Пред читаоцима се налази друго, измијењено издање романа Између црних поља, побједничког рукописа на конкурсу Матице српске – Друштвa чланова у Црној Гори за необјављена прозна и пјесничка дјела у 2020. години. Промијењене структуре, броја поглавља и њихових назива, као и знатно скраћене дужине романа, позиционира Јовановића у групу оних писаца за које објављивање не значи и крај писања и рада на дјелу. Тако сада роман броји десет дјелова од по пет поглавља, контролисанијег израза и чвршће структуре.

Топос у којем упознајемо трочлану породицу Маковић с краја осамдесетих година прошлог вијека јесте имагинарно Аково, али с довољно референци и трагова да се у њему може препознати санџачки Париз тј. Град белих рада. Већ у првом поглављу Аково и Париз бивају спојени, њихове улице, зграде и споменици пресликавају се једни преко других, те се чини да читамо почетак неког романа Људске комедије. И није тај утисак заснован искључиво на референцијалним поређењима него и на самој наратолошкој позицији приповједача који, у трећем лицу, слободно комуницира с нама од самог почетка, заобилазећи тако сва доминантна постмодернистичка начела и праксе приповиједања на које смо навикли у савременој књижевности. Захваљујући томе, али и бројним другим зналачки примијењеним приповједним техникама, које ће додатно бити назначене, пролазимо у једном даху кроз причу, не само о породици Маковић, већ и кроз причу о једном граду, држави (државама) и систему вриједности који се ломе и прекомпонирају видљиво и невидљиво, последњих деценија двадесетог вијека. Стиче се утисак да би жанровски овај роман могао бити окарактерисан као роман-хроника, мада због разбијене хронологије, топоса, али и наративне позиције – која се двоструко удаљава од написаног јер приповједач, осим што нам се обраћа, пише на основу Иванових биљежница – овај роман нема претензије на тако нешто. Напротив, деконструише се и сам појам хронике јер је у средишту coming of age прича о једном дјечаку и тоталитет реалности кроз који он настаје и расте.

Свеукупност једне реалности наглашена је и чињеницом да је радња смјештена у пограничним предјелима између Србије и Црне Горе, с изнимним културолошким, конфесионалним и језичким богатством, нијансама и бојама, чиме се осликава неједнозначност приказаног свијета. Тиме се постиже увјерљивост и животност, лакмус папири успјелог умјетничког дјела.

Хронолошко приказивање времена испресијецано је честим аналепсама и пролепсама, постављеним на неочекиваним мјестима у роману. На тај се начин претходно испричани и проживљени догађаји, као и они који ће услиједити, додатно усложњавају и освјетљавају, док се на концу не исцрта комплексна мрежа мотива, која се, полазећи од појединачног, издиже на ниво општег. Наративни и дијалошки елементи испреплитани су с лакоћом, и допуњују слику како спољашњег тако и унутрашњег свијета и свјетоназора ликова, да нам се до краја чини као да с тим истим ликовима, или боље речено људима, сједимо у истој просторији. И није то због тога да би постојала дистанца између њих и нас коју и тај свезнајући приповједач стално прескаче, него и да нам послуже као огледало једног времена и једног простора, а највише нас самих.

Језик овог дјела изузетног је богатства и карактерише га прегршт локализама, што је Јовановић употпунио рјечником на крају књиге. Вјештом смјеном екавских и ијекавских облика ријечи постиже се ефекат аутентичности, али и увјерљивости у карактеризацији ликова. Највећа језичка трансформација једног лика присутна је код Ивана Маковића, ког пратимо од првих ријечи и реченица које овај стармали изговара. Потом долазе потешкоће у говору, фонеме које сам себи исправља и сриче, до каснијих, компликованијих мисли и покушаја дефинисања збиље око себе, препознајући још као дијете да, ако жели да се уклопи у друштво, то може једино ако и говори као остали. На тај се начин Иванова дјечачка болна осјетљивост и ванредна перцепција других, њихових реакција и ријечи, показује као одбрамбени механизам којим жели да некако обухвати, мишљу и сјећањем, а потом и скупљањем ситница и безначајних предмета, своје искуство, да га мапира, али и контролише, у оној мјери у којој то дјетету у свијету пометености полази за руком.

Контрастивним сучељавањем мотива, радњи и ликова, између села и града, образованих и необразованих, патријархата и транзиције ка слободном, а најприје дивљем капитализму, православног и муслиманског суживота, ново-богатих и сиромашних, осликана је борба у бити између добра и зла, од које ликови остају сломљени и/или преживјели. Попут траве која никне на неочекиваним посним и каменим пустарама, ликови овог романа ижџикљавају и држе се за земљу грчевито, падајући и усправљајући се тачно између свих црних поља која их окружују. Међутим, нису само црна поља оно што је оквир ове приче већ и она бијела, испуњена неочекиваним и ненаметљивим хумором, који растерећује причу и контрастира свему великом, тешком и озбиљном и тиме га спушта на животно, појмљиво и виталистичко. Élan vital присутан је у свакој неизговореној ријечи, гесту и загрљају којима ликови патријархалног друштва комуницирају једни с другима и одржавају се у вихору спољашњости.

Сва комплексност приказаног свијета у романима-хроникама, као и онима који тај гранични жанр деконструишу, представља замку за писце у оној мјери у којој треба пронаћи равнотежу у приказивању политичког и друштвено-ангажованог слоја приче, а да се не склизне у памфлет и у тривијално бирање страна. У процјепу између црних поља политичко и друштвено-ангажовано ломи се и приказује у њиховом одјеку, детаљу, осјету и пренесеној ријечи; у збуњености ко је наш или ваш преломљеној у дјечјој свијести као загонетка једног свијета и система вриједности који се дезинтегрише негдје у позадини, независно од појединачног дјеловања, али с посљедицама и те како реалним и присутним. Ликови дјелују, воле, живе и боре се са сталним присуством иманентне катастрофе коју не могу да спријече нити да из ње изађу неокрњени. Овим поступком, поред свих горепоменутих, али и чињеницом да ми и даље живимо те исте приказане посљедице, ствара се напетост у перцепцији, што чини да се текст тешко може испустити из руку, упркос његовој дужини.

Наизглед анахроне поетике попут романа деветнаестог вијека, али и свијета двадесетог вијека који нам се ништа ближим не чини од оног из деветнаестог, Јовановић је ухватио тренутак и животе оних који су закачили нешто од старог и доста од новог; можда јасније, дјетињство прије и младост послије компјутера, симплистички подијељено, али комуникативно препознатљиво за генерације црногорске дјеце, која, чини се, као да су одрастала у једној те истој кући. Није важно да ли је то био југ или сјевер, исток или запад земље, оно што је заједнички именитељ је економски положај оних који су радили све, а нису могли да створе много; оних који су добрим покушали да се супротставе свеприсутном злу; приказани су животи наших родитеља и њихова бремена за која су сматрали да их вјешто скривају, а заправо су их невјешто пресипали дјеци којој ништа није промицало, ни скучени станови, ни рат из даљине, ни бомбардовање из близине, ријечју – дјеци која с три године говоре, мисле, виде и разумију као да имају педесет.

Јовановић је смјестио између црних поља животе и ликове за које желите да питате како су и шта раде много касније након што се затворе корице. Заборавиће се можда и фабула и сиже, детаљи и ријечи, али ти људи стариће пред вашим очима док се поља у позадини ненаметљиво мијењају по неким чудним законитостима, проклетим и божанским, и над којима ће титрати свјетла Париза, из даљине, као и у Балзаковим романима. Иако то можда не звучи много за оно што може бити евентуални остатак романа, ријетки су писци на савременој сцени који су успјели да отјелотворе људе ex nihilo.

Поговор за ново, измењено издање романа Између црних поља објављено у склопу едиције Десет романа Бијелог Поља (ИК Пегаз – ЈУ Ратковићеве вечери поезије, Бијело Поље, 2025)