ЧУДО У БРЕСТУ

Почетак

На југозападу Белорусије, на самој граници с Пољском, налази се Брест, једна од две куле истог назива на два супротна краја шаховске табле Европе. Око куле, уз две реке што се под њом састају, шири се велик и леп модеран град. У једном од његових предграђа, недалеко од црквице с једне и бензинске пумпе с друге стране, уздиже се петоспратница боје кајсије, у којој с породицама живе махом чиновници, уз тек понеког трговца, и с по једним возачем аутобуса, гимназијским професором и паром првака уметничког клизања.

Ови шрафчићи и зупчаници, преко потребни (иако лако заменљиви) у механизму сваког савременог друштва, живели су мирно и углавном сложно, укотвљени у лагуни средње класе и задовољни собом. Све док пред њиховом зградом није почело да се збива нешто што их је врло узнемиравало и с чим нису знали како да изиђу на крај. Тачније речено, нису знали како да изиђу на крај с виновником и средишњом личношћу тих збивања.

Да добијете на увид ма какав писани документ о дотичноме, ту би вероватно стајало нешто попут: пол М, средње слово В, возач категорије Б, крвна група 0, година рођења 192… Али осим што те крупно штампане шифре служе за брзу и, у највећем броју случајева, поуздану идентификацију грађанина, оне умеју да наведу и на помисао како је њима речено све што је нужно знати о до тада непознатом нам човеку – и ту престаје потреба за причом о њему. Зато, приче ради, од генералија овог господина за почетак наводим само да му је име Артјом, односно, чика Арћуха (дзядзька Арцюха), како су га звала деца, у чијем га друштву видимо на наредном листићу приповести, који се може узети и као

Скица за портрет

Чика Арћуха је био стасит, једва приметно повијен, лица тамна од честог боравка на отвореном и светлих очију, у исти мах продорних и умиљатих. На себи је и лети и зими имао изношен капут мишје боје и граораст ловачки шешир натучен на чело (кад би шешир скинуо с главе, пегава ћела и горња половина чела блештали су му над остатком лица као месец). Сваке суботе, тачно у четврт до десет ујутру, око сат, сат и по пре наиласка ђубретарског камиона, он је, овлаш се ослањајући о црвенкаст метални штап, долазио из правца Буга пред зграду и натенане, смешећи се деци што би се искупила око њега и дизала грају, развезивао црне кесе с ђубретом у контејнеру и својим штапом испитивао њихову садржину.

Као и свуда у свету где се не умире од глади, где се живи са свешћу о томе да исхрана утиче на квалитет коже и густину костију, као и свуда где је превазиђена борба за кров над главом и води се много рачуна о осветљености просторија и томе да температура у њима не излази из интервала од осамнаест до двадесет два степена Целзијусова, бацало се и што није за бацање. Тако би старац неретко у конзервама исплажених језика затицао и по читаву половину њиховог садржаја, најчешће рибе и паштета, а у теглама по неколико крвавих режњева цвекле, киселих краставчића и феферонки, или остатке мармеладе довољне да покрију и целе две кришке хлеба, који се пак бацао навелико, каткад и после непуног дана пошто би био купљен. И све је то кусао без снебивања, полако и, рекло би се, с великим гуштом, служећи се притом само кашичицом с дугим металним, благо извијеним репом, коју је, умотану у марамицу, носио у дубоком џепу свог капута, и малом олупаном мањерком што му се, начињена од тананог цинка, гнездила на глави, под шеширом, попут голуба. Пошто би завршио с обедом, знао би да ишчепрка из ђубрета и неки пикавац, метне га у своју жућкасту муштиклицу налик кошчици шаке или стопала људског и допуши га до филтера, заваљен, рецимо, у скоро сасвим здраву баштенску столицу која би се задесила у контејнеру, или просто стојећи замишљен. На крају би поново уредно везивао кесе, а столицу и све остало чиме се послужио враћао је како је затекао на почетку.

Очекивало би се да чика Арћуха, тако тих и педантан, никоме не смета (свак је ту, је ли, радио свој посао: једни правили ђубре, други од њега живео). Али житељи пограничних вароши, особито њихових рубних предграђа, неповерљиви су и према странцима крајње конвенционалног изгледа и навика. Отуд станари брестовске петоспратнице нису у створу који петља по прљавштини могли видети ништа до уљеза и штеточину: по угледу на дечје дзядзька Арцюха прозвали су га дзядзька Пацук, чика Пацов, то јест, сматрали су га претњом по здравље своје мале заједнице, нарочито дечице, и хтели су да он, што је пре могуће, престане да навраћа у њихов крај.

Нико се, ипак, није усуђивао да преузме одговорност на себе и отера чика Арћуху. Спречавале су их у томе старчева, упркос свему, достојанствена појава и на тој појави засноване гласине о његовом пореклу и биографији. Причало се, наиме, да је он у своје доба био цењен угоститељ, који је почетком деведесетих постао и власник хотела у неком од црноморских одмаралишта, да би онда доживео банкрот и дошао овде, где га нико не зна, да умре у беди и срамоти невидљив и непознат. Затим су постојале и помало смешне гласине да је чика Арћуха у совјетско време био један од виђенијих инжењера, пројектант десетина мостова од Балтика до Камчатке; међутим, у једном пројекту поткрала му се грешка у прорачуну, мост је пао већ током изградње, уз погибију знатног броја радника, он је услед тога изгубио службу и част – неки кажу, и слободу на више година – и најпосле завршио без икога и ичега овде, на крајњем западу негдашњег пространог савеза. Ишло се у нагађањима дотле да се тврдило како је чика Арћуха био песник и дипломата након Отаџбинског рата, па се пропио, што се извесно време позитивно одражавало на његову поезију, али не и на дипломатију, те је завршио на улици. Но највише присталица имала је прича по којој је он морао бити некакав пензионисани учитељ или професор. На такав закључак упућивале су, пре свега, поуке које је давао деци.

Пошто би се, након ужине крај контејнера, на оближњој фонтаници напио воде, умио се, опрао своју мањерку и кашичицу, па пребрисавши их марамицом вратио их на њихова места, под шешир, односно у џеп, и пошто би затим из другог џепа извадио костолику муштиклицу и у њу заденуо пронађени пикавац, неко од дечака – који, као што је познато, воле да се играју ватром и при себи увек имају, ако не прскалице, петарде или „жабице”, оно бар шибице– припалио би старцу онај патрљак дувана и он је почињао:

„Ти, плавушане, имаш ту, на грудима, некакав број?”

„Тринаест. Тај број носио је Александар Хлеб у Арсеналу.”

„Ма шта кажеш! Бог поживео и њега и тебе! Него знате ли ви, голубови моји, откуд нама баш такви бројеви?”

И стао би да приповеда о индијским, арапским, римским и скандинавским цифрама, о алгебри и важности рачуна.

Другом приликом загледао би се у небо:

„Видите оне облаке тамо? То су вам цируси. Кад њих видите, знајте да нема ништа од кише.”

„Не, чика Арћуха, то је тебе неко слагао. Оно су мућена беланца”, добацио би прву бесмислицу која му је пала на памет неки злочест дечарац, на шта су се остали грохотом смејали.

„Може бити, може бити”, добронамерно би се насмешио и старац. „А знаш ли ти, синак, за шта је добро беланце?”

Или би предавање кретало овако:

„Да ли вам је неко причао шта је овде некада било? Баш ту где је сад ваша зграда? Нису вам рекли? Биле су ту, мили моји, немачке топовске шупе. А још раније, ту су Пољаци коњске штале држали. Не верујете? Ако не верујете мени, питајте њу”, показао би муштиклицом у којој је догоревао опушак на разгранато дрво иза контејнера. „Она се тога зацело сећа: стара је као сви ми овде заједно.”

„Али то је обично тупаво дрво”, негодовао је онај исти, или неки њему сличан, једнако злочест дечарац.

„Не, синак, грешиш. То, додуше, јесте тек једно дрво, али није обично – далеко од тога да је тупаво! То је липа. А липа је, не знам да ли вам је познато, за Старе Словене била свето дрво. Веровали су чак да је у њој настањена вила. То треба озбиљно схватити јер…”

Ту би повукао још један, последњи дим из пикавца и замислио се мало, па убрзо наставио:

„Кад смо код тога, ко од вас може да ми каже нешто о Старим Словенима?”

Оваква и слична предавања у чика Арћухиној Академији крај контејнера била су, укратко, редовна појава. С обзиром на то, не чуди зашто су се становници брестовске периферијске петоспратнице либили да свог „пацова” терају метлом. И постаје јасније зашто су се определили за пасиван отпор.

Чудо

Одлука да се смеће одлаже у атомско склониште уместо у контејнере, све док старац не престане да долази, донесена је једног летњег петка увече, на збору станара. Како је било изузетно топло лето, то је за последицу већ после десетак дана имало паклен смрад, који је стао да се шири из подрума зграде. Ројиле су се муве величине ордена Хероја социјалистичког рада и појавили се прави пацови. Али овог пута претњу по здравље нико није помињао, нити страховао за дечицу. Није било ни потребе за тим јер је чика Арћуха сваки пут са све већег растојања примећивао да су контејнери празни и окретао назад, што је значило да станарска тактика урађа плодом и да се назире скоро окончање „Санитарног рата” и ембарга на извоз ђубрета из зграде, чиме ће опасност од контаминације бити отклоњена.

Крајем јесени то се заиста и десило: старац је престао да се појављује. Станари су огласили победу и радницима комуналног предузећа, којима су до тада плаћали да на својој рути заобилазе ову адресу, великодушно су допустили да из атомског склоништа зграде изнесу до свога камиона стотине црних врећа забреклих од презрелог отпада, на шта су се комуналци међу собом не без јеткости шалили како је овај солитер постао, „иако у озбиљној конкуренцији”, главни лиферант градске чистоће.

Изашавши, дакле, као победници из „Санитарног рата”, станари су у својим топлим становима, уз чај и куповне пироге из паковања од 12 + 1 комада, почели да препричавају своју тријумфалну кампању, неумерено величајући своје тактичко умеће, на ком су им, по њиховом мишљењу, могле позавидети и руске војсковође, које су одбрану своје отаџбине такође заснивале на изгладњивању непријатеља и стрпљивом чекању зиме – с којом су потом удружени кретали у незаустављиву контраофанзиву.

Славље и пословично преудешавање историје од стране победника потрајали су до пролећа, које је каснило, а и по свом доласку било буновно и наступало без апетита и снаге. Што није био случај и са старим знанцем станара.

Чим се те априлске суботе чика Арћуха поново појавио на другом крају улице, зградом је муњевито прострујала вест, која као да је била срочена у некој од сензационалистичких редакција: „Пацов се пробудио из зимског сна!” Победа станара у „Санитарном рату” је поништена. И како се старац, видевши издалека богату трпезу, приближавао контејнеру, тако се линија фронта полако враћала тамо где је била годину дана раније. Поново је све било на почетку.

Није било друге, морао се опет увести ембарго на извоз ђубрета из зграде.

Као да је само на то чекало, пролеће се тад размахнуло. Упекла је звезда и из подрума петоспратне тврђаве боје кајсије почели су да мире гњилеж и распадање. С друге стране, напољу, где се беху расцвркутале крошње и стрехе, потекле воде и као очи новорођенчета умодрело небо, шириле су се ноздрве од мириса липе у цвату – баш оне иза контејнера, о којој је чика Арћуха држао предавање у својој Академији на отвореном – и човеку је од милине напросто долазило да заигра.

Но оно што је прве суботе новог, пролећног ембарга задржало старца пред зградом након што је пришао контејнеру и уверио се да овај зврји празан, то, иако је имало везе с липом, није био мирис, већ мед, прави правцати, првокласни мед, који је, подражавајући смолу, цурио из пукотина коре светог дрвцета.

Станари су беспомоћно стајали иза својих прозора, скривени жалузинама, док је непријатељ на њихове очи, својом добро им познатом кашичицом дугог металног репа, купио мед са стабла и ужинао.

Скептички прст

На збору сазваном за осам сати увече тог истог дана појавила се тек неколицина станара. Пошто се Фомин, књиговођа с првог спрата који је сазвао збор, гласно зачудио тако слабом одзиву, одговорено му је како се људи помало боје.

„Боје се? Чега?”

„Гнева божјег!”, одговорио му је рођени отац, који је живео с њим и његовом породицом и увек се, и у стану и на зборовима, које није пропуштао, оглашавао не тражећи реч и не марећи шта ће ма ко на то казати. „Ви мислите”, обратио се Фомин отац и остатку невеликог скупа, „да дрво тек тако, само од себе, постаје мироточиво? То је знак, знак одозго да нам не ваља работа!”

„Стари”, спустио му је син руку на раме, очигледно се, као и толико пута пре, нашавши увређен јер му је отац пред другима подривао ауторитет (стари је то волео да чини нарочито пред своја два унука), али не желећи да с њим буде грубљи него што је неопходно и тиме га додатно раздражи. „Бог, ако га има…”

„Како то: ʻако га имаʼ?! Јадна твоја мати… Надам се да је још тврда на ушима као што је била за живота и да те не чује отуда.”

„Хм… У реду. Бог, ког јамачно има, грешнике не упозорава знацима и не дели им жуте картоне.”

(Књиговођина спортска терминологија потиче отуд што је он велики део своје ране младости провео јурећи за лоптом, с добрим изгледима да постане истински виртуоз у копачкама и с амбицијом да се професионално посвети фудбалу. Међутим, када му је било осамнаест, на утакмици која је одлучивала о прваку обласне лиге, противнички бек стартовао је клизећи, ђоном, на њега уместо на лопту пред њим и поломио му потколеничну кост леве, убојитије ноге. Осим што је екипа, лишена помоћи најмлађег капитена у својој историји, изгубила ту утакмицу, и капитенова кост је након тога срасла криво, те је он морао да окачи о клин своје копачке и у њих упертлане велике наде. Било је то у освит перестројке и обнове онога што је деценијама пре тога називано опијумом за народ; као дете свог времена, млади Фомин је до тог тренутка био једна од перјаница освешћене православне омладине у Бресту. Али несрећни прелом његове левице изазвао је врежу напрслина и у вери тог младог човека. И од тада почињу његови неспоразуми с Богом, ког је кривио за свој удес, и сукоби и теолошке расправе с оцем налик напред описаној. Фомину оцу су синовљева огорченост и сумња, које су неретко прелазиле у бласфемију, нарочито тешко падали јер је он, пре него што ће постати Фомин отац – док је, дакле, било довољно рећи само Фомин, па да се зна на кога се мисли – провео заједно са својом женом и два шурака осам година у Норилску. Повод за то била је недељна молитва у којој су затечени у колхозном амбару – који су, истина, још њихови очеви памтили као сеоску цркву – а што је окарактерисано као удруживање зарад контрареволуционарних циљева и подлегало је казни принудног рада прописаној фамозним чланом 58 Кривичног законика.)

„Хоћеш да кажеш да Бог не прашта? Да одмах бије? Какав је то онда Бог?!”, гракнуо је Фомин отац.

„Не тврдим да не прашта”, одговорио је Фомин син. „Али кад се чаша преврши и кад његовим праштањима дође крај, Бог показује директан црвени.”

„Требало је ја теби стражњицу да црвеним док је било време!”, устао је озлојеђени старац и демонстративно напустио збор.

Фомин син, ком је по очевом изласку из просторије видно лакнуло, поновио је да оно што се тог јутра одиграло пред њиховом зградом није никакво чудо. Хтео је, сад кад може слободно да говори и кад нема ко да му се супротставља, да напомене и како чудâ нема, јер се неверујућима она не приказују, а верујућима нису ни потребна. Но, уместо тога је рекао само како је од почетка знао да им неко подваљује и како је, обишавши липу непосредно пре овог збора, запазио више трагова који му дају за право.

„Трик, људи!”, дигао је увис свој скептички прст. „И то рђав трик. Чак и мој добри отац би видео да је тако – и то с прозора, не би морао ни да силази – само да из ината не одбија да носи наочаре. Најпосле, ви сте вероватно сви и сами већ увидели да је у питању подвала.”

Збор је без премишљања одговорио потврдно, иако пре ових речи Фомина сина ни сами нису знали шта да мисле.

„Зато морамо пронаћи ту кртицу”, наставио је Фомин син, „тог пацовског рођака и помагача који покушава да нас вуче за нос.”

„Како можеш бити сигуран, Фомине, да се та кртица није и међу нас овде вечерас увукла?”, упитала га је изненада Аверинцева, његова прва сусетка.

Књиговођа, пред чијим сумњичавим оком су главу обарале и бројке, а некмоли људи, загледао се у десет лица пред собом. Нико од њих, међутим, није ни трепнуо. Сви су с нестрпљењем ишчекивали шта ће он одговорити на питање Аверинцеве. А по његовом лукавом осмејку видело се да он одговор већ има и да је сигуран у њега. Наиме, дало му га је управо тих двадесет очеса упртих у њега, очеса у којима није било кривице, па ни разлога да се пред њим обарају и крију.

„Сигуран сам да кртица није вечерас овде, Олга Петровна. Јер тај мисли да је од тебе и мене бољи и неће с нама да се меша. Тим горе по њега!”

„Ма реци ти нама како ми да ухватимо ту хуљу, па ћемо се лако договорити хоће ли му бити горе или боље”, добацио је магистар Андрејев.

Књиговођа је само чекао да му званично доделе улогу капитена и стратега. И не желећи да понавља грешке оних што су водили прву војну против чика Арћухе и веровали у успех дугорочног, пасивног отпора, почео је да излаже план муњевите офанзиве у формацији четири-четири-два, с продорима по крилима и убацивањима из другог плана.

Ватромети, пси, пошта увезана тихим кикотом

Офанзива се показала као добар избор јер су саботера, гимназијског професора физике с петог спрата – у слободно време скупљача лековитог биља, риболовца, пчелара и, како се испоставило, чудотворца – ухватили на делу већ следеће суботе.

Није било још ни свануло. Професор управо беше пришао липи с два килограма меда у амбалажама од жубровке и почео пажљиво да га сипа у „џепове” које је начинио прошлог пута, зарезавши кору на неколико места и нежно је одвојивши за милиметар-два од стабла. (Фомин син је током свог увиђаја приметио ове „џепове” и установио да су њихови савршено равни отвори морали потицати од чврстог, оштрог предмета ergo од људске руке.) Тад су станари поискакали из заседа по жбуњу и иза паркираних аутомобила и обрушили се на професора.

Хтели су да га за сва времена науче памети, да га прописно издеветају, али обзири, исти они обзири који су их спутавали да се непосредно обрачунају с чика Арћухом, нису им допуштали да једног професора, такорекућ угледног грађанина, тек онако туку. Зато су га само гуркали, потезали мало за одећу и чашћавали не одвише зачињеним псовкама.

У тој игри кратких додавања, један играч – комерцијалиста Филипенко с другог спрата, чијој је кћери професор у више наврата бесплатно држао часове математике и физике у свом стану – занео се и начинио груб прекршај нехотице потегавши професора за косу. Дактилографкиња Јаковљева из сутерена то је схватила као „уденут папир у машину”, па је професору сместа откуцала два реда шамара, без прореда. А онда је свој допринос физичком кажњавању професора дала и већина осталих.

Биће да их је након овога, кад су им се главе охладиле, било стид? Не, напротив! Кад се већ све одиграло како се одиграло, више се није могло назад, морало се ићи до краја; људи су још једном, уједињени око наопаке идеје, решили да униште онога који штрчи и сведочи о њиховој нискости.

Тако су током наступајућих месеци дечаци редовно од стране старијих снабдевани ватрометима и подговарани да их испаљују ка професоровој лођи на врху зграде; пси љубимци су довлачени да се олакшају на отирач испред професорових врата, а поједини су у пијанству изводили ту шалу и без помоћи четвороножаца; телефонирали су човеку у пола ноћи и посвећено му дисали у слушалицу; чак два пута је усред бела дана разбијен ветробран његове таврије; плаћено је да се једног четвртка објави његова читуља преко целе странице Брестске газете, чији су примерци потом, увезани тихим кикотом, данима убацивани у професорово поштанско сандуче; нико више с њим није говорио ни у пролазу, колико је налагала учтивост.

Да ли само због овога или и из неких додатних разлога, тек професор се одселио после годину дана некуд на исток. Неки веле и да се замонашио. Тешко је тог човека егзактних наука и заљубљеника у природу замислити у црној ризи, али не треба сметнути с ума да је он, чинећи ствар која се и поред свега мора назвати чудом, на концу био изложен порузи и мучењу, па није немогуће да је свој живот заиста посветио ономе који је имао сличну судбину.

Што се тиче чика Арћухе, он је након што је стабло липе престало да буде медоносно заувек престао да се појављује у овом крају. Није га било чак ни оне априлске суботе у чије је свитање професор укебан. Нико од станара петоспратнице није знао шта се са старцем десило, нити их је то питање нарочито мучило: за њих је било једино важно да су се напокон решили „чика Пацова”.

Понуђени одговори

Фомин отац, смештен после својих све чешћих марифетлука у старачки дом на другом крају Бреста, дремао је пред телевизором ишчекујући квиз који је свакодневно пратио. Када се пробудио, емисија већ беше почела. Представљани су такмичари, што је значило да и није много пропустио. Стога је одахнуо, дохватио полако с ноћног сточића наочаре и метнуо их на нос.

Угледавши у избистреној слици пред собом једног од такмичара, почео је да се врпољи и мршти: чинило му се да га је познавао. Али не од пре три-четири године, кад се дотични хранио из контејнера пред зградом у којој је Фомин отац био подстанар Фомина сина, јер Фомин отац тада није могао с прозора добро видети без наочара копача по ђубрету; уосталом, да је овога знао одатле, вероватно га сада, убледелог, с уредно подшишаном белом брадом и без ловачког шешира, не би ни препознао. У ствари, Фомин отац се сећао тог времешног свезналице, свог исписника или нешто старијег, од много, много раније; упамтио га је тако добро да би сада његов лик, обасјан рефлектором у телевизијском студију и крупно кадриран, препознао и кроз много гушће ткање бора и дебљи слој шминке.

Фомин отац је устао и унео се у екран не би ли се ипак у потпуности уверио да је то онај за ког га држи.

„Нека сам проклет ако ово није… Та он је! Не постоје две такве умне губице! Ех, ех, ти једини од нас не омириса Сибир ономад. Је ли, Арћуха? Де, реци како си то извео.”

Пљунуо је у екран. Пљувачка је погодила баш онај одговор који је Арћуха у том тренутку означио, а који је, дабоме, био тачан.

Сумње Фомина оца биле су оправдане. Пред њим је на ТВ екрану био Артјом Васиљевич Знак, који је потказао своја два брата, сестру јединицу и њеног мужа, Фомина оца, а услед чега су сви они провели од осам до дванаест година на принудном раду. Оно што Фомин отац није знао јесте да је Знак потказивао и сијасет других, деценијама. Постао је стални сарадник НКВД-а с непуних деветнаест, за време Отаџбинског рата, док је са својим батаљоном боравио на фронту, дубоко унутар руске територије. Тада је свој дар да брзо запажа и памти детаље, уместо за доградњу свог, већ тада енциклопедијског знања, почео да користи за уништавање сабораца који би успут пред њим рекли или урадили нешто против државе, рата, народа или Хазјаина. Другим речима, Знак је, много пре него што је постао чика Арћуха и почео да се храни из контејнера, живео од ђубрета, од вишкова и отпадака у људском говору и понашању, од онога на шта људи нису довољно обраћали пажњу и бацали су неопрезно пред њега, да то он онда свари и претвори у деликт вредан робије.

Да, један човек блиставе меморије провео је живот одиста као пацов, ријући по туђој прљавштини, непримећен и незапамћен од стране историје. Али знамо за њега и његова дела ми, то јест ова липа и ја, вила у липи настањена. И знаће још многи пошто полен липе, и у њему мој глас, удахне неко ко ће ову приповест моћи да разуме и преведе на људски језик.

Шта нам је свима чинити с тим знањем – то већ не знам. Као што од својих сестара вила с разних страна, које ми штошта друго јавише путем ветра, лептира и птица, нисам успела да дознам: ни где се Артјом Васиљевич Знак хранио суботом пре миракула с медом и мојом липом; ни где је и како провео године после тог чудесног догађаја, а пре свог појављивања пред ТВ камерама; ни да ли је његов зет, Фомин отац, предузео ишта након што га је, после пола века опсесивног размишљања о њему, најзад препознао на телевизији. Можда није ни потребно да се све то зна јер из ове приповести се чини да превелико знање не мора нужно представљати богатство и врлину, да они што много знају могу бити и те какви бедници. Можда је ТО оно што би, на крају ове приче, било једино важно да се зна. Или је и ТО којешта, па је најбоље остати блажен у незнању? Тешко је бити паметан у овом свету у ком је знање варљиво, а из ког је чудо протерано. На крају крајева, узалуд је трагати за суштинским одговорима и великом памећу у таквом свету, чије приче немају ниједног истинског јунака, ништа збиља колосално и величанствено, где је све сведено на меру смртног човека.

Прерађена верзија приче која је 2012. освојила другу награду „Милутин Ускоковић” за најбољу необјављену приповетку на српском.

Пратите нове објаве

ПОЛУГА (у интерпретацији бенда „Врлет”)

Вокал и бас: Зоран Јовановић

Гитара: Ведран Малешевић

Бубањ: Милан Грубић

Текст: Мирко Јовановић

ПОЛУГА

Твој је салон врела пећница
                                                    масних мисли
Ја глођем идеју укрчкану
                                                    у крви
Уместо кошчица пљујем речи златне
                                                    од жучи
Док твоја уста пуна су меда
                                                    и прождраних пчела

Причаш шта мислиш, а без престанка мислиш
                                                    шта ти кажу
Слушаш шта кажу, а све ти кажу
                                                    шта желиш чути
Плесу твог језика милионски аплауз
                                                    слепаца
И моја песма као крик осуде
                                                    са дна океана

Рефрен:

Млак си на речи и послушан на делу
Равнаш се спрам неке нуле на челу
Да не би био на крсту разапет
Мене сматраш сулудим и малим
Мислиш да се узалуд отимам и палим
Не знаш да ћу једном ипак променити свет

Кад ти незнанац у мраку викне:
                                                    Руке увис!
Ти одмах дижеш своје руке
                                                    од човека
На први поклич који најављује
                                                    јачег од тебе
Пред њега стајеш, замахујеш руком
                                                    и салутираш

Кроз свет се крећеш велик и бунтован
                                                    да газиш цвеће
У цркву идеш са искреном вером
                                                    да је унутра топло
Оном ко куца врата по правилу
                                                    не отвараш
Мене љубиш као ближњег свога
                                                    јер сам далеко

Рефрен:

Млак си на речи и послушан на делу
Равнаш се спрам неке нуле на челу
Да не би био на крсту разапет
Мене сматраш сулудим и малим
Мислиш да се узалуд отимам и палим
Не знаш да ћу једном ипак
                                                    померити свет
(Само ми дајте ослонац)

Пратите нове објаве

РЕБРО

Ради тебе бићу и плућни болесник.
И плућа што се шире и скупљају
Никад не питајући зашто.
И плућне болести клица
Што ревносно испуњава своју сврху.
И ваздух, ватро.

Ради тебе бићу и поморац који,
Да би те гледао до краја живота,
Мора да те не виђа годинама.
И скелеџија који ваздан плови
Ка једном истом преко и назад.
И кањон непроходан за све
Осим за тебе, реко.

Ради тебе бићу и кормило.
И мач. И перо. И кашика.
И зачин с краја полице
За који само ти знаш у шта иде.
И човек што зна да ништа не зна.
И онај што не зна чак ни то.
И вечити дужник који учи
Само оно чиме дуг ће враћати.

Ради тебе бићу и гора
Иза које ћеш залазити и излазити.
И сунчани сат што без тебе нем је.
И сочиво што ће те сабирати у жижу.
И пега што ће ти сјај пригушивати
Да не ослепиш огледајући се
У леденом океану света.

Ради тебе бићу и ледина
И на ледини кошуља знојна,
Из којих нићи ће хлеб и ђерам,
Крошњати цвркут и хлад,
Млечна и вековечна звона,
Медоносно цвеће и праг
Над којим сјаће цветни венци.

Ради тебе бићу и мехур у либели
Који те никад не лаже,
Мада миран је једино када
Говори ти да све је под конац.

Ради тебе бићу и греда венчаница.
И пуцкарање огњишта
Што надгласиће у греди сипца
Који ти не би дао да заспиш.
И удолина у душеку
Ка којој ћеш уснула тећи.

Ради тебе бићу и подрумска мемла
И таванска паучина
И време и простор између.

И свет бићу тебе ради,
Ребро што подупиреш
Свод над нашим срцем.

Пратите нове објаве

МАТЕРИЦА

Родити песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле,
А у којој је цео космос.
Нову, а старију од речи.
Да одјекне и у глувоме.
Да је свима одмах јасна,
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нов одговор.

Родити песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета.
И у студијама и на стадионима.
Чије ће стихове декламовати
Прваци националног театра
И као пословице користити
Њива и улица.
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери,
И песници што одбацују све узоре,
И духом нишчи.

Родити песму
По чијим ће метафорама
Ботаника, медицина, механика
Називати своје феномене.
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари.
Коју ће сањати пророци.

Родити песму
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају.
На коју ће свој последњи дах
Утрошити осуђеник на смрт.

Родити песму
Која ће бити заклетва
И молитва.

Родити песму
Свих будућих песама мајку.

Пратите нове објаве

Никос Казанцакис | ПОСЛЕДЊЕ ИСКУШЕЊЕ

Другог марта 1883. рођен је у Ираклиону на Криту, тада још делу Отоманске империје, један од највећих грчких нововековних писаца, Никос Казанцакис. Његов најзнаменитији роман „Последње искушење” својевремено је окарактерисан као бласфемичан и био је забрањен и од стране Грчке православне цркве и од Римокатоличке цркве. Мартин Скорсезе снимио је по овом роману филм „Последње Христово искушење”, који је такође био предмет осуда и контроверзи. Што се тиче филма, ако је већ морао да буде снимљен у Холивуду, за то није било подеснијег редитеља од Скорсезеа, и због његовог талента и мајсторства, и због тога што он не припада антитеистичком холивудском естаблишменту. Али, по мом мишљењу, на основу овакве, овако добре и узвишене књиге није требало снимати филм ни у Холивуду ни ван њега; зато је Скорсезеов филм можда занимљиво читање Казанцакисовог текста, али филм није досегао ни квалитет Скорсезеових најбољих остварења, а још даље је од лепоте и грандиозности књиге. Што се тиче некадашњих осуда књиге од стране цркве, држим да истина о књизи лежи у следећим пишчевим речима из Пролога романа: „Уверен сам да ће сваки слободан човек који буде прочитао ову књигу, ову књигу пуну љубави, заволети више него икада, боље него икада, Христоса.”

Као увод и препоруку за читање овог ремек-дела, навешћу неколико његових кратких одломака.

***

Центурион, огрубео од сунаца истока, ишао је испред и вукао је, са свога коња, одметника једним конопцем везаним за самар. Згадили су му се више до крајњих граница Јевреји, већ десет година поставља крстове и разапиње их; десет година им затвара уста камењем и земљом, да не вичу, узалуд! Један се разапиње, а хиљаде се постројавају у ред и ишчекују са чежњом да дође ред на њих; поје бесрамне псалме неког свог старог краља и не плаше се смрти.

***

И пре но што се он сагао да је придигне, она беше здробила кристал и просула по светим ногама миро; распустила је затим своју косу и обрисала му, плачући, намирисане ноге; а остатком мира обасула је вољену главу; одмах се Поново сручила ниже ногу рабинових и љубила их.

Ученици су се ускомешали.

— Штета је да тако скупоцени мирис оде у пропаст — рече Тома трговац. — Да смо га продали, могли бисмо да прехранимо многе сиромашне.

— Да обезбедимо мираз сиротицама — дода Натанаил.

— Да купимо овце — рече Филип.

— Лоше знамење — промрмља Јован уздишући — таквим мирисима премазују богате мртваце; није требало то да урадиш, Марија; шта ако нањуши свој омиљени мирис Смрт, па дође?

Исус се осмехнуо:

— Сиромашне ћете увек имати уза се — рече — мене нећете: нема везе, стога, ако се мене ради проспе један суд мириса. Има дана када се и Расипништво пење на небо и седа крај своје пречасне сестре, Отмености, а ти Јоване драги, не тугуј; Смрт увек долази; боље да дође намирисане косе.

***

По први пут знао је данас Матеј тачно одакле треба да почне и како треба да обради живот и дела Исусова: Пре свега где се родио, ко су му родитељи и дедови, четрнаест поколења; родио се у Назарету, од сиромашних родитеља, од Јосифа столара и Марије, Јоакимове и Анине кћери. Узео је дакле перо, позвао је у себи Бога, да му просветли ум и да снаге; али чим је почео да краснописом цифра по хартији прве речи, рука му се удрвенила; беше му је дограбио анђео; чуо је крила како, љутита, лупају једно о друго у ваздуху; и чуо звук трубе у своме уву: „Не син Јосифов! Шта каже пророк Исаија?” И гле девица ће занети и родиће сина. „Пиши: Марија је била девица, Архангел Гаврило сишао је у њену кућу, још пре но што ју је дотакао мушкарац, и рекао јој: „Радуј се, благодатна! Господ је са тобом!” и одмах су њена недра дала плода. Чујеш? То да напишеш! И не у Назарету, није се родио у Назарету; сети се пророка Михеја. И ти, Витлејем, малени, од хиљада градова Јудејских, из тебе ће да изникне Онај што ће краљевати Израелом и чији корен вуче из вечности. У Витлејему се дакле родио Исус у једној штали; шта каже непогрешиви псалм? „Извадио га је из штале, где су сисала јагњад, да од њега начине пастира у стадима Јаковљевим”. Зашто стојиш? Ослободио сам ти руку, пиши!” Али Матеј се наљутио; окренуо се према невидљивим крилима десно од себе, зарежао је тихо, да га не чују Ученици што су спавали: „Није истина; нећу да пишем!” Смех шеретски чуо се у ваздуху и један глас: „Шта ти знаш, глино, шта је истина? Седам спратова има истина, на највишем спрату седи на трону истина Божја, а она нимало не личи на истину човекову; ту истину, Матеју Евангелисто, диктирам ти на уво; пиши: и дођоше три Врача, следећи једну велику звезду, да се поклоне чеду…”

Зној је текао као из чесме са чела Матејевог. „Нећу да пишем! Нећу да пишем!” викао је, и низ руку му је цурео зној, а он је писао.

Чуо је Исус кроз свој сан агонију Матејеву, отворио је очи; видео га је како се испод светиљке сагиње и бори, а подивљало перо јурило је по хартији, и шкрипало као да ће да пукне.

— Матеју, брате мој — обратио му се тихо — зашто ричеш? Ко је то изнад тебе?

— Рави, мој — одговори он, а перо му је јурило — не питај ме, журим; спавај.

„Биће да је Бог изнад њега”, наслутио је Исус и затворио очи, да не узнемири свету окупацију.

***

Осетио је ужасне болове у рукама, у ногама и у срцу, спала му је копрена с очију, угледао је венац од трња, крв, крст, и кроз помрачено сунце две златне карике засветлуцале су, и два реда оштрих, потпуно белих зуба; освежавајући враголасти смех се зачуо, карике и зуби нестадоше, остао је Исус висећи у ваздуху, сам.

Протресао је главу, и истог трена се сетио где се налази, ко је и зашто га боли; дивља, неукротива радост га је преплавила; не, не, није био слабић, дезертер, издајник; не, не, био је прикован за крст, поштено је издржао до краја, одржао је реч; а на бљесак, баш кад је викнуо Елои! Елои! и онесвестио се, кроз магновење га је зграбило Искушење и завело га; лаж беху радости, женидбе, деца; лаж, и прастаре, излапеле старкеље што су га звале слабићем, дезертером, издајником; све, све утвара Нечастивог! Живе и царују његови ученици, захватили су копна и мора и проповедају Добру Посланицу. Све је испало како треба, хвала Богу!

Пустио је глас победоносни:

Свршено је!

а беше као да је говорио: Све почиње.

Извор: Никос Казанцакис, Последње искушење, Просвета, Београд, 1996.

Превод с грчког: Мина Радуловић

Пратите нове објаве

Миодраг Булатовић | ИЗЛАЗ ИЗ КРУГА

Увод: Ово је прича о мени, њој – руменој као вишња, о њему, веселом па онда невеселом.

ПРВА ГЛАВА

Видех: мили но трави, нечујно и подмукло. Пређе преко откоса са сламчицом на леђима и замало се не преврну крај моје шаке.

Скочих и вриснух. Она се заустави и погледа ме. Да се макла,стао бих бежати. Али она оста непомична и чудно нема.

Помислих: мора да јој је веома жао што сам побегао.

Она се помаче и учини ми се да хоће да се преврне. Да сам се огледнуо, уловио бих у очима и на образима страх. Али ја нисам имао огледало и видео сам само како ми се ногавице тресу на откосима.

Она се опет помаче. Штап изнад моје главе затресе се као да је у руци стогодишњака.

Помислих: о овоме нећу причати ни њему ни чобанима. Исмејаваће ме. Али, богами, ма који од њих да је био на моме месту, препао би се.

У мени се страх мало слеже.

Видех: она сакатим ходом заобиђе локву, одмери ме и завуче се под камен.

Запамтих јој поглед. И очи, мале као две тачке.

Помислих: срамота – могао сам је убити. Али … заиста сам кукавица. Победила ме је.

Забеле се стадо на рубу ливаде. Крај јагњета што је лежало стајао је он. Познах га по торби и ногавици.

Били смо босоноги најамници, без крова и хлеба. И очи смо имали. Од њих нисмо могли побећи. Ех, да их није било. Његове су биле веселе и плаве као у мачка, а моје црне, запаљених капака, навикнуте да сузе.

Тада чух: он стаде да поверава нешто свирали и овцама.

Врана састави круг изнад мене, па се, ко зна зашто, зањиха на грани трешње. Мој пас погледа према њему.

Упитах се: да ли врана и пас уживају у његовој слици или јој се чуде?

— Еј, викнух, ходи овамо!

Глас ми одјекну у брдима и шмугну у шуму као сенка. Откоси су лежали и мирисали. Тамо где су се они завршавали почињала је трава.

— Што ћу ти?

— Да видиш нешто, рекох гледајући у камен.

— Немам ја с лажовима посла!

— Овога пута не лажем.

— Ех, ти не лажеш. Чим зинеш, ти већ слажеш.

— Дођи брзо.

— Кажи што ћу ти, па ћу доћи.

— Нешто сам нашао. Нешто живо и опасно.

Видех: задихан и мали, уских рамена и блед, ослони се на штаку крај мене. Гледали смо се. Ја сам био уплашен. Он ми није веровао. Он ми никад није веровао.

— Што си ме звао?

Изговорио је то строго, с увредом у очима. Мислио је да сам га слагао и овог пута. Али кад му све испричах, он се насмеши.

— Добро је кад ми ниси испричао да си се цео сат гонио с њом по шуми.

— Више не лажем, рекох.

Гледао сам га озбиљно. Он се смешио с неверицом и презриво. Долазило ми је да заплачем. Добро се сећам, био сам решио да не лажем.

Уочи тога дана целе ноћи сам себи обећавао да нећу више бити лажов.

— Ти не лажеш?

— Да, баш ја.

Његов смех просу се по откосима. Њихао се између штака као звоно.

— А што држиш штап изнад главе?

— Немојте ме више задевати да сам лажов – почех. – Ја сам…

— Добро, добро, слушај. Прво и прво, ја ћу те избити.

— Решио сам да уопште не лажем. Никога.

Он се замисли и погледа у камен. На лицу му се још мрешкао осмех. Оно се затезало и све више бледело.

— Шта сад да радимо? упита себе.

— Обећај да ћеш ме бранити кад ме буду тукли…

— Збиља, шта да радимо? опет упита себе, гледајући у исто место.

Шта бисмо сад могли да радимо? Да нешто измислимо?

— А ти, је л’ да ме више нећеш бити? муцао сам.

— Не слини, слинавко, рече.

Моје су очи стално сузиле. Болела ме је утроба.

— Како вам није жао да ме стално бијете?

— Најпре ћемо, размишљао је, најпре ћемо…

— И то сви… сав сам модар… уши ми ишчупасте…

Седох крај његове штаке. Откос је био влажан и мек. Земља је мирисала, пострижена. Он погледа у мене и рече тихо:

— Убићемо је.

— А зашто ме ти бијеш? Ја тебе увек браним, а ти…

— Најпре ћемо, најпре ћемо …

Пас погледа у мене. Кад год сам плакао, болели су ме очни капци.

— Ја ћу јој се осветити, рече он.

— Дај да је ја убијем, рекох.

— Какво твоје убијање! Ти си слинавко.

— Мене је хтела да уједе, није тебе, надвладах плач гласом.

— Нешто сам смислио! Узвикну он и лице му се опет намрешка борама. Болесна румен појави се на јагодицама његовог ситног лица. Његове очи биле су косе. Гледао ме је прекорно и тврдо.

Укипих се. Образи ми се запламише. Држећи штап у десној руци, нареди ми да донесем сламе. Руку са штаком држао је изнад главе.

Ишао сам суседовом котару и клео мајку што ме је родила слабог. Носећи у наручју сламу, у себи сам молио Бога да ми да јаке мишице како бих се могао бранити од чобана. Али, Бог ми није помогао (не знам зашто), и ја сам крај камена спустио наручје сламе.

За тили час око камена обрете се зид од сламе. Преврнусмо плочу. Видесмо: шкорпија — кратка и румена као вишња, с пипцима налик на клешта.

Знали смо је. Не само ја и он. Од њеног уједа умро је суседу синчић. И моју сестрицу је отровала.

Видесмо: збуни се кад нас опази. Направи круг. Затим пипцима опипа струк сламе и стаде.

— Зна ли да ћемо је убити?

— Зна.

Ни сам не знам зашто то рекох. Пас начуљи уши. Плану чуперак сламе. Вероватно је и врана с трешње видела дим. Он рече:

— Стављај сламу и смањуј круг.

Послушах. А шта бих друго?

Тада видесмо: шкорпија се окрену око себе два пута, затим се склупча и поскочи.

— А, нема изласка, рече он кроз дим.

Њено чланковито тело згрчи се и сави у прстен, као да је ухватила плен. Чинило ми се да је наборана и стара.

Дечак додаде пламену сламе и смањи круг. Пас зачуђено скупи обрве и стаде њушити но ваздуху.

— Смрди гадуља! Рече дечак.

Жалио сам је. Нисам волео мучење. А дечак се смејао изнад пламена. Помислих: лепше би било да смо је спрштили каменом но што је овако мучимо.

Она скочи. Затим опет поскочи два пута.

Приближисмо јој пламен леђима. Писну. Био је то писак који се једва чуо. Био је то мали вапај. Гледала нас је.

Затим видесмо: она се сави и врх репа забоде себи негде око главе. Гледала нас је последњи пут, и строго. Савијену у котур, он је баци у ватру. Она не писну, само се још више скружа и смањи.

Погледасмо се зачуђено. Смејао се. Он весело рече:

— Правим свиралу.

Ништа не рекох. Бојао сам се и свог гласа. Дрхтао сам.

— Хоћеш ли да ти је продам?

Хтедох нешто друго да га упитам. Он ме прекиде:

— Слинавко, реци, хоћеш или нећеш?

Пас крај ватре подиже задњу ногу, помокри се у пепео и одјури овцама.

— Проговори, рече он и повуче ме за уво. Хоћеш ли или нећеш?

— Хоћу, рекох механички, навикнут да слушам. Онда одох. А на пољани оставих прамен дима, шкорпију у пепелу и дечака са свирком. Врана заплива изнад шуме. Осетих да ме заболеше очни капци.

ДРУГА ГЛАВА

Дуги низ година после тога видех га: за појасом му није била свирала, нити смех на лицу.

И други пут га видех: у очима је имао нешто тешко и неизрециво.

И трећи пут га видех: није имао образа.

И четврти пут га видех: чела жутог као земља и мршав, вукао се с празном ногавицом поред штаке.

И пети пут…

ТРЕЋА ГЛАВА

… и пети пут видех га синоћ. Никад се нисмо тако загрлили. Његове очи биле су косе и сузне. Оно у детињству било је опроштено. Пољубили смо се. Он седе на ивицу мога кревета. Замало се обојица не заплакасмо.

— Лажеш ли још? Упита ме.

— Не. Од оног дана кад смо убили шкорпију.

— Просто не могу да ти верујем.

— Веруј ми, нисмо више деца, рекох.

— А ја сам много волео да слушам твоје лажи.

— И ја да те гледам како се тучеш са чобанима.

— А бију ли те тамо у свету? Упита ме.

— Бију.

— А плачеш ли још?

— Плачем.

— А зашто толико плачеш? Упита ме.

— Због твоје празне ногавице и својих танких руку.

— А да не плачеш случајно и због оне шкорпије?

Слегох раменима. Дрхтао сам. Бојао сам се ма шта да кажем.

— И ја сам плакао, рече он.

— Али не кад си био мали. Ти си онда био храбар. Тукао си све.

— Имаш право. Плакао сам кад сам се почео освртати за девојкама.

Дуго се гледамо. Он пиљи у моје залиске и слепоочнице с белинама.

— Сéдиш, сéдиш, рече он.

— Збиља, како то? Ја сéдим а ти не. А истих смо година.

— То је због шкорпије, рече он.

Подигох очне капке. Они су ме болели.

— Шкорпије ми нису дале да сéдим.

Гледам оно неизрециво у његовим очима.

— Сећаш ли се оне шкорпије? Упитах га.

Он климну главом.

— Као да је јуче било, рекох. Она се… збиља…

— Није тако. Није се она сама убила. Ми смо је натерали, рече он. Она то сама никад не би учинила.

Почех се присећати и ње и оне сламе и много чега из детињства.

— Чувај се шкорпија, рече. Много су се отада намножиле.

— А ја то не видим.

— Ти никад ниси ништа ни видео, рече ми у лице. Ти си увек био плачљивко који је знао само да цмиздри и да друге слуша.

— А шта ће бити кад то увидим?

— Доћи ћеш к мени, рече он. Онда ћемо бити заједно.

Загрлисмо се. Његова рамена била су уска и хладна.

— Е, крмељави мој друже, ми смо онда убили само једну.

— А како ти је тамо? Упитах га.

— Ех, како ми је…

— А јеси ли видео суседовог синчића?

— А како ми је жена? Упита ме.

— Жена ти се преудала. А ћерка иде у школу, рекох.

Он разрогачи очи. Лице му је било мало и згужвано.

— Јеси ли видео суседовог синчића?

— И моја је жена шкорпија. То сам увек знао, рече.

— Ћерчица личи на тебе.

— Чувај се шкорпија, опасне су.

Никако не могу да одвојим поглед од његових жутих коврџа и оне ране на слепоочници, која зјапи као цев.

— А моју сестрицу јеси ли видео? Упитах га.

— … и шта ми причаш да више не лажеш?

— … ону плавокосу, ону што је од газде крала дуван и доносила нам га да пушимо.

— … просто не верујем да више не лажеш.

— … ону што је с нама ишла у школу… ми у четврти а она у други разред.

— … и велиш да те бију у свету?

— … ону затупастог носића.

— … па нека те бију, ти си за то.

— … имала је плаве очи као и ти.

— … и ми смо те били.

— … ону без руке, знаш.

— … волео си, велиш, да гледаш како млатим чобане?

— … сети се, личила је на тебе.

— … а јеси ли волео да ме гледаш како пљујем крв, а?

— … ону што је кашљала као и ти.

— … а јеси ли гледао како су ми мотком бројали ребра?

— … били сте увек против мене. Говорила је да си јој ти брат а не ја. Говорила је да не воли плачљивце.

— … ти си онда био у свету, скитао си за хлебом.

— … сећаш ли се кад ју је отровала шкорпија? Носили смо је доктору ја и ти по киши.

— А? Шкорпија? Да, да. Шкорпија. И велиш да те је оног дана хтела отровати? Отровати, велиш? Да, да, чини ми се да се сећам. Да. Да.

— … играли смо се с њом. Сети се.

— … просто не верујем да више не лажеш. Био си велики лажов.

Осетих како оно тешко и неизрециво поче да прелази на моје лице и да ме притискује.

Видех: његове очне дупље и јаме на образима напунише се сузама. Преко лица му се прели осмех, мрачан и тежак као оно у мени. Руке су му биле дугачке као откоси.

— … ону што смо јој недељом палили више главе свећу.

— … купићеш ми детету опанчиће.

— … ону што смо јој сваког дана китили гроб венцима.

— … чувај је од шкорпије и купи јој кошуљицу. Смилуј се, сироче је. А ти знаш шта значи бити сироче у туђем свету.

— … ону што су јој волови разбурукали гроб роговима.

— Ако не будеш све то урадио, пребићу те. Удавићу те.

— Урадићу.

— Не верујем, увек си лагао. Страшно си лагао.

— … ону што су је деца тукла јер није имала руке да се брани.

— … крмељивко мој, слинави мој друже, тако ти је то.

Видех: скочи и, мршав као када је био чобанче, отклеца у мрак с празном ногавицом.

А мене још више обузе оно његово неизрециво и мрачно.

Помислих: како може ићи кроз ноћ без штака? Чух негде из таме, из угла:

— Чувај ми дете од шкорпија!

Почех да вичем да ћу учинити све што год хоће. А он ми довикну да ми не верује. Тресући се под ћебетом, чух:

— Послушао сам ону шкорпију!

Повиках да ме чека и да желим да идем с њим. Он ми рече да му нисам потребан, јер сам плачљивко.

— … ону плавокосу, невеселу.

Пробудих се и видех да сам, дроњав и мршав, на тавану нечије штале. У слами, у завичају.

ЧЕТВРТА ГЛАВА

И шести пут хтео бих да те видим, хроми.

И да ти кажем да више нисам чобанче са слинама испод носа и жељама у очима.

Хтео бих да ти кажем да ме сви бију и да више не лажем. И да јутрос нема ни камена на пољани, ни вране на трешњи. Ни твоје свирке изнад дима. Ни моје туге крај твоје штаке и празне ногавице.

Теби је добро. Не кашљеш. Не смета ти штака и не боли те празна ногавица.

А ја скитам по свету, неког ђавола тражим, плачем и сéдим. И никако да нађем излаз из круга.

Извор: Миодраг Булатовић, Ђаволи долазе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Пратите нове објаве

Бранко Миљковић | ПЕСМА И СМРТ

Ако су ствари само један део онога што значе, како вели Клодел, онда њихову истину треба тражити тамо где оне престају, где је ћутање и мир. И песму треба тражити тамо где она престаје, замењена природом, смрћу и тишином. То онтолошко небиће песме је њено порекло и суштина, уколико су њене слике релативне и одлепљене од стварности, а њена видљивост несигурна…

А само захваљујући строгом облику, песма је могла да испуни празнину у којој се јавља. Стварима и речима треба одузети њихову извесност и просторну сигурност да би запевале. Песма је тражење новога реда и она ништа не може наћи тамо где јој ред и прецизност претходе. Зато она не признаје свет као нешто што јој претходи, већ тишину и ненастањеност. Та тишина принуђyje на песму. То што нас приморава да стварима дамо име, знак је да човек није сам, да песник мора да изађе из самоће да би запевао. Песма и јесте тај пут од ничега ка нечему, оздрављење од ништавила…

Песник тражи праве речи, још непробуђене, мутне, несвесне, да би их песмом освестио. Исувише будне речи могу да савладају песму и да њен мир надгласају буком чије су амбиције сасвим непоетске. Песник жели да и речима оствари тај предео где је песма једина и највећа стварност. Зато он чезне за речима које не би биле мање стварне од онога што значе. Он тражи речи „стварне као дрвеће”, тражи реч која ће да личи на око. Овај напор малармеовске поетике поистовећивања бића и речи доводи песника до пораза: „Реч је у почетку била налик па је изгубила смисао.” Ту лежи она, за мене доказана, истина да када речи одузмете њену многозначност и право на смислене флуктуације, она престане да ишта значи. Песма је или недокучива, или бесмислена и бесадржајна. Песник је јасно уочио проблем неспоразума између речи и песме, али га није рекао: „песма би и вредела, али речи не вреде”. Од симболиста наовамо преосетљиви песници сањају о песми без речи…

Израз, септембар 1959.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, Просвета, Београд, 1972.

Пратите нове објаве

ПРОЛЕЋЕ

Народ је нар пун зрна квара.
У пољупцу издаја цвета.
У крошњи палидрвцета
Цвркуће јаје пожара.

Јалов-браздама небо ките.
Храна оре црева рак-ралом.
Цвет миниран минералом
Што сакати леукоците.

Спашће нам топле фасаде.
Заноћићемо без крова –
Јато нечујних дронова
С кућом ће да нас украде.

Заратиће се ноћас,
Глад и болест зацариће,
Наступити црвопролиће
Из свега земаљског воћа.

У мећави страхова тамни
Песма, мрзну се речи.
То пролеће срца лечи
Што лечи нас и од нас самих.

Пратите нове објаве

ГОДИНА Б.

Бар

У претходној години путовао сам до краја света и назад. Мом крају света име је било Бар: у тој – речено језиком Васка Попе – лепој вароши Б. боравио сам од првог дана пролећа до краја маја. Бар није мој завичај, налази се на супротној – како се то код нас каже – банди Црне Горе у односу на место у ком сам рођен и одрастао; али надао сам се да Бар може бити лука у којој ћу спустити своје попут планине тешко сидро.

Безмало сваког предвечерја или вечери шетао сам Баром. Пошао бих од школе „Југославија”, па бих ударио поред зграде општине, пред којом су, на потковичастој табли, пописани градови пријатељи Бара: уз италијански Бари на супротној банди Јадрана – пет градова из Србије, по три из Русије и Турске, два из Кине итд. Од зграде општине бих наставио ка Храму Светог Јована Владимира: угледавши га још издалека, не једном сам помислио како би, све и да није било проналаска ватре и струје, све и да се Бар заиста налази на крају света, уз Северни или Јужни пол, па да по пола године не види сунце – цео град био непрестано осветљен белином овог велездања. Од Храма бих скренуо лево, десно или продужио право, премда би ме сваки од тих праваца, напослетку, одвео до шеталишта.

Међу придошлицама са стране, у вансезонском Бару су од мојих земљака, Бјелопољаца, бројнији ваљда једино Руси и, од пролетос, Украјинци. У то сам се уверио на барској променади, где би ме понеког дана, из бујице пролазника кроз коју сам пливао, запљускивало више руских него српских речи.

На шеталишту бих често знао да застанем и налактим се на ограду мостића над реком Жељезницом и – леђима окренут њеном недалеком ушћу и мору, загледан у њену надолазећу необилну воду – да у себи расплићем мртве чворове песама и свагдашњих животних мукица.

Река Жељезница представљала је некада границу између Аустрије и Турске, потом између Црне Горе и Аустрије. А у пролеће 2022. године, док сам стајао над плитким током којим се давно протезала та дубока граница између држава, цивилизација и светова, у мени самом отварала се граница између две наизглед непомирљиве силе. Прва од тих сила водила се идејом да, кад се већ пошло у барску авантуру, треба у њој истрајати до краја и по сваку цену, док је политика друге силе унутар мене гласила, отприлике, да је експедиција у Бар била плодотворна јер ме је покренула из вишегодишње инертности, али да се морам помирити с тим да ми у Бару није место и да треба да се вратим откуда сам дошао.

Сукоб ових двеју сила млео ме је и јео, доводио до руба – свега и ничега. И сећам се тачно тренутка када је у мени, засталом на мосту над Жељезницом, превагнула једна од тих двеју сила, када сам се коначно усудио да признам како Србија, иако није мој завичај, јесте и биће заувек мој дом.

Тако сам и на унутрашњем плану отишао до краја света и вратио се назад – себи.

Бебе

У јулу, у размаку од непуне четири недеље, постао сам ујак једне Анике и једнога Данила, а пријатељу Марку родио се син Вид. Мени су многи пожелели да у наредној години постанем отац, те жеље бројем и учесталошћу попримају већ размере пандемије, а ја се у тим приликама и даље браним, као бескорисном крпеном маском, примером свога деде, који је у својој шездесет четвртој години добио сина.

Библиотека

Моја лична, опипљива, по полицама (и коферима) распоредива библиотека порасла је тек за неколицину вредних наслова, махом примљених на поклон. Моја унутрашња библиотека је, у погледу броја наслова, имала још мањи раст: читао сам мање него претходних година, и више поезију него прозу.

Неке од песника које сам раније с радошћу читао имао сам част да упознам и уживо, при чему сам се уверио да им перо не лаже: сви су и на јави били исти као и у својим песмама. Нарочито леп и снажан утисак на мене је оставио песник Слободан Јовић – срели смо се једном и накратко, разменили свега неколико речи, а заволео сам тог човека као брата.

С поезијом Велимира Кнежевића и Драгана Марковића, два велика песника нашег доба, живео сам током целе године. Читао сам расну прозу Тајане Потерјахин, коју рахитична, кланашка критика бестидно игнорише. Читао сам младе песнике Радета Шупића, Косту Косовца, Лазара Букумировића. У години у којој је напунио тек двадесет и једну, Амар Личина је за мене постао песничко откриће првога реда. Читао сам и Достојевског, Пекића, Уелбека, Драгослава Михаиловића, Ђорђа Лебовића.

Што се тиче мојих текстова, роман Између црних поља, награђен на једном значајном конкурсу две године раније, доживео је почетком августа 2022. прву и засада једину промоцију – на фестивалу Град театар у Будви. Нови песнички рукопис је нарастао и готово дозрео за смештање у корице и објављивање; у августу, за мој тридесет седми рођендан, напокон је добио и наслов: Горка медицина. Радио сам и на новом прозном рукопису, који ме је и мучио и лечио. Уочи Нове године покренуо сам интерактивни књижевни експеримент: роман који ћу писати у сарадњи с читаоцима.

Ближњи

Реч године.

Бол

У минулој години један Братски Бол наставио је да се у мени потписује великим почетним словом.

Усликано у градском превозу, у тренуцима док је довршавана припрема овог чланка

Б.

Б које је утиснуло најдубљи печат мојој претходној години уписало се у мој живот по повратку из Бара.

Када ми се „јави” нека велика прича, уздржавам се од говора о њој и од откривања њених појединости док ствар у мени ври и развија се. Мање због сујеверја, а више зато што би припуштање других у нешто што је самотнички посао с елементима свете тајне – развејало ту тајну, нарушило чудо и чаролију скопчане с рађањем приче. Из истог разлога нећу овом приликом много говорити ни о свом епохалном, велике приче вредном Б. Само ћу рећи да је у низу буђавих година бб – без броја – ово година Б. захваљујући њој. И свима ћу пожелети у наступајућим месецима – на чијем се хоризонту не назире много ведрине – радост и утеху налик онима које мени причињава прича скривена иза овог најлепшег слова азбуке.

Насловна слика: Јелена Ковачевић, Пољубац птица

Пратите нове објаве

ТАЛЕНАТ

Опште место је празан кружић на карти
Ка ком не води ниједан прави пут.

Предрасуда је плацебо против незнања.

Мњење је барено, фино уситњено
Месиште мишљења најниже класе.

Флоскула је колачић од картона.

Демагог је мед и млеко
С нула посто шећера и млечне масти.

Плагијат је трутов мед.

Кад би се неталенат замислио над собом,
Не би имао шта да каже.


Али макар би то рекао рђаво.

Насловна слика: Василиј Кандински, Rosa Rot, 1927.

Пратите нове објаве