ПУТ ЋАМИЛА

Једино на чему се темељила моја одлука да, без премишљања, прихватим уредников позив за писање текста о Ћамилу Сијарићу била је моја велика љубав према овом писцу. И није прошло дуго, а почео сам да се кајем што сам позив тако лакомислено и брзо прихватио.

Три ноћи и три дана читао сам поново Ћамилове приче. Попут Џимшира Туховца из приче Бунар, који је, сањајући непрестано воду омеђену мокрим травуљинама и над њима бели цвет, копао на небројено места по сувој Пештери у безизгледној потрази за водом, и ја сам јездио преко висоравни Ћамилове прозе, и копао по њој, све у нади да ћу негде у дубини пронаћи скривени, до тада никоме познати извор с ког ћу моћи да утолим своју жеђ – да ћу, читајући, дознати шта и како у вези с Ћамилом треба да пишем. Три ноћи и три дана сам, не хајући за јару у свом поткровљу и светски кијамет, окапавао над књигама прича Ћамилових, низ мене су текли потоци зноја, а у мени је и даље владала суша, није било ни на помолу онога што сам тражио. Најзад, четврте ноћи, остао сам и без снаге и без воље да даље читам, али, узнемирен неуспехом своје тродневне читалачке експедиције, нисам могао ни да заспим.

Упалио сам телевизор, листао канале. Зауставио сам се на каналу на ком се давао црно-бели филм Небраска. Средишња личност филма, остарели, наивни алкохоличар Вуди Грант, прима поштом промотивни летак на ком пише да је прималац добио милион долара. Иако је реч о јефтином маркетиншком трику и очигледној превари, Вуди је решен да из Билингса у Монтани, где живи, оде по своју награду до деветсто миља удаљеног града Линколна у Небраски. Ни жена ни двојица синова не успевају да му избију из главе тај неразумни подухват. Најпосле син Дејвид пристаје да га одвезе до Небраске. До краја њиховог пута сазнајемо, између осталог, оно што син Дејвид отпочетка зна: да није суштина у новцу, ког, разуме се, нема, већ у томе што пусти живот човека који више није способан да ради нити да се стара о себи наједном добија сврху кроз пут до милионске фатаморгане у Небраски. Краће речено: смисао је био не у циљу већ у самом путу. Уосталом, циљ ће се на крају сурово наругати Вудију јер ће у неугледном седишту фирме што људима шаље обмањујуће летке службеница, потврдивши да Вудијево име није међу добитницима фантомске премије, наивном старцу као утешну награду дати качкет с циничним натписом: Prize Winner.

Чим сам по завршетку филма спустио главу на јастук, заспао сам. Пробудио сам се након непуна два сата с гром-идејом у глави. Посегао сам за телефоном и путем интернета сазнао да барски воз полази из Старе Пазове кроз сат и по. Наврат-нанос сам спаковао неколико најнеопходнијих ствари, истуширао се, понео целокупан свој капитал од три хиљаде и седамсто динара и двадесет евра и кренуо ка железничкој станици.

До станице је ваљало пешачити добрих тридесет пет минута. Иако тек беше прошло осам сати, звезда је пекла сахарски – до поднева ће опет бити четрдесет степени. Успут нигде хлада. Заборавио сам и воду да понесем. Једва сам чекао да се домогнем мале продавнице надомак станице, па да купим воду и нешто за заваравање изненада пробуђене глади, јер нисам се могао сетити ни када сам јео последњи пут.

Приближавајући се продавници, наишао сам на девојчицу и дечака од осам-девет година. У теснацу улице без тротоара, на трапезу сенке двоспратне куће, добацивали су једно другом тениску лоптицу рекетима великим безмало колико и они сами. Обоје је било одевено у вимблдонско-анђеоски бело, обома су главице штитили бели качкети. Да сам и ја имао бар качкет – па нека је и с циничним натписом Prize Winner! Овако ми је под теменом незаштићеним од сунца горео мозак, и у њему, као да ће сваког часа искипети, шиштала, цврчала и пућкала магма наума с којим сам пошао на пут.

А у чему се састојао мој наум? Прво и основно, требало је возом да одем до свог родног Бијелог Поља, па да се оданде пребацим до Ћамилових Шиповица. Е сад, знао сам на карти и жмурећи да покажем где је Бихор и у ком његовом делу су Шиповице, али у стварности нисам био сигуран куда води пут од Бијелог Поља до Шиповица, нити чиме бих се до горе могао превести. Да замолим неког од родбине или пријатеља из завичаја да ме превезе, то није долазило у обзир, одвећ сам оптерећен скрупулама сваке врсте да бих могао било коме од тих људи које дуго нисам видео да се изнебуха јављам с таквом молбом, а притом, будући да тамо не могу да се задржавам, нашли би се увређени сви којима нисам имао времена да се јавим и обиђем их. Дакле, морао сам у завичају боравити инкогнито. И тако сам решио да по силаску с воза идем од једног до другог таксисте док неки не пристане да ме вози до Шиповица. Нека тражи за вожњу колико му драго, мислио сам, нека ме и превари, само нека ме вози. А кад дођем у Шиповице… Ваљда ћу потражити Ћамилову родну кућу. Не знам. Знам само да је неопходно да одем тамо и да ћу – пошто ступим на земљу којом је он прве кораке правио, ослушнем траве и лишће чији је шум он слушао, напијем се воде коју је он пио – да ћу тек тада умети да проговорим како треба о Ћамилу.

Док сам се упињао да магму ових полууобличених мисли спречим да покуља напоље и остави ми празне и главу и срце, од сунца се одломио комад и звизнуо ме у главу. Бар ми се у први мах тако учинило. Стигао сам да се осврнем и видим уплашено лице дечака с рекетом, и да чујем девојчицу како ми се извињава јер ме је њен брат погодио тениском лоптицом у потиљак. Онда ми је све пред очима побелело и уши заглухнуле. Нисам изгубио свест, као ни неколико месеци раније, када ми се при једном тешком физичком послу догодило нешто слично. Остао сам на ногама, присебан, и, као и претходног пута, чекао да ми се постепено врате вид и слух. Но прошло је, чини ми се, и четири-пет минута, а непрозирна бела копрена није ми се склањала с очију, нити сам чуо иједан звук. Напокон ме је неко нежно узео подруку и полако ме повео некуда.

Непознати водич ме је посадио у удобну столицу. У руке ми је затим тутнуо пластичну чашу и помогао ми да из ње испијем сладак ледени напитак.

„Хеј! Јеси ли ту?”, као из бунара допре до мог уха глас жене чији лик израњаше испод беле копрене што стаде да ми се размиче с очију. „Хм… Неће ваљда опет да се извињава и понавља како не види и не чује. Треба звати хитну.”

„Чујем вас. Извините.”

„Ту си ипак. Попиј још један ајс ти, да се скроз повратиш.”

„Не, извините, хвала вам. Журим на воз.”

„Када ти полази воз?”, упитала је жена погледавши дискретно на свој ручни часовник. Добивши одговор, наставила је: „Да, то је овај што се чуо. Прошао ти је воз пре пет минута. Докле је требало да путујеш? Добро, до завичаја – а где ти је завичај? Бијело Поље?! Мој свекар је из Пријепоља. То је близу, зар не? Као Стара и Нова Пазова?”

„Мање-више. Само још да се уместо ових базена између Старе и Нове Пазове прокопа један освежавајући гранични јаз – и то је то.”

„Деда, па ово је твој земљак”, рече жена не обазирући се на моју опаску.

Потпуно дошавши себи, и схвативши да седим у столици иза тезге мале продавнице надомак железничке станице, коначно сам приметио старца посађеног на хоклици покрај врата продавнице. Али нисам га приметио зато што му се његова снаха – продавачица – обратила. Приметио сам га тренутак раније, и то зато што су и продавачица, и шарениш по рафовима, и свака тачка призора преда мном били црно-бели, као необјашњив, нефилмски наставак неколико сати раније гледаног филма Небраска, а једино је тај стари Пријепољац био делимично у колору. Тачније, и он је био црно-бео од главе до пете, само му се у рукама шаренила некаква кратка кићанка слична вишебојном, недовољно развијеном цвету.

„Добри су Бјелопољци”, рекао је стари. „Само често живе у облацима. Ваљда зато што су у оној влажној котлини, па је ујутро скоро увек магла. Пробуде се, а у магли им се чини да и даље сањају. Кад се магла разиђе и виде како око њих стоје ствари, трљају очи, мисле како је то превара, а истина оно што су видели у магли и сну.”

Продавачица се, приметивши мој зачуђен израз лица, осмехивала и климала ми главом, као да ће рећи: Да, да, он увек овако говори. Међутим, разлог моје зачуђености није био начин на који је стари говорио, него то што сам одједном имао снажан утисак да тог човека познајем однекуд, мада нисам могао да се сетим откуд.

„И у Лондону је увек магла, па Лондонци не живе у облацима”, рекох.

„Њима је море под носом. Из магле одмах на море изиђу, а онда морем дођу у сваки кутак света и тамо своју маглу продају. Трговци су то.”

„И Бјелопољци су трговци.”

„Јаки сте ми ви трговци. Вама је ближе небо него море, па вам је таква и трговина. А ови, ако нећеш да купиш, бију те док не купиш. И још ти наплате што су те били. Све џентлменски и цивилизовано, дабоме.”

„То су предрасуде нас малих и сиротих с Истока. Нису они од Бјелопољаца гори”, рекох не бих ли старог испровоцирао да и даље брани мој завичај од мене, али, као прави бјелопољски трговац, нисам успео да му продам причу у коју сâм нисам веровао, и он је, хладнокрвно прешавши преко мојих речи, започео своју причу.

„Мој аскурђел Јаков био је од Бијелога Поља. Отишао је из родног краја у свет, пловио и он морима. Допловио је до Русије и задржао се тамо много година. Представе га једне прилике и цару јер је надугачко, лепо и тачно умео да прича о земљама које је обишао. Јаков и његово причање допадну се цару, и овај Јакову додели пратњу од дванаест људи разних струка, те га пошаље да обилази Русију и да описује њене крајеве и људе у својим причама: Јаков да прича, а људи од пера из Јаковљеве пратње да записују и дотерују приче по правилима књижевног језика – ипак Јакову руски није био матерњи. Русија пространа, у њој крајеви, људи и обичаји разни. Али у Јакову има прича и за две Русије, и ниједна не личи на другу. И ни најученији Рус не би могао да разабере шта је у тим причама истина, а шта су Потемкинова села. Јер Русија зна да буде тако бајковито нестварна да оно што је истина изгледа као пука измишљотина. С друге стране, Јаков тако вешто измишља да и највеће сумњало верује да је било онако како он у причи вели.”

Напољу се нагло облачило и црно-бела унутрашњост продавнице тонула је у све дубљу сенку; бели тонови прелазили су у сиве, сиви у црне. За старог ми се пак чинило да је, како је његова прича одмицала, бивао све светлији и бељи, а боје кићанке у његовим рукама све јаркије. Нисам више ни најмање сумњао да га познајем. Али откуд, за Бога милога, откуд?

„Дође на крају Јаков до Аљаске – Аљаска је тад још била руска. Ухвати њега и пратњу му мећава, па се склоне у некакву брвнару. У брвнари се око ватре начетили аљашчански црвенокошци. Међу њима свега један белац, с белом косом до рамена и белом брадом до срца. Он прича, остали слушају, не дишу. Тек кад неколичак слушалаца опази Јакова с пратњом, продисаше. Тихо су дисали, али их онај белокоси, белобради причалица чу, прену се из приче и примети и он придошлице. ‘Дође и ти једном. Чекао сам теʼ, обрати се он Јакову на српском. ‘Али… Опростите… С ким имам част?ʼ, промуца Јаков збуњено. ‘Не препознајеш ме? Ја сам ти који си с причом отишао предалеко.ʼ Чувши то, Јаков својој пратњи, не објашњавајући им ништа, даде знак да пођу за њим. Изађоше у мећаву. Дуго су се кроз мећаву пробијали и на једвите јаде, готово пометени, пронашли ново коначиште. Кад стресоше са себе снег и приђоше до ватре да се огреју, видеше да је Јаков, иако се ослободио снежног оклопа, остао бео: дибидус оседео за сат-два пута од оне брвнаре. По повратку у Петроград Јаков измоли од цара да буде разрешен задатка који му је поверен и отпуштен из руског поданства еда би се вратио у свој далеки завичај. И скоро годину дана касније врати се он, али не баш у завичај. Стао је и настанио се у пријепољском крају, недалеко од манастира Милешеве. Бојао се, да је направио и тај последњи корак на повратку из бела света и дошао у своје Бијело Поље, срео би себе у колевци. Себе који је с причом отишао још даље него предалеко.”

Слична милешевском анђелу, у продавницу је улетела девојчица у белом с два рекета-крила. Напољу је почео страховит пљусак – једна од такозваних суперћелијских олуја што се последњих година ненадано на нас сруче усред паклено врелог дана.

„Где ти је брат?”, упитала је продавачица девојчицу.

„Ту је, испред. Стиди се да уђе”, одговорила је девојчица и погледала у мене.

„Стиди се? Због овог момка?”, на то ће продавачица; онај ког и у његовој четрдесетој зову писцем млађе генерације однекуд се чудио што га сад ту, иако полуоседелог, називају момком. „Улази, блесане!”, викну продавачица отворивши врата и, пошто дечак уђе у продавницу, додаде: „Види га, сав мокар!”

„Извините”, рекосмо углас дечак и ја; он се извињавао мени, још се осећао кривим зато што је у детињем бесу распалио рекетом по тениској лоптици и случајно ме њом погодио у потиљак, а ја сам се извињавао његовој мајци, продавачици, јер се мали због мог присуства устезао да уђе у продавницу, па покиснуо.

Пре него што ће пешкиром донесеним из тоалета у задњем делу продавнице почети да брише мокру дечакову главу, продавачица је дечаку скинула бели качкет и бацила га на тезгу преда мном. Како се смочени качкет не би цедио на тезги, узео сам га у руке. И ту се поново сетих приче Бунар и Џимшира Туховца, ком су, док је болестан лежао на кревету од прућа, његови најмљени копачи, дошавши најзад у једном бунару до воде, послали одоздо капу натопљену том водом.

Бацих брз поглед ка старцу покрај врата. Девојчица, његова унука, седела му је у крилу. Одложивши у међувремену свој и братов рекет по страни и узевши из дединих руку ону кратку шарену кићанку налик недовољно развијеном цвету, везивала ју је за дугме на врху свог качкета и, довршивши тај посао управо кад сам к њима двома погледао, метнула је качкет на дедину главу.

Тада сам старог препознао. То је морао бити Хасан, син Хусеинов, из истоимене Ћамилове приповетке. Обрео се у другом времену и другој географији, али је опет, као у приповеци, седео на истом месту, до врата; и на глави је имао белу капу са шареном кићанком пресеченом до саме капе; и људи су пијући чај (то јест ајс ти) слушали до самозаборава његове приче, у којима оно што би могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо, ни онамо, него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колевци. Додуше, у Ћамиловој приповеци је изнад Хасанове главе увек светлео о клин обешен фењер, а овде је високо над Хасановом главом свиткало око јефтиног кинеског видео-надзора, које ме је без сумње видело онако како сам ја видео њега: црно-бело.

Уто и мој Хасан и девојчица на његовом крилу посташе блештавобели, као да су од саме месечине. Наредног трена такво својство попримише и дечак и продавачица која га је сушила белим пешкиром. Кроз секунд целу црно-белу слику преда мном прекри заслепљујућа белина; кратко још шаренио се цвет-кићанка усред мог видног поља поплављеног белином, па се и он у белини изгуби.

Када су ми се повратили вид и слух, седео сам на плишаном седишту у возу. На крилу ми је лежао отворен лаптоп. Светлост екрана је трнула, белина ворд документа на њему, густо засејана реченицама, сивела је. Схватих да је батерија лаптопа на издисају и кренух да сачувам документ, али справа се пре тога угаси. На затамњеном екрану мутно се одрази лик уврх ког се белело нешто што је могло бити и коса човека који је с причом отишао предалеко и капа. Убрзо воз уђе у тунел и цео купе утону у мрак.

Објављено у часопису Сент, број 69–70, година XXIV, Нови Пазар, 2024, стр. 152–159.

Пратите нове објаве

Ћамил Сијарић | ХАСАН, СИН ХУСЕИНОВ

Познавао сам Хасана, сина Хусеинова.

Кад сам једног дана ушао у хан Колобару, показали су ми га руком и рекли да га поздравим, да му кажем коју љубазну ријеч и одам поштовање како најљепше умијем јер он то воли, а затим да прођем и сједнем на сећију одакле, ако хоћу, могу кроз прозор да гледам свијет на чаршији како купује и продаје, а имам прилику и Хасана да гледам и послије да причам како сам и ја у Сарајеву, у хану Колобара, видио Хасана, сина Хусеинова.

Нисам умио да га поздравим онако како се од мене тражило, окренуо сам се ка некаквом човјеку за којег су ми рекли да је Хасан, повио се мало у струку, нешто рекао или ништа, и отишао на сећију. Нисам дао себи право да га са сећије гледам, када га нисам људски поздравио; ја који сам сада први пут чуо за тога Хасана, и први пут га видио, нисам ни знао због чега да га друкчије поздрављам него што обично поздрављам људе, и оно моје повијање у струку, и оно што сам томе човјеку рекао, било је по наговору мојих пријатеља, па је — због тога, и испало неуљудно: тако да од себе нисам ништа дао, а од срца баш нимало, а ни шта тражио од тога Хасана — ни толико да на мој поздрав одговори. Моји пријатељи су ми замјерили, а ја им одговорио да жалим — али да друкчији поздрав нисам ни дужан човјеку којег не познајем, а и не треба ми да се са њим упознајем; у хан сам дошао да чај попијем и да кроз прозор гледам чаршију. Рекли су ми да је то тачно, да нас је свију чај овамо довео — али да је, за моју срећу, у соби Хасан, син Хусеинов, и да треба да га се бар добро нагледам кад већ не могу и да га чујем.

Шта је то требало да чујем од тога Хасана ја нисам знао, а нисам ни питао моје пријатеље, и узео сам да мирно — гледајући кроз прозор чаршију, попијем чај.

Може бити да су моји пријатељи помислили да су ме узалуд довели у хан због Хасана, кад ме један такав човјек не занима него чаршија; видио сам да им је жао што сам такав, што нисам као они — који у хан долазе да би видјели, и ако их срећа послужи и чули Хасана, сина Хусеинова.

Попио сам чај, спустио празну чашу на табљу, и сад одједном, стао да гледам по ханској соби. На сећијама, покривеним овчијим ли срнећим кожама, сједјело је и ћутало неколико трговаца, рекло би се из других мјеста, који су у хану и ноћили, сад чај пили. Прешао сам преко њих немарно очима, и ишао до краја сећије, готово до врата — до Хасана. Питао сам се у себи зашто су дали да тај Хасан син Хусеинов, сједи до врата кад су ми рекли да је он један паметан човјек, најпаметнији у цијелој чаршији. Нису ме тиме узбудили, а ни увјерили да је онај човјек што сједи до врата најпаметнији у чаршији — и нисам га гледао због његове памети, него због тога што су га и моји пријатељи гледали, а један рекао још и то: да је Хасану, сину Хусеинову, мило кад га људи гледају.

Нисам могао даље, упитао сам зашто бечимо у онога човјека. Одговорили су ми да ја не морам да га гледам, да је Хасан, кад се гледа, као и сваки други човјек, али није кад се слуша…

— А шта бих чуо, кад бих га слушао? — упитао сам.

Тим питањем изненадио сам моје пријатеље. Један ми се примакао уз ухо, па ће, као да сам какво дијете, полако и разговијетно:

— Чуј… Овога Хасана позвао је један човјек на вечеру; њега и још пуно својих пријатеља. И хтио добро да их угости; био је богат тај домаћин. Женама је рекао нек није јела које се на софру неће изнијети. И жене стале да кухају јела, све једно боље од другога. Слана јела, слатка, и напитке. Толико тепсија, толико чинија, бог зна колико. А Хасан, син Хусеинов, док се вечера припремала, причао приче… Причао им је толико чудне приче, и толико лијепим гласом да су сви људи умукнули. Нису дисали. Нису више знали ни гдје су. Били су тамо гдје их је одвео Хасан својом причом… Били су у сасвим другом времену, у давном времену; ово своје су заборавили, и себе су заборавили. Нису један другога видјели, нису ни Хасана видјели, до само му глас чули — а и тај глас као да је долазио из неког човјека који је живио некад давно и све видио и знао — знао шта су људи радили прије двјеста и колико год хоћеш уназад година, и какви су били ти стари људи. И ево шта се десило оне ноћи код онога домаћина кад су жене спремале вечеру а Хасан дотле причао приче: хтјеле су и оне, бар нешто, да чују од онога што Хасан прича — унијеле би суд са јелом у собу и стале, и како би ту стале тако би и остале слушајући причу. Једна тако, друга тако, и трећа тако. И више ни оне нису биле ту, него тамо гдје их је, својом причом, одвео Хасан. Вратио их је у зору пијетао, кад је запјевао. Сјетиле су се тада својих јела које су синоћ припремале за вечеру, али је било све касно — јер оно што је остало на огњиштима, изгорјело је; могле су, јаднице, само да кукају. Зато Хасана неће да слушају они који каква посла имају, пропадне им посао слушајући га. Неки, овдје у хану, не заспу ноћу — и сјутрадан не живе у овом времену него у неком давно прошлом, и не личе на себе, не познају људе које су познавали него неке који су давно живјели, и цио дан са њима живе. Изгледају као да су пијани, или будале, или хоће да су много паметни. Неки су били тужни, ако је прича била тужна — и било им жао што су се родили кад је свијет такав…

Не умијем ти о њему причати, о Хасану, сину Хусеинову, него дођи увече у хан кад он прича, да чујеш.

Пошто ми је све то рекао у ухо, полако и разговијетно као каквом дјетету, мој пријатељ се одбио од мене; није чекао да му на то ишта одговорим, или да га питам, а имао сам и да му одговорим и да га питам. Попили смо још по један чај, ћутали који тренутак, а затим сам ја почео:

— Прича ли истините приче или измишљене онај Хасан?

Мој пријатељ ми се окренуо, гледао ме преко празне чаше у руци, вели ми:

— То се не зна; то се никад не може знати — кад би неко Хасана то упитао, увриједио би га и он би, истога часа, прекинуо причу. А то би била велика штета и људи би се на онога што пита наљутили, платили би му чај и показали врата, нек иде. Кад сте ме питали, а срећом нисте њега — и немојте да вам се то омакне с језика, ја ћу вам одговорити: оно што би, у његовој причи, могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо… ни онамо… него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колијевци. Кад хоће да се насмијете, ви се насмијете; кад хоће да вас препадне, ви се препаднете, а кад узме да прича мудру причу, вама се учини да око себе видите све некакве старце с бијелим брадама до појаса, међу којима сте само ви без памети.

Осликао ми га је тако као да се ради не о Хасану причалици, него о Хасану чаробњаку. Гледао сам га тамо на крају сећије, готово до врата, усамљеног; учинило ми се да тај човјек ништа у животу није постигао, а ни желио да што постигне, до да тако сједи по хановима и да, ако неко хоће да га слуша, прича своје приче. Био је средњих година, лијепа, мрка, издужена лица над које се надносила мала, од бијела предива исплетена капа са кићанком од свих могућих боја пресјеченом до саме капе, тако да је личила на још добро неразвијен шарени цвијет. Црне, крупне очи биле су му пуне влаге, надстрешене дугим трепавицама и густим вјеђама — и она му влага, кад затрепће очима, одсијевала неким чудним, болним сјајем. У огртачу са јаком од жуте лисичје коже сједио је као кад звјерка чучи у каквом јесењем грмену пуном крупна, чађава лишћа, пред опадање. Ни на кога из чаршије није личио: ни на трговца, ни на занатлију, ни на хоџу, него био један од оних доконих људи који се, свуда у свијету, по овако великим хановима, повијају, сједе до врата да не сметају, ћуте, погледају понеког или никог и ништа не гледају јер су довољни сами себи. Куће обично немају, а и ако имају замијенили су је за хан гдје им је зими угодно јер је топло, а љети је хладовина. Усамљеници су, и срећни су што са свога мјеста, тамо негдје код врата, могу да гледају људе, и слушају шта зборе. Нису сиротиња, не ишту — не гледају у туђ чај; кад би пара имали колико их немају, они би свима у хану платили чај — него су тако некакав саставни дио хана, ни његова срећа ни несрећа.

Такве су ми мисли, о тим људима, пролазиле кроз главу док сам гледао Хасана, сина Хусеинова. Дознао сам да му је отац Хусеин био учен и угледан човјек; презивао се Аковалија — по Акову на Лиму из којег му је, уз некакве немире, дошао дјед. Довео је са собом браћу, и више неким забрањеним пословима него поштеним радом браћа и њихови синови заимали — сви, сем Хусеина, оца Хасанова; он се дао на књигу, на посао који пару не доноси, и са женом и двојицом Хасана, од којих му један био син а други посинак, живио сиромашно. Двојица Хасана — старији доводак и посинак а млађи син, слагали су се као два рођена брата, али ништа нису радили, ни пару имали. Онај што је био рођени син Хусеинов — којег су, да га разликују од оног другог Хасана, звали Хасан, син Хусеинов, ишао је са оцем по махалама и наслушао се његових мудрих прича из књига и оних које је сам измишљао. Тада се Хасан, син Хусеинов, и сам научио да измишља приче, да истините — из књига Хусеинових, претвара у лажне а лажне у истините и ствара некакве треће, своје приче…

По смрти Хусеиновој Хасан се прочуо са својим причама, бољим од очевих, љепшим гласом и љепше испричаним — и вјештином да се прилагоди тренутку, мјесту, и расположењу слушалаца — тако да се није могло догодити да веселим људима прича тужне приче или невеселим веселе.

Пошто се напричао по махалама, гдје су га и хранили зато што их забавља, Хасан се, полако, спустио на чаршију — тамо гдје су ханови, и у њима се, најприје у мањим, задржао једно вријеме, а затим ушао и у највећи — у хан Колобару. Ту су били друкчији путници од оних по малим хановима, и бољи ханџија — неки Ариф Табак, који му је за стално дао оно мјесто на крају сећије до врата, и хранио га. Заузимао је то мјесто до врата рано изјутра — кад соба стане да се пуни свијета, и напуштао га касно у ноћ, кад се соба испразни.

Први пут сам чуо његову причу кад сам, једне вечери, не знајући куд ћу, отишао у хан. Сједио је на оном свом сталном мјесту, на сећији до врата. Изнад главе му је, објешен о клин, горио фењер; освјетљавао му је ону чудну капу од бијела предива са кићанком на врху налик на шарен цвијет, лице му је било у сјенци — оно његово мрко, издужено лице, и мени се учинило ситно, као у дјетета. Прибијени уз њега — толико да је једва дисао, слушали су га људи; неки су сједили скрштених ногу, неки на кољенима, неки чучали. И сам сам чучао, јер нисам имао гдје сјести, и слушао га; могао сам да ухватим тек понешто из његове приче — онолико колико је било довољно да ме примами, али не и цијелу да чујем. Окретао сам се људима око себе да ми кажу шта је рекао, али одговор нисам добијао — јер нису имали кад да се са мном забављају; изгледало је као да Хасан тамо нешто дијели, па би остали без дијела.

Послије сам долазио раније и заузимао боље мјесто, али никад оно најбоље — јер било је хитријих од мене, и увијек ми је остајало да чучим или да сједим на кољенима. Могао сам, са тог бољег мјеста, да добро чујем Хасана и да га добро видим: био је ту — близу, и у исто вријеме далеко, и из те даљине, пред наше очи, изводио некакав непостојећи свијет са свим што људи могу да имају, да стекну, да изгубе, да страдају или добијају у биткама, да се жене, да ходе по свијету, да умиру — и да се не зна шта је у томе свему било истина а шта Хасан измислио.

Причао је без реда шта му на ум падне или шта му је лакше да измисли; кад измишља био је спорији, застајкивао је, ћутао све дотле док чај не попије, а кад му не иде ни уз чај, узимао је готову причу, да не чекамо. Те готове приче биле су о старом Сарајеву — онаквом какво је некад давно било, и какви су у њему били људи, сокаци и куће; биле су куће окренуте друкчије: прозори су им гледали на вртове и башче а стражња страна низ сокак, и све што се из њих пролијевало, отицало је низ сокак. Дјеци се говорило да пазе кад неко доље сокаком пролази, да га не поквасе… а кад се то ипак деси — човјеку се изнесе ибрик са водом да се опере, а дијете се избије.

Волио је да мијења слике старог Сарајева, волио је да га руши и изнова гради. Палио га је ватром. Плавио водом. Харао болестима. Пљачкао хајдуцима. Зажмурио би кад би га, уз неки пожар, завио у дим да се у њему ништа није видјело — ни човјек човјека, ни кућа кућу, до пламен и дим. Послије би га, готово цијелог, изнова начинио и увијек љепшим. Није дао да то ново Сарајево дуго траје, и ако ништа друго а он би га искаљао блатом толико да је у њега било гадно погледати — а затим га очистио, окречио и покрио зеленилом воћњака. Али ни тој новој слици старог Сарајева није дао мира — и, из ведра неба шинуо би громом у неку од минара и преломио је; није говорио да је то због криве клетве трговаца на чаршији, него да гром бије у високо. Кажњавао је кривце затвором, трговцима који су криво мјерили пробијао ексером уши и прикивао их за дирек насред чаршије да их свак види. Теже кривце давио је ноћу у градској тврђави; за свако задављено грло испаљивао је по један топ: нек се зна да се на тврђави дави и да за сваким, једне ноћи, може да пукне топ. Треће је слао у Азију, у прогонство – у Караказан, одакле се нису враћали. Није жалио за њима, а ни веселио се њиховој несрећи, до полако, као да је ту био и све то видио, испредао приче о људским судбинама, непознатим и непредвидљивим, сваком човјеку још прије рођења на челу исписаним, али узалуд то писмо на челу носи кад не може и да га прочита. Испадало је да је за човјека највећа неправда што цио вијек носи једно писмо, а није му дато да зна шта ту пише; с те стране он, је робнекаквом писару који му је исписао судбину и писмо запечатио. Неће моћи да по својој вољи управља својим радњама; оне су му одређене оним писмом. Зато Хасан, син Хусеинов, није кривце кривио, а ни дивио се добрим људским дјелима, јер ни добро ни зло није од њих зависило него од онога што им је на челу записано. А не може се ни прочитати, ни дописати, ни — ако не ваља, избрисати. Ни на то се Хасан није љутио; причао је мирно и равно, и — не из његових ријечи него из његове мирноће испадало је да је најбоље тако како је човјеку унапријед одређено. А оно што је ипак добро да човјек покуша да уради, јесте да се на вријеме ожени, да има свој дућан и да живи као остали људи у чаршији. Нека гледа како Миљацка тече, како у прољеће листа дрвеће, и како у јесен опада лист; све друго ће му бити сувишно и глава ће га од тога бољети.

Понекад бих у себи рекао да нећу ићи у хан да слушам Хасана, али и онда кад нисам одлазио, чинило ми се да га чујем као да сам у хану. Стао сам најзад да се питам: шта је то што ме привезало за Хасана, требају ли ми његове приче и шта имам од њих, ако ишта имам? Знао сам да би ми он одговорио да немам ништа друго, до да их и сам некоме испричам, да је на овоме свијету најважније да имамо један другом нешто да испричамо. Кад бисмо мртви могли да се кајемо што живи нисмо учинили, то би било што нисмо причали… Хасан би ми рекао да одем на гробље и видим колико се тамо ћути…! Зато нек се не губи вријеме док је човјек овамо… Није важно је ли оно што се прича истина — да поучи, или измишљено — да забави, него да се причајући и слушајући два пута живи.

Може бити да би ми тако нешто одговорио Хасан, да ме чуо кад сам се питао шта имам од тога што идем у хан и слушам Хасана.

Дошла је касна каљава јесен са кишама и ја сам, уз те кише, отишао из Сарајева; не знам колико је са мном отишло Хасанових прича — тек он јесте; остала је у мени његова слика како, са оном кићанком на капи налик на нерасцвјетан цвијет, сједи на оном посљедњем мјесту на сећији до врата, да не смета. Нисам могао да замислим то мјесто без њега, његову главу без цвијета на капи и фењера горе над њим, објешена о клин. Људи ће улазити у хан, пролазиће покрај њега и сједати на сећије, а он ће — на оном мјесту до врата гдје не смета, гледати преда се и ни на чији чај неће дићи очи да каже да би и он попио чај. Неће личити на трговца, ни на занатлију — него на човјека из некаквог давног времена и далеког краја који се, неким чудом, обрео ту у хану.

Три године, проведене изван Сарајева, са другим људима и у друкчијим приликама, биле су довољно дуго вријеме да на много штошта заборавим, па и на Хасана, сина Хусеинова; њега сам се још најдуже сјећао, не по причама него по судбини његовој да вјечито сједи на једном те истом мјесту — оном на крају сећије, до врата. Али — вријеме је пролазило, и Хасан из мене одлазио — и најзад био само један човјек од многих којих сам се сјећао или, због заборава, једва и могао да их се сјетим. Знам да сам покушавао да неке његове приче препричам мојим пријатељима да их задивим, али — нити сам умио нити моје пријатеље задивио, и мануо се посла који није за мене. Видио сам тада да треба сјести на некакво посљедње мјесто, до некаквих врата, као што је он сједио, и одатле причати приче; да треба бити под оном капом са кићанком и оним фењером изнад главе — да треба бити некакав Хасан, син Хусеинов. Била је та моја невјештина да препричам његове приче још један разлог да га заборавим; готово да сам њега, а не себе, кривио што не умијем да причам.

Нису брзо, али ипак су прошле три године, и ја сам опет пред очима имао хан Колобару и чаршију — и Сарајево. Било је све то као и прије, али ја сам био друкчији: није ме више мамила свјетина на чаршији, нисам улазио у хан Колобару, нисам, сем понекад, шетао уз Миљацку и низ Миљацку испод дрвећа; излазио сам на брегове испод Требевића и на гробље на Алифаковцу. Најчешће сам, пред вече, сједио у самом гробљу, ослоњен леђима уз нишан — јер ту је, међу нишанима, трава била најгушћа и тишина најдубља… Нисам се осјећао да сједим у гробљу — што, може бити, не ваља пред вече, јер оно као да и није било то што јесте: једно гробље, него једноставно продужетак сусједне махале у коју се и само продужавало — и разлика је била у томе што је насеље живих било бучно а насеље мртвих тихо, уморно тихо… У њега се није могло дозвати, нити ишта из њега чути, до гуштер у трави… Мртви увече као да су падали у још дубљи сан, од онога којим спавају… Горе над њима остајали су њихови каменови, и они, рекло би се, сањиви… Навели су се на све четири стране, а неки и по земљи пали — већ према томе колико се који, од дуга стајања, уморио…

Читао сам натписе на њима: имена и године кад су умрли — и молитве богу да им на крилима анђела прими душу, да их припусти у рајске башче гдје кроз цвијеће протичу вјечно хладне воде и на дрвећу пјевају, гласом умилним, рајске птице. На једном камену — изненадивши се, прочитао сам познато име: Хасан, син Хусеинов. Дуго сам стајао код тог камена. Код тог имена.

Оно мјесто у хану на крају сећије, до врата, гдје неће сметати, остало је иза Хасана празно; он је и овдје добио мјесто на крају… — на самом крају гробља, до грања, „гдје неће сметати…”

Камен Хасанов био је мали, и на њему мали натпис: неколико ријечи из молитве, а затим да је Хасан, син Хусеинов, за живота увесељавао људе својим веселим причама а мудрим их поучавао и нека му је за то мир души.

Његове приче сад је крио његов камен…, био му је на крају гробља, до грања; и мртав — Хасан, син Хусеинов био је на крају…

Извор: Ћамил Сијарић, Приповијетке II, Веселин Маслеша, Сарајево, 1991.

Пратите нове објаве