Јануарски записи поводом песничке књиге Лидо Велимира Кнежевића (Народна библиотека „Стефан Првовенчани”, Краљево, 2024)

Композицијом Лида, своје четврте песничке књиге, Велимир се дискретно али дубоко клања тајни бројева и симетрије. Иако су песме на први поглед груписане у циклусе по шеми 5–7–7–7–8, заправо се сваки циклус састоји од седам мање-више самосталних песничких текстова. Јер песма „Значења речи” из првог циклуса подељена је у три нумерисана певања, која се могу узети као три засебне песме. На другој страни, песму „Рибе”, премда то није формално назначено, ваља посматрати не као осму песму последњег циклуса већ одвојено, изван свих циклуса, као епилог књиге.

И поред тога што већ првим стихом овог епилога: „Никаква енигма, шифрарник кошмарних метафора!” песник упозорава читаоца да не срља у сувише слободна тумачења предстојећих стихова, да у њима не тражи замршене загонетке и тајновите симболе, немогуће је не назрети и хришћанску конотацију песме тако амблематичног наслова, па самим тим и у књизи на коју је та песма, затварајући је, утиснута као печат. Хришћански подтекст књиге утолико је теже превидети уколико се узме у обзир да се сваки од пет циклуса завршава песмом о намеснику или прокуратору.

Наравно, намесник у овој књизи само је далеки духовни потомак Понтија Пилата. У ствари је реч о нашем садашњем и овдашњем намеснику. Живимо у непокорној, но у великој мери покореној и под империјалну управу стављеној провинцији. Већ дуго не владамо собом, како колективно тако и индивидуално: наша мисао и језик следе диктат мас-медија, наш дух потчињава се тиранији науке и технологије, нашим срцем господари неутољива глад за уживањем и материјалним добрима. Отуда се прва песма о намеснику „Извештај из провинције” закључује природном дилемом: „одузета слобода је ли била слобода уопште / или одувек мањак у коначном билансу.”

Намесник је оличење неслободе сваке врсте. Први циклус песама, чију основну тему чине, најуопштеније говорећи, језик и писање, закључује се песмом у којој прокуратор призоре наше провинцијалне стварности преводи у писани извештај, у тај бирократско-полицијски литерарни жанр, у језички затвор.

У другом циклусу пева се о сну и стрепњи, о неурозама и демонима – о душевном здрављу суоченом с искушењима савременог урбаног живота. Чини се да што се више бринемо за своје здравље, то бивамо болеснији. Архидемону хипохондрије робујемо готово сви у мањем или већем степену. То наше ропство такође је персонификовано у прокуратору. Он у финалној песми другог циклуса „О прокураторовом претераном здрављу” представља својеврсну синтезу класичне пилатовштине и модерног, опсесивно-компулзивног хипохондра-чистунца: ређа обућу по брзини и „сакупљач је отисака / сопствених руку, сапуном, кроз пену”. Међутим, одмах затим следе стихови: „Скоро да се човек над тиме сажали / као да је реч о умоболном кретену.” Овом напоменом песник у оно што је било на ивици карикатуре уноси извесну трагичну нијансу, усложњава и прокрвљује портрет свог (анти)јунака. Али чинећи то с мајсторским осећањем такта и мере, он ће нам у разрешењу песме ставити до знања да прокуратор ипак није некакав сажаљења достојан јуродиви, већ претерано здрави моћник и дипломата што „Пре него што реч изусти […] погледа лево и десно од тренутка говорења.”

Град као дом и тамница, као сурова и присна позорница Велимирове поезије, у средишњем, трећем циклусу књиге згушњава се у конкретне топониме попут Земунске пијаце, Сремске улице, Градског перивоја Контумац (Земунског парка). Циклус се затвара песмом „Намесник у подземном пролазу”. И ова насловна месна одредница може се (а и не мора) схватити као конкретан топоним, као подземни пролаз на Зеленом венцу. У сваком случају, то је градско уско грло у које лица навиру одозго „покретана снажним вуфером поподневног шпица”. У тој тескоби и гужви наизглед је немогуће мимоићи се, али намесник надолазећа лица успешно мимоилази „у серији ескиважа”. Из овако дате слике закључујемо да је намесник отелотворење још једне неслободе: нашег робовања страху од блискости и додира. Додуше, намесник, осим што попут многих од нас зазире од додира, гаји и један отровнији и дубљи презир према провинцији, људској беди и људима уопште. Тако је њега, пре уласка у подземни пролаз, на улици узрујао својим голим чиром невољник сличан Праведном Јову, изазвавши у њему два пара асоцијација: на месо и црвени цреп, и на стругање рана и платну картицу, а што говори о оку које не види јасно границу између човека и ствари, живог створа и робе. Најпосле, намесник се, оптерећен човекопрезиром и већ познатим неурозама хипохондра-чистунца, грози чак и погледâ масе у подземном пролазу, па ће „у мислима већ наг” прво на прање одложити своју одећу отежалу од „толиких погледа / што ће сву ноћ бдити кроз њено машинско ткање”.

Корење је један од лајтмотива четвртог циклуса. Песму „Зна Он, шуме, пустиње” на крају циклуса отвара стих: „Намесник зна да тло вежу жиле.” Сходно том знању, овај зналац предузима мере против поменутог жилавог везива. Током шетње он „Кораком сваким у земљу по један мали корен, / који је болест броја, забоде као ашовчић √”. Другим речима, намесник настоји да наше животодавно корење угуши и потисне корењем рачунским. Као резултат ових и сличних настојања, „Шуме су се звуком тајно увукле у банке” и „Чекају […] да нас коначно расточи кредитни калкулатор”. А о томе шта се у међувремену десило с тлом сведочи чињеница да „У градовима, ипак, доминирају пустиње”; дакле, ми, градски људи, живимо на песковитој, растреситој подлози. Тако слабо укорењени и начети црвоточином кредитне рачунице, нисмо ништа друго до – како то песник ефектно осликава – лутке које климају у редовима, док у исто време, као страшно предсказање онога што и нашу растућу пустињу очекује, „кроз песак својим шиљатим кљуном / негде пенетрирају челичне нафтне црпке”.

Напокон, у песми „Намесников сан” прокуратор напушта нашу провинцију. Он свој намеснички мандат види као пешак-годиницу чијим је жртвовањем стекао предност у центру – одакле је био послат к нама. Тиме се он пред читаоцем открива као амбициозни чиновник за ког је службовање у провинцији представљало само један степеник у каријери. Али песник га опет очовечује подсећајући нас на његове људске слабости и страхове: намесник ужаснут својом малом каријерном победом уснива сан типичан за страх од успеха, сан о висини и паду. При паду ће ноктима направити у ваздуху рез, кроз који ће уместо једног паралелног, бољег света видети „амбулантну светлост над бескрајним пољима палета / и у савршеним скретањима натоварене виљушкаре”. То је слика раја који за нас сањају наши добротвори из далеког центра. И обратимо пажњу на песников избор речи: он светлост виљушкара не назива просто ротационим, како би се очекивало, већ амбулантним. Здрави били и на оном свету, црвени црепе и платна картицо! Наздравље нам вртоглави успон ка вечном стоваришту!

*

Гледајући како и којим редом сам до сада писао о садржају Лида, јасно ми је да сам загребао књигу с крај(ев)а. Због тога помишљам на стих „Уједа крај почетак” из песме „Реченице”.

Иста песма, само без наслова и с незнатним разликама у интерпункцији, пролог је Мразовника, Велимирове прве књиге. То зрео песник дозива себе првашњег. Не би ли, кроз контраст тих двеју својих фаза, измерио пређени пут. Али још више: не би ли показао шта је у његовом песништву исто онда и сада, шта је константа. А исто је виђење песничког посла као рашчешљавања кике језика и разврставања себе у реченице; иста је апсолутна вера у језик и поезију као његов највиши израз.

Притом треба истаћи да ненасловљена пролошка песма Мразовника и песма „Реченице” из Лида, упркос њиховој текстуалној подударности, нипошто нису једна иста песма, нити две верзије исте песме. Свака од тих песама прима нешто од свог ширег контекста, од целине књиге чији је саставни део, из чега проистичу њихове међусобне разлике невидљиве оку, али уочљиве другим, унутарњим чулима. Поред тих суптилних дубинских разлика не сме се, дабоме, пренебрегнути ни очигледна разлика у насловима двеју песама. Ова разлика није само козметичка. У песми „Имена”, која у књизи Лидо претходи „Реченицама”, за имена се каже да су „Отварачи за путеве / у ваздуху”. Вођени тим стиховима, пролог Мразовника схватамо, услед његове безимености, као песму која је сама себи и отварач и пут, а то је већ чини битно другачијом у односу на близнакињу чији су отварач и пут измештени из основног текста у наслов „Реченице”.

Уосталом, да овде не може бити реч о истој, поновљеној песми из раније књиге говори на убедљив начин сам песник на другом месту у Лиду: „понављања” – поентира он на крају истоимене песме – „у ствари и не постоје”.

*

Поново – мада понављања и не постоје – поново сам читао Лидо. Одлажући књигу на полицу поред кревета, ћошкићем њеног хрбата случајно закачим челични абажур лампе. Челик тихо јекне од удара. Звони светлост! – помишљам. Осећам да је та мисао фалсификат неког Велимировог стиха. Опет се лаћам књиге и она се у мојим рукама сама отвара на песми „Ту је и шибље”, чији завршни стихови гласе:

У месту гори звоно, од жеље, од непознавања пута,
висок је пожар у њему што не чека гашење.
Коначно расте само онај који лута
и зна да је време заљубљено у кашњење.

Почињем да верујем да су ме ови стихови дозвали с разлогом. У њима се сусрећу, чини ми се, три кључна мотива књиге: ватра, раст и висина. Трагам за примерима који би поткрепили овај утисак:

ватра: „Имена – мајке ума / скупљене око скамењене ватре” („Имена”), „тренутно у провинцији горе контејнери” („Извештај из провинције”), „Град се грчи, полароид у пламену” („Градски перивој Контумац”), „сузне бакље” („Таблице за данас”), „зелене цеви су блештале, нетакнуте, / и нас је свакако опекла њихова пламтећа боја” („Маслачак”), „над празним длановима, // што сијају као кораком углачан камен, титра пламичак” („Машина сутрашњег дана”);

раст: „Расте, расте, па почине / снага лакомих верника” („Реченице”), „Сан бива јачи од неурозе која нараста, као тесто” („Спавач”), „Превише је растућих видика пред тобом” („Машина сутрашњег дана”), „Ту се расте како једино и може, / споро, темељно и поштено” („Планинари”);

висина: „Реч лептир је чист пурпур / који шамара ваздух / с високе усне” („Значења речи II”), „Абдицирам са високог престола стварности, престола-вешала” („Спавач”), „у висини пуцам – / змај привезан / за твоје срце” („Змај у парку”),  „Планина у шуми, у сенци, / изгуби своју висину” („Под заступништвом ведрине”).

Очито је да сваки од ова три мотива може имати различита, често међусобно супротна значења. Рецимо, једно значење и предзнак има висина с које прокуратор пада у своме сну („Намесников сан”), а сасвим друго у наслову романа Рашка Димитријевића Ка висинама и ћутању узетом за мото песме „Планинари”. Примери с овом другом врстом значења доминантни су у књизи песника који носи име (јер имена „да би ишла са тобом, / морају да се носе”) сковано од величине и мира. Он је песник висине и раста потпуно лишених гордости, таштине, претенциозности, мегаломаније. Он је песник ватре која, чак и кад поприми размере пожара, не пече већ само греје.

С мотивима ватре, раста и висине тесно су скопчани и обиље светлости и бујна и разноврсна вегетација Лида. Посреди је књига поезије из града и о граду, с метрополом насликаном верно у своме машинско-бетонском брутализму, гужви и хитњи, и с предграђима „где страх је широк / и где су улице уске” – а опет је у тој поезији толико хлорофила и озона. Палета ове књиге и града опеваног у њему није урбаносива, него зелено-плава с местимичним наносима црвених и жутих нијанси (што се најављује већ Шејкином сликом на корицама). Премда су камен и његови деривати, од песка до бетона, у Лиду још заступљенији од ватре, примарни елемент Велимировог поетског света је ваздух, секундарни вода, а тек затим следе ватра и земља. Отуда је његов свет – иако фундиран у чврстим и „прљавим” материјалима – тако прозрачан и светао.

Све у свему, након ове књиге може се нешто јасније рећи шта је то што Велимира чини особеним међу савременим урбаним песницима: он о граду не пева језиком улице, трга и академије, већ острвским језиком Лида, који „Звучна је зеница града” и „високи павиљон свежине”.

*

У песми „Јохан Кројф је мртав”, која отвара Лидо, песнички субјект, примајући од старог библиотекара на дар велики раскошни роковник за писање стихова, осећа се као петлић припуштен на велики терен. Непријатно је песнику на терену отргнутом од живота, строго уређеном и намењеном искључиво за „озбиљну”, велику игру. Непријатно му је у тој ширини у којој играч бива одвећ свестан себе и губи из вида саму игру. Ту главни циљ више није играти се, већ постати велик, бити достојан следбеник и настављач полубогова попут Јохана Кројфа, придружити се играчком пантеону.

Таква бележница мора бити сасвим мала.
Не занимају ме тактичке замисли
великих мајстора:

Чување резултата, катаначо,
тика-така или тотални фудбал.
У својој шуми стари библиотекар
„није још ништа о томе чуо” да је
Јохан Кројф мртав.

Стављањем ових неколико речи под наводнике, песник нам намигује не бисмо ли препознали алузију на Ничеовог Заратустру који, силазећи с планине, сусреће у шуми старог свеца. На Заратустрино питање шта ради светац у шуми, овај одговара: „Правим песме и певам их, а правећи песме, смејем се, плачем и мумлам: тако славим бога.” Пошто се након тога растане од старца, Заратустра ће у своме срцу рећи: „Зар је то уопште могуће! У својој шуми стари светац није још ништа о томе чуо да је Бог мртав!”[1]

Песнички парафразирајући Ничеову мисао о смрти Бога, Велимир говори не против див-узора и традиције већ против паразитирања на њима, против игре по тактичким замислима великих мајстора, против игре која је изгубила детињу спонтаност и аутентичност и свела се на изучавање, прераду и примену опробаних образаца.

Мали бетонски терен иза зграда.
Једна линија по средини, камен-статива.
Пукотина у бетону за пенал.
Сасвим довољно за изненадну мајсторију.

Потоњим стихом и његовом завршном синтагмом указује се на есенцијалне захтеве песничког посла, на изненађење и мајсторство – на онај кишовски удео чуда и труда. А цела горња строфа, као пример једне од бројних неразметљивих песничких бравура у овој књизи, сликовита је потврда да се мајсторство песника огледа понајпре у његовој способности да, путем језичке имагинације, онеобичи обично, да нас изненади познатим.

И обавезно неко да у најдраматичнијем тренутку
каже – Крај, идем кући.
Моја је лопта.

УПУТНИЦЕ:

[1] Fridrih Niče, Tako je govorio Zaratustra, preveo Danko Grlić, Dereta, Beograd, 2016, str. 9.

Објављено у часопису Повеља, бр. 1/2025, стр. 121–127.