Уводно поглавље романа Између црних поља
Сутон је последње септембарске суботе: по правилу заведеном лани, часовници ноћас треба да се помере за један сат уназад. Северац махнита аковским улицама. Малобројни пролазници чврсто се умотавају у јесење капуте, али залуд – ветар залази за оковратнике, у звонасте ногавице и под фалтиране сукње, набира лица и растура косе, немоћан једино пред фризурама „коџак” и лаком армираним „тачеркама”. Канда је и ветру дозлогрдило што се овде још помало тера мода седамдесетих иако се попримакла заласку и такозвана орвеловска година.
На трећини Улице слободе уздиже се, недодирљив за бес северца, једанаестоспратни хотел „Санџак”. На десетом спрату хотела свила је привремено гнездо птичица што је у град у ком се испилила дошла први пут после четврт века. Птичица је наизглед стара око шездесет година, мада јој је стварно десетак година мање. Емигрирала је у Француску по свршеним студијама архитектуре у Београду. Одазива се на име Голуб. То јест, одазивала би се да тренутно има коме. Јер Голуб у овом градићу нема више никог свог – барем не некога ко потоње две деценије зна ишта о њему и коме је сада могао да се јави. Зато он и одседа у хотелу.
Ни хотел ни добар део панораме видљиве с његовог врха нису постојали у време Голубовог претходног боравка у Акову. Он је у сећању понео слику полуоријенталне касабе с тек шачицом модернијих, махом државних зграда. И ту је слику у туђини непрестано настојао да до краја презре и заборави. Међутим, мало због немирне савести блудног сина; мало због никада у њему незамрле склоности човека одраслог у овој котлини, чија је и најнижа тачка петсто метара над морем, да цео свет посматра с висине а да га ипак увек види из тескобе дна; мало због попијене скоро целе флаше коњака Baron Otard – због свега тога Голуб сада има утисак да овај хотел „Санџак” своме старијем „имењаку”, париском торњу Сен Жак, парира не само сопственом белином, архитектонском екстраваганцијом и монументалношћу, већ и грандиозношћу видика што се с њега пружа:
преко пута Сен Жака, у улици Риволи, низ је бутика, парфимерија, јувелирница, а визави „Санџака” су зграда СДК, Градска апотека, робна кућа „Градина”, продавница Индустрије обуће „Београд”, самопослуга „Бјеласица”, робна кућа „Београд”;
иза Сен Жака леже један мањи парк и Трг Шатле, сред ког се уздиже витка камена колумна с крилатом Победом на врху, а подно „Санџака” се шире Градски парк и Трг слободе с два масивна бронзана борца у јуришу на високом мраморном постаменту;
при погледу са Сен Жака на комшилук преко Сене, најпре се запазе два звоника Нотр Дама, а с врха „Санџака” пијане очи виде горе, на Кулини, не само онај један до данас преживели већ оба првобитно саграђена звоника Петрове цркве, којој су темељи ударени отприлике када и Нотр Даму, у другој половини 12. века, и у којој је убрзо након њене изградње исписано Мирослављево јеванђеље;
минарет Гушмирске џамије, средином 18. века пренет камен по камен на рукама раје из села Јабучно у аковску Горњу махалу, изгледа у очима садашњег посматрача с врха хотела „Санџак” као камен по камен пренет стреласти готски звоник Сен Шапела;
далеко иза Нотр Дама и Сен Шапела доминира на Брду Свете Геновеве сивкасто кубе Пантеона – Геновевине цркве десакрализоване током Француске револуције, док се на брду Ћуковцу румени велика анемична звезда Југословенске револуције;
сасвим десно од Пантеона стрши над Јелисејским пољима Ајфелов торањ, а сасвим десно од ћуковачке петокраке бди над пољем аковским, с врха Оброва, ТВ репетитор;
ено је, по Лиму тече Сена…
Голуб је докрајчио флашу коњака Baron Otard из свог париског кофера. Још му се пије. Било шта – капу би попио! Имају ли овде собну услугу? Позваће рецепцију да пита.
Из подигнуте слушалице чује некакво попут песка ситно пуцкетање. Дођавола, како позвати рецепцију?! Крај телефона никаквог писаног упутства. Кроз маглу се сећа да му је, када се пријављивао на рецепцији, рецепционер то усмено објаснио, али ово му је објашњење у међувремену испарило из памети.
Ко зна да ли би и хтели да му донесу целу флашу пића! Још њега колико-толико држе ноге, отићи ће сам по неки домаћи отров у самопослугу преко пута.
А шта ако натрапа на кога познатог? Сад га ни мајка не би препознала, али, какве је среће, познаће га нека немајка. Та могућност, ма колико била мало вероватна, неподношљива му је.
Уосталом, зашто би се пиће иоткуд довлачило овамо? Зашто би морао да пије у хотелској соби? Због погледа? Ког погледа, смркава се? А и мимо мрака, врти му се у глави од гледања у понор овог санџачког Париза.
Сићи ће у приземље хотела, доле ваљда имају бар. И у том бару ће се ваљда наћи згодан, скровит кутак…
Спустив се до приземља, ушав у ресторан и пришав једном столу заклоњеном големом собном палмом, Голуб умало не седе у нечије крило; у последњем тренутку примети да ту већ седи неко.
Тај неко се и сам прену у последњем тренутку. Па и то само накратко. Јер чим се од њега, уз немушто извињавање рукама, удаљи изненада искрсла, алкохолним облаком обавијена прилика разбарушене седе косе и с тамним наочарама, овај неко се поново усредсреди на призор у чијем је посматрању прекинут часак раније.
Призор је величанственији од Града светлости. Милији од пролећа у Акову, Граду белих рада. Неупоредив ни са чим на кугли земаљској. Опет, кад се тај призор упије куглом очном, па се кристалише у мисли, па се мисли раздробе у речи, делимична поређења с другим, већ виђеним призорима су неминовна: црни крилати паж у стилу Марине Цветајеве; два крупна, попут чуваркуће зелена ока; малени младеж на крају леве обрве, која због тога личи на полегнут знак питања; смешак, у ком се такође крије нешто као знак питања; бордо капут, до грла закопчан и овде, унутар ресторана, јер однекуд „пири пропух”. Посматрач посматраној верује на реч поводом тог пропуха, премда он сâм никакав пропух не осећа. Напротив, њему се чини као да је овај ресторан херметички затворена пећница, претопло му је иако је скинуо и мантил и сако, па од горњег одела на себи тренутно има само ланену белу кошуљу са широком краватом.
На овом месту ми ћемо пак одшкринути једно прозорче приче и у њу пустити мало пропуха не би ли он скинуо вео загонетке с наших јунака, то јест не би ли они, уместо као анонимни посматрач и посматрана, били људски и поименце представљени. То су Тадија Маковић, тридесеттрогодишњи машински инжењер запослен у „Јастребу”, и шест година млађа Магда Луковац, књиговођа у истом предузећу.
Као човеку скромног а шареног порекла и одраслом на селу, Тадији је урођено осећање једнакости свих људи. Услед тога, и услед његове исто тако урођене, животним искуством ненарушиве вере у добронамерност сваког двоношца, Тадија се лако упушта у разговор и с руководиоцима и с кафе-куварицама, и са знанима и с незнанима. Притом увек одаје утисак самопоуздања, достојанствене мирноће и спонтаности. Стога тешко да би икоме пало на памет да он може бити плах и срамежљив и да се више од пола године скањерао да позове Магду на овај рандеву.
Но, целе истине ради, Тадијина срамежљивост није била једина, па можда ни главна кочница на његовом путу ка Магди.
Ако двоје колега започне везу – размишљао је – па им не иде и разиђу се, обоје се нађу у неприлици. Јер и послије разлаза, хтјели – не хтјели, морају се сусретати на радном мјесту. А ту је и публика, којој си стално на оку. Нећу да њом и мноме испирају уста по канцеларијама. На крају крајева, цура је из поштене, учитељске куће, образована, начитана, паметна. Све и да нема опасности од оговарања, с таквом не започињеш ништа ако немаш крајње озбиљне намјере.
Ето шта је био главни разлог Тадијиног оклевања с позивом: чекао је док није био потпуно сигуран да су његове намере озбиљне да не могу бити озбиљније. Он је бар уверавао себе да је то главни разлог.
Шта год да је заиста било посреди, спасло је Тадију. Јер да ничим није био спутаван и да се могао залетети како понекад уме, Магда би га одбила без премишљања. Ово знамо отуда што су управо замењене улоге посматрача и посматраног, односно, отуда што смо се преселили на другу страну стола, у Магдину кожу.
Видимо тако пред собом русобрадог дугајлију светлосмеђе, свиласте косе, азурних очију, танких, бледих усана и јагодица на које можеш да се посечеш. Видимо га где се мршти од зноја што му штипа лице и где затеже ионако презатегнут чвор шарене, кратке а широке кравате, смешне при његовој дугој, танкој шији. Видимо га где немилосрдно у руци гужва празну паклицу филтера 57 док неспретно покушава да заподене лежеран разговор. Видимо, укратко, зрелог човека ушепртљеног попут дечкића на првом љубавном састанку.
Такав призор импонује Магди с обзиром на то да је њој Тадија, који око ње одавно кружи у све ужим круговима, колико до малочас деловао посве другачије.
Према свима као фин. Застане да се пита са сваким, од портира до директора. Док прича с тобом, гледа те право у очи, да ти стави до знања да те пажљиво слуша. Али тај његов поглед, леденоплав и далек као Нептун! – једнако је овим и сличним речима опомињала себе на Тадију млада жена, несуђена песникиња и астроном-аматер. То је један препредењак! Вадисрце, што финоћом намами, па оним леденим погледом хипнотише жртву!
Чак и када ју је јуче на послу он онако нехајно, као успут, позвао да данас изађу у хотел на поподневну кафу, она је у први мах помислила да га одбије. Гле ти дрзника! – казала је тад у себи. Али истом се у њој јавио и други глас: Да, дрзник. Требало је да кружи око тебе кô киша око Крагујевца још најмање двије-три године, а онда да ти пошаље позив са седам печата на црвеном јастучету.
Потом је првим гласом оштро прекоревала себе што је пошла за другим гласом и прихватила „дрзников” позив. То је због ове новотарије с љетњим рачунањем времена. Сад човјеку од краја марта до краја септембра увијек фали тај један сат да о нечему натенане промисли прије него донесе коначну одлуку.
Док је данас из Метањца, где живи с мајком Видом и млађим братом Обрадом, путовала аутобусом ка дванаест километара удаљеној вароши, у њој су расле и љутња на Тадију због његове „дрскости” и, још више, срџба на себе због брзоплетог попуштања: Умјесто да ове суботе нешто порадим по кући и најзад прочитам оног Миланковића што ми га Обрад љетос поклони за рођендан, ја због трица морам да се ломатам до града!
Десетак минута по Магдином доласку пред хотел њена је љутња достигла врхунац. Тада се, наиме, тачно у заказани час, Тадија довезао на хотелски паркинг својом белом фићом. (Овде се не каже фићо, као у западнијим ијекавским говорима, већ фића, као у аутомобиловом родном Крагујевцу. Али ако се у изворно име аута није дирало, нешто се морало предузети с његовим родом, јер за овдашње ухо именица са завршетком -а и дугим акцентом никако не може бити мушко. Отуд ауто-миљенче Југославије једино у њеној најмањој републици, која важи за најпатријархалнију, има част да буде женског рода.) Не, није се Магда срдила на Тадију зато што је, видевши га где се довози фићом, схватила да се господин, кад ју је већ позвао на састанак у граду и кад зна откуда она мора да допутује, могао понудити и да дође у Метањац колима по њу, како не би зависила од непоузданог суботњег аутобуса; та он јој је превоз и понудио јуче, али она је на понуду одговорила: „Нека. Село је то. Сам знаш какви су.” Повод за Магдину љутњу било је у ствари то што је Тадија, изашавши из аута и угледавши је, некако разметљиво и, како се њој учинило, двосмислено завртео кључевима пре него што их је стрпао у џеп.
Врти ти кључевима, врти. Сад си себи са седам брава закључао врата – рекла је у себи оним, све надмоћнијим, првим гласом. Па пошто су Тадија и она ушли у хотелски ресторан и сели за сто иза некакве палметине, с мирном је решеношћу тим истим гласом додала: Обећала сам му да ћу доћи и, ево, дошла сам. Посједјећу двадесетак минута, колико да попијемо кафу и да не испаднем непристојна. А онда збогом!
Сходно својој одлуци да се што краће задржи на састанку, Магда није хтела чак ни да се макар мало раскомоти: остала је у капуту, и то закопчаном до грла, под изговором да пири пропух у, заправо, прегрејаном ресторану.
Али сада већ истиче тих њених двадесетак минута одређених за испијање кафе и она, гледајући и слушајући овог њој до данас непознатог Тадију Маковића, увиђа да је не само заборавила на пропух и да махинално раскопчава свој капут, него и да је пре добар фртаљ сата потпуно оглувела за онај свој први глас.
Видиш ли ти ове његове очи? – пита она себе победничким другим гласом. Какав, побогу, Нептун? Па ово су двије капље из којих пљушти небо! Зашто то раније ниси примјећивала? Одмах би знала да ни ова његова лавља грива, ни тај врели дах предаторске хладнокрвности што из њега бије, нису ништа друго до мужјачка маска.
„Шта је, луче луковско? Чему се смјешкамо?”, неочекивано проговара из Тадије његов осамнаест година млађи шерет-брат Исо, који од уписа у гимназију пре нешто више од годину дана дели с Тадијом собу на Бабића бријегу, а који се данас целог поподнева смејао дотад невиђеном додољењу и нервози свога цимера, говорећи му: „Ти, Тале, ил идеш на стријељање, па ћемо у коротно, ил је оно горе, па ћемо у свадбено.”
„Ништа, маче маковско, ништа”, одговара Магда Тадији с једнако од ње неочекиваном жовијалношћу. Да би тај испад сместа загладила својим уобичајеним смерно-једноставним тоном: „Није им лоша кафа овдје.”
„Може да прође, а? Да се ниси случајно предомислила за шампиту?”
„Па… хајде, могли бисмо… ако си и ти још за.”