Ако су ствари само један део онога што значе, како вели Клодел, онда њихову истину треба тражити тамо где оне престају, где је ћутање и мир. И песму треба тражити тамо где она престаје, замењена природом, смрћу и тишином. То онтолошко небиће песме је њено порекло и суштина, уколико су њене слике релативне и одлепљене од стварности, а њена видљивост несигурна…

А само захваљујући строгом облику, песма је могла да испуни празнину у којој се јавља. Стварима и речима треба одузети њихову извесност и просторну сигурност да би запевале. Песма је тражење новога реда и она ништа не може наћи тамо где јој ред и прецизност претходе. Зато она не признаје свет као нешто што јој претходи, већ тишину и ненастањеност. Та тишина принуђyje на песму. То што нас приморава да стварима дамо име, знак је да човек није сам, да песник мора да изађе из самоће да би запевао. Песма и јесте тај пут од ничега ка нечему, оздрављење од ништавила…

Песник тражи праве речи, још непробуђене, мутне, несвесне, да би их песмом освестио. Исувише будне речи могу да савладају песму и да њен мир надгласају буком чије су амбиције сасвим непоетске. Песник жели да и речима оствари тај предео где је песма једина и највећа стварност. Зато он чезне за речима које не би биле мање стварне од онога што значе. Он тражи речи „стварне као дрвеће”, тражи реч која ће да личи на око. Овај напор малармеовске поетике поистовећивања бића и речи доводи песника до пораза: „Реч је у почетку била налик па је изгубила смисао.” Ту лежи она, за мене доказана, истина да када речи одузмете њену многозначност и право на смислене флуктуације, она престане да ишта значи. Песма је или недокучива, или бесмислена и бесадржајна. Песник је јасно уочио проблем неспоразума између речи и песме, али га није рекао: „песма би и вредела, али речи не вреде”. Од симболиста наовамо преосетљиви песници сањају о песми без речи…

Израз, септембар 1959.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, Просвета, Београд, 1972.

Опште место је празан кружић на карти
Ка ком не води ниједан прави пут.

Предрасуда је плацебо против незнања.

Мњење је барено, фино уситњено
Месиште мишљења најниже класе.

Флоскула је колачић од картона.

Демагог је мед и млеко
С нула посто шећера и млечне масти.

Плагијат је трутов мед.

Кад би се неталенат замислио над собом,
Не би имао шта да каже.

Али макар би то рекао рђаво.

Насловна слика: Василиј Кандински, Rosa Rot, 1927.

Видео сам, с тобом иде младић, налик
   на многе; знао сам тај корак, лулу, смех.
   Ни таквих као ти нема мало, али
      на разне начине волим их све.

Шетали сте туда где другарски-ревно
   играли смо, кружећи под зимском плавети.
   Благодарна игра! Широким тереном
      шарене се мајице; жива лопта лети

час с ноге на ногу, ко муња кривудава,
   час – громкија од пуцња – вине се, и гле,
   ја правим параду и успевам намах
       да пресечем лоптин стреловити лет.

Видевши мој потез зналачки и смео,
   питала си, очи с лопте не помакав:
   Знаш ли ко је онај у тренерци белој,
      вижљаст, космат као виолинист какав?

Твој сапутник рече да сам, ваљда, родом
   из оне дивље земље где крв на снег липти,
   и, пућнувши лулу, мимогред је додо
      како пријатан сам ја човек у бити.

Отишли сте даље. Сунчани твој глас,
   бледећи, утрну. Видео сам како
   друг те следи, димећи, па стаје зачас
      да лулу о пету истресе полако.

А код нас лопта скаче, и нисте могли знати
   како један од тих безбрижних фудбалера
   ћутке и стрпљиво, за дугих ноћних сати,
      ствара сазвучја неких других ера.

Кембриџ, 26. фебруар 1920.

Превео с руског Мирко Јовановић

Да не постоје зуби,
Тешко би било разлучити осмех од зева,
Шкргут и цвокот били би имена тишине.

Да не постоје зуби,
Бебе би плакале што им ничу рогови,
А старци би ноћу бдели над чашом
Не досећајући се шта у њој треба да оставе.

Да не постоје зуби,
Сањали бисмо како нам из меса испадају кости.

Да не постоје зуби,
Ни пас који не лаје не би уједао,
Змија би тровала једино очњаком погледа,
Вампир би скапао од жеђи.

Да не постоје зуби,
Слоновача би била непозната
И једна робљена обала
Морала би се звати по
Главном предмету пљачке:
Обала људетине.

Да не постоје зуби,
Тестера би била гудало шуме,
Точкићи сатног механизма вечито би
Шлајфовали у једном никад.

Да не постоје зуби,
Време не би имало чиме ни фасаде да начне
Нити злонамерници на шта да те узму,
Мразно сунце само би нас
Мљацкало бљузгавим деснима.

Да не постоје зуби,
Језик би се спекао на промаји.

Да не постоје зуби,
Овај свет се, несажвакан,
Не би могао сварити.

Засијају ли лампе, свето се лице,
Описано осмоуглом неприродног светла,
Спаруши и дечак љубави га сваки
Погледа двапут пре но у немилост падне.
Црте су у своме интимноме мраку
Саздане од меса, али сване ли лажни дан
И с усана јој пигмент избледели ишчили,
Под завојима мумије древна се укаже дојка.

Говорено ми је да судим по срцу,
Али срце, попут главе, водич је јалов;
Говорено ми је да судим по пулсу
И, кад он убрза, темпо покрета да мењам
Док поље не доспе у исту раван с кровом,
Те хитам пркосећи времену, тихом господину
Чија се брада њише на египатском ветру.

Наслушао сам се година и година прича,
А толике би године требало да одликује мена.

Лопта коју бацих играјући се у парку
Још није додирнула тло.

Превео Мирко Јовановић