Видео сам, с тобом иде младић, налик
   на многе; знао сам тај корак, лулу, смех.
   Ни таквих као ти нема мало, али
      на разне начине волим их све.

Шетали сте туда где другарски-ревно
   играли смо, кружећи под зимском плавети.
   Благодарна игра! Широким тереном
      шарене се мајице; жива лопта лети

час с ноге на ногу, ко муња кривудава,
   час – громкија од пуцња – вине се, и гле,
   ја правим параду и успевам намах
       да пресечем лоптин стреловити лет.

Видевши мој потез зналачки и смео,
   питала си, очи с лопте не помакав:
   Знаш ли ко је онај у тренерци белој,
      вижљаст, космат као виолинист какав?

Твој сапутник рече да сам, ваљда, родом
   из оне дивље земље где крв на снег липти,
   и, пућнувши лулу, мимогред је додо
      како пријатан сам ја човек у бити.

Отишли сте даље. Сунчани твој глас,
   бледећи, утрну. Видео сам како
   друг те следи, димећи, па стаје зачас
      да лулу о пету истресе полако.

А код нас лопта скаче, и нисте могли знати
   како један од тих безбрижних фудбалера
   ћутке и стрпљиво, за дугих ноћних сати,
      ствара сазвучја неких других ера.

Кембриџ, 26. фебруар 1920.

Превео с руског Мирко Јовановић