Роман Мирка Јовановића Између црних поља чини довршену романескну цјелину у којој се конституише слика једног мјеста и времена, илустрована судбинама књижевних јунака који дијеле специфично, (а)типично животно искуство провинције. Наглашавајући да својим књижевним текстом врши пјесничку, а не историјску реконструкцију имагинарног Акова, приповједач сугерише присуство различитих традицијских линија које су оставиле најдубљег трага у животу појединца и колективитета.
Најпримјеренија илустрација наведене појаве јесте породица Маковић, која представља изданак једне менталитетске матрице, конституисане дутотрајном потребом за прилагођавањем и опстанком на динамичном простору Лимске долине. Нимало случајно роман почиње детаљним описом хотела Санџак, чија соцреалистичка архитектоника представља метонимију послератног развоја и живота вароши у чијем центру је саграђен. По препознатљивом реалистичком маниру, приповједач се примарно концентрише на дочаравање екстеријера, да би потом наративни опсег редуковао, усмјеравајући га према аковској породици Маковић и нарочито према повлашћеном лику, Ивану Маковићу. Симболичке аналогије, које се успостављају на релацији Париз–Аково, оживљавају спознање о судбинској истовјетности која јунака сустиже једнако у метрополи као и у простору подбјеласичке вароши. Иако би се могао сагледавати у контексту жанровских специфичности романа о одрастању, Између црних поља представља, прије свега, социјални роман-хронику, чије просторно-временске координате имају аутентично структурно значење.
Усмјереност на дочаравање динамичних, живих слика третираног микропростора резултовала је реконструкцијом колективне нарави. Избјегавајући замку симплификације приповиједног материјала на паланачку хронику, Јовановић је успио да синхронизује својства локалног и општег. Приповиједна дисперзија представља драгоцјену особину умјетничког поступка, у којем се живот и догађаји породице Маковић преламају кроз призму југословенског „кока-кола социјализма”, који је одржавао јединствену синтезу еманципаторских тежњи, на једној, и епско-патријархалних увјерења, на другој страни. У том смислу, приповједач успијева да кроз призму једног наизглед периферног мотива развије мини-есеј, демонстрирајући склоност према филолошкој експликацији. Тако, на примјер, приповједач у хумористичком маниру закључује да је породични аутомобил Маковића – фића, у најконзервативнијој југословенској републици био женског рода.
Седмодјелна композициона прегледност, као и одабир наративне стратегије показују високу стваралачку самосвијест, којом се мотивисана веза између стварности и литературе артикулише у корист имагинативног доживљаја. Ипак, познаваоцу локалне топонимије свакако су упечатљиви пејзажи Липнице, Добракова или Блишкова, баш као што му је блиска лексика оријенталног поријекла, чије основно значење је одавно преиначено у корист свакодневне говорне потребе. Аковска хроника приповиједа истински дух разумијевања између хришћана и муслимана, који на том стијешњеном простору поимају драгоцјеност суживота у епоси коју, иначе, одликује крах илузије о непоколебљивом братству и јединству. И по томе се, између осталог, Аково испоставља као топоним достојан хроничарског овјековјечења, као својеврсна оаза солидарности људи раздвојених религијским архетипом. Завичајни сентимент у Јовановићевом роману евоциран је накнадно, јер се динамична сижејна окосница обликује интензивном функционализацијом миметичког начела. Спретно грађени дијалози указују на приповједачку тежњу наглашавања дистинкције између ауторског гласа, оствареног на екавском наречју, и говора ликова, исказаног зетско-санџачким дијалектом.
Семантизација „црних поља” остварена је вишеструко. Прије свега, конституисање наслова књиге етаблира логичку методу елиминације као руководни стваралачки принцип. Између црних поља, неминовно, остају бијела поља, што интензивира алузивни потенцијал остварен на контрасту. С друге стране, синтагмом „црна поља” назначен је механизам функционисања одабране наративне технике, тј. начин „манипулације” свезнањем. Илустративан је, у том контексту, приповједачки коментар којим се разлаже „огрешење” о неписано правило хроникалног излагања живота главног јунака. Наиме, приповједач иронично напомиње да је осјетљиве године стасавања књижевног лика, које кореспондирају с временом бурних друштвених догађања („прва половина последње деценије двадесетог века”) хотимице заобишао усљед инфантилног поистовјећења с недозрелим јунаком. Ефекат изневјереног очекивања, контекстуализован према визуелном принципу комбиновања црних и бијелих поља, индукује симболички спрег према којем релација приповједач–читалац одговара односу супарника у шаховској игри, што, према модерној теорији прозе, не свједочи само о свевременој захтјевности читалачког ангажмана, већ и о наглашеној отворености текста.
Аковски љетописац нарочиту пажњу поклања анегдотском казивању, чијим проширењем настаје цјеловит умјетнички увид који апсорбује „објективно” нараторово виђење, као и вредносни став књижевних јунака. Технике обликовања ликова су развијене у мјери која одговара успостављеној концепцији. У Јовановићевом роману нема драматичних унутрашњих превирања, којима би се сугерисало присуство трагичке црте живота у Невидбогу; напротив – књига се може разумијевати, прије свега, као топла апотеоза једноставном, непретенциозном животу. Суптилни орнамент приповједачког ткива чине дигресије о путовањима, која некада прерастају у гротескни културолошки неспоразум изазван сваковрсним неразумијевањем. Широка лепеза књижевних ликова који долазе у додир с Маковићима открива чедне вриједности комшијског разумијевања и солидарности, које оплемењују живот урбане заједнице. Јовановићева романескна визија, дакле, не дочарава само живот унутрашњости какав је био, већ и какав би требало да буде!
Аковски љетописац самопоуздано пркоси неписаним законитостима савремене књижевне продукције, углавном усмјерене на поетички експеримент и крајње сведену форму. Разматрајући судбину аковског простора и људи који на њему живе, приповједач опомиње да вријеме прегледног опширног прозног рукописа није неповратно ишчезло. Маштолики замах, у којем се акт приповиједања не доживљава као средство, него и као циљ, легитимизује, на примјер, поистовјећење главног јунака с Аладином, или његовог друга са Синдбадом. Тиме се евоцира култ приче и причања, који у аковској Хиљаду и једној ноћи често остаје као једино егзистенцијално упориште.
Модерност приповједачког поступка очитована је „дистанцирањем” у односу на књижевну грађу. Експлицитно одбацујући концепт приређеног рукописа, наратор се легитимизује као стваралац књижевне фикције уобличене транспозицијом документарне грађе неименованог рођака, који се исписивањем ослобађао унутрашњег противречја. На основу „обрађене” грађе, упућени читалац може назрети контуре негдашњег Бијелог Поља, али ће визуелизовати топоним који нигдје тако раскошно не егзистира као у оствареној романескној визији. У тој универзалности огледа се књижевна супериорност прозног рукописа Мирка Јовановића Између црних поља.
Поговор првог издања романа Између црних поља, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020, стр. 572–575.