Другог марта 1883. рођен је у Ираклиону на Криту, тада још делу Отоманске империје, један од највећих грчких нововековних писаца, Никос Казанцакис. Његов најзнаменитији роман „Последње искушење” својевремено је окарактерисан као бласфемичан и био је забрањен и од стране Грчке православне цркве и од Римокатоличке цркве. Мартин Скорсезе снимио је по овом роману филм „Последње Христово искушење”, који је такође био предмет осуда и контроверзи. Што се тиче филма, ако је већ морао да буде снимљен у Холивуду, за то није било подеснијег редитеља од Скорсезеа, и због његовог талента и мајсторства, и због тога што он не припада антитеистичком холивудском естаблишменту. Али, по мом мишљењу, на основу овакве, овако добре и узвишене књиге није требало снимати филм ни у Холивуду ни ван њега; зато је Скорсезеов филм можда занимљиво читање Казанцакисовог текста, али филм није досегао ни квалитет Скорсезеових најбољих остварења, а још даље је од лепоте и грандиозности књиге. Што се тиче некадашњих осуда књиге од стране цркве, држим да истина о књизи лежи у следећим пишчевим речима из Пролога романа: „Уверен сам да ће сваки слободан човек који буде прочитао ову књигу, ову књигу пуну љубави, заволети више него икада, боље него икада, Христоса.”

Као увод и препоруку за читање овог ремек-дела, навешћу неколико његових кратких одломака.

***

Центурион, огрубео од сунаца истока, ишао је испред и вукао је, са свога коња, одметника једним конопцем везаним за самар. Згадили су му се више до крајњих граница Јевреји, већ десет година поставља крстове и разапиње их; десет година им затвара уста камењем и земљом, да не вичу, узалуд! Један се разапиње, а хиљаде се постројавају у ред и ишчекују са чежњом да дође ред на њих; поје бесрамне псалме неког свог старог краља и не плаше се смрти.

***

И пре но што се он сагао да је придигне, она беше здробила кристал и просула по светим ногама миро; распустила је затим своју косу и обрисала му, плачући, намирисане ноге; а остатком мира обасула је вољену главу; одмах се Поново сручила ниже ногу рабинових и љубила их.

Ученици су се ускомешали.

— Штета је да тако скупоцени мирис оде у пропаст — рече Тома трговац. — Да смо га продали, могли бисмо да прехранимо многе сиромашне.

— Да обезбедимо мираз сиротицама — дода Натанаил.

— Да купимо овце — рече Филип.

— Лоше знамење — промрмља Јован уздишући — таквим мирисима премазују богате мртваце; није требало то да урадиш, Марија; шта ако нањуши свој омиљени мирис Смрт, па дође?

Исус се осмехнуо:

— Сиромашне ћете увек имати уза се — рече — мене нећете: нема везе, стога, ако се мене ради проспе један суд мириса. Има дана када се и Расипништво пење на небо и седа крај своје пречасне сестре, Отмености, а ти Јоване драги, не тугуј; Смрт увек долази; боље да дође намирисане косе.

***

По први пут знао је данас Матеј тачно одакле треба да почне и како треба да обради живот и дела Исусова: Пре свега где се родио, ко су му родитељи и дедови, четрнаест поколења; родио се у Назарету, од сиромашних родитеља, од Јосифа столара и Марије, Јоакимове и Анине кћери. Узео је дакле перо, позвао је у себи Бога, да му просветли ум и да снаге; али чим је почео да краснописом цифра по хартији прве речи, рука му се удрвенила; беше му је дограбио анђео; чуо је крила како, љутита, лупају једно о друго у ваздуху; и чуо звук трубе у своме уву: „Не син Јосифов! Шта каже пророк Исаија?” И гле девица ће занети и родиће сина. „Пиши: Марија је била девица, Архангел Гаврило сишао је у њену кућу, још пре но што ју је дотакао мушкарац, и рекао јој: „Радуј се, благодатна! Господ је са тобом!” и одмах су њена недра дала плода. Чујеш? То да напишеш! И не у Назарету, није се родио у Назарету; сети се пророка Михеја. И ти, Витлејем, малени, од хиљада градова Јудејских, из тебе ће да изникне Онај што ће краљевати Израелом и чији корен вуче из вечности. У Витлејему се дакле родио Исус у једној штали; шта каже непогрешиви псалм? „Извадио га је из штале, где су сисала јагњад, да од њега начине пастира у стадима Јаковљевим”. Зашто стојиш? Ослободио сам ти руку, пиши!” Али Матеј се наљутио; окренуо се према невидљивим крилима десно од себе, зарежао је тихо, да га не чују Ученици што су спавали: „Није истина; нећу да пишем!” Смех шеретски чуо се у ваздуху и један глас: „Шта ти знаш, глино, шта је истина? Седам спратова има истина, на највишем спрату седи на трону истина Божја, а она нимало не личи на истину човекову; ту истину, Матеју Евангелисто, диктирам ти на уво; пиши: и дођоше три Врача, следећи једну велику звезду, да се поклоне чеду…”

Зној је текао као из чесме са чела Матејевог. „Нећу да пишем! Нећу да пишем!” викао је, и низ руку му је цурео зној, а он је писао.

Чуо је Исус кроз свој сан агонију Матејеву, отворио је очи; видео га је како се испод светиљке сагиње и бори, а подивљало перо јурило је по хартији, и шкрипало као да ће да пукне.

— Матеју, брате мој — обратио му се тихо — зашто ричеш? Ко је то изнад тебе?

— Рави, мој — одговори он, а перо му је јурило — не питај ме, журим; спавај.

„Биће да је Бог изнад њега”, наслутио је Исус и затворио очи, да не узнемири свету окупацију.

***

Осетио је ужасне болове у рукама, у ногама и у срцу, спала му је копрена с очију, угледао је венац од трња, крв, крст, и кроз помрачено сунце две златне карике засветлуцале су, и два реда оштрих, потпуно белих зуба; освежавајући враголасти смех се зачуо, карике и зуби нестадоше, остао је Исус висећи у ваздуху, сам.

Протресао је главу, и истог трена се сетио где се налази, ко је и зашто га боли; дивља, неукротива радост га је преплавила; не, не, није био слабић, дезертер, издајник; не, не, био је прикован за крст, поштено је издржао до краја, одржао је реч; а на бљесак, баш кад је викнуо Елои! Елои! и онесвестио се, кроз магновење га је зграбило Искушење и завело га; лаж беху радости, женидбе, деца; лаж, и прастаре, излапеле старкеље што су га звале слабићем, дезертером, издајником; све, све утвара Нечастивог! Живе и царују његови ученици, захватили су копна и мора и проповедају Добру Посланицу. Све је испало како треба, хвала Богу!

Пустио је глас победоносни:

– Свршено је!

а беше као да је говорио: Све почиње.

Извор: Никос Казанцакис, Последње искушење, Просвета, Београд, 1996.

Превод с грчког: Мина Радуловић

Увод: Ово је прича о мени, њој – руменој као вишња, о њему, веселом па онда невеселом.

ПРВА ГЛАВА

Видех: мили но трави, нечујно и подмукло. Пређе преко откоса са сламчицом на леђима и замало се не преврну крај моје шаке.

Скочих и вриснух. Она се заустави и погледа ме. Да се макла,стао бих бежати. Али она оста непомична и чудно нема.

Помислих: мора да јој је веома жао што сам побегао.

Она се помаче и учини ми се да хоће да се преврне. Да сам се огледнуо, уловио бих у очима и на образима страх. Али ја нисам имао огледало и видео сам само како ми се ногавице тресу на откосима.

Она се опет помаче. Штап изнад моје главе затресе се као да је у руци стогодишњака.

Помислих: о овоме нећу причати ни њему ни чобанима. Исмејаваће ме. Али, богами, ма који од њих да је био на моме месту, препао би се.

У мени се страх мало слеже.

Видех: она сакатим ходом заобиђе локву, одмери ме и завуче се под камен.

Запамтих јој поглед. И очи, мале као две тачке.

Помислих: срамота – могао сам је убити. Али … заиста сам кукавица. Победила ме је.

Забеле се стадо на рубу ливаде. Крај јагњета што је лежало стајао је он. Познах га по торби и ногавици.

Били смо босоноги најамници, без крова и хлеба. И очи смо имали. Од њих нисмо могли побећи. Ех, да их није било. Његове су биле веселе и плаве као у мачка, а моје црне, запаљених капака, навикнуте да сузе.

Тада чух: он стаде да поверава нешто свирали и овцама.

Врана састави круг изнад мене, па се, ко зна зашто, зањиха на грани трешње. Мој пас погледа према њему.

Упитах се: да ли врана и пас уживају у његовој слици или јој се чуде?

— Еј, викнух, ходи овамо!

Глас ми одјекну у брдима и шмугну у шуму као сенка. Откоси су лежали и мирисали. Тамо где су се они завршавали почињала је трава.

— Што ћу ти?

— Да видиш нешто, рекох гледајући у камен.

— Немам ја с лажовима посла!

— Овога пута не лажем.

— Ех, ти не лажеш. Чим зинеш, ти већ слажеш.

— Дођи брзо.

— Кажи што ћу ти, па ћу доћи.

— Нешто сам нашао. Нешто живо и опасно.

Видех: задихан и мали, уских рамена и блед, ослони се на штаку крај мене. Гледали смо се. Ја сам био уплашен. Он ми није веровао. Он ми никад није веровао.

— Што си ме звао?

Изговорио је то строго, с увредом у очима. Мислио је да сам га слагао и овог пута. Али кад му све испричах, он се насмеши.

— Добро је кад ми ниси испричао да си се цео сат гонио с њом по шуми.

— Више не лажем, рекох.

Гледао сам га озбиљно. Он се смешио с неверицом и презриво. Долазило ми је да заплачем. Добро се сећам, био сам решио да не лажем.

Уочи тога дана целе ноћи сам себи обећавао да нећу више бити лажов.

— Ти не лажеш?

— Да, баш ја.

Његов смех просу се по откосима. Њихао се између штака као звоно.

— А што држиш штап изнад главе?

— Немојте ме више задевати да сам лажов – почех. – Ја сам…

— Добро, добро, слушај. Прво и прво, ја ћу те избити.

— Решио сам да уопште не лажем. Никога.

Он се замисли и погледа у камен. На лицу му се још мрешкао осмех. Оно се затезало и све више бледело.

— Шта сад да радимо? упита себе.

— Обећај да ћеш ме бранити кад ме буду тукли…

— Збиља, шта да радимо? опет упита себе, гледајући у исто место.

Шта бисмо сад могли да радимо? Да нешто измислимо?

— А ти, је л’ да ме више нећеш бити? муцао сам.

— Не слини, слинавко, рече.

Моје су очи стално сузиле. Болела ме је утроба.

— Како вам није жао да ме стално бијете?

— Најпре ћемо, размишљао је, најпре ћемо…

— И то сви… сав сам модар… уши ми ишчупасте…

Седох крај његове штаке. Откос је био влажан и мек. Земља је мирисала, пострижена. Он погледа у мене и рече тихо:

— Убићемо је.

— А зашто ме ти бијеш? Ја тебе увек браним, а ти…

— Најпре ћемо, најпре ћемо …

Пас погледа у мене. Кад год сам плакао, болели су ме очни капци.

— Ја ћу јој се осветити, рече он.

— Дај да је ја убијем, рекох.

— Какво твоје убијање! Ти си слинавко.

— Мене је хтела да уједе, није тебе, надвладах плач гласом.

— Нешто сам смислио! Узвикну он и лице му се опет намрешка борама. Болесна румен појави се на јагодицама његовог ситног лица. Његове очи биле су косе. Гледао ме је прекорно и тврдо.

Укипих се. Образи ми се запламише. Држећи штап у десној руци, нареди ми да донесем сламе. Руку са штаком држао је изнад главе.

Ишао сам суседовом котару и клео мајку што ме је родила слабог. Носећи у наручју сламу, у себи сам молио Бога да ми да јаке мишице како бих се могао бранити од чобана. Али, Бог ми није помогао (не знам зашто), и ја сам крај камена спустио наручје сламе.

За тили час око камена обрете се зид од сламе. Преврнусмо плочу. Видесмо: шкорпија — кратка и румена као вишња, с пипцима налик на клешта.

Знали смо је. Не само ја и он. Од њеног уједа умро је суседу синчић. И моју сестрицу је отровала.

Видесмо: збуни се кад нас опази. Направи круг. Затим пипцима опипа струк сламе и стаде.

— Зна ли да ћемо је убити?

— Зна.

Ни сам не знам зашто то рекох. Пас начуљи уши. Плану чуперак сламе. Вероватно је и врана с трешње видела дим. Он рече:

— Стављај сламу и смањуј круг.

Послушах. А шта бих друго?

Тада видесмо: шкорпија се окрену око себе два пута, затим се склупча и поскочи.

— А, нема изласка, рече он кроз дим.

Њено чланковито тело згрчи се и сави у прстен, као да је ухватила плен. Чинило ми се да је наборана и стара.

Дечак додаде пламену сламе и смањи круг. Пас зачуђено скупи обрве и стаде њушити но ваздуху.

— Смрди гадуља! Рече дечак.

Жалио сам је. Нисам волео мучење. А дечак се смејао изнад пламена. Помислих: лепше би било да смо је спрштили каменом но што је овако мучимо.

Она скочи. Затим опет поскочи два пута.

Приближисмо јој пламен леђима. Писну. Био је то писак који се једва чуо. Био је то мали вапај. Гледала нас је.

Затим видесмо: она се сави и врх репа забоде себи негде око главе. Гледала нас је последњи пут, и строго. Савијену у котур, он је баци у ватру. Она не писну, само се још више скружа и смањи.

Погледасмо се зачуђено. Смејао се. Он весело рече:

— Правим свиралу.

Ништа не рекох. Бојао сам се и свог гласа. Дрхтао сам.

— Хоћеш ли да ти је продам?

Хтедох нешто друго да га упитам. Он ме прекиде:

— Слинавко, реци, хоћеш или нећеш?

Пас крај ватре подиже задњу ногу, помокри се у пепео и одјури овцама.

— Проговори, рече он и повуче ме за уво. Хоћеш ли или нећеш?

— Хоћу, рекох механички, навикнут да слушам. Онда одох. А на пољани оставих прамен дима, шкорпију у пепелу и дечака са свирком. Врана заплива изнад шуме. Осетих да ме заболеше очни капци.

ДРУГА ГЛАВА

Дуги низ година после тога видех га: за појасом му није била свирала, нити смех на лицу.

И други пут га видех: у очима је имао нешто тешко и неизрециво.

И трећи пут га видех: није имао образа.

И четврти пут га видех: чела жутог као земља и мршав, вукао се с празном ногавицом поред штаке.

И пети пут…

ТРЕЋА ГЛАВА

… и пети пут видех га синоћ. Никад се нисмо тако загрлили. Његове очи биле су косе и сузне. Оно у детињству било је опроштено. Пољубили смо се. Он седе на ивицу мога кревета. Замало се обојица не заплакасмо.

— Лажеш ли још? Упита ме.

— Не. Од оног дана кад смо убили шкорпију.

— Просто не могу да ти верујем.

— Веруј ми, нисмо више деца, рекох.

— А ја сам много волео да слушам твоје лажи.

— И ја да те гледам како се тучеш са чобанима.

— А бију ли те тамо у свету? Упита ме.

— Бију.

— А плачеш ли још?

— Плачем.

— А зашто толико плачеш? Упита ме.

— Због твоје празне ногавице и својих танких руку.

— А да не плачеш случајно и због оне шкорпије?

Слегох раменима. Дрхтао сам. Бојао сам се ма шта да кажем.

— И ја сам плакао, рече он.

— Али не кад си био мали. Ти си онда био храбар. Тукао си све.

— Имаш право. Плакао сам кад сам се почео освртати за девојкама.

Дуго се гледамо. Он пиљи у моје залиске и слепоочнице с белинама.

— Сéдиш, сéдиш, рече он.

— Збиља, како то? Ја сéдим а ти не. А истих смо година.

— То је због шкорпије, рече он.

Подигох очне капке. Они су ме болели.

— Шкорпије ми нису дале да сéдим.

Гледам оно неизрециво у његовим очима.

— Сећаш ли се оне шкорпије? Упитах га.

Он климну главом.

— Као да је јуче било, рекох. Она се… збиља…

— Није тако. Није се она сама убила. Ми смо је натерали, рече он. Она то сама никад не би учинила.

Почех се присећати и ње и оне сламе и много чега из детињства.

— Чувај се шкорпија, рече. Много су се отада намножиле.

— А ја то не видим.

— Ти никад ниси ништа ни видео, рече ми у лице. Ти си увек био плачљивко који је знао само да цмиздри и да друге слуша.

— А шта ће бити кад то увидим?

— Доћи ћеш к мени, рече он. Онда ћемо бити заједно.

Загрлисмо се. Његова рамена била су уска и хладна.

— Е, крмељави мој друже, ми смо онда убили само једну.

— А како ти је тамо? Упитах га.

— Ех, како ми је…

— А јеси ли видео суседовог синчића?

— А како ми је жена? Упита ме.

— Жена ти се преудала. А ћерка иде у школу, рекох.

Он разрогачи очи. Лице му је било мало и згужвано.

— Јеси ли видео суседовог синчића?

— И моја је жена шкорпија. То сам увек знао, рече.

— Ћерчица личи на тебе.

— Чувај се шкорпија, опасне су.

Никако не могу да одвојим поглед од његових жутих коврџа и оне ране на слепоочници, која зјапи као цев.

— А моју сестрицу јеси ли видео? Упитах га.

— … и шта ми причаш да више не лажеш?

— … ону плавокосу, ону што је од газде крала дуван и доносила нам га да пушимо.

— … просто не верујем да више не лажеш.

— … ону што је с нама ишла у школу… ми у четврти а она у други разред.

— … и велиш да те бију у свету?

— … ону затупастог носића.

— … па нека те бију, ти си за то.

— … имала је плаве очи као и ти.

— … и ми смо те били.

— … ону без руке, знаш.

— … волео си, велиш, да гледаш како млатим чобане?

— … сети се, личила је на тебе.

— … а јеси ли волео да ме гледаш како пљујем крв, а?

— … ону што је кашљала као и ти.

— … а јеси ли гледао како су ми мотком бројали ребра?

— … били сте увек против мене. Говорила је да си јој ти брат а не ја. Говорила је да не воли плачљивце.

— … ти си онда био у свету, скитао си за хлебом.

— … сећаш ли се кад ју је отровала шкорпија? Носили смо је доктору ја и ти по киши.

— А? Шкорпија? Да, да. Шкорпија. И велиш да те је оног дана хтела отровати? Отровати, велиш? Да, да, чини ми се да се сећам. Да. Да.

— … играли смо се с њом. Сети се.

— … просто не верујем да више не лажеш. Био си велики лажов.

Осетих како оно тешко и неизрециво поче да прелази на моје лице и да ме притискује.

Видех: његове очне дупље и јаме на образима напунише се сузама. Преко лица му се прели осмех, мрачан и тежак као оно у мени. Руке су му биле дугачке као откоси.

— … ону што смо јој недељом палили више главе свећу.

— … купићеш ми детету опанчиће.

— … ону што смо јој сваког дана китили гроб венцима.

— … чувај је од шкорпије и купи јој кошуљицу. Смилуј се, сироче је. А ти знаш шта значи бити сироче у туђем свету.

— … ону што су јој волови разбурукали гроб роговима.

— Ако не будеш све то урадио, пребићу те. Удавићу те.

— Урадићу.

— Не верујем, увек си лагао. Страшно си лагао.

— … ону што су је деца тукла јер није имала руке да се брани.

— … крмељивко мој, слинави мој друже, тако ти је то.

Видех: скочи и, мршав као када је био чобанче, отклеца у мрак с празном ногавицом.

А мене још више обузе оно његово неизрециво и мрачно.

Помислих: како може ићи кроз ноћ без штака? Чух негде из таме, из угла:

— Чувај ми дете од шкорпија!

Почех да вичем да ћу учинити све што год хоће. А он ми довикну да ми не верује. Тресући се под ћебетом, чух:

— Послушао сам ону шкорпију!

Повиках да ме чека и да желим да идем с њим. Он ми рече да му нисам потребан, јер сам плачљивко.

— … ону плавокосу, невеселу.

Пробудих се и видех да сам, дроњав и мршав, на тавану нечије штале. У слами, у завичају.

ЧЕТВРТА ГЛАВА

И шести пут хтео бих да те видим, хроми.

И да ти кажем да више нисам чобанче са слинама испод носа и жељама у очима.

Хтео бих да ти кажем да ме сви бију и да више не лажем. И да јутрос нема ни камена на пољани, ни вране на трешњи. Ни твоје свирке изнад дима. Ни моје туге крај твоје штаке и празне ногавице.

Теби је добро. Не кашљеш. Не смета ти штака и не боли те празна ногавица.

А ја скитам по свету, неког ђавола тражим, плачем и сéдим. И никако да нађем излаз из круга.

Извор: Миодраг Булатовић, Ђаволи долазе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Ако су ствари само један део онога што значе, како вели Клодел, онда њихову истину треба тражити тамо где оне престају, где је ћутање и мир. И песму треба тражити тамо где она престаје, замењена природом, смрћу и тишином. То онтолошко небиће песме је њено порекло и суштина, уколико су њене слике релативне и одлепљене од стварности, а њена видљивост несигурна…

А само захваљујући строгом облику, песма је могла да испуни празнину у којој се јавља. Стварима и речима треба одузети њихову извесност и просторну сигурност да би запевале. Песма је тражење новога реда и она ништа не може наћи тамо где јој ред и прецизност претходе. Зато она не признаје свет као нешто што јој претходи, већ тишину и ненастањеност. Та тишина принуђyje на песму. То што нас приморава да стварима дамо име, знак је да човек није сам, да песник мора да изађе из самоће да би запевао. Песма и јесте тај пут од ничега ка нечему, оздрављење од ништавила…

Песник тражи праве речи, још непробуђене, мутне, несвесне, да би их песмом освестио. Исувише будне речи могу да савладају песму и да њен мир надгласају буком чије су амбиције сасвим непоетске. Песник жели да и речима оствари тај предео где је песма једина и највећа стварност. Зато он чезне за речима које не би биле мање стварне од онога што значе. Он тражи речи „стварне као дрвеће”, тражи реч која ће да личи на око. Овај напор малармеовске поетике поистовећивања бића и речи доводи песника до пораза: „Реч је у почетку била налик па је изгубила смисао.” Ту лежи она, за мене доказана, истина да када речи одузмете њену многозначност и право на смислене флуктуације, она престане да ишта значи. Песма је или недокучива, или бесмислена и бесадржајна. Песник је јасно уочио проблем неспоразума између речи и песме, али га није рекао: „песма би и вредела, али речи не вреде”. Од симболиста наовамо преосетљиви песници сањају о песми без речи…

Израз, септембар 1959.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, Просвета, Београд, 1972.

Бар

У претходној години путовао сам до краја света и назад. Мом крају света име је било Бар: у тој – речено језиком Васка Попе – лепој вароши Б. боравио сам од првог дана пролећа до краја маја. Бар није мој завичај, налази се на супротној – како се то код нас каже – банди Црне Горе у односу на место у ком сам рођен и одрастао; али надао сам се да Бар може бити лука у којој ћу спустити своје попут планине тешко сидро.

Безмало сваког предвечерја или вечери шетао сам Баром. Пошао бих од школе „Југославија”, па бих ударио поред зграде општине, пред којом су, на потковичастој табли, пописани градови пријатељи Бара: уз италијански Бари на супротној банди Јадрана – пет градова из Србије, по три из Русије и Турске, два из Кине итд. Од зграде општине бих наставио ка Храму Светог Јована Владимира: угледавши га још издалека, не једном сам помислио како би, све и да није било проналаска ватре и струје, све и да се Бар заиста налази на крају света, уз Северни или Јужни пол, па да по пола године не види сунце – цео град био непрестано осветљен белином овог велездања. Од Храма бих скренуо лево, десно или продужио право, премда би ме сваки од тих праваца, напослетку, одвео до шеталишта.

Међу придошлицама са стране, у вансезонском Бару су од мојих земљака, Бјелопољаца, бројнији ваљда једино Руси и, од пролетос, Украјинци. У то сам се уверио на барској променади, где би ме понеког дана, из бујице пролазника кроз коју сам пливао, запљускивало више руских него српских речи.

На шеталишту бих често знао да застанем и налактим се на ограду мостића над реком Жељезницом и – леђима окренут њеном недалеком ушћу и мору, загледан у њену надолазећу необилну воду – да у себи расплићем мртве чворове песама и свагдашњих животних мукица.

Река Жељезница представљала је некада границу између Аустрије и Турске, потом између Црне Горе и Аустрије. А у пролеће 2022. године, док сам стајао над плитким током којим се давно протезала та дубока граница између држава, цивилизација и светова, у мени самом отварала се граница између две наизглед непомирљиве силе. Прва од тих сила водила се идејом да, кад се већ пошло у барску авантуру, треба у њој истрајати до краја и по сваку цену, док је политика друге силе унутар мене гласила, отприлике, да је експедиција у Бар била плодотворна јер ме је покренула из вишегодишње инертности, али да се морам помирити с тим да ми у Бару није место и да треба да се вратим откуда сам дошао.

Сукоб ових двеју сила млео ме је и јео, доводио до руба – свега и ничега. И сећам се тачно тренутка када је у мени, засталом на мосту над Жељезницом, превагнула једна од тих двеју сила, када сам се коначно усудио да признам како Србија, иако није мој завичај, јесте и биће заувек мој дом.

Тако сам и на унутрашњем плану отишао до краја света и вратио се назад – себи.

Бебе

У јулу, у размаку од непуне четири недеље, постао сам ујак једне Анике и једнога Данила, а пријатељу Марку родио се син Вид. Мени су многи пожелели да у наредној години постанем отац, те жеље бројем и учесталошћу попримају већ размере пандемије, а ја се у тим приликама и даље браним, као бескорисном крпеном маском, примером свога деде, који је у својој шездесет четвртој години добио сина.

Библиотека

Моја лична, опипљива, по полицама (и коферима) распоредива библиотека порасла је тек за неколицину вредних наслова, махом примљених на поклон. Моја унутрашња библиотека је, у погледу броја наслова, имала још мањи раст: читао сам мање него претходних година, и више поезију него прозу.

Неке од песника које сам раније с радошћу читао имао сам част да упознам и уживо, при чему сам се уверио да им перо не лаже: сви су и на јави били исти као и у својим песмама. Нарочито леп и снажан утисак на мене је оставио песник Слободан Јовић – срели смо се једном и накратко, разменили свега неколико речи, а заволео сам тог човека као брата.

С поезијом Велимира Кнежевића и Драгана Марковића, два велика песника нашег доба, живео сам током целе године. Читао сам расну прозу Тајане Потерјахин, коју рахитична, кланашка критика бестидно игнорише. Читао сам младе песнике Радета Шупића, Косту Косовца, Лазара Букумировића. У години у којој је напунио тек двадесет и једну, Амар Личина је за мене постао песничко откриће првога реда. Читао сам и Достојевског, Пекића, Уелбека, Драгослава Михаиловића, Ђорђа Лебовића.

Што се тиче мојих текстова, роман Између црних поља, награђен на једном значајном конкурсу две године раније, доживео је почетком августа 2022. прву и засада једину промоцију – на фестивалу Град театар у Будви. Нови песнички рукопис је нарастао и готово дозрео за смештање у корице и објављивање; у августу, за мој тридесет седми рођендан, напокон је добио и наслов: Горка медицина. Радио сам и на новом прозном рукопису, који ме је и мучио и лечио. Уочи Нове године покренуо сам интерактивни књижевни експеримент: роман који ћу писати у сарадњи с читаоцима.

Ближњи

Реч године.

Бол

У минулој години један Братски Бол наставио је да се у мени потписује великим почетним словом.

Б.

Б које је утиснуло најдубљи печат мојој претходној години уписало се у мој живот по повратку из Бара.

Када ми се „јави” нека велика прича, уздржавам се од говора о њој и од откривања њених појединости док ствар у мени ври и развија се. Мање због сујеверја, а више зато што би припуштање других у нешто што је самотнички посао с елементима свете тајне – развејало ту тајну, нарушило чудо и чаролију скопчане с рађањем приче. Из истог разлога нећу овом приликом много говорити ни о свом епохалном, велике приче вредном Б. Само ћу рећи да је у низу буђавих година бб – без броја – ово година Б. захваљујући њој. И свима ћу пожелети у наступајућим месецима – на чијем се хоризонту не назире много ведрине – радост и утеху налик онима које мени причињава прича скривена иза овог најлепшег слова азбуке.

Насловна слика: Јелена Ковачевић, Пољубац птица

Опште место је празан кружић на карти
Ка ком не води ниједан прави пут.

Предрасуда је плацебо против незнања.

Мњење је барено, фино уситњено
Месиште мишљења најниже класе.

Флоскула је колачић од картона.

Демагог је мед и млеко
С нула посто шећера и млечне масти.

Плагијат је трутов мед.

Кад би се неталенат замислио над собом,
Не би имао шта да каже.

Али макар би то рекао рђаво.

Насловна слика: Василиј Кандински, Rosa Rot, 1927.

Видео сам, с тобом иде младић, налик
   на многе; знао сам тај корак, лулу, смех.
   Ни таквих као ти нема мало, али
      на разне начине волим их све.

Шетали сте туда где другарски-ревно
   играли смо, кружећи под зимском плавети.
   Благодарна игра! Широким тереном
      шарене се мајице; жива лопта лети

час с ноге на ногу, ко муња кривудава,
   час – громкија од пуцња – вине се, и гле,
   ја правим параду и успевам намах
       да пресечем лоптин стреловити лет.

Видевши мој потез зналачки и смео,
   питала си, очи с лопте не помакав:
   Знаш ли ко је онај у тренерци белој,
      вижљаст, космат као виолинист какав?

Твој сапутник рече да сам, ваљда, родом
   из оне дивље земље где крв на снег липти,
   и, пућнувши лулу, мимогред је додо
      како пријатан сам ја човек у бити.

Отишли сте даље. Сунчани твој глас,
   бледећи, утрну. Видео сам како
   друг те следи, димећи, па стаје зачас
      да лулу о пету истресе полако.

А код нас лопта скаче, и нисте могли знати
   како један од тих безбрижних фудбалера
   ћутке и стрпљиво, за дугих ноћних сати,
      ствара сазвучја неких других ера.

Кембриџ, 26. фебруар 1920.

Превео с руског Мирко Јовановић

Полазак је био занимљивији од путовања, путовање занимљивије од циља, ако се ово где сад стојим може назвати циљем; представа о крајњем исходу ни у почетку није била јасна, а касније се грозно замутила; чупао си се, насумце, из ничега у нешто; из плодне нејасноће у жалосну јасноћу; и сад си овде, у мени, а ја сам не знам где сам; ниси овако замишљао; у глади и у празнини замишљању ништа не стоји на путу; не бих рекао да сам те изневерио, мада сам унеколико одрастао; (нарочито између педесете и шездесете); трудио сам се да одржим растојање, отуда наглашена употреба другог лица једнине; да, понекад сам мудровао онамо где је требало плакати; гледао кроз прсте мучитељима и учитељима, родитељима и предводитељима; изједаначавао кривице и заслуге; ко у овој врсти сабирања може бити крив, ко прав?; родна кућа, друштвени поредак, географски положај; затечене климатске прилике; понор из којег стижемо, понор у који тонемо; средиште се осећа, и без помињања; о, с каквим си жаром настојао да га се ослободиш!; успео си, а ниси се помакао с места; мени си препустио тражење накнадних оправдања и објашњења; завештао си ми навику измишљања; не књижевности, него сопственог живота; родио си се у отпору, усправио си се у отпору, изгорео у отпору; битан део наслеђа примио сам из невидљивих руку, у мраку; чувам га као завештање безимених и безгробних; као несвесно знање, којим су осенчени видљиви и тврди оквири; једно са тамницом, тешко си долазио до речи; чупао си се, безгласно, као ровка; вратио сам се на место које си закрстио петом, и препознао те; у себи, у теби, у веку – разлике су граматичке природе; нисмо важни ти и ја; али наша прича, можда, није без неког смисла; зато те упорно походим, и кад ме зовеш, и кад ме не зовеш; наш је живот почео у детињству, завршио се у раној младости; у годинама светог сиромаштва дисали смо пуним плућима; без игде икога, поседовали смо свет: прешироко имање, да би се рукама обгрлило; нигде и ни на чему, у дослуху с тобом, зидам дивљу грађевину; постојим једино с тобом, на твом тлу; више од тога нам не треба; нек нам оставе то што нико неће, утрину и пустолину, и усправићемо се, мало-помало, до неба; твоје је сиромаштво, данас, моје једино богатство; мој најчвршћи ослонац; нико ми на њему не завиди, нико ми га не може отети; знам много више од тебе, и од свог знања немам нарочите користи; научио сам толике туђе речи, којима се ништа важно не може саопштити; прошлост је недовршен сан: кад год јој се вратим, могу јој измислити друкчији наставак; оно чиме сам се јуче заносио, данас је тужна заблуда и срамота; ништа се не да поправити, али се свака ствар даде по сто пута претрести, док нам се не каже, док се од гледања не расветли; како год обазриво о другима судили, никад нисмо довољно увиђавни и правични; толико је, иза нас, остављених предела и напуштених људи; сваки је раскид једно олако почињено убиство; ти си, од првих корака, радио једино на томе; успео си се да ишчупаш петне жиле, јетру, муда; ухватио си се укоштац са самим собом, и љуљао се, пет година, у месту; корен је, на крају, пукао и одбацио те у недођију; и сад си овде, у јаловој архитектури белосветске провинције; било где да си стигао, било би једнако глупо, да ниси покушао, још глупље; отргао си се, а са мном, никуд ниси стигао; покушали смо да обеснажимо најјачу тачку деловања земљине теже, ону у којој човек додирује родно тло; успевши, промашили смо; остаје нам да причамо; да мешамо стварно са нестварним, еда би се, уз пут, ругоба претворила у фикцију; стварно боли, измишљено вређа; твоја знања пристижу кроз несрећну свест безмерних нараштаја; себи си најјаснији кад говориш из тамне шуме; а живео си, и данас живиш, искључиво у свом почетку.

Извор: Милован Данојлић, Балада о сиромаштву, Албатрос – Филип Вишњић, Београд, 1999, стр. 208–210.