Да не постоје зуби,
Тешко би било разлучити осмех од зева,
Шкргут и цвокот били би имена тишине.

Да не постоје зуби,
Бебе би плакале што им ничу рогови,
А старци би ноћу бдели над чашом
Не досећајући се шта у њој треба да оставе.

Да не постоје зуби,
Сањали бисмо како нам из меса испадају кости.

Да не постоје зуби,
Ни пас који не лаје не би уједао,
Змија би тровала једино очњаком погледа,
Вампир би скапао од жеђи.

Да не постоје зуби,
Слоновача би била непозната
И једна робљена обала
Морала би се звати по
Главном предмету пљачке:
Обала људетине.

Да не постоје зуби,
Тестера би била гудало шуме,
Точкићи сатног механизма вечито би
Шлајфовали у једном никад.

Да не постоје зуби,
Време не би имало чиме ни фасаде да начне
Нити злонамерници на шта да те узму,
Мразно сунце само би нас
Мљацкало бљузгавим деснима.

Да не постоје зуби,
Језик би се спекао на промаји.

Да не постоје зуби,
Овај свет се, несажвакан,
Не би могао сварити.

Слика и покрет од прворазредног су значаја у уметности писца Сеоба. То постаје очигледно било да се говори о пикторескности његовог песничког језика и чудним аритмијама његове реченице, од којих се читалац цео њише и поскакује, било о његовим лирским путописима и фотографијама с путовања, било о сликама које је начинио још у гимназији или о његовом каснијем интересовању за ликовну уметност (Књига о Микеланђелу, бројни текстови о сликарима). Најпосле, динамизам Црњанског се очитује и у његовој љубави према спорту, особито према фудбалу (био је регистровани играч панчевачког Баната и навијач ФК Југославије пре Другог светског рата, касније навијач Црвене звезде).

Природно је онда било што се код Црњанског развила наклоност према синтези покрета и слике, према филмској уметности, која је уз то била, такорећи, и његова вршњакиња. Уосталом, премда није безглаво јурио ка свему новом што би засјало на хоризонту његових дана, он је непогрешиво умео да разлучи новину која вреди и трајно ће сијати од оне која представља пролазну моду и, срчан какав је био, без оклевања би се запутио ка извору те светлости. А један од најсјајнијих таквих извора био је управо филм – музика светлости, како га је назвао француски редитељ Абел Ганс у једном интервјуу датом Црњанском.

Фокус овог краткометражног текста неће бити на односу Црњанског према филму нити на ономе што је он писао и говорио о тој младој уметности. Просто ћу навести неколико својих импресија о филмовима заснованим на делу Црњанског или у којима се он појављује као лик.

Најпре се ваља осврнути на филм Сеобе (1989) Александра Петровића. Осим што је то до данас најуспелији и објективно најважнији филм везан за дело Црњанског, он и из субјективних разлога заслужује да буде поменут на првом месту у овом прегледу. Наиме, посредством тог филма, приказаног на телевизији средином деведесетих, ја сам се први пут сусрео с Црњанским. Био је то трауматичан сусрет јер је један од најдубљих утисака на мене тада оставила сцена с краја филма, у којој се ноћу откопава и приказује леш тек покопане Дафине Исакович, коју игра маестрална Изабел Ипер. Након тога у мени су се при помисли на Црњанског дуго јављали језа и латентни отпор – чак и у гимназији, при првом читању Сеоба. Тек ће моје упознавање с његовом поезијом и Другом књигом сеоба изгладити несрећни неспоразум који нас је годинама раздвајао.

Црњански није имао високо мишљење о филмским адаптацијама књижевних дела, посебно о оним адаптацијама које теже дословном преводу књижевног текста на језик филма. Говорио је за таква остварења да су неретко „све пре него ли роман који смо ми читали и који је у свачијој глави оставио други низ слика”. Сеобе Александра Петровића не спадају у ту врсту филмова. Оне су, како је и сам редитељ објаснио једном приликом, нова творевина, којој роман служи само као повод, инспирација, мисао водиља. Зато тај филм нема само документарну, већ и високу уметничку вредност.

Исто се не би могло рећи, по мојој оцени, и за Роман о Лондону, дводелну ТВ драму снимљену исте године када је довршена и дуга и тегобна продукција Сеоба. Да не будем схваћен погрешно, ова адаптација је коректна; вероватно се у овом жанру и формату и није могло много више. Али невоља је баш у ограничењима формата, у камерној атмосфери ТВ драме, у том „испраном” осветљењу и звуку који стварају утисак извесне стерилности, неспојиве и с изворним романом и са сензибилитетом Црњанског уопште. Мада, рекло би се да оваквом утиску доприноси и то што су на адаптацији радили људи позоришта, Јован Ћирилов и Мира Траиловић (којој је ово, нажалост, био један од последњих редитељских ангажмана – преминула је у лето те године). Тако је услед позоришне режије игра иначе изврсних глумаца – Миодрага Кривокапића у улози Николаја Рјепнина и Вере Чукић у улози Нађе Рјепнин – на тренутке за степен театралнија него што би требало да буде игра на телевизији.

Већ помињана Књига о Микеланђелу, као хибрид романа и есеја или расправе о чувеном ренесансном уметнику, наизглед је непреводива у покретне слике. Па ипак, књига је с доста успеха адаптирана у ТВ филм Микеланђело (1982). Кључ тог успеха лежи колико у вештој телевизијској режији Станка Црнобрње, толико и у Љуби Тадићу, који тумачи лик самог Црњанског. Јер у харизми Љубе Тадића има нечег од енергије Црњанског, и то у толикој мери да на тренутке, и поред њихових веома различитих физиономија, гледалац стиче илузију о физичкој сличности глумца и писца.

Још једно телевизијско остварење у ком су представљени и дело и лик Милоша Црњанског јесте филм Рај (1993) Петра Зеца. Зечев сценарио заснован је на више прозних текстова Црњанског, превасходно на причи Рај и на Дневнику о Чарнојевићу. Може се рећи да представу коју имамо о младом Црњанском ниуколико не вређа глумачка креација Тихомира Станића (који као да се специјализовао да игра српске писце јер ће, у разнородним драмским пројектима, глумити и Андрића, Стерију и Сремца). Нарочито је симпатична уводна сцена, у којој Станићев жовијални Црњански, свирајући на клавиру, пева делове песме Мизера. И поред тога што је музички део понешто незграпан, а синхронизација и монтажа несавршени (Станић на један тренутак подигне обе руке с клавирских дирки, а клавир за то време „сам” одсвира две-три ноте), ова сцена добар је пример за то колико је поезија Црњанског музикална и захвална за углазбљавање.

Црњански је, у време настанка звучног филма, предвиђао да ће музика на филму добијати све више на значају, да неће бити пука пратња, већ равноправна слици. У свом занимању за филм које није знало за предрасуде и границе, пажњу је посвећивао и комерцијалним филмским оперетама, како је називао мјузикле. Пишући о мјузиклу Ернста Лубича – ког зове Љубић и карактерише га као меркантилан дух – Црњански вели: „… Љубавна парада више одушевљава љубитеље оперете, него љубитеље филма. Али то није, изгледа, много важно за предузеће ‘Парамунт’. Главно је имати успеха. А успех је ту! Велики, сјајан! Љубитељи оперете су многобројни.”[1] До данас се ствар није много променила, и даље је у филмској индустрији главно имати успеха. Ново је једино то да су парамунти постали још веће млатипаре, да су алавији, агресивнији и доминантнији него раније, па све мање простора остављају филмским ствараоцима који се не воде комерцијалним и финансијским успехом. И ми имамо своје мале парамунте и љубиће. Имамо и једног у ком је персонификовано и једно и друго. Он се, додуше, није определио за оперету, која ионако није популарна и наплатива као некада. Више је склон мелодрами, романтизованој историји и историји поп културе, а каткада – сасвим у сагласју с духом епохе – и алтернативној историји и псеудоисторији. У првој половини претходне деценије снимио је романтичну причу о зачетку фудбала код нас и путу наше фудбалске репрезентације на прво Светско првенство. Реч је, заправо, о два целовечерња филма, који су након рекордне гледаности у биоскопима имали и своје телевизијске верзије од по десетак епизода, уз још неколико епизода снимљених искључиво за мали екран, а чија радња представља мост између првог и другог дела филма/серије. У неколико сцена којих, мислим, нема у првом филму, већ се налазе у његовој проширеној, серијализованој ТВ верзији, појављује се лик Милоша Црњанског. Глуми га Милован Филиповић, широј публици познат из једне раније продукције истог овог парамунт-љубића, као пумпаџија који муштеријама нуди да им опере шајбу. Судећи по простору датом лику Црњанског и по избору глумца, делује као да је само било важно угурати још једну славну фигуру међуратног периода у причу, а потом је ангажован први слободан глумац да попуни улогу те фигуре.

Сценарио телевизијског филма Загреб–Београд преко Сарајева (1992) темељи се на занимљивој идеји: да су након окончања Великог рата Андрић и Црњански, који су се поткрај рата лечили и упознали у Загребу, путовали из тог града истим возом, у истом купеу, ка престоници новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, осим полазишне идеје мало тога у сценарију је за похвалу. Текст обилује општим местима из биографије и дела двојице писаца. Њихови знаменити цитати и фразе умећу се у дијалоге на силу и у сасвим погрешном контексту. Тако ће, рецимо, младог морнара (глуми га Никола Којо), који је прилично дуго седео и разговарао с осталим протагонистима у купеу, и који је најзад утонуо у сан и у сну умро, Црњански (Драган Јовановић) препознати тек мртвог, необјашњиво успевши да продре погледом кроз војничку блузу којом су покојника покрили, и назвати га мој Сибе полудели. Као да сценариста, преузимајући ову синтагму из Ламента над Београдом, није био свестан да се она односи на Сибу Миличића, или, ако је тога и био свестан, као да није знао да је Сибе живео још четврт века након тренутка у ком, у овом филму, напречац умире у возу.

Ширину интересовања Црњанског за филм показује и његово писање о анимираном филму, за који он употребљава термин живи сонорни цртеж. Рећи ће: „Творцу оваквих филмова ништа не стаје на пут: ни глупост глумаца, ни фотогенија, ни проблем режије. Он је слободан. Машта може да ствара шта хоће, да деформише, да конструише, да исмејава…”[2] С тим на уму, ја ћу с читаоцем поделити видео-запис из документарно-анимираног серијала Радиовизија – нека тај дивни, кратки филмски омаж Црњанском буде хепиенд ове моје панораме.

[1] „Љубавна парада, велика филмска оперета”, у: Милош Црњански, Есеји и прикази, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991, стр. 411.

[2] „Мике, највећа сензација тон-филма”, исто, стр. 408.

Насловна фотографија: Милош Црњански у Рокаразу, 1940.

Музика и сликарство стари су готово колико и ми сами; они су као божанства која су одувек и заувек ту са нама, вечито млада. Филм је и заиста млада уметност, такорећи тек зашла у пубертет. Књижевност се пак не може сматрати младом, али није ни толико стара да се не сећамо њеног рођења, па да је доживљавамо као безлетну. Избројати њене годове није лако, али је могуће. И пошто то учинимо, ми хтели – не хтели морамо признати: књижевност је старица. Зато нарочито у данашњем добу, све мање наклоњеном речи, свако ко дође у додир с том старицом као да и сам поприми неки старачки воњ: онога ко се бави књижевношћу околина обично види као анахроног занесењака, нешто попут мајстора који у мемљивој радњици иза стаклене пословне вишеспратнице поправља џепне сатове или ручно израђује луле. И онда нимало не чуди што тако наједном, спонтано, привуку толику младеж аутори који, не само иновативношћу свог дела већ и својом биографијом и појавом, унесу дах свежине у вилајет књижевности.

Киш је неодољиво привлачан младом свету и свима који би да том свету, бар духом, припадају. Како и да им не буде привлачан аутор Савета младом писцу; писац Раних јада, меланхоличних прича о детињству, а који своју другу приповедну збирку затвара реченицом: „Снимак његових мошњи, величине највеће колхозне тикве, прештампава се и у страним стручним књигама где год је реч о елефантијазису (elephantiasis nostras) и као наравоученије писцима да за писање нису довољна само муда”; добитник „Андрићеве награде”, који се на додели овог признања, међу краватама, цвикерима и уредно зачешљаним фризурама, појављује у белој кошуљи раскопчаној под грлом и с грмом косе, а своју беседу завршава цитирајући Андрића: „Пишем помало и тешко, нема ништа без наше земље, а ја нити могу да живим с њом нити без ње”? Како млад човек да не развије наклоност према признаваном и слављеном књижевнику, који, суочен с оптужбама за плагијат након Гробнице за Бориса Давидовича, сахрањује своје тужиоце виспрено-жустрим Часом анатомије; према приповедачу високог стила и сведене фабуле, али ког ни обиље првог ни мањак другог не чини незанимљивим за ширу читалачку публику; према одличном студенту и првом дипломцу на тада тек основаној катедри за општу књижевност београдског Филолошког факултета, према неуморном читаоцу и проучаваоцу књижевности, врсном познаваоцу свог и још неколико других језика с којих преводи, марљивом ствараоцу што манијачки дотерује своје текстове, а који, с друге стране, глуми на филму, свира гитару, плаћа немали данак боемији, своју другу жену, Францускињу, пред пријатељима представља реченицом: „Ово је моја нова риба”? Како младост да одоли тако бујном таленту и, колоквијално речено, ходајућој књижевној енциклопедији, а која је – речено још колоквијалније, управо, језиком младости – тако проклето cool?!

Међутим, магнетска привлачност овог писца има и свој тамнији пол. Када на улазу у национални парк звани Српска књижевност млад човек застане код Кишове монументалне фигуре, он се, очаран неочекиваним и необичним призором пред собом, неретко ту задржи док сенка фигуре испред које се нашао не прогута и његову младост и њега самог. Киш је такав писац и таква појава да лако рађа епигоне. По броју некритичких поштовалаца, следбеника и што свесних што несвесних опонашатеља, с њим се у српској књижевности могу мерити можда још једино Андрић, Миљковић и Павић (чији се шездесети рођендан, узгред речено, подударио с даном Кишове смрти, од које се јуче навршило тридесет и три године). Радијација коју емитују ови писци таква је и толико снажна да, уколико се не примене одговарајуће мере заштите, она продире у сва ткива оног ко јој је изложен, изазивајући трајне мутације и у форми и у садржини његовог дела. Тако се, рецимо, Кишови епигони препознају не само по кишовском погледу на свет, избору тема, етничком, сталешком и професионалном миљеу из ког позајмљују своје ликове, већ је сличност уочљива и на нивоу синтаксе и лексике: у ритму реченице и интерпункцији, у игри речима, у синтагмама и терминима који се понављају.

Прочитавши један од мојих првих зрелијих прозних текстова, извесна особа упутила ми је примедбу како подсећам на Киша. Држао сам да је таквом утиску у немалој мери допринео и позамашан жбун који сам у то време гајио на својој глави. Осим тога, свестан сам био да су се иза примедбе криле завист и зла намера, те сам, отпативши пакосникову жаоку, прешао преко тог догађаја. Годину или две касније, кратко подшишан и с новим прозним текстом, добио сам на њега коментар у ком сам опет упоређен с Кишом. Овога пута коментар је долазио од једног чистог срца које је желело да ми удели комплимент. Али управо чистота извора с ког је потекло поновно поређење с Кишом навела ме је на сумњу да у поређењу може бити и нешто истине. Сумња је прерасла у горку забринутост, забринутост у очајање.

Ипак, верујући да инфекција Кишом није узела маха и да има лека, почео сам одлучно и систематски да правим отклон од тог писца. Тако сам избегавао кишовске теме и мотиве; чак и оно што је без дилеме било моја тема и мој књижевни свет, уколико је имало додирних тачака са Кишом, грађено је тако да се Киш заобиђе и премости, а не да се он надогради; одбијао сам да читам и његове и текстове о њему; испирао сам свој израз кроз деведесет девет вода, све док нисам био у потпуности сигуран да сам у том изразу остао непатворени ја.

И на овај начин Киш је, наравно, извршио велики утицај на мене. Али једно је имати узора који те подстиче да пронађеш нов, сопствени пут, а друго ићи утабаном стазом за узором; једно је имати претечу и учитеља, а сасвим друго имати каменог идола на ком се паразитира као лишај.

Завршићу парафразом знамените крилатице још знаменитијег филозофа о његовом претечи и учитељу:

Драг ми је Киш, али дража ми је истина – а истина, то је овај у огледалу.

Насловна фотографија: Политика

Засијају ли лампе, свето се лице,
Описано осмоуглом неприродног светла,
Спаруши и дечак љубави га сваки
Погледа двапут пре но у немилост падне.
Црте су у своме интимноме мраку
Саздане од меса, али сване ли лажни дан
И с усана јој пигмент избледели ишчили,
Под завојима мумије древна се укаже дојка.

Говорено ми је да судим по срцу,
Али срце, попут главе, водич је јалов;
Говорено ми је да судим по пулсу
И, кад он убрза, темпо покрета да мењам
Док поље не доспе у исту раван с кровом,
Те хитам пркосећи времену, тихом господину
Чија се брада њише на египатском ветру.

Наслушао сам се година и година прича,
А толике би године требало да одликује мена.

Лопта коју бацих играјући се у парку
Још није додирнула тло.

Превео Мирко Јовановић

Грми целе ноћи.
Неколико пута тонем у сан,
Па се напречац будим са светлицом у срцу
Као одјеком спољашњег страховитог одјека.
Најзад, не могући више да заспим,
Устајем и палим светло у соби.
На зидовима две муве, комарац, уволажа,
Два сићушна бледа паука и један угојен, црн:
Не беже ни од светла ни од моје сенке,
Не одазивају се на пулсирање
Ни мрежа по ћошковима ни оне под мојом кожом.
Да имају срца такозваних виших облика живота,
Помислио бих: грмљавина их истерала на видело,
Па су се ту од страве скаменили.
Овако ми је загонетка шта је могло да наведе
Тако бројно и разнолико друштво
Да се у исти мах нађе на отвореном и не мрда
Као да је чиодама за зидове причвршћено –
То свакако неће бити пука случајност!
На памет ми падају сиви мали гуштери,
Чија тела не успевају да задрже топлоту,
Те не би ли је од сунца упили,
Истрче из пукотине на камен,
Иако виде да из близине вреба
Мачка спремна да се на њих баци
Или дете што би прутом реп да им откине.
На памет ми падају и глисте и пужеви,
Чија тела не успевају да задрже влагу,
Те не би ли је из ваздуха упили,
Испужу на плочник иако туда
Пљуште ђонови што ће да их згњече.
Тако се можда и ова моја братија,
Неспособна да у себи развије и трајно удоми страх,
Раштркала по зидовима не би ли га упила
Од оног који је њим целу собу испунио.

Насловна слика: Алекс Греј, Инсомнија, 1995.

УТРНУЛОСТ

Пробуђен усред ноћи,
Рука којом сам грлио
Празнину покрај себе
Била је толико утрнула
Да је нисам могао померити
Ни колико да је туђа,
Те сам је морао другом руком
Као онесвешћено маче из воде
Подићи и спустити уз свој бок.
Чим је крв поново прострујала њоме,
Том сам се руком махинално
Опипао по грудима –
Као да сам сем руке сав утрнуо
Па њом проверавам да ли сам
И даље ту где мислим да јесам.

ДЛАН

На длану цар држи Земљин шар
И просјак све своје имање.
На длану цара над царевима
Смртно је рањена Смрт.

Длан пева оде тукући се
Са својим близанцем.
Длан придржава срце
Надошло од химне.

Длан је суд
Што поприма
Твој облик,
Моје мало воде.

НОКТИ

Прозорчићи у мрак меса.

Новорођенче ноктима
У свој длан утискује
Кôд сопствене судбине.

На рукама крвавим до лаката
Нокти блистају попут ордења.

Извесна су лица налик нокту:
Тврда и безизражајна.

Постоје књиге величине нокта.
Неко у нокту малог прста
Има читаву библиотеку.

Нокат је да се гризе до живца.
Да се њим куцне у шприц
Од ког живац орожнати.
Да се скине краста с колена.
Да се огребе милион на срећки.
Да од жалости за братом
Сестра ископа себи очи.

Насловна слика: Анатомски цртеж Леонарда да Винчија

Кад сам јутрос отворио очи, спазио сам у процепу над вратима своје потлеушице укљештену румен зоре. То је значило да сам се успавао, јер се још ниједном у ових седамдесетак година које памтим нисам пробудио након сванућа: увек би ме пре петлова из сна пренуо тихи унутрашњи бруј – као да ми је тело звоно тек овлаш такнуто бренцетом. Штавише, требало је да у то доба већ увелико будем на реци и да из ње извлачим мреже с уловом како бих га кроз један час изнео на Рибљи трг.

Но, шта је ту је, помислих. Одоцнио јесам, али ствар нећу поправити додатним губљењем времена на пребацивање себи и размишљање о узроку одоцњења.

До реке сам сишао у толикој хитњи да ми се сенка дваред саплитала и падала у трње крај пута искићено белим козјим прамењем, те морала затим да ме сустиже. Али тај ме призор није зачудио ни изблиза колико оно што је уследило пошто сам се у свом чуну отиснуо од обале. Наиме, ја сваког дана, више од пола столећа, веслам све док ми од скорелих ножних прстију па кроз мршаве листове не пођу мравци, на шта никада не морам да чекам одвећ дуго; тек након тога остављам весла и забацујем мрежу, коју потом, по правилу, пуну рибе извлачим из воде. Сада, међутим, бејах превеслао чак до далеке наспрамне обале и готово целу миљу низводно, разазнавао сам већ и избледеле стегове на градским кулама – а у ногама још нисам осећао ништа! Напослетку сам, први пут у свом веку, бацио мрежу у воду тек да је бацим, насумице, не чекајући знак од свога тела.

Само што је потонула, мрежа је запела за нешто на дну. После дугог кружења око тог места и потезања, превртања и окретања мреже, успео сам да је извучем, сву крваву од масног муља и мрких алги, а при репњаку уплетену око још крвавије, шиљате, кечигасте кациге.

Добар део јутра беше отекао у неповрат. Уморан као да сам преко главе претурио и цео дан, пожурио сам ка граду са својим јединим уловом. Срећом, пут ка ушћу и око тврђаве, до жала за пристајање рибарских чунова ниже Трговачког пристаништа, никада ми није деловао краће и лакше.

Састругавши колико сам могао згрушану речну „крв” с кациге, чија се површ указа потамнела али глатка, неначета рђом, понео сам кацигу у костретној врећи ка Рибљем тргу. Тамо су се мували угарски војници из Горњег града. Њихови упали образи, подбуле црвене очи и повремено штуцање и подригивање јасно говораху чиме су ти људи заменили редовну исхрану и сан.

И кад нису деловали овако, клонио сам се војника јер су ме безмало сви они, од нашег првог сусрета, сврставали у худоумнике и имали неодољиву потребу да се са мном грубо шале. Шта би тек било кад би видели да доносим да продам некакву старинску, мрљаву кацигу ту где се продају искључиво риба и рибарска опрема? Стога сам ипак разминуо Рибљи трг и запутио се уском улицом између старих дубровачких магаза ка Главном тргу.

Надомак Главног трга набасах на Јована, звонара Богородичине цркве из Доњег града. Тај је био један од ретких мојих знанаца који су умели и волели да разговарају са мном. Али сад ми се, први пут, учинило да покрети којима Јован покушава да општи са мном не значе ништа; да и он, као већина, држи да је пред мутавцем довољно како било млатарати рукама јер овај и онако није кадар да разуме смислену људску реч; да се вероватно ни приликом претходних сусрета нисмо разумевали, него је сваки своју тесао и читао из гестикулације другог шта је желео да прочита, а не шта је њом стварно саопштавано; да смо удвоје говорили сами са собом.

Сазнање да сам све време у неспоразуму с јединим човеком с којим сам мислио да се разумем погодило ме је теже него јутрошње затајивање веза са својим телом и собом, с природом и светом за који су они што чују глуви. Једва сам дочекао да докончам „разговор” с Јованом и наставим својим путем, или куд било – само што даље од те брадате вране…

*

Као што сам и из напрслог звона умео избити звук чујан у најдаљим крајевима града, тако сам из мумлања убогог рибара Јерка успевао да испредем мрежу смисла; мој слух је био Дунав у ком се разбистравала замућена Сава његовог говора.

Често се споменем свог потоњег сусрета с Јерком: описивао ми је чуда што су га снашла тога дана; показивао ми агарјанску кацигу коју је из реке изрибао и за коју је ценио, вероватно с правом, да потиче из времена опсаде у којој је он као дечаче, услед поготка из једне агарјанске бомбарде на корак од њега, изгубио слух; жалио што га више ни ја не разумем. Ја жалим и сада што никако нисам успевао да му објасним да је поводом овог последњег био у криву. Али очито се над ушћем његовог немуштог говора у мој слух више није белео град који нас је уједињавао у језик разумљив обема странама.

Иако је протекла бујица времена од тада, памтим добро: тај последњи Јерков и мој сусрет одиграо се последњег дана месеца септемврија хиљаду петсто двадесетог лета Господњег. Тек много касније ћу случајно сазнати да је истог дана овде, у Цариграду, на престо упражњен смрћу султана Селима сео његов син Сулејман, који је непуних годину дана потом освојио Београд и оданде раселио нас, Србље.

Памтим и како сам тада, док смо као река робља, у ланцу, спровођени из Београда ка Цариграду, мислио на Јерка ког не бејах видео скоро пуну годину, како сам га тражио очима и радовао се што га не налазим. Алилуја, клицао сам у себи, наш је Јерко испарио из земаљског вида и слуха! Даће Бог да се једног дана, кроз дажд приче, поново спусти на земљу, у свој ослобођени град!

Прва верзија приче, под насловом „Слово о Јерку”, објављена је у Стварању, часопису Удружења књижевника Црне Горе, септембар, октобар, новембар 2020.

Слика: Предраг Ристић, Београд у доба деспота Стефана, сериграфија.

Из чаробне лампе слатки џине!
Венецијо на којој сам кула!
Решење си просте једначине:
Ја плус икс једнако је нула.

Уз тебе је сваки рачун песма,
А лумперај математски складан.
Убедиш ме: страх је неоправдан,
Све боли су сна шала обесна.

Кад сам с тобом, пламна бало, слизан,
Са светом сам – коктел пенушави.
Преливен у перле, омчом низан,
Океан у шкољци својој давим.

Онда скршиш језику удове,
Те кроз говор на трбуху пузи.
Тобом мисли као алге плове.
Срце чиниш да личи медузи.

А када ми стргнеш визир свести,
Кроз тебе у мене рака кија:
Од шлајма се ко мермер засијам –
Сутра смртна гроза ће ме трести.

Из рукописа књиге Горка медицина.

Слика: Едвард Мунк, Аутопортрет с боцама, око 1938.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”

Књижевни програм овогодишњег фестивала “Град театар” настављен је 3. августа, а гост Трга пјесника био је писац Мирко Јовановић који је представио свој роман “Између црних поља” што је уједно и прва промоција овог романа објављеног 2020. године.

Модератор вечери био је Радоје Фемић, писац и критичар који је на самом почетку изразио захвалност Граду театру на прилици да на Тргу пјесника говоре о Јовановићевој поетици и скрену пажњу на важне текстове које је до сада објавио.

“Неки су, наравно, и награђени тако да можемо да говоримо о једној ауторској поетици која се конституише, која је у формирању и етаблирана у контексту савремене књижевности”, нагласио је Фемић.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Он је казао да је роман “Између црних поља” роман који је одувијек хтио да напише.

“Осјећао сам дуг да ту тему морам на један књижевни начин, а то је једини начин који умијем, да обрадим и дуго је у мени врила та тема. Биографске чињенице су се у мени таложиле, акумулирале, преображавале. Временом је од тога настало нешто од чега сам видио да може бити и нека литература и покушао сам прије самог почетка писања овог романа да напишем неколико мањих, краћих рукописа, али се то изјаловило јер сам схватио да то може бити нешто више. Тек 2013. године сам се коначно посветио писању овог романа”, казао је Јовановић и додао да је на почетку то било јако блиско аутобиографији.

“Ипак ми је било тешко да на такав начин обрадим нешто што ми је јако блиско, а то је мој завичајни свијет, људи које сам познавао. Није ми било пријатно да завирујем у свој и њихов живот, било ми је тешко, а испоставило се и немогућим да наставим тим аутобиографским правцем. Дуго сам трагао за рјешењем и након двије, три године сам дошао до кључа за рукопис. Форма се у међувремену мијењала. У почетку је то заиста било експериментално, блиско ономе што се назива постмодернизмом”, истакао је он.

У роману има доста аутобиографских мрвица, нагласио је Јовановић, али се током процеса претворио у један текст фикције који се доста удаљио од његовог живота и биографије. Окосница романа је породична хроника трочлане породице Маковић, дјечак и његови родитељи, али и њихово непосредно окружење кроз које је испричана менталитетска прича. Јовановић је казао да је ријеч о роману једне нарави и хроника једног времена које сви доживљавају као црно и тешко.

“Међутим, оно што је црно не може се црним тоном говорити. Уз много хумора и других средстава којима сам покушао да ублажим све то и да направим једну дистанцу мислим да сам на добар начин обрадио тај период деведесетих година прошлог вијека”, казао је Јовановић. Фемић је рекао да крај 20. вијека има несумниово трауматичан и драгоцјени аспект по живот и карактер породице Маковић, посебно јунака Ивана који пуним плућима и властитим сензибилитетом осјећа те тектонске поремећаје, на шта је Јовановић казао да је приказан један породични микрокосмос.

“Типична радничка породица тог времена која живи у провинцији, изолована од магистралних, историјских и политичких токова, али се на њих одражава све што се дешава у граду, земљи и свијету у том тренутку. То су догађаји у историјском низу који се до данас није прекинуо и одражавају се овдје код нас на један крвав начин. Та земља је била парадгима једног подијељеног свијета у ком су били заступљени и источни и западни свијет. То је тај кока-кола социјализам, југословенска верзија социјализма уз утицај америчког капитала и политике. Једна илузија које завршила како је завршила, а роман се управо бави тим временом и свиме оним што је он донио”, нагласио је Јовановић. Посебна врлина ове књиге је то што је ослобођена доцирања, казао је Фемић и појаснио да није заснована на идеолошким претпоставкама.

“Њој је та призма свакодневног искуства и непосредног сусрета са епохом кроз живот породице у првом плану и то је изузетак у односу на доминантни дио наше савремене књижевне продукције која никако да се ослободи тезе коју раби из овог или оног пракитчног разлога. Код Јовановића је више случај о једном оксиморонски интонираном, ангажованом, без илузионизма. Код његових књижевних јунака нема идеализације, они нису конституисани као људи који живе у једној епохи неподношљиве среће, благостања и задовољства, али с друге стране нису ни очајници”, казао је Фемић.

Јовановић је нагласио да је посао писца да свједочи те да је кроз животе јунака испричао причу избјегавајући угао идеологије.

“Ја сам био свједок тих времена и историјских, крупних догађаја одражених на “мале животе и свијет малих људи”. Ја вјерујем у причу упркос тренду и томе што је прича разграђена и фрагментована и што се експериментом покушава направити нешто ново. Причу ништа не може замијенити, приповиједање ништа не може замијенити.” Фемић је додао да роман није редукован на једну паланачку хронику. “Књига нема ту врсту епско-патријархалне омеђености која би јој одузимала онај шарм универзалне приче која је могла да се ситуира у било који животни простор”, казао је он. Јовановић је нагласио да не вјерује у рециклирање старог и понављање истог. “Вјерујем у традицију, њу треба прихватити. Све оно што је у књижевности прије нас било то треба упознати, усвојити и надоградити. На први поглед овај роман подсјећа на реалистички роман 19. и дијела 20. вијека, али ипак није то. Мислим да сам поступку, форми и садржини направио један корак напријед.”, нагласио је он.

Фемић је појаснио и сам наслов романа.

“Наслов бисмо могли да контекстуализујемо у том врло симболички потентном визуелном принципу комбиновања различитих боја које потом индукују један важан симболички спрег у којем је отворена релација приповједач-читалац која своју аналогију проналази у шаховској игри. То кретање које Јовановић кроз имагинарни лавиринт у овом роману конституише одговара шаховском надмудривању супарника, али његов приповједач супарника види у читаоцу”, казао је Фемић, а Јовановић објаснио да наслов има вишеструко значење.

“Може се односити и на форму и садржину романа. Први начин је град у ком се одиграва радња романа, а то је Бијело Поље. Други начин је кретање између поља шаховске табле. Црна поља се могу схватити као трагични и негативни догађаји који окружују главног јунака и приповједача. Он се креће као ловац у шаху, укосо и по бијелим пољима. Он их заобилази, али не може да надмудри црна поља око себе”, казао је Јовановић.

Вук Лајовић

Извор: Вијести