веровао, и он је, хладнокрвно прешавши преко мојих речи, започео своју причу.

„Мој аскурђел Јаков био је од Бијелога Поља. Отишао је из родног краја у свет, пловио и он морима. Допловио је до Русије и задржао се тамо много година. Представе га једне прилике и цару јер је надугачко, лепо и тачно умео да прича о земљама које је обишао. Јаков и његово причање допадну се цару, и овај Јакову додели пратњу од дванаест људи разних струка, те га пошаље да обилази Русију и да описује њене крајеве и људе у својим причама: Јаков да прича, а људи од пера из Јаковљеве пратње да записују и дотерују приче по правилима књижевног језика – ипак Јакову руски није био матерњи. Русија пространа, у њој крајеви, људи и обичаји разни. Али у Јакову има прича и за две Русије, и ниједна не личи на другу. И ни најученији Рус не би могао да разабере шта је у тим причама истина, а шта су Потемкинова села. Јер Русија зна да буде тако бајковито нестварна да оно што је истина изгледа као пука измишљотина. С друге стране, Јаков тако вешто измишља да и највеће сумњало верује да је било онако како он у причи вели.”

Напољу се нагло облачило и црно-бела унутрашњост продавнице тонула је у све дубљу сенку; бели тонови прелазили су у сиве, сиви у црне. За старог ми се пак чинило да је, како је његова прича одмицала, бивао све светлији и бељи, а боје кићанке у његовим рукама све јаркије. Нисам више ни најмање сумњао да га познајем. Али откуд, за Бога милога, откуд?

„Дође на крају Јаков до Аљаске – Аљаска је тад још била руска. Ухвати њега и пратњу му мећава, па се склоне у некакву брвнару. У брвнари се око ватре начетили аљашчански црвенокошци. Међу њима свега један белац, с белом косом до рамена и белом брадом до срца. Он прича, остали слушају, не дишу. Тек кад неколичак слушалаца опази Јакова с пратњом, продисаше. Тихо су дисали, али их онај белокоси, белобради причалица чу, прену се из приче и примети и он придошлице. ‘Дође и ти једном. Чекао сам теʼ, обрати се он Јакову на српском. ‘Али… Опростите… С ким имам част?ʼ, промуца Јаков збуњено. ‘Не препознајеш ме? Ја сам ти који си с причом отишао предалеко.ʼ Чувши то, Јаков својој пратњи, не објашњавајући им ништа, даде знак да пођу за њим. Изађоше у мећаву. Дуго су се кроз мећаву пробијали и на једвите јаде, готово пометени, пронашли ново коначиште. Кад стресоше са себе снег и приђоше до ватре да се огреју, видеше да је Јаков, иако се ослободио снежног оклопа, остао бео: дибидус оседео за сат-два пута од оне брвнаре. По повратку у Петроград Јаков измоли од цара да буде разрешен задатка који му је поверен и отпуштен из руског поданства еда би се вратио у свој далеки завичај. И скоро годину дана касније врати се он, али не баш у завичај. Стао је и настанио се у пријепољском крају, недалеко од манастира Милешеве. Бојао се, да је направио и тај последњи корак на повратку из бела света и дошао у своје Бијело Поље, срео би себе у колевци. Себе који је с причом отишао још даље него предалеко.”

Слична милешевском анђелу, у продавницу је улетела девојчица у белом с два рекета-крила. Напољу је почео страховит пљусак – једна од такозваних суперћелијских олуја што се последњих година ненадано на нас сруче усред паклено врелог дана.

„Где ти је брат?”, упитала је продавачица девојчицу.

„Ту је, испред. Стиди се да уђе”, одговорила је девојчица и погледала у мене.

„Стиди се? Због овог момка?”, на то ће продавачица; онај ког и у његовој четрдесетој зову писцем млађе генерације однекуд се чудио што га сад ту, иако полуоседелог, називају момком. „Улази, блесане!”, викну продавачица отворивши врата и, пошто дечак уђе у продавницу, додаде: „Види га, сав мокар!”

„Извините”, рекосмо углас дечак и ја; он се извињавао мени, још се осећао кривим зато што је у детињем бесу распалио рекетом по тениској лоптици и случајно ме њом погодио у потиљак, а ја сам се извињавао његовој мајци, продавачици, јер се мали због мог присуства устезао да уђе у продавницу, па покиснуо.

Пре него што ће пешкиром донесеним из тоалета у задњем делу продавнице почети да брише мокру дечакову главу, продавачица је дечаку скинула бели качкет и бацила га на тезгу преда мном. Како се смочени качкет не би цедио на тезги, узео сам га у руке. И ту се поново сетих приче Бунар и Џимшира Туховца, ком су, док је болестан лежао на кревету од прућа, његови најмљени копачи, дошавши најзад у једном бунару до воде, послали одоздо капу натопљену том водом.

Бацих брз поглед ка старцу покрај врата. Девојчица, његова унука, седела му је у крилу. Одложивши у међувремену свој и братов рекет по страни и узевши из дединих руку ону кратку шарену кићанку налик недовољно развијеном цвету, везивала ју је за дугме на врху свог качкета и, довршивши тај посао управо кад сам к њима двома погледао, метнула је качкет на дедину главу.

Тада сам старог препознао. То је морао бити Хасан, син Хусеинов, из истоимене Ћамилове приповетке. Обрео се у другом времену и другој географији, али је опет, као у приповеци, седео на истом месту, до врата; и на глави је имао белу капу са шареном кићанком пресеченом до саме капе; и људи су пијући чај (то јест ајс ти) слушали до самозаборава његове приче, у којима оно што би могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо, ни онамо, него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колевци. Додуше, у Ћамиловој приповеци је изнад Хасанове главе увек светлео о клин обешен фењер, а овде је високо над Хасановом главом свиткало око јефтиног кинеског видео-надзора, које ме је без сумње видело онако како сам ја видео њега: црно-бело.

Уто и мој Хасан и девојчица на његовом крилу посташе блештавобели, као да су од саме месечине. Наредног трена такво својство попримише и дечак и продавачица која га је сушила белим пешкиром. Кроз секунд целу црно-белу слику преда мном прекри заслепљујућа белина; кратко још шаренио се цвет-кићанка усред мог видног поља поплављеног белином, па се и он у белини изгуби.

Када су ми се повратили вид и слух, седео сам на плишаном седишту у возу. На крилу ми је лежао отворен лаптоп. Светлост екрана је трнула, белина ворд документа на њему, густо засејана реченицама, сивела је. Схватих да је батерија лаптопа на издисају и кренух да сачувам документ, али справа се пре тога угаси. На затамњеном екрану мутно се одрази лик уврх ког се белело нешто што је могло бити и коса човека који је с причом отишао предалеко и капа. Убрзо воз уђе у тунел и цео купе утону у мрак.

Објављено у часопису Сент, број 69–70, година XXIV, Нови Пазар, 2024, стр. 152–159.

Умор од сталне чежње за Тамо,
Чији је сумрак бељи од зора
Очинског Овде. Умор од знаног,
Занос за страно. Умор од мора
Којима треба пловити само
Да би за крајем вапио корак.

Умор од спринта кроз пљусак вести,
Од настојања да си у току.
Од перверзија, које, кô потку,
Желе са здравом основом сплести.
Од робовања тузи. Од честих
Западања у горкост дубоку.

Умор од тежње да си од Целог
Достојан део, а да си читав.
Умор од труда да створиш дело
Ниједном налик, а будеш читак.
Умор од речи што попут рита
Висе са смисла ижгољавелог.

Уносим у кућу
књигу Гидеона Грајфа
Јасеновац – Аушвиц Балкана.

Слиједе неколика
статистичка податка:
дужина 70 пута 40 центиметара
(потом минут ћутања).

Тежина: 4 килограма
и 320 грама
(опет минут ћутања).

Толико је могла тежити
сјекира на страни 78,
букагије на 208
или дијете мајке
на страни 703 да је
добило прилику да се роди.

Извор: Слободан Јовић, Исусов трн, СКЗ, Београд, 2021, стр. 49.

Чим сам ти послао прво писмо, обузео ме је некакав стид. Као да сам тим писмом заиста – преварио свој роман. А ево, и поред тог стида, сад прељубу понављам. Човек је непоправљив и на Плутону!

Зашто имам осећај да те је моје прво писмо забринуло? Не треба да бринеш. Самоћа овде јесте љута, али је нужна, и смислена. Смислена је чак и у тренуцима кад је неподношљива и паралише: то су мале смрти неопходне за мала васкрсења, без којих се не би никако ни живело.

Смисао боравка на Плутону стално ми се открива изнова и у новим видовима. Ето, на Плутон ме је одвела књижевност, а тек сада, након толико времена проведеног овде, постајем свестан сличности Плутона и књижевности саме: и она је на рубу свих рубова, па и иза руба, иза хоризонта (иза и оног хоризонта с краја првог писма), јер и њој већ одузимају статус планете у ово доба венерично-марс-јупитерске доминације слике; и књижевност је данас невидљива обичноме оку, и она се открива само уз помоћ специјалне оптике, а притом, око које једном књижевност открије – будући да је и она, попут Плутона, сва од тајне – то се око више никад од књижевности не може одвојити, постају му прозаични и готово га вређају некњижевни светови, планете јарких, очигледних „истина”.

Али почињем да ти пишем, чини ми се, сувише апстрактно. А треба у томе имати меру и на Плутону – нарочито на Плутону. Јер ако почнем да се расплињавам у апстракцијама и постанем ти нејасан, изгубићу једину колико-толико опипљиву везу с тобом у овом тренутку и збиља ћу остати заувек на Плутону.

Треба се свакако, и у писму, чувати баналности и тривијалности, они су коров који гуши цветне и хлебне културе певања и мишљења, али исто тако треба бити конкретан и јасан. Бићу конкретнији, и у теми и у њеној обради, када ти будем писао следеће писмо. Ако ти више икако будем писма писао. Ако најзад не смогнем снаге да се уздржим од нових списатељских прељуба. 

Један савремени писац-октопод, кадар да у исти мах пише осам најразноврснијих ствари, рекао је једном приликом да писац није сапун, то јест, писац се не троши пишући колумне и блогове, свакодневне пашквиле, некрологе и пригодна слова, другим речима: масовно производећи робу за једнократну употребу у форми текста. Ваља се, међутим, сетити Андрића и његових писама, познатих по штурости и сувоћи израза: иако је располагао најскупоценијом грађом и најфинијим алатом, знао је да су залихе такве грађе исувише ограничене да би се користиле нештедимице, као и да се његов алат и те како троши у мање финим радовима, па је зато и једно и друго чувао искључиво за израду својих филигранских приповедака и романа. Ваља се такође сетити и оних знаменитих Манових речи да је писац човек ком писање пада теже него другима.

Дакле, писац није машина за производњу текста. Он не пише док не мора. А мора – кад га нешто толико опседа да ће полудети ако то нешто не запише, не уобличи у књижевни текст. И кад једном почне с тим уобличавањем, у то улаже све своје снаге и ресурсе, томе посвећује целокупну своју пажњу; док уобличавање траје, не претиче од њега ништа што би могао уложити у писање нечег додатног. Ако је ипак приморан да запише још нешто мимо онога чијим је уобличавањем опседнут, у томе ће бити видљиви трагови успутности, брзоплетости, немара, половичности, који су у уметности неопростиви; видеће се да је ствар написана под неком врстом спољне принуде, а не из унутрашње потребе.

Тако је и с овим писмом. Пишем ти га након шесточасовног рада на роману и упркос главобољи само зато што ми је, после месеци боравка на Плутону, самоћа постала неподношљива. Ово више није самоћа добровољног изгнанства, већ затворске самице. Бојао сам се да ће до тога кад-тад доћи – зато сам, да не бих у таквим тренуцима дошао у искушење да размишљам о превременом повратку у свет, и изабрао за своју осаму Плутон а не неку земаљску пустару, јер данас и до најудаљенијег пустог острва на Земљи можеш отићи и с њега се вратити за највише неколико дана, док пут до Плутона траје годинама, и на повратак оданде пре довршетка посла због ког си тамо отишао не одлучујеш се олако: лакше би се одлучио на самоубиство.

Кад ти већ пишем, бићу отворен до краја. Мој првобитни избор места на ком ћу се осамити и у осами писати роман није био Плутон. Да бих написао роман који сам желео да напишем, онако како сам желео да га напишем, чинило ми се испрва да је неопходно да отпутујем у Пакао. Али испоставило се да су тамо након Дантеове посете мало изменили правила, па више не примају живе песнике, који се доле не задржавају, сада је и песницима као свима другима дозвољен боравак у Паклу једино у својству трајних резидената. А пошто ја јесам намеравао да се тамо задржим дуго, али не баш толико дуго, предомислио сам се и за своје одредиште изабрао место приближно удаљено од светлости и људи као Пакао, али одакле је ипак колико-толико могуће вратити се. Мада, да и овде будем до краја искрен, све више сумњам у могућност повратка с ове планете.

Ти сад мислиш: Овај је полудео. Али у мислима додајеш: И нека је полудео, мени не смета, и ја сам луд, само што по своје лудило нисам морао ићи тако далеко као он. Зато ја, у ствари, и пишем баш теби, који овако мислиш, и чије бар мисли могу чути кад већ никаквом другом одговору, овде, не могу да се надам. И није искључено да ћу ти писати још који пут, иако би било најбоље када бих се од тога могао уздржати и не шврљати свом роману иза леђа – не трошити се у писању писама која могу а и не морају бити написана.

У сваком случају, поздрав с Плутона! Поздрав иза хоризонта здравог разума!

На попљуваном перону усред ничега
Чекамо воз за далеки, светли град.
Чекамо толико дуго
Да већ одустајемо од пута.
Сада чекамо воз за повратак кући.
Чекамо исто, чекамо дуго:
На перону све више пљувачке,
А све мање нас
Иако нам се бројност не мења.
Чекамо, чекамо, чекамо…
Да ли ће доћи воз за кући?
Да ли ће нам с разгласа објавити
Да смо већ код куће?

Из године изаћи, макар и тешко оштећен:
Нека је здраво глава сред овог времетреса.
Не испасјити срж док глођу нас прилике псеће;
Не крвавити душу док је у трену меса.

Буди спреман на борбу сам против себе лажног;
Армирај кичму гвожђем из звезданог језгра себе;
С борама слепи глаткост ожиљака колажно;
Умиј сопствени одраз бистрим осмехом бебе.