Оног страшног дана, када се догодила светска неправда и на Голготи међу разбојницима био разапет Исус Христос — оног дана је од раног јутра јерусалимски трговац Бен-Товит осећао неподношљиву зубобољу. Почела је још претходне вечери: осетио је лако севање у вилици с десне стране, а један зуб испред умњака као да се мало подигао и, кад га је додиривао језиком, појављивао се лаки осећај бола. После јела бол се, ипак, потпуно смирио, Бен-Товит је сасвим заборавио на њега и лакнуло му је — тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је веома расположен и није придавао значај злослутним знацима.
И спавао је добро и чврстим сном, али је пред зору нешто почело да га узнемирава, као да га је неко звао због врло важног посла, и када се Бен-Товит љутито пробудио — осетио је зубобољу; зуби су га болели отворено и пакосно, свом снагом оштрог пробадајућег бола. И више му није било јасно да ли га то боли јучерашњи зуб или су му се придружили и други: читава уста и главу је испуњавао тај ужасни осећај бола као да је неко Бен-Товита натерао да жваће хиљаду усијаних оштрих ексера. Он испи воде из глиненог крчага — за тренутак помахниталост бола нестаде, зуби се стресоше и зањихаше попут таласа и тај осећај је чак био пријатан у поређењу с претходним. Бен-Товит поново леже, сети се новог магарца и помисли како би био срећан да није тих зуба, и хтеде да заспи. Али вода је била топла — и пет минута касније врати се још љући бол, и Бен-Товит се усправи у постељи и стаде се љуљати као клатно. Читаво лице му се наборало и стегло од бола, скаменила се кап хладног зноја. Тако је, љуљајући се и јаучући од бола, дочекао прве зраке сунца, коме је било суђено да види Голготу с три крста и да се помрачи од страве и јада.
Бен-Товит је био добар човек, који није волео неправду, али када му се пробудила жена, он ју је, једва отварајући уста, просто засуо свакојаким непријатностима и жалопојкама како је осуђен да сам, као шакал, завија и да се грчи од бола. Жена је стрпљиво слушала незаслужене прекоре, јер је знала да их не упућује зло срце, и донела је много добрих лекова: очишћену пацовску балегу, коју је ваљало ставити на образ, тинктуру од отрова шкорпије и аутентични комадић камена од плоче с Божјим законима коју је разбио Мојсије. Од пацовске балеге му би мало лакше, али не задуго, као и од тинктуре и комадића плоче; после краткотрајног побољшања бол се редовно враћао с новом снагом. И у кратким тренуцима предаха Бен-Товит се тешио размишљањем о магарцу и маштарењем о њему, а када му је бивало горе — јаукао је, љутио се на жену и претио да ће разбити главу каменом ако му бол не прође. И све време се шеткао по равном крову своје куће, стидећи се да приђе ивици, јер му је читава глава била умотана марамом као да је жена. Неколико пута су му прилазила деца и ужурбаним гласовима нешто причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит је застајао, за тренутак их слушао згрчена лица, али је онда срдито ударао ногом и терао их: био је добар човек и волео је децу, али се сада љутио што му досађују свакојаким ситницама.
Било је непријатно и то што се на улици и на суседним крововима окупило много света, који ништа није радио, већ је само радознало посматрао Бен-Товита, умотаног марамом као жена. И већ је намеравао да сиђе с крова, кад му жена рече:
— Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то разонодити.
— Молим те, остави ме на миру. Зар не видиш колико се мучим? — љутито одврати Бен-Товит.
Али је у жениним речима одјекивало нејасно обећање да зубобоља може да прође, па је и нехотично пришао огради. Накрививши главу, зажмуривши на једно око и подупревши образ руком он погледа доле; његово лице је одавало израз гадљивости и уплаканости.
Уском улицом што је водила према брду у нереду се кретала велика гомила света, обавијена прашином и непрекидном дреком. Средином улице, повијени под теретом крстова, ишли су злочинци и над њиховим главама су попут црних змајева витлали бичеви римских војника. Један од њих — дуге светле косе, у поцепаном и окрвављеном хитону — спотаче се на камен који му је бачен пред ноге и паде. Дрека доби у снази и руља направи обруч око њега и склопи се као разнобојна морска вода. Бен-Товит изненада уздрхта од бола — као да му је у зуб неко зарио усијану иглу и окренуо је — јаукну: „У-у-ух” — и одмаче се од ограде, гадљиво равнодушан и љут.
— Ала се деру! — рече завидљиво, замишљајући разјапљена уста са снажним здравим зубима и како би и сам дрекнуо да је био здрав.
И од тога се бол још већма разбесне, па он стаде вртети умотаном главом и мукати: „Му—у—у…”
— Кажу да је Он лечио слепе — рече жена, која се није одмицала од ограде, и баци камичак на место ка коме се лагано кретао Исус кога су бичевима подигли.
— Како да не! Нека сад излечи моју зубобољу — иронично одговори Бен-Товит и љутито и огорчено додаде: — Ала дижу прашину! Као да иде стадо, а не људи. Требало би их све батином растерати! Одведи ме доле, Саро!
Испоставило се да је жена била у праву: призор је мало разонодио Бен-Товита, а можда је на крају крајева помогла и пацовска балега, па је успео да заспи. А кад се пробудио, бол је готово нестао, и само се на десној страни појавио мајушни оток, толико мајушан да се једва примећивао. Жена је рекла да се уопште не примећује, али се Бен-Товит лукаво смешкао: знао је какву има добру жену и како она воли да говори пријатне ствари. Дошао је сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га је одвео да погледа магарца и са осећањем поноса слушао похвале упућене њему и магарцу.
Онда су, на молбу радознале Саре, сви троје отишли на Голготу да погледају разапете. Успут је Бен-Товит испричао Самуилу како је претходног дана осетио севање у вилици, и како га је касније ноћу пробудио страшан бол. Да би био уверљивији, правио је патничке гримасе, затварао очи, вртео главом и јаукао, а седобради Самуил је у знак повлађивања саосећајно климао главом и говорио:
— Ах-ах-ах! Ала боли!
Бен-Товиту се допало суседово повлађивање, па је поновио причу и затим се вратио давној прошлости, кад му се покварио први зуб, на доњој вилици, с леве стране. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Осуђено да обасјава свет тог страшног дана, сунце је већ зашло за далеке брегове, и на западу је, попут крвавог трага, пламсала тамноцрвена пруга. На њеној позадини нејасно су се оцртавали тамни крстови, и крај подножја средњег крста, неразговетно су се белеле нечије прилике које су клечале.
Свет се одавно разишао; захладнело је и, бацивши летимични поглед на разапете, Бен-Товит ухвати Самуила подруку и опрезно пође кући. Осећао је прилив особите лепоречивости, па је желео да заврши причу о зубобољи. Тако су ишли, и Бен-Товит је, уз Самуилово саосећајно климање главом и усклике, правио патничке гримасе, вртео главом и вешто јаукао — а из дубоких кланаца, с далеких спржених равница, дизала се црна ноћ, као да је желела да од погледа неба сакрије велико злодело земље.
1905.
С руског превео Миливоје Јовановић
Леонид Андрејев (1871—1919), прозни и драмски писац, важан представник „сребрног доба” руске књижевности.
Најпознатија дела: новеле Црвени смех, Тмина, Прича о седморици обешених, Јуда Искариотски и драме Ка звездама и Човеков живот. После револуције 1917. пребегао у Финску, где је умро у сиромаштву.
Прича „Бен-Товит” објављена је 1905. у збирци радова више аутора Нижегородский сборник.
Извор текста: КУЛЕ, ГРАДОВИ — Мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа, приредили Аријана Божовић и Боривој Герзић, SAI, Београд, 2013.
Насловна слика: Леонид Николајевич Андрејев, Аутохроматски аутопортрет (детаљ), пре 1919.
Мирко Јовановић 