Грми целе ноћи.
Неколико пута тонем у сан,
Па се напречац будим са светлицом у срцу
Као одјеком спољашњег страховитог одјека.
Најзад, не могући више да заспим,
Устајем и палим светло у соби.
На зидовима две муве, комарац, уволажа,
Два сићушна бледа паука и један угојен, црн:
Не беже ни од светла ни од моје сенке,
Не одазивају се на пулсирање
Ни мрежа по ћошковима ни оне под мојом кожом.
Да имају срца такозваних виших облика живота,
Помислио бих: грмљавина их истерала на видело,
Па су се ту од страве скаменили.
Овако ми је загонетка шта је могло да наведе
Тако бројно и разнолико друштво
Да се у исти мах нађе на отвореном и не мрда
Као да је чиодама за зидове причвршћено –
То свакако неће бити пука случајност!
На памет ми падају сиви мали гуштери,
Чија тела не успевају да задрже топлоту,
Те не би ли је од сунца упили,
Истрче из пукотине на камен,
Иако виде да из близине вреба
Мачка спремна да се на њих баци
Или дете што би прутом реп да им откине.
На памет ми падају и глисте и пужеви,
Чија тела не успевају да задрже влагу,
Те не би ли је из ваздуха упили,
Испужу на плочник иако туда
Пљуште ђонови што ће да их згњече.
Тако се можда и ова моја братија,
Неспособна да у себи развије и трајно удоми страх,
Раштркала по зидовима не би ли га упила
Од оног који је њим целу собу испунио.

Насловна слика: Алекс Греј, Инсомнија, 1995.

Велимир Кнежевић, ОЧЕВ СЛУШНИ АПАРАТ

Отац је, отприлике када сам се ја родио, постао наглув.
Касније, био је скоро сасвим глув на једно уво
да би у смрт отишао окомито главом,
окружен потпуном тишином, али са музиком на прстима,
док су његове, сада већ воштане, уши
подсећале на две, уз главу прислоњене, исконске рибе
којима је склизнуо у нему дубину.

Последњих година он је био готово горд на своју глувоћу.
Деловало је да је брижљиво негује, као посебан таленат
за филтрирање онога што треба и што не треба чути.
Шалио се да он није глув него да ми неразговетно говоримо,
а са нарочитим задовољством из уха је вадио слушни апарат,
који је и онако нерадо и са негодовањем носио,
пред телевизором и вестима које су навирале као бујица,
чупајући га из уха, остарели баштован
који плеви коров из своје давно засађене градине.

Данас посматрам његов слушни апарат
којем сам годинама мењао батерију,
стављајући у њега, под очевим надзором,
малу алкалну таблету за светску глувоћу.
Лежи у металној чинији испод телевизора,
угашен и неосетљив за све хаотичне вести
које изнад њега тутње.

Последња батерија коју сам у њега ставио,
претпостављам, излила се и спекла, исцурела попут уха у упали.
Свеједно, пружам руку према справици која сада изгледа
као играчка, морски коњић, труба или пужић
из већ туђег детињства
и, усред дамара у сопственим ушима,
померам полугицу за паљење са off на on.

Ништа. Човек и пред машином, као и пред бићем,
осети када му не одговори, слично измакнутој столици.
Ипак дувам скупљених уста, као риба, у малу гумену трубу
сличну неком реквизиту, инструменту
каквог трагикомичног оркестра из немих филмова.
Наједном, оштар и продоран писак. Апарат ради!
Али смрт је мом оцу свакако вратила слух
и откада је отишао, чује ме и када му се обраћам шапатом.

Драган Марковић, КАД УМРЕ ЧОВЕК КОГА НИСИ ПОЗНАВАО

А када умре човек ког ниси познавао
и о тој узгред-смрти црне ти допру вести,
кад умре човек чији ропац си преспавао,
и кога нећеш никад и нигде жив сусрести,
одај му задњу пошту, застани и заћути,
затим се мало тежи и плављи где запути.

Кад умре човек туђин, безличник и незнанац,
а то је сваки човек, и злочинац и талац,
то су ти отац, мати, сестра и брат близанац,
а то си и ти самцит, сам себи страх и странац,
кад умре човек знај да и сви остали људи
за једну смрт су живљи, и за сан више будни.

Кад умре човек ко што мру извор, храст, вулкани,
кад умре страшном смрћу и красном истовремце,
кад умре човек, сузо, ако те има, кани,
у име нерођене и недорасле деце,
чије се кости круне под звезданом куполом
у црн кам затабане спроводом, сном и колом.

Кад умре незнан-човек хоризонтом умањен,
ти нећеш знати ко је од вас двојице први
умро, а ко остао да вежба умирање,
и ког ће голицати зраци, а кога црви,
све док се све површи и времства не уравне
и на крваве међе полегну мокре вране.

Кад умре теби сличан више него што можеш
да појмиш сав задубљен у огледало сопства,
и ти се спремај зелен да неодложно пођеш
у питомину горку, у светлосна прогонства,
јер је свакоме тако вишњи суд зацртао,
ма кад живео-мрео, ма кад горд задрхтао.

Кад умре неки тамо у челу ил’ зачељу,
и тебе косне нешто спрам срца и процвили,
неки пламичак људског родбинства што нас спаја
објави вест радосну одавде до бескраја
да су се први човек који насели Земљу
и последњи на свету напокон загрлили.

Драгослав Дедовић, ВОЉА ЗА ПЕСМУ

Из очаја над животом јер баш је против песме
Из воље да сведочиш у корист сваког живота
Из спознаје да жива твар сва може бити угаљ
А угаљ тек понекад дијамант

Из удивљења спрам просте истине
да су добро поређане речи
трајније од пирамиде
Из ината. Из љубави. Из жеље да се
Претраје сопствена смрт

Из детиње жеље да угљено лице
Уресе дијамантске наушнице

Енес Халиловић, УМОР

Пробудих се међу седам уморних појмова.

И зид каже: Уморан сам.
Непрестано сам између Нечега и Нечега,
између Некога и Некога.

И одјек каже: Уморан сам.
Кроз туђа уста се рађам,
на туђе уши умирем.

И рам каже: Уморан сам.
Све облике бацише у мој облик.

И прозор каже: Уморан сам.
Одувијек су гледали кроз мене и
зазидаше ме својим погледима.

И олук каже: Уморан сам.
Прођоше кроз мене толике капи; звечао и јечао
и мој глас више никога не обавезује.

И огледало каже: Уморно сам.
Гледам толика лица а ја немам лица.

И симбол каже: Уморан сам.
Био сам све што се могло бити.
Никада нисам био ја.

Јелена Вукановић, ЛОГОР

Тамо где су речи божанствене чак је и додир агресија.
Кроз крвоток ми пролази одсуство људи
што чине чудо за мој Језик.
Сви ти људи теже да преживе
у истоме свету, а тај свет није далеко,
само што га Ђаво скупља, а Бог га шири;
Да могу, неки би живи у исти гроб легли,
да умру једно преко другог, непомућени, да увуку
једно друго у сопствену смрт.

Док ја чврсто држим један крајњи симбол,
ти други, унедоглед трпају у логор нове речи,
а оне, стешњене, немајући више куд – горе и горе,
за преживелог једног који је дужан да на врху
пирамиде пепелом испише –

Писање ослобађа.

Коста Косовац, САВЕСТ ПАУКА

У прошлости, ако би се за неку особу сумњало да је шизофрена,
Њена крв би се капала на паукову мрежу.
Уколико крв пробије мрежу, особа је болесна.

Не знајући да је од тада медицина узнапредовала.
Стари паук, с времена на време,
Још и сад проверава чврстину нити.
Знајући да би његова лењост
Некога могла одвести у лудило.

Менсур Ћатић, ПРИЛОГ ДЕФИНИРАЊУ ГРАВИТАЦИЈЕ У ПОЕТСКОМ ПРОСТОРУ

Џон Ди, мистични енглески филозоф, окултиста и алкемичар,
математичар и астроном, савјетник краљице Елизабете Прве,
пронашао је у Анверсу, године 1563, рукопис Тритхемове Степанографије
и то га је толико одушевило да је сам довршио радове Шпанхајмског опата.
Штавише, већину својих дјела одлучио је написати користећи језик
који је имао свој сопствени алфабет и граматику
и којега нико осим њега није могао разумјети.
Јаков Михаилович Бергер који је промијенио и своје име
и познат нам је као Жак Бержије у двадесетом стољећу
назваће то првим вјештачким, нељудским језиком у повијести.
И премда је могући смисао поезије и језика самог нешто сасма супротно,
Дијева затвореност до крајње неразумљивости, та тежња
за сопственим алфабетом и граматиком, за језиком једнога,
невидљива попут гравитације испуњава сваки затекнути поетски простор.

Ненад Станковић, И ОВОГ ПРОЛЕЋА СМРЗНУЋЕ КАЈСИЈЕ

И овог пролећа смрзнуће кајсије,
остало ће се воће већ фуњарски провући,
али кајсије не, што прве букну нежне а слабе,
невине и простодушне гојковице,
Ко први кучићи, најслађи, у реку бачене, кајсије,
у град тврди пролећни узидане као жртве,
у првом јуришу попадале, и лако погинуле,
ко пилоти у Априлском рату, и митски деда-стриц нестали у албанским гудурама,
једини нежењен, најлепши и најбољи међу браћом;
Кајсија, заборављени царски син, леп ко девојка и омиљен међу војницима, херувимске душе, и са хибрисом богова;
Никад неће настрадати, рецимо, досадне јабуке, први синови и јаки гени,
који су при деоби добили најбоље парче земље,
ни старе коке крушке које нико неће а које се све држе неким матронама и великим госпођама,
а које, паметно, касно зрију,
и од којих зуби у зиму трну
и које увек по једну ћерку баксузасту и жилаву рађају;
Па чак ће се и трешње ситне и веселе, у хороскопу близанци, хитре и лаконоге, такође провући,
мајом разбрбљане;
Али кајсије, кајсије ће најебати,
плави изданци у тамном македонском накоту,
Бадемлића кћи у Андрићевој причи,
најређа, најтананија,
једина ћерка међу петорицом неосетљивих мушкарчина синова,
тихо саткана и зеленоока, туберкулозна и болешљива,
а слатког белог и жутог меса и најфинијег ткања сунца;
Кајсије ће опет покошене бити ко Иродовом наредбом несрећна деца,
некрштена и неприлагођена варварској клими, брдским непогодама и сечи кнезова;
и што остане биће квргаво, пегаво, ко после тифуса, и ситно, неугледно,
зелено убрано и брзо прошло, неприметно,
тек за неколико скупих тегли џема;
О, то твоје персијско и каспијско, нежно порекло, кајсијско, ти белих руку нестало Аралско језеро;
И кад смо имали једном, у дворишту, младу, букнулу кајсију, цветала је тада, сећам се, ко пред рат, ил пред катастрофу,
и прошла је и мразеве и урокљиве погледе, и завист и враџбине, и судбине,
и родила је ко за инат ко омражена кучка седам белих штенаца, лепих ко милост изненадна,
И онда је у мају дунула олуја
и цело дрво прекинуло на пола,
тешке крошње и младе, ко црвенкаста бујна коса мирисна на набујалу реку, и влажну земљу, на жртву, и на општу кривицу;
Лежала је потом, с несуђеним плодовима, у ведрим вечерима, освеженим њеном смрћу,
ко утопљеница бела и бујна, гола,
чије тело раскривено нико није смео, од стида,
да честито погледа.

Никола Живановић, БАЛАДА О УСАМЉЕНОСТИ

Полицајци су ме тражили дуго,
Звали моје пријатеље, ишли од дома до дома,
И најзад су ме нашли на непознатој адреси
Да би ми јавили да су те после шкрипе кочница и лома
Одвезли у пластичној кеси.

Била је забава код мене,
Долазили су пријатељи, седели око камина.
Доводили су своје лепе и учене жене,
Пустили су да погледом прелазим преко њихових облина.
Остали смо до касно, уз пиће и дебату.
Тад је зазвонио телефон. Позвали су ме да ми јаве:
Нашли су те у прућу и у блату
На десној обали Саве.

Славили смо мој успех у мојој кристалној кули,
Ласкали су ми, хвалили мој друштвени престиж
Смешкао сам се на то, чисто да не разорим варку.
Тад смо укључили вести
И чули:
Неки те је лудак искасапио у парку.

Куповао сам скупа пића,
Проводи су били све бољи,
Све више су ме радовали
Незвани и непознати гости.
Дошао је и поштар и донео писмо од твојих,
Два реда: Да умро си просто
Од старости.

Сад седим сам за столом и листам старе књиге
Потом угасим светло и мислим у тишини,
Док напади кашља постају болни и чести,
И дан ближи крају, ноћ се све дужом чини,
А о теби одавно нема никаквих вести.

Радоман Чечовић, ЈУДИТА: ТРАГ НЕЖНЕ КРВИ

Један бог,
Крвав и леп,
Одсутно зури кроз прозор градске кафане.
Весело машући репом, дан му се мота око ногу.
Бог, како то само богови умеју,
Пролази му прстима кроз кратку длаку, нехајно.
Дан се од миља смеши, и показује очњаке.

Радница Фабрике за прераду речне рибе,
Теглећи своју уморну сенку, вуче се ка стану-гнезду.
Олињалим ходником лају уморне јој потпетице.
Кроз пластичну кесу, удављену кошчатом шаком, буљи глава Купуса.
Она се пење небо по небо до свог стана-гнезда. За њом, уморном,
Остаје траг нежне крви.

Радница у Фабрици за прераду речне рибе
Нежно улази у безвук свог стана-гнезда.
На уморни сточић, уморно спушта задављену кесу.
Из ње вади главу купуса
И баца је у фрижидер.

Малим знацима пажње тишина јој се улагује.

Један бог,
Крвав и леп,
Сам као што богови јесу,
Устаје и одлази.

Са прозора стана-гнезда:
Гледа га Сунце – румено од нежне крви.

Слађан Милошевић, ЦИПЕЛЕ

Поштар се огласиo звоном на вратима.
У промрзлим рукама
држао је пакет са цедуљом:
Поклањам ти ове ципеле.
Овде у Лондону готово их никада није могуће носити.
Изненадне кише уништавају им кожу.
Срдачно твој,
Филип Л.

Из захвалности на пријатељству
те ципеле носим заиста често.
У Београду или Врању, свеједно.
По сунцу!
И по киши!
Ценим брижљивост дародавца.
Знам да су сунце и киша свуда исти.
Једино кожа овде успева на све да се навикне.

Спасоје Јоксимовић, ПОМОЋНА ПЕСМА

Продавци трулог цвећа
из близине вире

У нашим се букама
док чекамо смену светла
дешава чудо над временом
Сами се чисте кровови
заборављених здања

Са којих привиђења бацају снег
на пролазнике,
полажући право на наше доба

Само си ти и даље силуета
са познатих слика
Детаљ великих аутора
пресељен на лимене кутије
за кафу, шећер и со
у мојој измештености

Са чијих брвана скидам тапете
којим су преци облепљивали
даљине

за утеху

У ствари
свет око тога затвара кружницу

У твојој помоћи око ситница
сведочим чуда

Изабрао и приредио: Мирко Јовановић

Насловна слика: Хени Алфтан, Јутарње сунце, 2020.