Одломак из романа Између црних поља
Мали Ристов парк лежи на подзиданој тераси над самим Никољачким мостом. Ту се, осим неколико крошњатих кестенова и бисте песника Риста Ратковића, налазе свега три клупе, међусобно удаљене по десетак корака. Због скровитости места, на тим се клупама углавном састају љубавни парови. Али у смирај 20. маја 1998. две клупе су празне, а на трећој, најзабаченијој, Иван седи сам. Он се у овој градској оазици осамио јер му је преко потребно бар пола сата мира након вишедневне вреве и халабуке поводом његовог освајања првог места на републичком такмичењу из математике прошле седмице. Годи му што га овде нико ништа не пита, што му се нико не обраћа, што чује једино цвркут птица, хук Лима и бруј ретких аутомобила у пролазу преко моста.
„Лијепо су је асфалтирали.”
„Био је и ред, зијевала је рупа до рупе. Само, љепше би било да су ставили обичан асфалт него овај црни.”
Ово момак и девојка, нешто старији од Ивана, говоре о стрмој, уочи предстојећих избора асфалтираној Радничкој улици, поред чијег оштроуглог споја с крајњом тачком Улице слободе пролазе пре свог уласка у Ристов парк.
„Шалиш се?”, пита девојка.
„Не. Што?”
„Хи-хи-хи.”
„Шта је? Шта се кесериш?”
„Мудрице моја! Све су улице црне спочетка, кад их тек асфалтирају. Изблиједе с временом.”
„Не трабуњај.”
„Зар никад ниси видио нов асфалт?”
„Ђе да видим?! Кад?!”
Пар седа на средњу клупу. Ивана скоро и не примећују јер је момак слеп од стида и љутине, а девојка се усредсредила на момка, свим силама настојећи да га одобровољи.
„У реду је, Јулија, смањи доживљај. Убалави ме свог”, каже момак, напокон видно смекшан девојчиним покајничким нежностима.
Уследи ромор измирених љубавника. Иван увиђа да је готово с миром и тишином у паркићу. Уосталом, доста је овде и поседео, време је да пође кући.
Излазећи из Ристовог парка, он баци поглед улево, на јуче обновљен застор Радничке улице. Причини му се као да је из те црне асфалтне реке, седам-осам метара пре њеног ушћа у Улицу слободе на чију је површину управо крочио, нешто изронило на ивичњак-обалу. Пришавши, познаде катраном мало замрљан лик кнеза Милоша с плаве педесетодинарке, допола извиреле из ивице новог асфалта.
Иван се обазре на младе љубавнике у парку: заузети једно другим, нису обраћали пажњу на њега. Саже се и с крајњим опрезом покуша да извуче новчаницу заробљену у новом асфалтном слоју. Узалуд, асфалт неће новчаницу тако лако да пусти. Дечак за нијансу јаче цимну новчаницу два-три пута, но хартија се опет не помери ни за милиметар из стврднуте црне масе. Нема друге, петобанка ће морати да се тргне мушки, па шта буде.
Овај покушај заврши се откидањем комада хартије с умрљаним портретом кнеза Милоша, док више од половине новчанице оста у асфалту. Зачу се један од најкрвавијих драгуља из Иванове богате колекције псовки, на којој би му позавидео и кнез с поцепане новчанице.
Пошто је у њему минуо први талас огорчења због начињене штете, Ивану сину мисао како ће папирни отцепак у његовој руци, тај сада безвредни делић до малочас здраве монете, ипак бити драгоцен прилог Збирци новчаница – примерак са златном подлогом приче о његовом проналажењу и цепању. С том утешном мишљу Иван се запути кући.
Већ на уласку у стан зачу громки Исов глас:
„Ту, ту мораш да направиш прелом, Тале.”
„Матор сам ја да се сад одједном ту преламам. Нисам с тим почео на вријеме, ко неки.”
„Е нек си ми реко! Ха-ха-ха!”
„Нека, Исо, знамо се. Кад због папе и Валенсе Пољска постаде свјетски хит, ти си се однекуд присјетио поријекла и казиво да си Пољак. Онда си неколке године причо да си Југословен – мала је била и она Југославија колики си ти Југословен тада био…”
„Ја биʼ и сад био Југословен да то има икаквог смисла данас.”
„Није то јакна, па носиш само док не изађе из моде.”
„Нисам тако реко, Тале, немој да изврћеш. Сем тога, ти си, чини ми се, и сам био велики Југословен.”
„Био и јесам. И бићу задовијек.”
„Па да. Биће он и Југословен, и Србин, само не оно што је.”
„Шта сам то ја?”
„Црногорац, брате!”
„Кад сам реко да нисам Црногорац?”
„Не знам, ти велиш да си Србин.”
„То је исто.”
„Исто? Како могу бит исто плаво и зелено?”
„Није то плаво и зелено, но плаво и најплавље!”
„Вала су нас од осамнесте наовамо добро наплавили, што јес – јес. На очи не видимо. Али доста је било. Српска чизма више никад неће газит ову напаћену земљу.”
„Ене! А из пољских и југословенских ципела си међу првима ускочио у ту чизму што је помену.”
„Ја?!”
„Ти, ти.”
„Ха-ха-ха!”
„Јеси, јеси. Јуначио си се како ћеш у тој чизми да газиш не само ову земљу но све до Карловца и Вировитице. Па кад крену мобилизација, изу ти чизму и бос зајуриша преко Атлантика!”
„Тале!”, удену се изненада Магдин прекоран глас.
„Шта Тале? Јесам ли реко нешто што није било?”
„Ха-ха-ха! Нек нам ти само памтиш шта је и како је било, познат си по дугом памћењу… Пушти га, снале, можда нам истресе још неки бисер из својих мемоара златне рибице.”
Орнаментирано стакло на вратима између ходника и дневног боравка стана 25 напрсло је када је о њега челом ударила мала Дијана Радовић пре пет година, за Божић. Тадија, заклети противник плаћања мајсторских услуга и куповине нових ствари уместо старих што се дају окрпити и оправити, секачем за стакло је ампутирао доњу, звездастом напрслином захваћену половину окна на вратима, и на њено место је уградио шперплочу од странице давно растављеног Ивановог кревеца. Иван има чудан утисак да од неких речи из стричеве и очеве текуће расправе вибрира само горња, стаклена половина врата, а од других само доња половина од шперплоче. У настојању да одгонетне од чијег гласа више подрхтава један, а од чијег други материјал, дечко стоји насред полумрачног ходника као паралисан, не могући већ читава три минута да се одупре том компулзивном одгонетању, од ког почиње да га боли глава. Заправо, њему се никако не дâ да закорачи напред, ка дневном боравку, док траје ово између оца и стрица, а не дâ му се ни назад, ван стана, јер је уморан и гладан. Најпосле се сети како би могао покушати да обрише катранске мрље са фрагмента педесетодинарке у своме џепу, те се отрже с места и уђе у купатило.
Гледа којим би средством за чишћење могао да се послужи. Сапун или детерџент с водом изазваће, страхује Иван, смежуравање хартије и, последично, њену трајну деформацију. Комадић вате натопљен капљицом ацетона за уклањање лака с ноктију несумњиво би одстранио катранске мрље, али врло вероватно и штампу с новчанице. Једино средство на видику које није одвећ јако, а могло би бити делотворно јесу влажне марамице. И одиста, катранске мрљице почеше под овлашним додирима влажном марамицом да бледе и нестају с папирног фрагмента.
Радост због успешног чишћења фрагмента лепе, плаве банкноте ишчиле из Ивана чим је изашао из купатила и чуо из дневног боравка наставак малочашњег агона:
„Лако је мени за тебе, Тале. Него ми за оног малог… Од чега мислиш да ти живи сјутра?”
„Начуо сам да има људи што живе од свога рада.”
„Ада неће му бит ни рада ни нерада с овима.”
„Не, но ће му с тобом бит!”
„Водили нас, ево, колко година. И докле нас доведоше?”
„Ко нас водио?! Ти, живота ми, ко да си с Марса пао. Па ови и ти твоји су доскора дували у исту тикву. Заједно су нам капу кројили.”
„Јес. Ал ови други коначно прогледали, виђели да не може више овако, опаметили се… А и ти би мого.”
„Ако сте ти и теби слични опамећени, ја биʼ радије да останем будала.”
„Ха-ха! Знаш у чему је твој основни проблем?”
„Не знам, просвијетли ме.”
„Тебе, у ствари, и не занима ко ће да буде изабран, само ако се клања Београду и куне се у Југославију. Мислиш, док год се нешто зове Југославијом, то је исто оно у шта си одрасто, био млад и задовољан, имо бесплатно здравство и школство, сигуран посо, стан, све на кредит… Бркаш ову јадославију и титовину, бркаш државу и систем… Ти, човјече, и дан-дањи живиш у неки мучени југосоцијализам…”
„Везе с мозгом нема то што причаш… А и да има – шта фали социјализму?”
„Не фали му ништа. То ти је најдужи пут из капитализма у капитализам.”
„Тхе! Усрећићемо се с тим твојим капитализмом… Има сви да добијемо по џак брашна. Ко се истакне, добиће и два.”
„У који ли се филм он ово пребаци… Какво сад брашно?”
„Не прави се блесав, части ти! Развозиш по граду брашно за гласове, прозвали те Брашњо… Па имаш ли ти имало образа?”
„Теби пуна уста тог образа. Жваћи мало, задавићеш се…”
„Не сери, Исаија!”
„Тадија, забога…”
„Да си зачепила и ти!”
„Еј…”
„Зачепи!!! Прекини!!! А ти – излази ми из куће! Праг више да ми прекорачио ниси!”
„Буразеру…”
„Ништа буразеру! Што смо буразеровали, буразеровали смо!”
„Ех, нећемо сад ваљда…”
„Чујеш ли ти мене?! Ено ти врата!”
„Доообро, кад је тако… О, кикино, откуд ти? Шта има?”, изненади се Исо налетевши на Ивана у ходнику.
„Ништа, слажем неке старе паре и папире… Оћу да их премјестим одавде, из плакара, у своју нишу.”
„Ааа, нека, нека…”
„Не држи ми конференцију тамо!”, допре из дневног боравка Тадијино режање.
„Извини, кикино, журим сад нешто. Видимо се”, рече мирно Исо стежући синовчево раме и, махнув снахи којој је дрхтала брада док га је скамењена посматрала из дневног боравка кроз одшкринута полуслепа врата, изађе из стана 25.