Упркос свему у српској поезији се непрекидно појављују нови и млади гласови. Другачији.
Један од њих се, захваљујући награди „Дисовог пролећа” у Чачку, обзнањује првом књигом, чија необична форма већ на први поглед показује да је реч о младом и талентованом песнику.
Наиме, рукопис односно књига Каменолом дводелне је структуре. Њен први циклус чини сонетни венац с насловом Венац Константина Камена. Реч је о класичном и захтевном облику, који песници овог доба ретко користе.
Други циклус књиге сачињен је од двадесетак песама и носи наслов Речник окамењених термина. Он је знатно ближи облицима савремене (српске) поезије, али не оставља никаквог места сумњи да у Каменолому добијамо колико младог и оригиналног толико самосвесног, критички освешћеног аутора.
Сам облик сонетног венца и одабрани дванаестерачки стих усмерили су Мирка Јовановића према једном архаичнијем песничком хоризонту – и, на известан начин, рвање с обликом, стихом и речима једна је врста подвига, у којем је млади песник, пре свега, истраживао могућности употребљене грађе, облика и језика. Та мука с лириком није била нужно потребна српској лирици, али је била потребна песнику – да би у оквиру изабраних ограничења истраживао моћи медија и властите имагинације.
Жестина и натурализам одлике су младалачког темперамента, а њима је Мирко Јовановић покушао да се искаже, али и да докаже релевантност властитог упуштања у лирску материју. На једном месту он ће приметити: Језик се разрачва, очњаци утрну, лепо запажајући шта се дешава при оваквим огледима маштања. У дијалогу који је посвећен Миљковићу, песник са импонујућом лирском озбиљношћу испитује пре свега своју способност да се ухвати укоштац са лирским предивом. У тим одређивањима стања, Јовановић често стиже до неке врсте дефиниција феномена готово афористичких, где иронија, па и црни хумор, бодре лирског субјекта да се даље бори са химерама поетског.
Моја песма тек је мрешкање мочварa – сабира искуство свог деловања у језику Мирко Јовановић. У близини се обзнањује неприкосновена и хвале вредна песничка намера: Хоћу да испловим из делте Tишине.
Изаткана на тамном платну смрти, младалачка поетска реч овог песника импоноваће пажљивим читаоцима.
Много мање песничког ризика, али многоструко више песничких вредности похрањено је у песмама другог циклуса, замишљеног попут песничког речника – у којем су „дефинисани” неки од темељних појмова лирике: вид, глад, гроб, дрхтање, живот, исток… у разноврсним симболичким улогама. Модел Волтеровог Филозофског речника фино је подстакао нашег песника.
Динамично смењујући брижљиво ритмизоване стихове, Јовановић у густим слојевима песама без строфичке поделе исписује текстове који спајају најличнији фон младалачког исповедања с покушајима да се с интелектуално ангажоване дистанце каже штошта о људском животу и судбини. Као и у сонетном венцу, али сада модерније, Мирко Јовановић пише богатим песничким језиком, обзнањујући своје поверење у лиризам: Јер лаже се да романтика заудара / На леш, рећи ће у песми „Гроб”. Повлачећи дискретне паралеле према првом делу Каменолома, њен други део, с више енергије, поетског хумора и слободе, гради један аутентичан лирски свет, свет који је мало-помало нестајао из српске поезије. Маниром уклетих песника, песник као да се зауставља на свом путовању, с потребом да искаже властити осећај егзистенције: Подземље. Моја станица, у песми „Пут”. С друге стране, однос према језичкој материји исказаће у одличној песми „Речи”, једној од најбољих у књизи.
Све песме из другог дела ове књиге успешни су примери Јовановићевог песничког света и готово све наслове, одреднице песама, могао бих да истакнем као неку врсту антологијског предлога данашњим поштоваоцима лирике.
*
У књизи Каменолом Мирко Јовановић се објављује као талентован и храбар песник, а то је више него вредан почетак за његов млади лирски глас.
Август, 2012.
Поговор књиге Каменолом, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис”, Чачак, 2012, стр. 45–47.