БЕОГРАДСКЕ ПЕСМЕ

ЗЕЛЕНИ ВЕНАЦ

Бус под бројем лета изгона и слома
Довози из Борче молера из Книна:
Он се с Венца распе к туђим становима,
Где слика белину изгубљеног дома.

Пајала је палме и књиге украсне
На Сењаку. Чека бус за Земун Поље,
Где ће укућане запахнути воњем
Опојне прашине више средње класе.

Састају се двоје над земљом, пред Меком;
Гладни једно другог, нису ситих свесни.
Из подземног пролаза излазећи песник
У Хаду себе се осврће за Сенком.

СЛАВИЈА

Ту је крај-почетак бесконачне трасе
Смршене у гужву урбаног космоса;
Ту, кружећи вечно кроз себе, наш град се
Укршта са собом – ко полегло осам.

Ту је улаз-излаз – невидин-капија
Лавиринта у ком вреба душеловац.
Славија је јо-јо око ког се свија
И с ког се одвија Аријаднин конац.

СТАРО САЈМИШТЕ

Име ми је Милић Ракоњац. У борби
Код Пљеваља крајем четрес треће заробљен.
У лагеру Sem­lin, на Васкрс, од бомби
Савезничких страдах. Моје су загробне
Речи моје очи, песмом васкрснуте,
Њима с Вечног сајма гледам преко воде:
И видим блиставе куле што ум муте;
Леве што свој народ презиру без краја;
Видим неспутане људе без слободе.
Ко сељака, стид ме тог простачког сјаја;
Као партизан се и тих левих стидим;
Као мртав сужањ – живом не завидим.

Песме објављене у Панорами нове српске поезије 2024.