Умор од сталне чежње за Тамо,
Чији је сумрак бељи од зора
Очинског Овде. Умор од знаног,
Занос за страно. Умор од мора
Којима треба пловити само
Да би за крајем вапио корак.

Умор од спринта кроз пљусак вести,
Од настојања да си у току.
Од перверзија, које, кô потку,
Желе са здравом основом сплести.
Од робовања тузи. Од честих
Западања у горкост дубоку.

Умор од тежње да си од Целог
Достојан део, а да си читав.
Умор од труда да створиш дело
Ниједном налик, а будеш читак.
Умор од речи што попут рита
Висе са смисла ижгољавелог.

На попљуваном перону усред ничега
Чекамо воз за далеки, светли град.
Чекамо толико дуго
Да већ одустајемо од пута.
Сада чекамо воз за повратак кући.
Чекамо исто, чекамо дуго:
На перону све више пљувачке,
А све мање нас
Иако нам се бројност не мења.
Чекамо, чекамо, чекамо…
Да ли ће доћи воз за кући?
Да ли ће нам с разгласа објавити
Да смо већ код куће?

Из године изаћи, макар и тешко оштећен:
Нека је здраво глава сред овог времетреса.
Не испасјити срж док глођу нас прилике псеће;
Не крвавити душу док је у трену меса.

Буди спреман на борбу сам против себе лажног;
Армирај кичму гвожђем из звезданог језгра себе;
С борама слепи глаткост ожиљака колажно;
Умиј сопствени одраз бистрим осмехом бебе.

Ја сам ходајући неуспех; фијаско
Богатих дарова; крах великих нада.
Ја сам Неспособност под мајсторском маском.
Мртворођен принц што ни гробом не влада.

Ја сам југозапад-исток збуњености;
Стидљивости циклон; епицентар треме.
Боравак у маси жуља ме до кости.
У ћаскај-саксији свене ми и семе.

Пријатељ сам и по: нит зовем, нит пишем.
Божанствен љубавник: одсутан и мутав.
Меланхолик који – романтике лишен –
Мучан је сапутник љубитеља пута.

Срце као кедар; а када га сломе –
Некадро да прашта: гордост зимзелена!
Декадент, син доба – родитељ никоме.
Темпирана бомба самосажаљења.

И док исповедни патос још ме држи
Откривам и тајну која лежи иза:
Песма у којој се оголиш до сржи
Напросто је бедна оргија нарцизма.

Вокал и бас: Зоран Јовановић

Гитара: Ведран Малешевић

Бубањ: Милан Грубић

Текст: Мирко Јовановић

ПОЛУГА

Твој је салон врела пећница
                                                    масних мисли
Ја глођем идеју укрчкану
                                                    у крви
Уместо кошчица пљујем речи златне
                                                    од жучи
Док твоја уста пуна су меда
                                                    и прождраних пчела

Причаш шта мислиш, а без престанка мислиш
                                                    шта ти кажу
Слушаш шта кажу, а све ти кажу
                                                    шта желиш чути
Плесу твог језика милионски аплауз
                                                    слепаца
И моја песма као крик осуде
                                                    са дна океана

Рефрен:

Млак си на речи и послушан на делу
Равнаш се спрам неке нуле на челу
Да не би био на крсту разапет
Мене сматраш сулудим и малим
Мислиш да се узалуд отимам и палим
Не знаш да ћу једном ипак променити свет

Кад ти незнанац у мраку викне:
                                                    Руке увис!
Ти одмах дижеш своје руке
                                                    од човека
На први поклич који најављује
                                                    јачег од тебе
Пред њега стајеш, замахујеш руком
                                                    и салутираш

Кроз свет се крећеш велик и бунтован
                                                    да газиш цвеће
У цркву идеш са искреном вером
                                                    да је унутра топло
Оном ко куца врата по правилу
                                                    не отвараш
Мене љубиш као ближњег свога
                                                    јер сам далеко

Рефрен:

Млак си на речи и послушан на делу
Равнаш се спрам неке нуле на челу
Да не би био на крсту разапет
Мене сматраш сулудим и малим
Мислиш да се узалуд отимам и палим
Не знаш да ћу једном ипак
                                                    померити свет
(Само ми дајте ослонац)

Ради тебе бићу и плућни болесник.
И плућа што се шире и скупљају
Никад не питајући зашто.
И плућне болести клица
Што ревносно испуњава своју сврху.
И ваздух, ватро.

Ради тебе бићу и поморац који,
Да би те гледао до краја живота,
Мора да те не виђа годинама.
И скелеџија који ваздан плови
Ка једном истом преко и назад.
И кањон непроходан за све
Осим за тебе, реко.

Ради тебе бићу и кормило.
И мач. И перо. И кашика.
И зачин с краја полице
За који само ти знаш у шта иде.
И човек што зна да ништа не зна.
И онај што не зна чак ни то.
И вечити дужник који учи
Само оно чиме дуг ће враћати.

Ради тебе бићу и гора
Иза које ћеш залазити и излазити.
И сунчани сат што без тебе нем је.
И сочиво што ће те сабирати у жижу.
И пега што ће ти сјај пригушивати
Да не ослепиш огледајући се
У леденом океану света.

Ради тебе бићу и ледина
И на ледини кошуља знојна,
Из којих нићи ће хлеб и ђерам,
Крошњати цвркут и хлад,
Млечна и вековечна звона,
Медоносно цвеће и праг
Над којим сјаће цветни венци.

Ради тебе бићу и мехур у либели
Који те никад не лаже,
Мада миран је једино када
Говори ти да све је под конац.

Ради тебе бићу и греда венчаница.
И пуцкарање огњишта
Што надгласиће у греди сипца
Који ти не би дао да заспиш.
И удолина у душеку
Ка којој ћеш уснула тећи.

Ради тебе бићу и подрумска мемла
И таванска паучина
И време и простор између.

И свет бићу тебе ради,
Ребро што подупиреш
Свод над нашим срцем.

Родити песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле,
А у којој је цео космос.
Нову, а старију од речи.
Да одјекне и у глувоме.
Да је свима одмах јасна,
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нов одговор.

Родити песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета.
И у студијама и на стадионима.
Чије ће стихове декламовати
Прваци националног театра
И као пословице користити
Њива и улица.
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери,
И песници што одбацују све узоре,
И духом нишчи.

Родити песму
По чијим ће метафорама
Ботаника, медицина, механика
Називати своје феномене.
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари.
Коју ће сањати пророци.

Родити песму
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају.
На коју ће свој последњи дах
Утрошити осуђеник на смрт.

Родити песму
Која ће бити заклетва
И молитва.

Родити песму
Свих будућих песама мајку.

Народ је нар пун зрна квара.
У пољупцу издаја цвета.
У крошњи палидрвцета
Цвркуће јаје пожара.

Јалов-браздама небо ките.
Храна оре црева рак-ралом.
Цвет миниран минералом
Што сакати леукоците.

Спашће нам топле фасаде.
Заноћићемо без крова –
Јато нечујних дронова
С кућом ће да нас украде.

Заратиће се ноћас,
Глад и болест зацариће,
Наступити црвопролиће
Из свега земаљског воћа.

У мећави страхова тамни
Песма, мрзну се речи.
То пролеће срца лечи
Што лечи нас и од нас самих.