Кад сам јутрос отворио очи, спазио сам у процепу над вратима своје потлеушице укљештену румен зоре. То је значило да сам се успавао, јер се још ниједном у ових седамдесетак година које памтим нисам пробудио након сванућа: увек би ме пре петлова из сна пренуо тихи унутрашњи бруј – као да ми је тело звоно тек овлаш такнуто бренцетом. Штавише, требало је да у то доба већ увелико будем на реци и да из ње извлачим мреже с уловом како бих га кроз један час изнео на Рибљи трг.

Но, шта је ту је, помислих. Одоцнио јесам, али ствар нећу поправити додатним губљењем времена на пребацивање себи и размишљање о узроку одоцњења.

До реке сам сишао у толикој хитњи да ми се сенка дваред саплитала и падала у трње крај пута искићено белим козјим прамењем, те морала затим да ме сустиже. Али тај ме призор није зачудио ни изблиза колико оно што је уследило пошто сам се у свом чуну отиснуо од обале. Наиме, ја сваког дана, више од пола столећа, веслам све док ми од скорелих ножних прстију па кроз мршаве листове не пођу мравци, на шта никада не морам да чекам одвећ дуго; тек након тога остављам весла и забацујем мрежу, коју потом, по правилу, пуну рибе извлачим из воде. Сада, међутим, бејах превеслао чак до далеке наспрамне обале и готово целу миљу низводно, разазнавао сам већ и избледеле стегове на градским кулама – а у ногама још нисам осећао ништа! Напослетку сам, први пут у свом веку, бацио мрежу у воду тек да је бацим, насумице, не чекајући знак од свога тела.

Само што је потонула, мрежа је запела за нешто на дну. После дугог кружења око тог места и потезања, превртања и окретања мреже, успео сам да је извучем, сву крваву од масног муља и мрких алги, а при репњаку уплетену око још крвавије, шиљате, кечигасте кациге.

Добар део јутра беше отекао у неповрат. Уморан као да сам преко главе претурио и цео дан, пожурио сам ка граду са својим јединим уловом. Срећом, пут ка ушћу и око тврђаве, до жала за пристајање рибарских чунова ниже Трговачког пристаништа, никада ми није деловао краће и лакше.

Састругавши колико сам могао згрушану речну „крв” с кациге, чија се површ указа потамнела али глатка, неначета рђом, понео сам кацигу у костретној врећи ка Рибљем тргу. Тамо су се мували угарски војници из Горњег града. Њихови упали образи, подбуле црвене очи и повремено штуцање и подригивање јасно говораху чиме су ти људи заменили редовну исхрану и сан.

И кад нису деловали овако, клонио сам се војника јер су ме безмало сви они, од нашег првог сусрета, сврставали у худоумнике и имали неодољиву потребу да се са мном грубо шале. Шта би тек било кад би видели да доносим да продам некакву старинску, мрљаву кацигу ту где се продају искључиво риба и рибарска опрема? Стога сам ипак разминуо Рибљи трг и запутио се уском улицом између старих дубровачких магаза ка Главном тргу.

Надомак Главног трга набасах на Јована, звонара Богородичине цркве из Доњег града. Тај је био један од ретких мојих знанаца који су умели и волели да разговарају са мном. Али сад ми се, први пут, учинило да покрети којима Јован покушава да општи са мном не значе ништа; да и он, као већина, држи да је пред мутавцем довољно како било млатарати рукама јер овај и онако није кадар да разуме смислену људску реч; да се вероватно ни приликом претходних сусрета нисмо разумевали, него је сваки своју тесао и читао из гестикулације другог шта је желео да прочита, а не шта је њом стварно саопштавано; да смо удвоје говорили сами са собом.

Сазнање да сам све време у неспоразуму с јединим човеком с којим сам мислио да се разумем погодило ме је теже него јутрошње затајивање веза са својим телом и собом, с природом и светом за који су они што чују глуви. Једва сам дочекао да докончам „разговор” с Јованом и наставим својим путем, или куд било – само што даље од те брадате вране…

*

Као што сам и из напрслог звона умео избити звук чујан у најдаљим крајевима града, тако сам из мумлања убогог рибара Јерка успевао да испредем мрежу смисла; мој слух је био Дунав у ком се разбистравала замућена Сава његовог говора.

Често се споменем свог потоњег сусрета с Јерком: описивао ми је чуда што су га снашла тога дана; показивао ми агарјанску кацигу коју је из реке изрибао и за коју је ценио, вероватно с правом, да потиче из времена опсаде у којој је он као дечаче, услед поготка из једне агарјанске бомбарде на корак од њега, изгубио слух; жалио што га више ни ја не разумем. Ја жалим и сада што никако нисам успевао да му објасним да је поводом овог последњег био у криву. Али очито се над ушћем његовог немуштог говора у мој слух више није белео град који нас је уједињавао у језик разумљив обема странама.

Иако је протекла бујица времена од тада, памтим добро: тај последњи Јерков и мој сусрет одиграо се последњег дана месеца септемврија хиљаду петсто двадесетог лета Господњег. Тек много касније ћу случајно сазнати да је истог дана овде, у Цариграду, на престо упражњен смрћу султана Селима сео његов син Сулејман, који је непуних годину дана потом освојио Београд и оданде раселио нас, Србље.

Памтим и како сам тада, док смо као река робља, у ланцу, спровођени из Београда ка Цариграду, мислио на Јерка ког не бејах видео скоро пуну годину, како сам га тражио очима и радовао се што га не налазим. Алилуја, клицао сам у себи, наш је Јерко испарио из земаљског вида и слуха! Даће Бог да се једног дана, кроз дажд приче, поново спусти на земљу, у свој ослобођени град!

Прва верзија приче, под насловом „Слово о Јерку”, објављена је у Стварању, часопису Удружења књижевника Црне Горе, септембар, октобар, новембар 2020.

Слика: Предраг Ристић, Београд у доба деспота Стефана, сериграфија.