Ако су ствари само један део онога што значе, како вели Клодел, онда њихову истину треба тражити тамо где оне престају, где је ћутање и мир. И песму треба тражити тамо где она престаје, замењена природом, смрћу и тишином. То онтолошко небиће песме је њено порекло и суштина, уколико су њене слике релативне и одлепљене од стварности, а њена видљивост несигурна…

А само захваљујући строгом облику, песма је могла да испуни празнину у којој се јавља. Стварима и речима треба одузети њихову извесност и просторну сигурност да би запевале. Песма је тражење новога реда и она ништа не може наћи тамо где јој ред и прецизност претходе. Зато она не признаје свет као нешто што јој претходи, већ тишину и ненастањеност. Та тишина принуђyje на песму. То што нас приморава да стварима дамо име, знак је да човек није сам, да песник мора да изађе из самоће да би запевао. Песма и јесте тај пут од ничега ка нечему, оздрављење од ништавила…

Песник тражи праве речи, још непробуђене, мутне, несвесне, да би их песмом освестио. Исувише будне речи могу да савладају песму и да њен мир надгласају буком чије су амбиције сасвим непоетске. Песник жели да и речима оствари тај предео где је песма једина и највећа стварност. Зато он чезне за речима које не би биле мање стварне од онога што значе. Он тражи речи „стварне као дрвеће”, тражи реч која ће да личи на око. Овај напор малармеовске поетике поистовећивања бића и речи доводи песника до пораза: „Реч је у почетку била налик па је изгубила смисао.” Ту лежи она, за мене доказана, истина да када речи одузмете њену многозначност и право на смислене флуктуације, она престане да ишта значи. Песма је или недокучива, или бесмислена и бесадржајна. Песник је јасно уочио проблем неспоразума између речи и песме, али га није рекао: „песма би и вредела, али речи не вреде”. Од симболиста наовамо преосетљиви песници сањају о песми без речи…

Израз, септембар 1959.

Извор: Бранко Миљковић, Песме, Просвета, Београд, 1972.