Веома поштовани и обашка драги Борисаве Станковићу,
Осећа се хладноћа која стеже срце.
Није више важно да јоште си жив, него: унапредак како да поживиш?
Ако би сред пијаце кипућом водом некога полили, поливачу би публика држала страну.
Нико не уме ни да се претвара. Сви су, нажалост, оно што јесу.
Не зна се шта је грех, а шта пак несрећа.
Паучина се скупља у рашљама младих дрвета, свет тоне у тужну помиреност, сунце је бојажљиво а свака мисао недочета се утуљује.
Нисмо при себи.
Немамо се, ето, у томе је ствар.
Осећа се мамурлук и перутав неки свраб, иако се пролеће јоште скрива у смраду купусних каца.
Газде отпуштају, без речи.
Из томрука и јазбина, попут јолпазова, провирују и комунисти. Види се да их је у спаваћим хаљинама полом затекао.
Они који су се у слабо срце понадали, избезумљују се када се увере колико то срце може да издржи.
Крлежа нема више ни присталица ни противника. Узгред, стајасте ли, својим добом, у каквом познанству?
Живот се вуче, полако, као између ровова.
Бива и да нека девојана (капка, снага), самосудно и уз блажени осмејак овај свет остави, као да је смакла прстен који ју је стезао.
Ако се неко изашта каје – каје се што сопствену кућу није запалио, како други не би живео у њојзи.
Слабија сам страна и кад се све наглавце постави.
Са сопствених очију нестајем, полако, као на пучини лађа, забезекнут, али без чемера.
А на овом свету, како изгледа, све се већ десило, али се по утринама вране премештају с ноге на ногу, као да чекају још нешто.
Наоколо, под небом што год да је, напола ако би се све умножило, а онда: јоште напола, и тако десет пута, опет би ваљало склопити очи – да не би гледале!
Живи се као да у исти мах и јесмо и нисмо.
И паметари су нешто одсутни. Тапкају у месту, кроза живац као да су потковани.
Окорели зликовци стрепе од помиловања, еда их не би – далеко било! – пустили на ову слободу.
Невољника без ноге називају онај с ногом, смејући се притом.
Све више је срдитих покојника, који сами долазе по своју поскуру, почем их се, ни о задушницама, нико не присети.
Одлегну, кадшто, и звона, недељом и празником, али недеље и празници освићу мимо календара и само за оне којино су образ изгубили.
И сам народ је, местимице, канда усахнуо.
А душа ме пита: Зашто ме тераш да те оставим? – као да нисам на коцу и као да тај колац није њена творевина.
Ех, тако је то – овим светом и у мени, јао!
И моја смрт зна како немам снаге да је дозивам и тражим; зато је увек ту, премда ме, засада, великодушно превиђа.
Али, оно главно замало с ума да сметнем…
Печалне ове слике ређајући, у реторички безизлаз канда сам доспео, у ћорсокак без душевне лампе, и једино чувена реченица: Старо, старо ми дајте! ако би ми помогла да жаобу ову без публичне бруке некако окончам.
Али књижевне позајмице, знам, велику лихву повлаче, а и сваку дишкрецију одмах искључују.
Стога, дубок наклон нека буде частан излаз из овог глагоља, а и долична припрема за учтив свршетак печалног ми писма на атрес: Борисав Станковић, задња пошта – Небо.
Драги Уредниче, — Ваше питање само се собом упућује међу писце који су одређено драматичари, романсијери, приповедачи, песници. Проширили сте број учесника прозаистима. Можда се уосталом може са нешто интереса прочитати и неки поиздаљи податак о томе како трепере природе и темпераменти у разним људима.
У једно време ми је, детету од дванаестак година, остало било да читаве дане и део ноћи, зурим кроз прозор на Дунав. Једини прозор моје собе гледао је у врло уску и кратку уличицу која се затим низбрдно ширила и, тако да кажем, сливала право у реку, а река у оно давно време још није била каменитим насипом потиснута. Дунав се видео и чуо одлично. Моћан, широк, никада није био миран. Ни трага од источних ветрова, свеједно, ваља таласе у два реда, једне над другима. Доњи ред, густа тамна вода, горњи ред, сама енергија. Вијуге хватају једна у другу правилно, увек достижно, нови и нови замаси рађају се у маси воденој, вајано чврстој. Ритам, темпо, стил од природе компоновани и гарантовани. Певање и уздаси таласа као на концерту изразити. Чувени музичар Дебиси морао је умати славан водени слух, и имао је шта чути. Прође ли брод, или неко веслом засече обле масе воде, зглобови зашкрипе, тон скочи на терцу, и талас наставља као од мајке рођен, а два нису сасвим једнака. Кохезија сва од живаца, јер кохезија гарантује егзистенцију. Кохезија је облик, и лепота и снага, уметност. Сетим се те партитуре Дунава кад читам сасвим модерне текстове свежих писаца: у детаљима ред и поезија, али кохезија занемарена и то је онда разур ритма, тона, па и смисла: то је хладан текст. У кохезији је успонска снага, ударна снага. Уметност не успављује, она шиба. Уметност, свеједно која, а чак и наука, ако као данас узнапредује чаробно, архитворачки, ако дакле у научнику ради машта – и уметност и наука морају бректати од снаге, усисивати посматраче, устрелити човека, као љубав, право у срце, или у крила, или у корене крила, чега има у свакоме човеку.
Укратко: мене лично – а то сте питали – мене пре свега људскога потреса, зове, савлађује Природа. Чувени сликар Пикасо каже: „Друго је природа, друго је уметност”. Тачно: многоструко су друго и друго. Рецимо: природа, васиона, то су закони; уметност, то су стилови. Закон мења суштину живота, стил мења начин живота. Са стародревна своја четири елемента природа изводи изворна савршенства класична и романтична. Најсјајнија наука, данас то су природне науке које су, данас, врста савремене уметности. Велик део је ту човеков, али већи природин. Човек остаје мање или више онај Мађионичарев шегрт који уварда једно, друго, десето, ослободи тајну, а она, тајна, зафункционише као помамна. Види човек тада да није предвидео да не уме да задржи или и рашчини, да врати у природне услове и мере и науку и вештину у дејствима. Осећате ли меру ужаса у свету од ослобођених тајни? Јер, човечно је да човек употреби једнога дана бомбу било као мађионичар било као шегрт… Укратко, вуче ме, придобија ме уметност, стара и нова, ако њу вуку светска и васионска питања, ако тражи кључеве за нову цивилизацију међу људима али у релацијама светским. Ето нâс на дотрајалости хришћанске цивилизације! Хирошима је лампа на раскршћу. На крајњи Исток смо послали најмодернију посланицу хришћанске цивилизације са Запада. Свеједно што кључеве нове цивилизације ко зна кад ће, и у коликом броју, човек наћи. Свеједно што Марло тек у поноситој жељи чека да уметност „стави свет под питање”. Свеједно, част је науци и уметности што траже да постављају васионска питања, што природи отимају тајну по тајну. Укратко: вуче ме уметност, радост су ми уметници који ће постављати питања о множини светова у васиони, о путовању кроз васиону; питања о цивилизацијама; питање простирања и трајања живота и трајања трагова; питања количине материје; питања моћи говора људскога. И на крају, мени лично драго питање: о чулу, о појави, о суштини сећања.
Сећање? Има еонски дуго и можда неким начином и вечно трајање и преношење; има живу прецизност живота и живих токова: али се, ето, не да фотографисати у веку фотографских чуда! … Стојим пред ходничким прозором брзога воза, ноћу, и играм се васионског пролетања светова, и нагађам шта се збива по усамљеним тачкицама људских насеља. И одједаред, кроз клапарање точкова чујем јасно дечју грају, и видим јасно и познајем одлично сву децу, себе и своје некадашње другове кад смо скакали и грајали око проблема: где ли то треба бацити прашинку па да је нема. Јури воз и ја, дете, споља га сустижем, док сам се овде изнутра сва укочила од непомичног стајања. Откуда то сећање ту, тад? Најзад, то је комадић мога живота и првога батргања по проблемима. Али откуда у мени, сећање на онога мога, или нашега, претка чудног птичјег лика а са јасно нашим породичним ознакама, кога се у пола белога дана сетим увек под истим младим ораховим дрветом? Чије је то лично сећање, и којим путевима ћелијичнога преношења је ушло у мене? … Питао ме је једном један психијатер да ли могу да дозовем сећање. Не, не могу да уђем у метафизички свет: али ако изрони тешко или ужасно сећање, могу за трен трена да се афективнога безмало афективно сетим. Скоро се бојим сећања на две руке: отац је свога сина, сасвим младога дечка и болесно дете, дохватио да га бије, а дечко се једном руком, скоро бих рекла ужасавао. Са те две руке у сећању Самјуел Бекет би начинио драму: а ја после тога сећања добијем само драмску главобољу, јер ни данас не могу да замислим да родитељ удара, мучи и срамоти своје дете, заправо ма чије дете. На тој тачки имам осетљивост Ивана Карамазова.
Сећања су у мени подигла читаву теорију. Давно сам у једном напису забележила: да је вероватно „сав континуитет, физички и метафизички, у основи сећањима саздаван и одржаван”. Као космички зраци, сећања долазе, губе се, изроњавају као слабости, као бајке; човек их има, и нема ништа, а ипак су сећања стварна ствар у некој људској или васионској стварности. Некада ми се чини да је мисао о бесмртности душе дошла од тајанствености сећањâ. Кажемо: сећања се предају. Како се предају? Егзистенцијски? Један наш ваљаст песник има збирку песама Стуб сећања. Добра је ту и суштина и име. Годинама човек спрема што ће да се збуде, и да буде; и буде доиста: залети се часом у радост или у јаук, или се тихо засмеје затворених уста, и прошло је, прошлост је. И све тако сећања се слажу, стуб расте негде на граници неколико стварности, а ми, као онај, не знам да ли свети или преподобни Симеон Столпник, стојимо или чучимо на врху једног свога капитела, до смрти. А колико, и каква сећања Столпникова, остају негде и некако као грађа за митове, а митови као грађа за историје и цивилизације. Нити има легенде без жива човека, нити историје без митских података, нити икакве цивилизације без сећања. Било је о недавним празницима доста слика, репродукција уметничких приказа о васкрсу из мртвих једнога Јеврејина. Древни Јевреји су ишли у ропство вавилонско, па египатско; па су се разбили по свету и снове сневали и сећања низали, и, по пророчанствима о пропасти, доспели у треће ропство и у уништење ту недавно, на наше очи. Па су васкрсли из мртвих као држава и нација, на старом месту, са древним језиком и традицијским подацима сећања. Историја била мит, па мит постао историја. Тајанствено се згушњавају у атомима језгра од материје и од сећања, две стварности. Богови су сећања људи; уметници су сећања богова. А за нас, овде и овакве, све је то општење људства са васионским стварностима… Укратко, мене вуку и привлаче, и радост су ми, уметници који „свет стављају под питање”.
Ђакомо Леопарди, да, и наравно. Знам његову чувену песму, врсту химне животу, о жукви, корову, цвету који живи где се живети не може, на изгорелој вулканској лави, али живи и цвета. Знам, наравно, и ону другу његову песму о пастиру који тумара ноћу негде у Азији и пита питања надалеко. „Реци ми, месече, чему ће пастиру живот?” и брзо, да васиона можда не би послала одговор, додаје оно славно и генијално „састављање” сићушног човека и васионе једним простим, поштеним, логичним питањем: „Реци ми, месече, чему ће ово моје краткотрајно лутање, илʼ бесмртно твоје кружење? …” Недавно, у једној антологији латинских песника, нашла сам, у ситном фрагменту, колико је свега остало од поеме песника Калвуса, ученог, „катулски” даровитог, како су га савременици ценили, нашла сам да је Калвус, под крај задњих година старога временског рачунања, баратнуо по васиони на начин Леопардија, у фрагменту: „Сунце чак науми да задржи своје бескрајно кружење” … Волела бих песника који би, на тај стих, смислио Калвусову поему.
А у светској једној антологији прочитала сам, у преводу енглеском, песму савременог грчког песника о мртвом партизану, борцу у последњем светском рату. Песма ми се учинила доста конвенционална док ме није шинуо стих: „А на челу мала црвенкаста мрља где се сва сећања претворила у лед” … Укратко сам вам казала коју уметност волим до заноса.
Одговор Исидоре Секулић на анкету„Која је личност или уметничко дело на Вас пресудно утицало и – зашто?“, коју јој је поводом њеног 80. рођендана, у фебруару 1957, упутио уредник НИН-а Драгослав Адамовић.
Текст преузет из књиге: Исидора Секулић, Огледи, Матица српска – Нови Сад, Српска књижевна задруга – Београд, 1959, стр. 476–480.
Свако новорођенче, чим угледа свет, треба брижљиво окупати и, пошто допустимо да предахне од првих утисака, треба му немилице подвикнути: „Не пиши! Не пиши! Не буди писац!” Ако пак, и поред такве буквице, дотично новорођенче буде ипак испољавало списатељске склоности, тада треба прибећи ласкању. Ако ласкање не помогне, онда дигните од новорођенчета руке и напишите: „изгубљен случај”. Списатељски занос је неизлечив.
Пут писца од почетка до краја посут је трњем, чавлима и копривом, и зато трезвен човек свим средствима треба да спречи себе да се бави писањем. Ако неумитна судбина, упркос свим предострожним мерама, гурне кога на пут стваралаштва, тада, да би ублажио своју судбину, такав несрећник треба да се придржава следећих правила:
1. Мора имати на уму да је случајно стваралаштво и стваралаштво à propos боље од сталног бављења писањем. Кондуктер који пише песме живи боље од песника који није запослен као кондуктер.
2. Мора исто тако утувити да је неуспех на књижевном попришту хиљаду пута бољи од успеха. Први кажњава само разочарањем и увредљивом искреношћу поштанског сандучета, други има за последицу мучно одлажење по хонорар, примање хонорара у купонима који доспевају 1899. године, „пропратне појаве” и нове покушаје.
3. Писање, као „уметност ради уметности”, захвалније је од стваралаштва за бедни новац. Писци не купују куће, не путују купеом прве класе, не играју рулет и не једу чорбу од кечиге. Они се хране сплачинама код Саврасенкова[1], дом им је – намештена соба, превозно средство – властите ноге.
4. Слава је закрпа од злата на старој одори певача[2], књижевни углед може се стећи само у оним земљама где се ради разумевања речи „литерата” не потрже „Речник са 30.000 страних речи”.
5. Покушати да пишу могу сви, без обзира на чин, вероисповест, узраст, пол, школске квалификације и брачно стање. Не забрањује се да пишу чак ни малоумним, љубитељима позоришне уметности и онима којима су одузета сва права. Пожељно је, уосталом, да они који желе да се домогну Парнаса буду по могућности осведочени људи, који знају да се речи ѣхать и хлѣб пишу са „јат”.
6. Пожељно је да они по могућности не буду јункери и гимназијалци.
7. Сматра се да писац, осим просечних умних способности, мора да располаже искуством. Највеће хонораре добијају људи који су прошли сито и решето, најниже – чедне и врле природе. У прве спадају: они који су се женили три пута, они који су покушали да се убију па им није пошло за руком, они који су прокоцкали све до голе коже, они који су се тукли на двобојима, који су збрисали због дугова и сл. У друге: они који немају дугова, младожење, трезвењаци, институткиње и сл.
8. Постати писац је веома лако. Свака врећа нађе себи закрпу, и нема те глупости која не би нашла свог одговарајућег читаоца. И зато не кукумавчи… Стави преда се хартију, лати се пера и, подстакавши мисао која те је опсела, дрљај. Дрљај о чему ти драго: о сувим шљивама, времену, говоровском квасу, Тихом океану, казаљки на сату, лањском снегу… Пошто надрљаш, узми рукопис и, док у жилама осећаш свети трепет, хитај у редакцију. Чим скинеш у чекаоници каљаче и упиташ: „Да ли је ту г. уредник?”, уђи у храм и, пун наде, предај своју творевину… После тога лези недељу дана код куће на отоману, хватај зјала и уљуљкуј се сновима, а после недељу дана иди у редакцију и прими натраг свој рукопис. После тога следи обијање прагова по другим редакцијама… Када обиграш све редакције и нигде не приме рукопис, штампај своје дело у посебном издању. Читаоци ће се наћи.
9. Постати писац кога штампају и читају веома је тешко. Ради тога: мораш бити обавезно писмен и поседовати таленат, макар мали као зрно сочива. У одсуству великих талената, драгоцени су и мали.
10. Буди поштен. Не приказуј украдено као своје, не штампај једну исту ствар у два издања у исти мах, не издај се за Курочкина[3] и не издај Курочкина за себе, оно што је туђе не називај оригиналним итд. Уопште, придржавај се десет заповести.
11. У издавачком свету постоје неписани закони. Овде је исто као и у животу, не препоручује се да се дира у болно место, да се усекњује у туђу марамицу, да се граби из туђег тањира итд.
12. Ако желиш да пишеш, онда се придржавај следећег. Изабери прво тему. Ту је дозвољена пуна слобода. Можеш прибећи самовољи или чак тврдоглавости. Али да не би по други пут открио Америку и по други пут пронашао барут, избегавај теме које су веома давно исцрпене.
13. Пошто изабереш тему, узми незарђало перо и читким рукописом, а не шкработинама, пиши оно што желиш на једној страни листа, остављајући другу празну. Последње није пожељно толико да би се повећали приходи фабриканата хартије колико ради других, узвишених циљева.
14. Препуштајући се машти, обуздај руку. Не дозволи јој да се поводи за бројем редака. Уколико краће и ређе пишеш, утолико те више и чешће штампају. Краткоћа нимало не штети делу. Растегнута гума не брише оловку нимало боље од нерастегнуте.
15. Пошто напишеш, потпиши се. Ако ти није стало да се прославиш и бојиш се да те не изударају, послужи се псеудонимом. Али води рачуна да те какав визир не скрива од читалаца, твоје име и твоју адресу редакција мора знати. То је неопходно уколико уредник зажели да ти честита Нову годину.
16. Хонорар примај одмах после штампања. Избегавај да узимаш аконтације. Аконтација иде науштрб будућности.
17. Кад добијеш хонорар, ради с њим шта хоћеш: купи себи пароброд, осуши рит, сликај се, наручи звоно код Финљандског, утростручи женин турнир… једном речју, што год ти је драго. Редакција, дајући хонорар, даје и пуну слободу располагања. Уосталом, ако сарадник пожели да достави редакцији рачун, из кога ће се видети како и где је утрошио свој хонорар, редакција неће имати ништа против.
На крају прочитај још једанпут почетне редове ових „Правила”.
Отац је, отприлике када сам се ја родио, постао наглув. Касније, био је скоро сасвим глув на једно уво да би у смрт отишао окомито главом, окружен потпуном тишином, али са музиком на прстима, док су његове, сада већ воштане, уши подсећале на две, уз главу прислоњене, исконске рибе којима је склизнуо у нему дубину.
Последњих година он је био готово горд на своју глувоћу. Деловало је да је брижљиво негује, као посебан таленат за филтрирање онога што треба и што не треба чути. Шалио се да он није глув него да ми неразговетно говоримо, а са нарочитим задовољством из уха је вадио слушни апарат, који је и онако нерадо и са негодовањем носио, пред телевизором и вестима које су навирале као бујица, чупајући га из уха, остарели баштован који плеви коров из своје давно засађене градине.
Данас посматрам његов слушни апарат којем сам годинама мењао батерију, стављајући у њега, под очевим надзором, малу алкалну таблету за светску глувоћу. Лежи у металној чинији испод телевизора, угашен и неосетљив за све хаотичне вести које изнад њега тутње.
Последња батерија коју сам у њега ставио, претпостављам, излила се и спекла, исцурела попут уха у упали. Свеједно, пружам руку према справици која сада изгледа као играчка, морски коњић, труба или пужић из већ туђег детињства и, усред дамара у сопственим ушима, померам полугицу за паљење са off на on.
Ништа. Човек и пред машином, као и пред бићем, осети када му не одговори, слично измакнутој столици. Ипак дувам скупљених уста, као риба, у малу гумену трубу сличну неком реквизиту, инструменту каквог трагикомичног оркестра из немих филмова. Наједном, оштар и продоран писак. Апарат ради! Али смрт је мом оцу свакако вратила слух и откада је отишао, чује ме и када му се обраћам шапатом.
Драган Марковић, КАД УМРЕ ЧОВЕК КОГА НИСИ ПОЗНАВАО
А када умре човек ког ниси познавао и о тој узгред-смрти црне ти допру вести, кад умре човек чији ропац си преспавао, и кога нећеш никад и нигде жив сусрести, одај му задњу пошту, застани и заћути, затим се мало тежи и плављи где запути.
Кад умре човек туђин, безличник и незнанац, а то је сваки човек, и злочинац и талац, то су ти отац, мати, сестра и брат близанац, а то си и ти самцит, сам себи страх и странац, кад умре човек знај да и сви остали људи за једну смрт су живљи, и за сан више будни.
Кад умре човек ко што мру извор, храст, вулкани, кад умре страшном смрћу и красном истовремце, кад умре човек, сузо, ако те има, кани, у име нерођене и недорасле деце, чије се кости круне под звезданом куполом у црн кам затабане спроводом, сном и колом.
Кад умре незнан-човек хоризонтом умањен, ти нећеш знати ко је од вас двојице први умро, а ко остао да вежба умирање, и ког ће голицати зраци, а кога црви, све док се све површи и времства не уравне и на крваве међе полегну мокре вране.
Кад умре теби сличан више него што можеш да појмиш сав задубљен у огледало сопства, и ти се спремај зелен да неодложно пођеш у питомину горку, у светлосна прогонства, јер је свакоме тако вишњи суд зацртао, ма кад живео-мрео, ма кад горд задрхтао.
Кад умре неки тамо у челу ил’ зачељу, и тебе косне нешто спрам срца и процвили, неки пламичак људског родбинства што нас спаја објави вест радосну одавде до бескраја да су се први човек који насели Земљу и последњи на свету напокон загрлили.
Драгослав Дедовић, ВОЉА ЗА ПЕСМУ
Из очаја над животом јер баш је против песме Из воље да сведочиш у корист сваког живота Из спознаје да жива твар сва може бити угаљ А угаљ тек понекад дијамант
Из удивљења спрам просте истине да су добро поређане речи трајније од пирамиде Из ината. Из љубави. Из жеље да се Претраје сопствена смрт
Из детиње жеље да угљено лице Уресе дијамантске наушнице
Спирос Василиу, Врата, 1976.
Енес Халиловић, УМОР
Пробудих се међу седам уморних појмова.
И зид каже: Уморан сам. Непрестано сам између Нечега и Нечега, између Некога и Некога.
И одјек каже: Уморан сам. Кроз туђа уста се рађам, на туђе уши умирем.
И рам каже: Уморан сам. Све облике бацише у мој облик.
И прозор каже: Уморан сам. Одувијек су гледали кроз мене и зазидаше ме својим погледима.
И олук каже: Уморан сам. Прођоше кроз мене толике капи; звечао и јечао и мој глас више никога не обавезује.
И огледало каже: Уморно сам. Гледам толика лица а ја немам лица.
И симбол каже: Уморан сам. Био сам све што се могло бити. Никада нисам био ја.
Јелена Вукановић, ЛОГОР
Тамо где су речи божанствене чак је и додир агресија. Кроз крвоток ми пролази одсуство људи што чине чудо за мој Језик. Сви ти људи теже да преживе у истоме свету, а тај свет није далеко, само што га Ђаво скупља, а Бог га шири; Да могу, неки би живи у исти гроб легли, да умру једно преко другог, непомућени, да увуку једно друго у сопствену смрт.
Док ја чврсто држим један крајњи симбол, ти други, унедоглед трпају у логор нове речи, а оне, стешњене, немајући више куд – горе и горе, за преживелог једног који је дужан да на врху пирамиде пепелом испише –
Писање ослобађа.
Коста Косовац, САВЕСТ ПАУКА
У прошлости, ако би се за неку особу сумњало да је шизофрена, Њена крв би се капала на паукову мрежу. Уколико крв пробије мрежу, особа је болесна.
Не знајући да је од тада медицина узнапредовала. Стари паук, с времена на време, Још и сад проверава чврстину нити. Знајући да би његова лењост Некога могла одвести у лудило.
Менсур Ћатић, ПРИЛОГ ДЕФИНИРАЊУ ГРАВИТАЦИЈЕ У ПОЕТСКОМ ПРОСТОРУ
Џон Ди, мистични енглески филозоф, окултиста и алкемичар, математичар и астроном, савјетник краљице Елизабете Прве, пронашао је у Анверсу, године 1563, рукопис Тритхемове Степанографије и то га је толико одушевило да је сам довршио радове Шпанхајмског опата. Штавише, већину својих дјела одлучио је написати користећи језик који је имао свој сопствени алфабет и граматику и којега нико осим њега није могао разумјети. Јаков Михаилович Бергер који је промијенио и своје име и познат нам је као Жак Бержије у двадесетом стољећу назваће то првим вјештачким, нељудским језиком у повијести. И премда је могући смисао поезије и језика самог нешто сасма супротно, Дијева затвореност до крајње неразумљивости, та тежња за сопственим алфабетом и граматиком, за језиком једнога, невидљива попут гравитације испуњава сваки затекнути поетски простор.
Ејвинд Ерл, Зимски бонсаи, 1982.
Ненад Станковић, И ОВОГ ПРОЛЕЋА СМРЗНУЋЕ КАЈСИЈЕ
И овог пролећа смрзнуће кајсије, остало ће се воће већ фуњарски провући, али кајсије не, што прве букну нежне а слабе, невине и простодушне гојковице, Ко први кучићи, најслађи, у реку бачене, кајсије, у град тврди пролећни узидане као жртве, у првом јуришу попадале, и лако погинуле, ко пилоти у Априлском рату, и митски деда-стриц нестали у албанским гудурама, једини нежењен, најлепши и најбољи међу браћом; Кајсија, заборављени царски син, леп ко девојка и омиљен међу војницима, херувимске душе, и са хибрисом богова; Никад неће настрадати, рецимо, досадне јабуке, први синови и јаки гени, који су при деоби добили најбоље парче земље, ни старе коке крушке које нико неће а које се све држе неким матронама и великим госпођама, а које, паметно, касно зрију, и од којих зуби у зиму трну и које увек по једну ћерку баксузасту и жилаву рађају; Па чак ће се и трешње ситне и веселе, у хороскопу близанци, хитре и лаконоге, такође провући, мајом разбрбљане; Али кајсије, кајсије ће најебати, плави изданци у тамном македонском накоту, Бадемлића кћи у Андрићевој причи, најређа, најтананија, једина ћерка међу петорицом неосетљивих мушкарчина синова, тихо саткана и зеленоока, туберкулозна и болешљива, а слатког белог и жутог меса и најфинијег ткања сунца; Кајсије ће опет покошене бити ко Иродовом наредбом несрећна деца, некрштена и неприлагођена варварској клими, брдским непогодама и сечи кнезова; и што остане биће квргаво, пегаво, ко после тифуса, и ситно, неугледно, зелено убрано и брзо прошло, неприметно, тек за неколико скупих тегли џема; О, то твоје персијско и каспијско, нежно порекло, кајсијско, ти белих руку нестало Аралско језеро; И кад смо имали једном, у дворишту, младу, букнулу кајсију, цветала је тада, сећам се, ко пред рат, ил пред катастрофу, и прошла је и мразеве и урокљиве погледе, и завист и враџбине, и судбине, и родила је ко за инат ко омражена кучка седам белих штенаца, лепих ко милост изненадна, И онда је у мају дунула олуја и цело дрво прекинуло на пола, тешке крошње и младе, ко црвенкаста бујна коса мирисна на набујалу реку, и влажну земљу, на жртву, и на општу кривицу; Лежала је потом, с несуђеним плодовима, у ведрим вечерима, освеженим њеном смрћу, ко утопљеница бела и бујна, гола, чије тело раскривено нико није смео, од стида, да честито погледа.
Никола Живановић, БАЛАДА О УСАМЉЕНОСТИ
Полицајци су ме тражили дуго, Звали моје пријатеље, ишли од дома до дома, И најзад су ме нашли на непознатој адреси Да би ми јавили да су те после шкрипе кочница и лома Одвезли у пластичној кеси.
Била је забава код мене, Долазили су пријатељи, седели око камина. Доводили су своје лепе и учене жене, Пустили су да погледом прелазим преко њихових облина. Остали смо до касно, уз пиће и дебату. Тад је зазвонио телефон. Позвали су ме да ми јаве: Нашли су те у прућу и у блату На десној обали Саве.
Славили смо мој успех у мојој кристалној кули, Ласкали су ми, хвалили мој друштвени престиж Смешкао сам се на то, чисто да не разорим варку. Тад смо укључили вести И чули: Неки те је лудак искасапио у парку.
Куповао сам скупа пића, Проводи су били све бољи, Све више су ме радовали Незвани и непознати гости. Дошао је и поштар и донео писмо од твојих, Два реда: Да умро си просто Од старости.
Сад седим сам за столом и листам старе књиге Потом угасим светло и мислим у тишини, Док напади кашља постају болни и чести, И дан ближи крају, ноћ се све дужом чини, А о теби одавно нема никаквих вести.
Умберто Бочони, Динамизам људске главе, 1913.
Радоман Чечовић, ЈУДИТА: ТРАГ НЕЖНЕ КРВИ
Један бог, Крвав и леп, Одсутно зури кроз прозор градске кафане. Весело машући репом, дан му се мота око ногу. Бог, како то само богови умеју, Пролази му прстима кроз кратку длаку, нехајно. Дан се од миља смеши, и показује очњаке.
Радница Фабрике за прераду речне рибе, Теглећи своју уморну сенку, вуче се ка стану-гнезду. Олињалим ходником лају уморне јој потпетице. Кроз пластичну кесу, удављену кошчатом шаком, буљи глава Купуса. Она се пење небо по небо до свог стана-гнезда. За њом, уморном, Остаје траг нежне крви.
Радница у Фабрици за прераду речне рибе Нежно улази у безвук свог стана-гнезда. На уморни сточић, уморно спушта задављену кесу. Из ње вади главу купуса И баца је у фрижидер.
Малим знацима пажње тишина јој се улагује.
Један бог, Крвав и леп, Сам као што богови јесу, Устаје и одлази.
Са прозора стана-гнезда: Гледа га Сунце – румено од нежне крви.
Слађан Милошевић, ЦИПЕЛЕ
Поштар се огласиo звоном на вратима. У промрзлим рукама држао је пакет са цедуљом: Поклањам ти ове ципеле. Овде у Лондону готово их никада није могуће носити. Изненадне кише уништавају им кожу. Срдачно твој, Филип Л.
Из захвалности на пријатељству те ципеле носим заиста често. У Београду или Врању, свеједно. По сунцу! И по киши! Ценим брижљивост дародавца. Знам да су сунце и киша свуда исти. Једино кожа овде успева на све да се навикне.
Спасоје Јоксимовић, ПОМОЋНА ПЕСМА
Продавци трулог цвећа из близине вире
У нашим се букама док чекамо смену светла дешава чудо над временом Сами се чисте кровови заборављених здања
Са којих привиђења бацају снег на пролазнике, полажући право на наше доба
Само си ти и даље силуета са познатих слика Детаљ великих аутора пресељен на лимене кутије за кафу, шећер и со у мојој измештености
Са чијих брвана скидам тапете којим су преци облепљивали даљине
Мирко Јовановић 