Грми целе ноћи.
Неколико пута тонем у сан,
Па се напречац будим са светлицом у срцу
Као одјеком спољашњег страховитог одјека.
Најзад, не могући више да заспим,
Устајем и палим светло у соби.
На зидовима две муве, комарац, уволажа,
Два сићушна бледа паука и један угојен, црн:
Не беже ни од светла ни од моје сенке,
Не одазивају се на пулсирање
Ни мрежа по ћошковима ни оне под мојом кожом.
Да имају срца такозваних виших облика живота,
Помислио бих: грмљавина их истерала на видело,
Па су се ту од страве скаменили.
Овако ми је загонетка шта је могло да наведе
Тако бројно и разнолико друштво
Да се у исти мах нађе на отвореном и не мрда
Као да је чиодама за зидове причвршћено –
То свакако неће бити пука случајност!
На памет ми падају сиви мали гуштери,
Чија тела не успевају да задрже топлоту,
Те не би ли је од сунца упили,
Истрче из пукотине на камен,
Иако виде да из близине вреба
Мачка спремна да се на њих баци
Или дете што би прутом реп да им откине.
На памет ми падају и глисте и пужеви,
Чија тела не успевају да задрже влагу,
Те не би ли је из ваздуха упили,
Испужу на плочник иако туда
Пљуште ђонови што ће да их згњече.
Тако се можда и ова моја братија,
Неспособна да у себи развије и трајно удоми страх,
Раштркала по зидовима не би ли га упила
Од оног који је њим целу собу испунио.

Насловна слика: Алекс Греј, Инсомнија, 1995.