Нема ли неке поезије у томе да се једна велика светска кланица окончала на рођендан Достојевског? Мада, на 11. новембар 1821. не треба гледати само као на дан када се родио Достојевски, већ као на једну историјску вододелницу: постоји ера пре Достојевског и ера Достојевског. Овај писац извршио је већи утицај на свет него толики моћници и тирани, ратови и револуције.

Сабато на једном месту каже: „Да је здрав разум превладао, не бисмо имали радиотелефонију, ни серуме, нити простор-време, ни Достојевског. Ни Америка не би била откривена.” Дакле, реч није само о једној личности и уметнику, него о феномену, сили –  чуду.

На почетку студија, запазивши неколико минута по упознавању с једном колегиницом портрет Достојевског на скринсејверу њеног телефона, упитао сам је: „Зашто на телефону имаш слике осредњих писаца?” Колегиница није у мом питању препознала шалу и покушај да се пробије лед иако сам питање изрекао с осмехом. И толико се увредила да ме је након тога избегавала, одбијајући и да ме поздрави у пролазу.

С временом ће наш неспоразум бити изглађен и постаћемо пријатељи. Али кад год се сетим њене реакције, помислим: То је човек! Јер њен став према мени након моје неспретне шале, то није била увређеност слепог поклоника коме су дирнули у идола. То је била реакција човека који је у мени видео некога ко говори сасвим другим језиком и с ким се не може никада споразумети. Реакција чисте душе на некога ко каже да је душа прецењена ствар или да душе и нема.

Укратко, ваља следити пример моје пријатељице и бити обазрив према људима који су равнодушни према Достојевском. Такви обично сматрају да је поезија дангуба, а живот тек време између рођења и смрти.

Слика и покрет од прворазредног су значаја у уметности писца Сеоба. То постаје очигледно било да се говори о пикторескности његовог песничког језика и чудним аритмијама његове реченице, од којих се читалац цео њише и поскакује, било о његовим лирским путописима и фотографијама с путовања, било о сликама које је начинио још у гимназији или о његовом каснијем интересовању за ликовну уметност (Књига о Микеланђелу, бројни текстови о сликарима). Најпосле, динамизам Црњанског се очитује и у његовој љубави према спорту, особито према фудбалу (био је регистровани играч панчевачког Баната и навијач ФК Југославије пре Другог светског рата, касније навијач Црвене звезде).

Природно је онда било што се код Црњанског развила наклоност према синтези покрета и слике, према филмској уметности, која је уз то била, такорећи, и његова вршњакиња. Уосталом, премда није безглаво јурио ка свему новом што би засјало на хоризонту његових дана, он је непогрешиво умео да разлучи новину која вреди и трајно ће сијати од оне која представља пролазну моду и, срчан какав је био, без оклевања би се запутио ка извору те светлости. А један од најсјајнијих таквих извора био је управо филм – музика светлости, како га је назвао француски редитељ Абел Ганс у једном интервјуу датом Црњанском.

Фокус овог краткометражног текста неће бити на односу Црњанског према филму нити на ономе што је он писао и говорио о тој младој уметности. Просто ћу навести неколико својих импресија о филмовима заснованим на делу Црњанског или у којима се он појављује као лик.

Најпре се ваља осврнути на филм Сеобе (1989) Александра Петровића. Осим што је то до данас најуспелији и објективно најважнији филм везан за дело Црњанског, он и из субјективних разлога заслужује да буде поменут на првом месту у овом прегледу. Наиме, посредством тог филма, приказаног на телевизији средином деведесетих, ја сам се први пут сусрео с Црњанским. Био је то трауматичан сусрет јер је један од најдубљих утисака на мене тада оставила сцена с краја филма, у којој се ноћу откопава и приказује леш тек покопане Дафине Исакович, коју игра маестрална Изабел Ипер. Након тога у мени су се при помисли на Црњанског дуго јављали језа и латентни отпор – чак и у гимназији, при првом читању Сеоба. Тек ће моје упознавање с његовом поезијом и Другом књигом сеоба изгладити несрећни неспоразум који нас је годинама раздвајао.

Црњански није имао високо мишљење о филмским адаптацијама књижевних дела, посебно о оним адаптацијама које теже дословном преводу књижевног текста на језик филма. Говорио је за таква остварења да су неретко „све пре него ли роман који смо ми читали и који је у свачијој глави оставио други низ слика”. Сеобе Александра Петровића не спадају у ту врсту филмова. Оне су, како је и сам редитељ објаснио једном приликом, нова творевина, којој роман служи само као повод, инспирација, мисао водиља. Зато тај филм нема само документарну, већ и високу уметничку вредност.

Исто се не би могло рећи, по мојој оцени, и за Роман о Лондону, дводелну ТВ драму снимљену исте године када је довршена и дуга и тегобна продукција Сеоба. Да не будем схваћен погрешно, ова адаптација је коректна; вероватно се у овом жанру и формату и није могло много више. Али невоља је баш у ограничењима формата, у камерној атмосфери ТВ драме, у том „испраном” осветљењу и звуку који стварају утисак извесне стерилности, неспојиве и с изворним романом и са сензибилитетом Црњанског уопште. Мада, рекло би се да оваквом утиску доприноси и то што су на адаптацији радили људи позоришта, Јован Ћирилов и Мира Траиловић (којој је ово, нажалост, био један од последњих редитељских ангажмана – преминула је у лето те године). Тако је услед позоришне режије игра иначе изврсних глумаца – Миодрага Кривокапића у улози Николаја Рјепнина и Вере Чукић у улози Нађе Рјепнин – на тренутке за степен театралнија него што би требало да буде игра на телевизији.

Већ помињана Књига о Микеланђелу, као хибрид романа и есеја или расправе о чувеном ренесансном уметнику, наизглед је непреводива у покретне слике. Па ипак, књига је с доста успеха адаптирана у ТВ филм Микеланђело (1982). Кључ тог успеха лежи колико у вештој телевизијској режији Станка Црнобрње, толико и у Љуби Тадићу, који тумачи лик самог Црњанског. Јер у харизми Љубе Тадића има нечег од енергије Црњанског, и то у толикој мери да на тренутке, и поред њихових веома различитих физиономија, гледалац стиче илузију о физичкој сличности глумца и писца.

Још једно телевизијско остварење у ком су представљени и дело и лик Милоша Црњанског јесте филм Рај (1993) Петра Зеца. Зечев сценарио заснован је на више прозних текстова Црњанског, превасходно на причи Рај и на Дневнику о Чарнојевићу. Може се рећи да представу коју имамо о младом Црњанском ниуколико не вређа глумачка креација Тихомира Станића (који као да се специјализовао да игра српске писце јер ће, у разнородним драмским пројектима, глумити и Андрића, Стерију и Сремца). Нарочито је симпатична уводна сцена, у којој Станићев жовијални Црњански, свирајући на клавиру, пева делове песме Мизера. И поред тога што је музички део понешто незграпан, а синхронизација и монтажа несавршени (Станић на један тренутак подигне обе руке с клавирских дирки, а клавир за то време „сам” одсвира две-три ноте), ова сцена добар је пример за то колико је поезија Црњанског музикална и захвална за углазбљавање.

Црњански је, у време настанка звучног филма, предвиђао да ће музика на филму добијати све више на значају, да неће бити пука пратња, већ равноправна слици. У свом занимању за филм које није знало за предрасуде и границе, пажњу је посвећивао и комерцијалним филмским оперетама, како је називао мјузикле. Пишући о мјузиклу Ернста Лубича – ког зове Љубић и карактерише га као меркантилан дух – Црњански вели: „… Љубавна парада више одушевљава љубитеље оперете, него љубитеље филма. Али то није, изгледа, много важно за предузеће ‘Парамунт’. Главно је имати успеха. А успех је ту! Велики, сјајан! Љубитељи оперете су многобројни.”[1] До данас се ствар није много променила, и даље је у филмској индустрији главно имати успеха. Ново је једино то да су парамунти постали још веће млатипаре, да су алавији, агресивнији и доминантнији него раније, па све мање простора остављају филмским ствараоцима који се не воде комерцијалним и финансијским успехом. И ми имамо своје мале парамунте и љубиће. Имамо и једног у ком је персонификовано и једно и друго. Он се, додуше, није определио за оперету, која ионако није популарна и наплатива као некада. Више је склон мелодрами, романтизованој историји и историји поп културе, а каткада – сасвим у сагласју с духом епохе – и алтернативној историји и псеудоисторији. У првој половини претходне деценије снимио је романтичну причу о зачетку фудбала код нас и путу наше фудбалске репрезентације на прво Светско првенство. Реч је, заправо, о два целовечерња филма, који су након рекордне гледаности у биоскопима имали и своје телевизијске верзије од по десетак епизода, уз још неколико епизода снимљених искључиво за мали екран, а чија радња представља мост између првог и другог дела филма/серије. У неколико сцена којих, мислим, нема у првом филму, већ се налазе у његовој проширеној, серијализованој ТВ верзији, појављује се лик Милоша Црњанског. Глуми га Милован Филиповић, широј публици познат из једне раније продукције истог овог парамунт-љубића, као пумпаџија који муштеријама нуди да им опере шајбу. Судећи по простору датом лику Црњанског и по избору глумца, делује као да је само било важно угурати још једну славну фигуру међуратног периода у причу, а потом је ангажован први слободан глумац да попуни улогу те фигуре.

Сценарио телевизијског филма Загреб–Београд преко Сарајева (1992) темељи се на занимљивој идеји: да су након окончања Великог рата Андрић и Црњански, који су се поткрај рата лечили и упознали у Загребу, путовали из тог града истим возом, у истом купеу, ка престоници новоформиране Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, осим полазишне идеје мало тога у сценарију је за похвалу. Текст обилује општим местима из биографије и дела двојице писаца. Њихови знаменити цитати и фразе умећу се у дијалоге на силу и у сасвим погрешном контексту. Тако ће, рецимо, младог морнара (глуми га Никола Којо), који је прилично дуго седео и разговарао с осталим протагонистима у купеу, и који је најзад утонуо у сан и у сну умро, Црњански (Драган Јовановић) препознати тек мртвог, необјашњиво успевши да продре погледом кроз војничку блузу којом су покојника покрили, и назвати га мој Сибе полудели. Као да сценариста, преузимајући ову синтагму из Ламента над Београдом, није био свестан да се она односи на Сибу Миличића, или, ако је тога и био свестан, као да није знао да је Сибе живео још четврт века након тренутка у ком, у овом филму, напречац умире у возу.

Ширину интересовања Црњанског за филм показује и његово писање о анимираном филму, за који он употребљава термин живи сонорни цртеж. Рећи ће: „Творцу оваквих филмова ништа не стаје на пут: ни глупост глумаца, ни фотогенија, ни проблем режије. Он је слободан. Машта може да ствара шта хоће, да деформише, да конструише, да исмејава…”[2] С тим на уму, ја ћу с читаоцем поделити видео-запис из документарно-анимираног серијала Радиовизија – нека тај дивни, кратки филмски омаж Црњанском буде хепиенд ове моје панораме.

---

[1] „Љубавна парада, велика филмска оперета”, у: Милош Црњански, Есеји и прикази, Књижевна заједница Новог Сада, Нови Сад, 1991, стр. 411.

[2] „Мике, највећа сензација тон-филма”, исто, стр. 408.

---

Насловна фотографија: Милош Црњански у Рокаразу, 1940.

Познавао сам Хасана, сина Хусеинова.

Кад сам једног дана ушао у хан Колобару, показали су ми га руком и рекли да га поздравим, да му кажем коју љубазну ријеч и одам поштовање како најљепше умијем јер он то воли, а затим да прођем и сједнем на сећију одакле, ако хоћу, могу кроз прозор да гледам свијет на чаршији како купује и продаје, а имам прилику и Хасана да гледам и послије да причам како сам и ја у Сарајеву, у хану Колобара, видио Хасана, сина Хусеинова.

Нисам умио да га поздравим онако како се од мене тражило, окренуо сам се ка некаквом човјеку за којег су ми рекли да је Хасан, повио се мало у струку, нешто рекао или ништа, и отишао на сећију. Нисам дао себи право да га са сећије гледам, када га нисам људски поздравио; ја који сам сада први пут чуо за тога Хасана, и први пут га видио, нисам ни знао због чега да га друкчије поздрављам него што обично поздрављам људе, и оно моје повијање у струку, и оно што сам томе човјеку рекао, било је по наговору мојих пријатеља, па је — због тога, и испало неуљудно: тако да од себе нисам ништа дао, а од срца баш нимало, а ни шта тражио од тога Хасана — ни толико да на мој поздрав одговори. Моји пријатељи су ми замјерили, а ја им одговорио да жалим — али да друкчији поздрав нисам ни дужан човјеку којег не познајем, а и не треба ми да се са њим упознајем; у хан сам дошао да чај попијем и да кроз прозор гледам чаршију. Рекли су ми да је то тачно, да нас је свију чај овамо довео — али да је, за моју срећу, у соби Хасан, син Хусеинов, и да треба да га се бар добро нагледам кад већ не могу и да га чујем.

Шта је то требало да чујем од тога Хасана ја нисам знао, а нисам ни питао моје пријатеље, и узео сам да мирно — гледајући кроз прозор чаршију, попијем чај.

Може бити да су моји пријатељи помислили да су ме узалуд довели у хан због Хасана, кад ме један такав човјек не занима него чаршија; видио сам да им је жао што сам такав, што нисам као они — који у хан долазе да би видјели, и ако их срећа послужи и чули Хасана, сина Хусеинова.

Попио сам чај, спустио празну чашу на табљу, и сад одједном, стао да гледам по ханској соби. На сећијама, покривеним овчијим ли срнећим кожама, сједјело је и ћутало неколико трговаца, рекло би се из других мјеста, који су у хану и ноћили, сад чај пили. Прешао сам преко њих немарно очима, и ишао до краја сећије, готово до врата — до Хасана. Питао сам се у себи зашто су дали да тај Хасан син Хусеинов, сједи до врата кад су ми рекли да је он један паметан човјек, најпаметнији у цијелој чаршији. Нису ме тиме узбудили, а ни увјерили да је онај човјек што сједи до врата најпаметнији у чаршији — и нисам га гледао због његове памети, него због тога што су га и моји пријатељи гледали, а један рекао још и то: да је Хасану, сину Хусеинову, мило кад га људи гледају.

Нисам могао даље, упитао сам зашто бечимо у онога човјека. Одговорили су ми да ја не морам да га гледам, да је Хасан, кад се гледа, као и сваки други човјек, али није кад се слуша…

— А шта бих чуо, кад бих га слушао? — упитао сам.

Тим питањем изненадио сам моје пријатеље. Један ми се примакао уз ухо, па ће, као да сам какво дијете, полако и разговијетно:

— Чуј… Овога Хасана позвао је један човјек на вечеру; њега и још пуно својих пријатеља. И хтио добро да их угости; био је богат тај домаћин. Женама је рекао нек није јела које се на софру неће изнијети. И жене стале да кухају јела, све једно боље од другога. Слана јела, слатка, и напитке. Толико тепсија, толико чинија, бог зна колико. А Хасан, син Хусеинов, док се вечера припремала, причао приче… Причао им је толико чудне приче, и толико лијепим гласом да су сви људи умукнули. Нису дисали. Нису више знали ни гдје су. Били су тамо гдје их је одвео Хасан својом причом… Били су у сасвим другом времену, у давном времену; ово своје су заборавили, и себе су заборавили. Нису један другога видјели, нису ни Хасана видјели, до само му глас чули — а и тај глас као да је долазио из неког човјека који је живио некад давно и све видио и знао — знао шта су људи радили прије двјеста и колико год хоћеш уназад година, и какви су били ти стари људи. И ево шта се десило оне ноћи код онога домаћина кад су жене спремале вечеру а Хасан дотле причао приче: хтјеле су и оне, бар нешто, да чују од онога што Хасан прича — унијеле би суд са јелом у собу и стале, и како би ту стале тако би и остале слушајући причу. Једна тако, друга тако, и трећа тако. И више ни оне нису биле ту, него тамо гдје их је, својом причом, одвео Хасан. Вратио их је у зору пијетао, кад је запјевао. Сјетиле су се тада својих јела које су синоћ припремале за вечеру, али је било све касно — јер оно што је остало на огњиштима, изгорјело је; могле су, јаднице, само да кукају. Зато Хасана неће да слушају они који каква посла имају, пропадне им посао слушајући га. Неки, овдје у хану, не заспу ноћу — и сјутрадан не живе у овом времену него у неком давно прошлом, и не личе на себе, не познају људе које су познавали него неке који су давно живјели, и цио дан са њима живе. Изгледају као да су пијани, или будале, или хоће да су много паметни. Неки су били тужни, ако је прича била тужна — и било им жао што су се родили кад је свијет такав…

Не умијем ти о њему причати, о Хасану, сину Хусеинову, него дођи увече у хан кад он прича, да чујеш.

Пошто ми је све то рекао у ухо, полако и разговијетно као каквом дјетету, мој пријатељ се одбио од мене; није чекао да му на то ишта одговорим, или да га питам, а имао сам и да му одговорим и да га питам. Попили смо још по један чај, ћутали који тренутак, а затим сам ја почео:

— Прича ли истините приче или измишљене онај Хасан?

Мој пријатељ ми се окренуо, гледао ме преко празне чаше у руци, вели ми:

— То се не зна; то се никад не може знати — кад би неко Хасана то упитао, увриједио би га и он би, истога часа, прекинуо причу. А то би била велика штета и људи би се на онога што пита наљутили, платили би му чај и показали врата, нек иде. Кад сте ме питали, а срећом нисте њега — и немојте да вам се то омакне с језика, ја ћу вам одговорити: оно што би, у његовој причи, могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо… ни онамо… него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колијевци. Кад хоће да се насмијете, ви се насмијете; кад хоће да вас препадне, ви се препаднете, а кад узме да прича мудру причу, вама се учини да око себе видите све некакве старце с бијелим брадама до појаса, међу којима сте само ви без памети.

Осликао ми га је тако као да се ради не о Хасану причалици, него о Хасану чаробњаку. Гледао сам га тамо на крају сећије, готово до врата, усамљеног; учинило ми се да тај човјек ништа у животу није постигао, а ни желио да што постигне, до да тако сједи по хановима и да, ако неко хоће да га слуша, прича своје приче. Био је средњих година, лијепа, мрка, издужена лица над које се надносила мала, од бијела предива исплетена капа са кићанком од свих могућих боја пресјеченом до саме капе, тако да је личила на још добро неразвијен шарени цвијет. Црне, крупне очи биле су му пуне влаге, надстрешене дугим трепавицама и густим вјеђама — и она му влага, кад затрепће очима, одсијевала неким чудним, болним сјајем. У огртачу са јаком од жуте лисичје коже сједио је као кад звјерка чучи у каквом јесењем грмену пуном крупна, чађава лишћа, пред опадање. Ни на кога из чаршије није личио: ни на трговца, ни на занатлију, ни на хоџу, него био један од оних доконих људи који се, свуда у свијету, по овако великим хановима, повијају, сједе до врата да не сметају, ћуте, погледају понеког или никог и ништа не гледају јер су довољни сами себи. Куће обично немају, а и ако имају замијенили су је за хан гдје им је зими угодно јер је топло, а љети је хладовина. Усамљеници су, и срећни су што са свога мјеста, тамо негдје код врата, могу да гледају људе, и слушају шта зборе. Нису сиротиња, не ишту — не гледају у туђ чај; кад би пара имали колико их немају, они би свима у хану платили чај — него су тако некакав саставни дио хана, ни његова срећа ни несрећа.

Такве су ми мисли, о тим људима, пролазиле кроз главу док сам гледао Хасана, сина Хусеинова. Дознао сам да му је отац Хусеин био учен и угледан човјек; презивао се Аковалија — по Акову на Лиму из којег му је, уз некакве немире, дошао дјед. Довео је са собом браћу, и више неким забрањеним пословима него поштеним радом браћа и њихови синови заимали — сви, сем Хусеина, оца Хасанова; он се дао на књигу, на посао који пару не доноси, и са женом и двојицом Хасана, од којих му један био син а други посинак, живио сиромашно. Двојица Хасана — старији доводак и посинак а млађи син, слагали су се као два рођена брата, али ништа нису радили, ни пару имали. Онај што је био рођени син Хусеинов — којег су, да га разликују од оног другог Хасана, звали Хасан, син Хусеинов, ишао је са оцем по махалама и наслушао се његових мудрих прича из књига и оних које је сам измишљао. Тада се Хасан, син Хусеинов, и сам научио да измишља приче, да истините — из књига Хусеинових, претвара у лажне а лажне у истините и ствара некакве треће, своје приче…

По смрти Хусеиновој Хасан се прочуо са својим причама, бољим од очевих, љепшим гласом и љепше испричаним — и вјештином да се прилагоди тренутку, мјесту, и расположењу слушалаца — тако да се није могло догодити да веселим људима прича тужне приче или невеселим веселе.

Пошто се напричао по махалама, гдје су га и хранили зато што их забавља, Хасан се, полако, спустио на чаршију — тамо гдје су ханови, и у њима се, најприје у мањим, задржао једно вријеме, а затим ушао и у највећи — у хан Колобару. Ту су били друкчији путници од оних по малим хановима, и бољи ханџија — неки Ариф Табак, који му је за стално дао оно мјесто на крају сећије до врата, и хранио га. Заузимао је то мјесто до врата рано изјутра — кад соба стане да се пуни свијета, и напуштао га касно у ноћ, кад се соба испразни.

Први пут сам чуо његову причу кад сам, једне вечери, не знајући куд ћу, отишао у хан. Сједио је на оном свом сталном мјесту, на сећији до врата. Изнад главе му је, објешен о клин, горио фењер; освјетљавао му је ону чудну капу од бијела предива са кићанком на врху налик на шарен цвијет, лице му је било у сјенци — оно његово мрко, издужено лице, и мени се учинило ситно, као у дјетета. Прибијени уз њега — толико да је једва дисао, слушали су га људи; неки су сједили скрштених ногу, неки на кољенима, неки чучали. И сам сам чучао, јер нисам имао гдје сјести, и слушао га; могао сам да ухватим тек понешто из његове приче — онолико колико је било довољно да ме примами, али не и цијелу да чујем. Окретао сам се људима око себе да ми кажу шта је рекао, али одговор нисам добијао — јер нису имали кад да се са мном забављају; изгледало је као да Хасан тамо нешто дијели, па би остали без дијела.

Послије сам долазио раније и заузимао боље мјесто, али никад оно најбоље — јер било је хитријих од мене, и увијек ми је остајало да чучим или да сједим на кољенима. Могао сам, са тог бољег мјеста, да добро чујем Хасана и да га добро видим: био је ту — близу, и у исто вријеме далеко, и из те даљине, пред наше очи, изводио некакав непостојећи свијет са свим што људи могу да имају, да стекну, да изгубе, да страдају или добијају у биткама, да се жене, да ходе по свијету, да умиру — и да се не зна шта је у томе свему било истина а шта Хасан измислио.

Причао је без реда шта му на ум падне или шта му је лакше да измисли; кад измишља био је спорији, застајкивао је, ћутао све дотле док чај не попије, а кад му не иде ни уз чај, узимао је готову причу, да не чекамо. Те готове приче биле су о старом Сарајеву — онаквом какво је некад давно било, и какви су у њему били људи, сокаци и куће; биле су куће окренуте друкчије: прозори су им гледали на вртове и башче а стражња страна низ сокак, и све што се из њих пролијевало, отицало је низ сокак. Дјеци се говорило да пазе кад неко доље сокаком пролази, да га не поквасе… а кад се то ипак деси — човјеку се изнесе ибрик са водом да се опере, а дијете се избије.

Волио је да мијења слике старог Сарајева, волио је да га руши и изнова гради. Палио га је ватром. Плавио водом. Харао болестима. Пљачкао хајдуцима. Зажмурио би кад би га, уз неки пожар, завио у дим да се у њему ништа није видјело — ни човјек човјека, ни кућа кућу, до пламен и дим. Послије би га, готово цијелог, изнова начинио и увијек љепшим. Није дао да то ново Сарајево дуго траје, и ако ништа друго а он би га искаљао блатом толико да је у њега било гадно погледати — а затим га очистио, окречио и покрио зеленилом воћњака. Али ни тој новој слици старог Сарајева није дао мира — и, из ведра неба шинуо би громом у неку од минара и преломио је; није говорио да је то због криве клетве трговаца на чаршији, него да гром бије у високо. Кажњавао је кривце затвором, трговцима који су криво мјерили пробијао ексером уши и прикивао их за дирек насред чаршије да их свак види. Теже кривце давио је ноћу у градској тврђави; за свако задављено грло испаљивао је по један топ: нек се зна да се на тврђави дави и да за сваким, једне ноћи, може да пукне топ. Треће је слао у Азију, у прогонство – у Караказан, одакле се нису враћали. Није жалио за њима, а ни веселио се њиховој несрећи, до полако, као да је ту био и све то видио, испредао приче о људским судбинама, непознатим и непредвидљивим, сваком човјеку још прије рођења на челу исписаним, али узалуд то писмо на челу носи кад не може и да га прочита. Испадало је да је за човјека највећа неправда што цио вијек носи једно писмо, а није му дато да зна шта ту пише; с те стране он, је робнекаквом писару који му је исписао судбину и писмо запечатио. Неће моћи да по својој вољи управља својим радњама; оне су му одређене оним писмом. Зато Хасан, син Хусеинов, није кривце кривио, а ни дивио се добрим људским дјелима, јер ни добро ни зло није од њих зависило него од онога што им је на челу записано. А не може се ни прочитати, ни дописати, ни — ако не ваља, избрисати. Ни на то се Хасан није љутио; причао је мирно и равно, и — не из његових ријечи него из његове мирноће испадало је да је најбоље тако како је човјеку унапријед одређено. А оно што је ипак добро да човјек покуша да уради, јесте да се на вријеме ожени, да има свој дућан и да живи као остали људи у чаршији. Нека гледа како Миљацка тече, како у прољеће листа дрвеће, и како у јесен опада лист; све друго ће му бити сувишно и глава ће га од тога бољети.

Понекад бих у себи рекао да нећу ићи у хан да слушам Хасана, али и онда кад нисам одлазио, чинило ми се да га чујем као да сам у хану. Стао сам најзад да се питам: шта је то што ме привезало за Хасана, требају ли ми његове приче и шта имам од њих, ако ишта имам? Знао сам да би ми он одговорио да немам ништа друго, до да их и сам некоме испричам, да је на овоме свијету најважније да имамо један другом нешто да испричамо. Кад бисмо мртви могли да се кајемо што живи нисмо учинили, то би било што нисмо причали… Хасан би ми рекао да одем на гробље и видим колико се тамо ћути…! Зато нек се не губи вријеме док је човјек овамо… Није важно је ли оно што се прича истина — да поучи, или измишљено — да забави, него да се причајући и слушајући два пута живи.

Може бити да би ми тако нешто одговорио Хасан, да ме чуо кад сам се питао шта имам од тога што идем у хан и слушам Хасана.

Дошла је касна каљава јесен са кишама и ја сам, уз те кише, отишао из Сарајева; не знам колико је са мном отишло Хасанових прича — тек он јесте; остала је у мени његова слика како, са оном кићанком на капи налик на нерасцвјетан цвијет, сједи на оном посљедњем мјесту на сећији до врата, да не смета. Нисам могао да замислим то мјесто без њега, његову главу без цвијета на капи и фењера горе над њим, објешена о клин. Људи ће улазити у хан, пролазиће покрај њега и сједати на сећије, а он ће — на оном мјесту до врата гдје не смета, гледати преда се и ни на чији чај неће дићи очи да каже да би и он попио чај. Неће личити на трговца, ни на занатлију — него на човјека из некаквог давног времена и далеког краја који се, неким чудом, обрео ту у хану.

Три године, проведене изван Сарајева, са другим људима и у друкчијим приликама, биле су довољно дуго вријеме да на много штошта заборавим, па и на Хасана, сина Хусеинова; њега сам се још најдуже сјећао, не по причама него по судбини његовој да вјечито сједи на једном те истом мјесту — оном на крају сећије, до врата. Али — вријеме је пролазило, и Хасан из мене одлазио — и најзад био само један човјек од многих којих сам се сјећао или, због заборава, једва и могао да их се сјетим. Знам да сам покушавао да неке његове приче препричам мојим пријатељима да их задивим, али — нити сам умио нити моје пријатеље задивио, и мануо се посла који није за мене. Видио сам тада да треба сјести на некакво посљедње мјесто, до некаквих врата, као што је он сједио, и одатле причати приче; да треба бити под оном капом са кићанком и оним фењером изнад главе — да треба бити некакав Хасан, син Хусеинов. Била је та моја невјештина да препричам његове приче још један разлог да га заборавим; готово да сам њега, а не себе, кривио што не умијем да причам.

Нису брзо, али ипак су прошле три године, и ја сам опет пред очима имао хан Колобару и чаршију — и Сарајево. Било је све то као и прије, али ја сам био друкчији: није ме више мамила свјетина на чаршији, нисам улазио у хан Колобару, нисам, сем понекад, шетао уз Миљацку и низ Миљацку испод дрвећа; излазио сам на брегове испод Требевића и на гробље на Алифаковцу. Најчешће сам, пред вече, сједио у самом гробљу, ослоњен леђима уз нишан — јер ту је, међу нишанима, трава била најгушћа и тишина најдубља… Нисам се осјећао да сједим у гробљу — што, може бити, не ваља пред вече, јер оно као да и није било то што јесте: једно гробље, него једноставно продужетак сусједне махале у коју се и само продужавало — и разлика је била у томе што је насеље живих било бучно а насеље мртвих тихо, уморно тихо… У њега се није могло дозвати, нити ишта из њега чути, до гуштер у трави… Мртви увече као да су падали у још дубљи сан, од онога којим спавају… Горе над њима остајали су њихови каменови, и они, рекло би се, сањиви… Навели су се на све четири стране, а неки и по земљи пали — већ према томе колико се који, од дуга стајања, уморио…

Читао сам натписе на њима: имена и године кад су умрли — и молитве богу да им на крилима анђела прими душу, да их припусти у рајске башче гдје кроз цвијеће протичу вјечно хладне воде и на дрвећу пјевају, гласом умилним, рајске птице. На једном камену — изненадивши се, прочитао сам познато име: Хасан, син Хусеинов. Дуго сам стајао код тог камена. Код тог имена.

Оно мјесто у хану на крају сећије, до врата, гдје неће сметати, остало је иза Хасана празно; он је и овдје добио мјесто на крају… — на самом крају гробља, до грања, „гдје неће сметати…”

Камен Хасанов био је мали, и на њему мали натпис: неколико ријечи из молитве, а затим да је Хасан, син Хусеинов, за живота увесељавао људе својим веселим причама а мудрим их поучавао и нека му је за то мир души.

Његове приче сад је крио његов камен…, био му је на крају гробља, до грања; и мртав — Хасан, син Хусеинов био је на крају…

Извор: Ћамил Сијарић, Приповијетке II, Веселин Маслеша, Сарајево, 1991.

УТРНУЛОСТ

Пробуђен усред ноћи,
Рука којом сам грлио
Празнину покрај себе
Била је толико утрнула
Да је нисам могао померити
Ни колико да је туђа,
Те сам је морао другом руком
Као онесвешћено маче из воде
Подићи и спустити уз свој бок.
Чим је крв поново прострујала њоме,
Том сам се руком махинално
Опипао по грудима –
Као да сам сем руке сав утрнуо
Па њом проверавам да ли сам
И даље ту где мислим да јесам.

ДЛАН

На длану цар држи Земљин шар
И просјак све своје имање.
На длану цара над царевима
Смртно је рањена Смрт.

Длан пева оде тукући се
Са својим близанцем.
Длан придржава срце
Надошло од химне.

Длан је суд
Што поприма
Твој облик,
Моје мало воде.

НОКТИ

Прозорчићи у мрак меса.

Новорођенче ноктима
У свој длан утискује
Кôд сопствене судбине.

На рукама крвавим до лаката
Нокти блистају попут ордења.

Извесна су лица налик нокту:
Тврда и безизражајна.

Постоје књиге величине нокта.
Неко у нокту малог прста
Има читаву библиотеку.

Нокат је да се гризе до живца.
Да се њим куцне у шприц
Од ког живац орожнати.
Да се скине краста с колена.
Да се огребе милион на срећки.
Да од жалости за братом
Сестра ископа себи очи.

Насловна слика: Анатомски цртеж Леонарда да Винчија

Прича се да је један Луковац из Бихора пошао за старовлашким кнезом Јованом Рашковићем еда би се на страни ћесара тукао против султана, те се, све за Рашковићем идући, пребацио у години Велике сеобе у Срем, откуда назад преко Саве никад више није прешао.

Прича се и да је неки Луковац, присилно мобилисан у војску пећког Нуман-паше, приликом боја на Суводолу код Сјенице пребегао Карађорђевим устаницима, па се као један од њих доцније, по пропасти устанка, такође једном засвагда преко Саве повукао.

Момчило Луковац је проживео свој кратки живот пре непун век, али безмало сва сведочанства о њему су магловита и двосмислена као да је и сам живео у легендарним давнинама. Већина тврди да се родио 1917, иако је на споменику над породичном гробницом (у којој нема његових земних остатака) уклесана 1919. као година његовог рођења; у једном документу чак стоји да се родио 1923. године.

Гледао се с неком Гором из суседног села; тој се, кажу, у току једног дана трипут смркавало, а двапут свањавало и зато ју је оставио; кажу и да је неколико месеци потом она родила мртво дете, док други веле да су њена и Момчилова мајка живо новорођенче однеле некуд и вратиле се без њега, каљавих сукања. У међувремену, Момчило је заволео Славицу; слао јој цедуље по псу Пурову; оженио се њом.

Момчило се наводно још пре рата прикључио партији и читао шапирографисане одломке из комунистичке литературе које, на молбу свог мирољубивог оца, није уносио у кућу, већ их је крио у качари, иза рога. По другима, пришао је комунистима тек у току рата. Било како било, изгледа да је у партизане отишао након пада Италије, у јесен 1943. године. Славица је у том тренутку носила њихово прво дете, али ће изгубити трудноћу услед тифуса. Можда је на тај губитак утицало и то што је о Момчилу више пута стизао глас да је погинуо, па, само што би за њим обукли црнину, однекуд би се дознало да је жив.

Након ослобођења Момчило се није враћао кући. Славица га је чекала код његових родитеља још пуне две године, а онда је по њу дошао њен отац да је врати у род. На одласку од Луковаца осврнула се и довикнула: „Почиње вјетар, затворите онај прозор да се не разбије.”

Момчилов отац ће каткад свечери управо у том прозору палити свећу и тихо, кроз сузе, помињати синовљево име.

Годинама после старчеве смрти, скоро пола века након рата, откриће се да му је син заробљен крајем 1943. у борбама око Пљеваља и депортован преко Саве, у логор на Сајмишту, где је погинуо на Васкрс идуће године од савезничке бомбе.

И тако сад из подножја Победника гледам преко, на Сајмиште, и мислим на ујака Момчила; и гледам новобеоградске солитере, иза којих сам, у Студентском граду, донедавно становао; и покушавам погледом да обухватим целу равницу преко, која је и оне давне Луковце прогутала; и гледам како и сунце, крволиптећи, нестаје на рубу те незасите равнице. А све то гледам, и гледајући сећам се, само да не бих мислио о томе како ћу ујутру и сам преко Саве прећи на путу ка Сурчину, одакле ћу се винути преко океана.

Прича је освојила другу награду „Милован Видаковић” 2020. и изворно је објављена у Српским недељним новинама, Будимпешта, година XIII, бр. 2, 14. јануар 2021, стр. 9.

Драги Уредниче, — Ваше питање само се собом упућује међу писце који су одређено драматичари, романсијери, приповедачи, песници. Проширили сте број учесника прозаистима. Можда се уосталом може са нешто интереса прочитати и неки поиздаљи податак о томе како трепере природе и темпераменти у разним људима.

У једно време ми је, детету од дванаестак година, остало било да читаве дане и део ноћи, зурим кроз прозор на Дунав. Једини прозор моје собе гледао је у врло уску и кратку уличицу која се затим низбрдно ширила и, тако да кажем, сливала право у реку, а река у оно давно време још није била каменитим насипом потиснута. Дунав се видео и чуо одлично. Моћан, широк, никада није био миран. Ни трага од источних ветрова, свеједно, ваља таласе у два реда, једне над другима. Доњи ред, густа тамна вода, горњи ред, сама енергија. Вијуге хватају једна у другу правилно, увек достижно, нови и нови замаси рађају се у маси воденој, вајано чврстој. Ритам, темпо, стил од природе компоновани и гарантовани. Певање и уздаси таласа као на концерту изразити. Чувени музичар Дебиси морао је умати славан водени слух, и имао је шта чути. Прође ли брод, или неко веслом засече обле масе воде, зглобови зашкрипе, тон скочи на терцу, и талас наставља као од мајке рођен, а два нису сасвим једнака. Кохезија сва од живаца, јер кохезија гарантује егзистенцију. Кохезија је облик, и лепота и снага, уметност. Сетим се те партитуре Дунава кад читам сасвим модерне текстове свежих писаца: у детаљима ред и поезија, али кохезија занемарена и то је онда разур ритма, тона, па и смисла: то је хладан текст. У кохезији је успонска снага, ударна снага. Уметност не успављује, она шиба. Уметност, свеједно која, а чак и наука, ако као данас узнапредује чаробно, архитворачки, ако дакле у научнику ради машта – и уметност и наука морају бректати од снаге, усисивати посматраче, устрелити човека, као љубав, право у срце, или у крила, или у корене крила, чега има у свакоме човеку.

Укратко: мене лично – а то сте питали – мене пре свега људскога потреса, зове, савлађује Природа. Чувени сликар Пикасо каже: „Друго је природа, друго је уметност”. Тачно: многоструко су друго и друго. Рецимо: природа, васиона, то су закони; уметност, то су стилови. Закон мења суштину живота, стил мења начин живота. Са стародревна своја четири елемента природа изводи изворна савршенства класична и романтична. Најсјајнија наука, данас то су природне науке које су, данас, врста савремене уметности. Велик део је ту човеков, али већи природин. Човек остаје мање или више онај Мађионичарев шегрт који уварда једно, друго, десето, ослободи тајну, а она, тајна, зафункционише као помамна. Види човек тада да није предвидео да не уме да задржи или и рашчини, да врати у природне услове и мере и науку и вештину у дејствима. Осећате ли меру ужаса у свету од ослобођених тајни? Јер, човечно је да човек употреби једнога дана бомбу било као мађионичар било као шегрт… Укратко, вуче ме, придобија ме уметност, стара и нова, ако њу вуку светска и васионска питања, ако тражи кључеве за нову цивилизацију међу људима али у релацијама светским. Ето нâс на дотрајалости хришћанске цивилизације! Хирошима је лампа на раскршћу. На крајњи Исток смо послали најмодернију посланицу хришћанске цивилизације са Запада. Свеједно што кључеве нове цивилизације ко зна кад ће, и у коликом броју, човек наћи. Свеједно што Марло тек у поноситој жељи чека да уметност „стави свет под питање”. Свеједно, част је науци и уметности што траже да постављају васионска питања, што природи отимају тајну по тајну. Укратко: вуче ме уметност, радост су ми уметници који ће постављати питања о множини светова у васиони, о путовању кроз васиону; питања о цивилизацијама; питање простирања и трајања живота и трајања трагова; питања количине материје; питања моћи говора људскога. И на крају, мени лично драго питање: о чулу, о појави, о суштини сећања.

Сећање? Има еонски дуго и можда неким начином и вечно трајање и преношење; има живу прецизност живота и живих токова: али се, ето, не да фотографисати у веку фотографских чуда! … Стојим пред ходничким прозором брзога воза, ноћу, и играм се васионског пролетања светова, и нагађам шта се збива по усамљеним тачкицама људских насеља. И одједаред, кроз клапарање точкова чујем јасно дечју грају, и видим јасно и познајем одлично сву децу, себе и своје некадашње другове кад смо скакали и грајали око проблема: где ли то треба бацити прашинку па да је нема. Јури воз и ја, дете, споља га сустижем, док сам се овде изнутра сва укочила од непомичног стајања. Откуда то сећање ту, тад? Најзад, то је комадић мога живота и првога батргања по проблемима. Али откуда у мени, сећање на онога мога, или нашега, претка чудног птичјег лика а са јасно нашим породичним ознакама, кога се у пола белога дана сетим увек под истим младим ораховим дрветом? Чије је то лично сећање, и којим путевима ћелијичнога преношења је ушло у мене? … Питао ме је једном један психијатер да ли могу да дозовем сећање. Не, не могу да уђем у метафизички свет: али ако изрони тешко или ужасно сећање, могу за трен трена да се афективнога безмало афективно сетим. Скоро се бојим сећања на две руке: отац је свога сина, сасвим младога дечка и болесно дете, дохватио да га бије, а дечко се једном руком, скоро бих рекла ужасавао. Са те две руке у сећању Самјуел Бекет би начинио драму: а ја после тога сећања добијем само драмску главобољу, јер ни данас не могу да замислим да родитељ удара, мучи и срамоти своје дете, заправо ма чије дете. На тој тачки имам осетљивост Ивана Карамазова.

Сећања су у мени подигла читаву теорију. Давно сам у једном напису забележила: да је вероватно „сав континуитет, физички и метафизички, у основи сећањима саздаван и одржаван”. Као космички зраци, сећања долазе, губе се, изроњавају као слабости, као бајке; човек их има, и нема ништа, а ипак су сећања стварна ствар у некој људској или васионској стварности. Некада ми се чини да је мисао о бесмртности душе дошла од тајанствености сећањâ. Кажемо: сећања се предају. Како се предају? Егзистенцијски? Један наш ваљаст песник има збирку песама Стуб сећања. Добра је ту и суштина и име. Годинама човек спрема што ће да се збуде, и да буде; и буде доиста: залети се часом у радост или у јаук, или се тихо засмеје затворених уста, и прошло је, прошлост је. И све тако сећања се слажу, стуб расте негде на граници неколико стварности, а ми, као онај, не знам да ли свети или преподобни Симеон Столпник, стојимо или чучимо на врху једног свога капитела, до смрти. А колико, и каква сећања Столпникова, остају негде и некако као грађа за митове, а митови као грађа за историје и цивилизације. Нити има легенде без жива човека, нити историје без митских података, нити икакве цивилизације без сећања. Било је о недавним празницима доста слика, репродукција уметничких приказа о васкрсу из мртвих једнога Јеврејина. Древни Јевреји су ишли у ропство вавилонско, па египатско; па су се разбили по свету и снове сневали и сећања низали, и, по пророчанствима о пропасти, доспели у треће ропство и у уништење ту недавно, на наше очи. Па су васкрсли из мртвих као држава и нација, на старом месту, са древним језиком и традицијским подацима сећања. Историја била мит, па мит постао историја. Тајанствено се згушњавају у атомима језгра од материје и од сећања, две стварности. Богови су сећања људи; уметници су сећања богова. А за нас, овде и овакве, све је то општење људства са васионским стварностима… Укратко, мене вуку и привлаче, и радост су ми, уметници који „свет стављају под питање”.

Ђакомо Леопарди, да, и наравно. Знам његову чувену песму, врсту химне животу, о жукви, корову, цвету који живи где се живети не може, на изгорелој вулканској лави, али живи и цвета. Знам, наравно, и ону другу његову песму о пастиру који тумара ноћу негде у Азији и пита питања надалеко. „Реци ми, месече, чему ће пастиру живот?” и брзо, да васиона можда не би послала одговор, додаје оно славно и генијално „састављање” сићушног човека и васионе једним простим, поштеним, логичним питањем: „Реци ми, месече, чему ће ово моје краткотрајно лутање, илʼ бесмртно твоје кружење? …” Недавно, у једној антологији латинских песника, нашла сам, у ситном фрагменту, колико је свега остало од поеме песника Калвуса, ученог, „катулски” даровитог, како су га савременици ценили, нашла сам да је Калвус, под крај задњих година старога временског рачунања, баратнуо по васиони на начин Леопардија, у фрагменту: „Сунце чак науми да задржи своје бескрајно кружење” … Волела бих песника који би, на тај стих, смислио Калвусову поему.

А у светској једној антологији прочитала сам, у преводу енглеском, песму савременог грчког песника о мртвом партизану, борцу у последњем светском рату. Песма ми се учинила доста конвенционална док ме није шинуо стих: „А на челу мала црвенкаста мрља где се сва сећања претворила у лед” … Укратко сам вам казала коју уметност волим до заноса.

Одговор Исидоре Секулић на анкету „Која је личност или уметничко дело на Вас пресудно утицало и – зашто?“, коју јој је поводом њеног 80. рођендана, у фебруару 1957, упутио уредник НИН-а Драгослав Адамовић.

Текст преузет из књиге: Исидора Секулић, Огледи, Матица српска – Нови Сад, Српска књижевна задруга – Београд, 1959, стр. 476–480.