Чим сам ти послао прво писмо, обузео ме је некакав стид. Као да сам тим писмом заиста – преварио свој роман. А ево, и поред тог стида, сад прељубу понављам. Човек је непоправљив и на Плутону!
Зашто имам осећај да те је моје прво писмо забринуло? Не треба да бринеш. Самоћа овде јесте љута, али је нужна, и смислена. Смислена је чак и у тренуцима кад је неподношљива и паралише: то су мале смрти неопходне за мала васкрсења, без којих се не би никако ни живело.
Смисао боравка на Плутону стално ми се открива изнова и у новим видовима. Ето, на Плутон ме је одвела књижевност, а тек сада, након толико времена проведеног овде, постајем свестан сличности Плутона и књижевности саме: и она је на рубу свих рубова, па и иза руба, иза хоризонта (иза и оног хоризонта с краја првог писма), јер и њој већ одузимају статус планете у ово доба венерично-марс-јупитерске доминације слике; и књижевност је данас невидљива обичноме оку, и она се открива само уз помоћ специјалне оптике, а притом, око које једном књижевност открије – будући да је и она, попут Плутона, сва од тајне – то се око више никад од књижевности не може одвојити, постају му прозаични и готово га вређају некњижевни светови, планете јарких, очигледних „истина”.
Али почињем да ти пишем, чини ми се, сувише апстрактно. А треба у томе имати меру и на Плутону – нарочито на Плутону. Јер ако почнем да се расплињавам у апстракцијама и постанем ти нејасан, изгубићу једину колико-толико опипљиву везу с тобом у овом тренутку и збиља ћу остати заувек на Плутону.
Треба се свакако, и у писму, чувати баналности и тривијалности, они су коров који гуши цветне и хлебне културе певања и мишљења, али исто тако треба бити конкретан и јасан. Бићу конкретнији, и у теми и у њеној обради, када ти будем писао следеће писмо. Ако ти више икако будем писма писао. Ако најзад не смогнем снаге да се уздржим од нових списатељских прељуба.
Један савремени писац-октопод, кадар да у исти мах пише осам најразноврснијих ствари, рекао је једном приликом да писац није сапун, то јест, писац се не троши пишући колумне и блогове, свакодневне пашквиле, некрологе и пригодна слова, другим речима: масовно производећи робу за једнократну употребу у форми текста. Ваља се, међутим, сетити Андрића и његових писама, познатих по штурости и сувоћи израза: иако је располагао најскупоценијом грађом и најфинијим алатом, знао је да су залихе такве грађе исувише ограничене да би се користиле нештедимице, као и да се његов алат и те како троши у мање финим радовима, па је зато и једно и друго чувао искључиво за израду својих филигранских приповедака и романа. Ваља се такође сетити и оних знаменитих Манових речи да је писац човек ком писање пада теже него другима.
Дакле, писац није машина за производњу текста. Он не пише док не мора. А мора – кад га нешто толико опседа да ће полудети ако то нешто не запише, не уобличи у књижевни текст. И кад једном почне с тим уобличавањем, у то улаже све своје снаге и ресурсе, томе посвећује целокупну своју пажњу; док уобличавање траје, не претиче од њега ништа што би могао уложити у писање нечег додатног. Ако је ипак приморан да запише још нешто мимо онога чијим је уобличавањем опседнут, у томе ће бити видљиви трагови успутности, брзоплетости, немара, половичности, који су у уметности неопростиви; видеће се да је ствар написана под неком врстом спољне принуде, а не из унутрашње потребе.
Тако је и с овим писмом. Пишем ти га након шесточасовног рада на роману и упркос главобољи само зато што ми је, после месеци боравка на Плутону, самоћа постала неподношљива. Ово више није самоћа добровољног изгнанства, већ затворске самице. Бојао сам се да ће до тога кад-тад доћи – зато сам, да не бих у таквим тренуцима дошао у искушење да размишљам о превременом повратку у свет, и изабрао за своју осаму Плутон а не неку земаљску пустару, јер данас и до најудаљенијег пустог острва на Земљи можеш отићи и с њега се вратити за највише неколико дана, док пут до Плутона траје годинама, и на повратак оданде пре довршетка посла због ког си тамо отишао не одлучујеш се олако: лакше би се одлучио на самоубиство.
Кад ти већ пишем, бићу отворен до краја. Мој првобитни избор места на ком ћу се осамити и у осами писати роман није био Плутон. Да бих написао роман који сам желео да напишем, онако како сам желео да га напишем, чинило ми се испрва да је неопходно да отпутујем у Пакао. Али испоставило се да су тамо након Дантеове посете мало изменили правила, па више не примају живе песнике, који се доле не задржавају, сада је и песницима као свима другима дозвољен боравак у Паклу једино у својству трајних резидената. А пошто ја јесам намеравао да се тамо задржим дуго, али не баш толико дуго, предомислио сам се и за своје одредиште изабрао место приближно удаљено од светлости и људи као Пакао, али одакле је ипак колико-толико могуће вратити се. Мада, да и овде будем до краја искрен, све више сумњам у могућност повратка с ове планете.
Ти сад мислиш: Овај је полудео. Али у мислима додајеш: И нека је полудео, мени не смета, и ја сам луд, само што по своје лудило нисам морао ићи тако далеко као он. Зато ја, у ствари, и пишем баш теби, који овако мислиш, и чије бар мисли могу чути кад већ никаквом другом одговору, овде, не могу да се надам. И није искључено да ћу ти писати још који пут, иако би било најбоље када бих се од тога могао уздржати и не шврљати свом роману иза леђа – не трошити се у писању писама која могу а и не морају бити написана.
У сваком случају, поздрав с Плутона! Поздрав иза хоризонта здравог разума!
У претходној години путовао сам до краја света и назад. Мом крају света име је било Бар: у тој – речено језиком Васка Попе – лепој вароши Б. боравио сам од првог дана пролећа до краја маја. Бар није мој завичај, налази се на супротној – како се то код нас каже – банди Црне Горе у односу на место у ком сам рођен и одрастао; али надао сам се да Бар може бити лука у којој ћу спустити своје попут планине тешко сидро.
Безмало сваког предвечерја или вечери шетао сам Баром. Пошао бих од школе „Југославија”, па бих ударио поред зграде општине, пред којом су, на потковичастој табли, пописани градови пријатељи Бара: уз италијански Бари на супротној банди Јадрана – пет градова из Србије, по три из Русије и Турске, два из Кине итд. Од зграде општине бих наставио ка Храму Светог Јована Владимира: угледавши га још издалека, не једном сам помислио како би, све и да није било проналаска ватре и струје, све и да се Бар заиста налази на крају света, уз Северни или Јужни пол, па да по пола године не види сунце – цео град био непрестано осветљен белином овог велездања. Од Храма бих скренуо лево, десно или продужио право, премда би ме сваки од тих праваца, напослетку, одвео до шеталишта.
Међу придошлицама са стране, у вансезонском Бару су од мојих земљака, Бјелопољаца, бројнији ваљда једино Руси и, од пролетос, Украјинци. У то сам се уверио на барској променади, где би ме понеког дана, из бујице пролазника кроз коју сам пливао, запљускивало више руских него српских речи.
На шеталишту бих често знао да застанем и налактим се на ограду мостића над реком Жељезницом и – леђима окренут њеном недалеком ушћу и мору, загледан у њену надолазећу необилну воду – да у себи расплићем мртве чворове песама и свагдашњих животних мукица.
Река Жељезница представљала је некада границу између Аустрије и Турске, потом између Црне Горе и Аустрије. А у пролеће 2022. године, док сам стајао над плитким током којим се давно протезала та дубока граница између држава, цивилизација и светова, у мени самом отварала се граница између две наизглед непомирљиве силе. Прва од тих сила водила се идејом да, кад се већ пошло у барску авантуру, треба у њој истрајати до краја и по сваку цену, док је политика друге силе унутар мене гласила, отприлике, да је експедиција у Бар била плодотворна јер ме је покренула из вишегодишње инертности, али да се морам помирити с тим да ми у Бару није место и да треба да се вратим откуда сам дошао.
Сукоб ових двеју сила млео ме је и јео, доводио до руба – свега и ничега. И сећам се тачно тренутка када је у мени, засталом на мосту над Жељезницом, превагнула једна од тих двеју сила, када сам се коначно усудио да признам како Србија, иако није мој завичај, јесте и биће заувек мој дом.
Тако сам и на унутрашњем плану отишао до краја света и вратио се назад – себи.
Бебе
У јулу, у размаку од непуне четири недеље, постао сам ујак једне Анике и једнога Данила, а пријатељу Марку родио се син Вид. Мени су многи пожелели да у наредној години постанем отац, те жеље бројем и учесталошћу попримају већ размере пандемије, а ја се у тим приликама и даље браним, као бескорисном крпеном маском, примером свога деде, који је у својој шездесет четвртој години добио сина.
Библиотека
Моја лична, опипљива, по полицама (и коферима) распоредива библиотека порасла је тек за неколицину вредних наслова, махом примљених на поклон. Моја унутрашња библиотека је, у погледу броја наслова, имала још мањи раст: читао сам мање него претходних година, и више поезију него прозу.
Неке од песника које сам раније с радошћу читао имао сам част да упознам и уживо, при чему сам се уверио да им перо не лаже: сви су и на јави били исти као и у својим песмама. Нарочито леп и снажан утисак на мене је оставио песник Слободан Јовић – срели смо се једном и накратко, разменили свега неколико речи, а заволео сам тог човека као брата.
С поезијом Велимира Кнежевића и Драгана Марковића, два велика песника нашег доба, живео сам током целе године. Читао сам расну прозу Тајане Потерјахин, коју рахитична, кланашка критика бестидно игнорише. Читао сам младе песнике Радета Шупића, Косту Косовца, Лазара Букумировића. У години у којој је напунио тек двадесет и једну, Амар Личина је за мене постао песничко откриће првога реда. Читао сам и Достојевског, Пекића, Уелбека, Драгослава Михаиловића, Ђорђа Лебовића.
Што се тиче мојих текстова, роман Између црних поља, награђен на једном значајном конкурсу две године раније, доживео је почетком августа 2022. прву и засада једину промоцију – на фестивалу Град театар у Будви. Нови песнички рукопис је нарастао и готово дозрео за смештање у корице и објављивање; у августу, за мој тридесет седми рођендан, напокон је добио и наслов: Горка медицина. Радио сам и на новом прозном рукопису, који ме је и мучио и лечио. Уочи Нове године покренуо сам интерактивни књижевни експеримент: роман који ћу писати у сарадњи с читаоцима.
Ближњи
Реч године.
Бол
У минулој години један Братски Бол наставио је да се у мени потписује великим почетним словом.
Усликано у градском превозу, у тренуцима док је довршавана припрема овог чланка
Б.
Б које је утиснуло најдубљи печат мојој претходној години уписало се у мој живот по повратку из Бара.
Када ми се „јави” нека велика прича, уздржавам се од говора о њој и од откривања њених појединости док ствар у мени ври и развија се. Мање због сујеверја, а више зато што би припуштање других у нешто што је самотнички посао с елементима свете тајне – развејало ту тајну, нарушило чудо и чаролију скопчане с рађањем приче. Из истог разлога нећу овом приликом много говорити ни о свом епохалном, велике приче вредном Б. Само ћу рећи да је у низу буђавих година бб – без броја – ово година Б. захваљујући њој. И свима ћу пожелети у наступајућим месецима – на чијем се хоризонту не назире много ведрине – радост и утеху налик онима које мени причињава прича скривена иза овог најлепшег слова азбуке.
Нема ли неке поезије у томе да се једна велика светска кланица окончала на рођендан Достојевског? Мада, на 11. новембар 1821. не треба гледати само као на дан када се родио Достојевски, већ као на једну историјску вододелницу: постоји ера пре Достојевског и ера Достојевског. Овај писац извршио је већи утицај на свет него толики моћници и тирани, ратови и револуције.
Сабато на једном месту каже: „Да је здрав разум превладао, не бисмо имали радиотелефонију, ни серуме, нити простор-време, ни Достојевског. Ни Америка не би била откривена.” Дакле, реч није само о једној личности и уметнику, него о феномену, сили – чуду.
На почетку студија, запазивши неколико минута по упознавању с једном колегиницом портрет Достојевског на скринсејверу њеног телефона, упитао сам је: „Зашто на телефону имаш слике осредњих писаца?” Колегиница није у мом питању препознала шалу и покушај да се пробије лед иако сам питање изрекао с осмехом. И толико се увредила да ме је након тога избегавала, одбијајући и да ме поздрави у пролазу.
С временом ће наш неспоразум бити изглађен и постаћемо пријатељи. Али кад год се сетим њене реакције, помислим: То је човек! Јер њен став према мени након моје неспретне шале, то није била увређеност слепог поклоника коме су дирнули у идола. То је била реакција човека који је у мени видео некога ко говори сасвим другим језиком и с ким се не може никада споразумети. Реакција чисте душе на некога ко каже да је душа прецењена ствар или да душе и нема.
Укратко, ваља следити пример моје пријатељице и бити обазрив према људима који су равнодушни према Достојевском. Такви обично сматрају да је поезија дангуба, а живот тек време између рођења и смрти.
Мирко Јовановић 