Пролог

Када сам отворио очи, спазих у процепу над вратима румено сечиво зоре. То је значило да сам се успавао, јер се још ниједном у седамдесетак лета које памтим нисам пробудио после сванућа – увек би ме пре петлова пренуо иза сна тихи унутрашњи бруј, као да ми је тело звоно овлаш такнуто бренцетом. Штавише, требало је да у ово доба већ увелико будем на реци и из ње извлачим мреже с уловом, еда бих га кроз један час изнео на Рибљи трг.

До реке сиђох у толикој хитњи да ми се сенка дваред спотицала и падала у трње искићено козјим прамењем, те морала да ме сустиже. Но тај ме призор не зачуди ни изблиза колико оно што ће уследити пошто се у свом чуну отиснем од обале.

Ја сваког дана, више од пола столећа, веслам док ми од ножних прстију навише не пођу мравци, на шта никада не морам чекати одвећ дуго; тек након тога остављам весла и забацујем мрежу, коју касније из воде извлачим, по правилу, пуну рибе. Сада пак превеслах до далеке наспрамне обале и целу миљу низводно, почех разазнавати и избледеле стегове на кулама градским – а у ногама још не осећах ништа. Напослетку, први пут у своме веку, бацих мрежу у воду чисто да бих је бацио, насумице, не чекајући знак од свога тела.

Само што је потонула, мрежа запе за нешто на дну. Дуго сам у чуну кружио око тог места и потезао, окретао и превртао мрежу пре него најзад успех да је извучем. Беше сва окрвављена масним муљем и мрким воденим травама, а при репњаку уплетена око још крвавијег поголемог предмета. Исправши и састругавши с њега полузгрушану речну „крв”, открих под њом потамнелу, рђом једва начету кечигасту кацигу.

Добар део јутра отекао је у неповрат. Уморан као да сам преко главе претурио и цео дан, пожурих ка граду са својим јединим уловом. Богу хвала, пут ка ушћу и око тврђаве, до жала за пристајање рибарских чунова ниже Трговачког пристаништа, никада ми не деловаше краће и лакше.

Понех кацигу у костретној врећи пут Рибљег трга. Тамо су се мували угарски војници из Горњег града. Њихова отромбољена лица и подбуле црвене очи говораху ми да је та братија, по обичају, вечерала вино с капљом воде, па доручковала капљу воде с вином. И кад нису деловали тако, клонио сам их се, будући да су ме безмало сви они држали за скудоумника и имали потребу да се са мном свирепо шале. Шта би тек било ако виде да ту, где се тргује рибом и рибарском опремом, доносим на продају некакву мрљаву старинску кацигу? Стога ипак разминух Рибљи трг и запутих се уском улицом између старих дубровачких магаза ка Главном тргу.

Надомак Главног трга на ме набаса Јован, звонар Богородичине цркве. Јован је био један од ретких који су умели и волели да разговарају са мном као са себи равним. Али сада ми његово немо обраћање рукама дође потпуно неразумљиво. Ниједан његов покрет, учини ми се, није имао никакво одређено значење. Побојах се да, попут већине, и он од јутрос верује да је пред мутавцем довољно млатарати рукама како било, јер овај ионако није кадар да разуме смислену људску реч. Можда се, помислих с ужасом, ни при претходним сусретима нисмо разумевали, него је свак своју тесао и из гестова другог читао шта је желео да прочита, а не шта му је тим гестовима стварно саопштавано. Можда смо одувек један другом служили просто као зрцало пред којим причамо сами са собом.

Слутња да сам све време у неспоразуму с јединим човеком с којим сам мислио да се разумем погоди ме теже него јутрошње затајивање веза с властитим телом и собом, с природом и светом нечујним за оне што чују. Једва дочеках да Јован рукама одмлатара своје, па да продужим куд било, само што даље од те бесловесне црквењачке вране.

Епилог

Као што сам и из напрслог звона умео избити звук чујан у најдаљим крајевима града, тако сам из мумлања убогог рибара Спасоја успевао да испредем мрежу смисла: мој слух беше Дунав у ком се разбистравала замућена Сава говора Спасојевог.

Често се спомињем нашег последњег сусрета. Описивао ми је чуда што су га снашла од зоре; показивао ми агарјанску кацигу изрибану из реке тог јутра; нагађао да кацига потиче из времена опсаде у којој он као нејако дечаче, услед непрестане грмљавине агарјанских бомбарди и загнојених ушију, изгуби слух; жалио што га више ни ја не разумем. Ја жалим и дан-данас што му никако нисам успевао објаснити да је поводом овог потоњег у криву. Али очито је над ушћем његовог немуштог говора у мој слух престао да се бели град који нас уједињаваше у језик разумљив обема странама.

Иако је одонда протекло море времена, памтим добро да се тај наш опроштајни сусрет одиграо лета седам хиљада двадесет деветог, месеца септемврија, дана тридесетог. Тек много касније сазнаћу да је у исти дан овде, у Цариграду, на престо упражњен смрћу цара Селима сео његов син Сулејман, коме ће непуну годину потом поћи за руком оно у чему су оманули и чукундед му и прадед: освојиће Београд.

Испрва сам туговао што Спасоја у граду не срећем. Када је Сулејманова ордија на град навалила с воде и са сувог, гвожђем и огњем, тешило ме је што Спасоја не налажах ни међу множином мртвих унутар зидина, ни међу живим мученицима градским. И по паду града у руке неверничке, док су нас Србље под стражом ка Цариграду спроводили, тешило ме је што међу браћом у ланцу не препознавах Спасоја. Тек пошто се о Спасоју стадох распитивати и показа се да нико не знаваше ни за име његово, а камоли за нешто више о њему, ражалостих се веома и, идући за колима с Богородичином иконом понетом из наше, у џамију претворене цркве, безгласно завапих:

„Преблагословена Владичице, заштитнице Београда страдалног, која га не напушташ ни док је из темеља ископан и на овај немили пут изагнан! Не напуштај ни мене, Пресвета, јер немам другог ослонца осим Тебе. У ове дане када су пред силом безбожном наша звона и молитве утихнули, почуј жалосну јеку срца мог, и под том јеком, у срцу мог срца, познаћеш име онога за ког увек беху затворене уши и срца људска, а који, ево, ни у коме до у мени не остави свој траг и спомен. Ослови га по том имену, Мајко Речи Божје, Тебе ће он јамачно чути. Дозови га из ове таме што се спустила на земље и градове наше, на наш род и сваког од нас понаособ, на чула нам телесна и духовна. А мени, Свемилостива, подари знамење да се одазвао и на светлост изашао. Да знам да он није пуки сан и тлапња, да је уистину постојао, те да се могу надати да ћу се с њим опет срести и братски разговорити, било у веку овом или будућем. Амин.”

Данима се тако мољах. Али покров што је свету икону на колима преда мном штитио од прашине и кише као да и мене заклањаше од погледа Богоматерина – молитва ми се не примаше. Падох у малодушност. И телом клонух, предав га убрзо болезни и грозници.

Растајући се са животом земним, доспех на некакво грдно раскршће. На њему, добрим делом у прашину укопани, лежаху труле барке, изврнути чунови, искривљена весла. О једном из тла штрчећем веслу висила је костретна врећа у каквој Спасоје ономад свој чудни улов носаше. Приђох јој и бојажљиво у њу повирих. Унутра угледах предмет поцрнео и рђом начет, но још цео.

„Знамење… Чудо… Пресвета”, веле да сам, у грозници лежећи, бунцао. Ја сам се доцније, кад пред самим Цариградом прездравих и на ноге стадох, присећао како сам, и у бунилу свог сна грозничавог, схватио да оно грдно раскршће беше, заправо, корито пресахлог дворечја београдског. И да звоно, које сам место кациге у костретној врећи пронашао, ваља с прашног дна тог корита изнети, уз стрми успон времена, над таму векова. И да горе, на брегу зоре победне, треба у звоно радосно ударати док с њега не спадне црна кора глувила, и док се не разиђе мрак туђински с нашег града белог: тада ће под градом изнова и светле реке потећи, и низ једну реку ће, надзвучним звоном из прошлости дозван, допловити Спасоје, низ другу реку ћеш, из будућности, допловити ти ради ког приче причамо, и сви ћемо се састати, и дивно једни друге чути и разумети, на новом почетку Приче без краја.

Праверзија ове приче, под насловом „Слово о Јерку”, објављена је у Стварању, часопису Удружења књижевника Црне Горе, септембар, октобар, новембар 2020.