Један савремени писац-октопод, кадар да у исти мах пише осам најразноврснијих ствари, рекао је једном приликом да писац није сапун, то јест, писац се не троши пишући колумне и блогове, свакодневне пашквиле, некрологе и пригодна слова, другим речима: масовно производећи робу за једнократну употребу у форми текста. Ваља се, међутим, сетити Андрића и његових писама, познатих по штурости и сувоћи израза: иако је располагао најскупоценијом грађом и најфинијим алатом, знао је да су залихе такве грађе исувише ограничене да би се користиле нештедимице, као и да се његов алат и те како троши у мање финим радовима, па је зато и једно и друго чувао искључиво за израду својих филигранских приповедака и романа. Ваља се такође сетити и оних знаменитих Манових речи да је писац човек ком писање пада теже него другима.

Дакле, писац није машина за производњу текста. Он не пише док не мора. А мора – кад га нешто толико опседа да ће полудети ако то нешто не запише, не уобличи у књижевни текст. И кад једном почне с тим уобличавањем, у то улаже све своје снаге и ресурсе, томе посвећује целокупну своју пажњу; док уобличавање траје, не претиче од њега ништа што би могао уложити у писање нечег додатног. Ако је ипак приморан да запише још нешто мимо онога чијим је уобличавањем опседнут, у томе ће бити видљиви трагови успутности, брзоплетости, немара, половичности, који су у уметности неопростиви; видеће се да је ствар написана под неком врстом спољне принуде, а не из унутрашње потребе.

Тако је и с овим писмом. Пишем ти га након шесточасовног рада на роману и упркос главобољи само зато што ми је, после месеци боравка на Плутону, самоћа постала неподношљива. Ово више није самоћа добровољног изгнанства, већ затворске самице. Бојао сам се да ће до тога кад-тад доћи – зато сам, да не бих у таквим тренуцима дошао у искушење да размишљам о превременом повратку у свет, и изабрао за своју осаму Плутон а не неку земаљску пустару, јер данас и до најудаљенијег пустог острва на Земљи можеш отићи и с њега се вратити за највише неколико дана, док пут до Плутона траје годинама, и на повратак оданде пре довршетка посла због ког си тамо отишао не одлучујеш се олако: лакше би се одлучио на самоубиство.

Кад ти већ пишем, бићу отворен до краја. Мој првобитни избор места на ком ћу се осамити и у осами писати роман није био Плутон. Да бих написао роман који сам желео да напишем, онако како сам желео да га напишем, чинило ми се испрва да је неопходно да отпутујем у Пакао. Али испоставило се да су тамо након Дантеове посете мало изменили правила, па више не примају живе песнике, који се доле не задржавају, сада је и песницима као свима другима дозвољен боравак у Паклу једино у својству трајних резидената. А пошто ја јесам намеравао да се тамо задржим дуго, али не баш толико дуго, предомислио сам се и за своје одредиште изабрао место приближно удаљено од светлости и људи као Пакао, али одакле је ипак колико-толико могуће вратити се. Мада, да и овде будем до краја искрен, све више сумњам у могућност повратка с ове планете.

Ти сад мислиш: Овај је полудео. Али у мислима додајеш: И нека је полудео, мени не смета, и ја сам луд, само што по своје лудило нисам морао ићи тако далеко као он. Зато ја, у ствари, и пишем баш теби, који овако мислиш, и чије бар мисли могу чути кад већ никаквом другом одговору, овде, не могу да се надам. И није искључено да ћу ти писати још који пут, иако би било најбоље када бих се од тога могао уздржати и не шврљати свом роману иза леђа – не трошити се у писању писама која могу а и не морају бити написана.

У сваком случају, поздрав с Плутона! Поздрав иза хоризонта здравог разума!