Рукопис

ОРГИЈА

Ја сам ходајући неуспех; фијаско
Богатих дарова; крах великих нада.
Ја сам Неспособност под мајсторском маском.
Мртворођен принц што ни гробом не влада.

Ја сам југозапад-исток збуњености;
Стидљивости циклон; епицентар треме.
Боравак у маси жуља ме до кости.
У ћаскај-саксији свене ми и семе.

Пријатељ сам и по: нит зовем, нит пишем.
Божанствен љубавник: одсутан и мутав.
Меланхолик који – романтике лишен –
Мучан је сапутник љубитеља пута.

Срце као кедар; а када га сломе –
Некадро да прашта: гордост зимзелена!
Декадент, син доба – родитељ никоме.
Темпирана бомба самосажаљења.

И док исповедни патос још ме држи
Откривам и тајну која лежи иза:
Песма у којој се оголиш до сржи
Напросто је бедна оргија нарцизма.

Пратите нове објаве

РЕБРО

Ради тебе бићу и плућни болесник.
И плућа што се шире и скупљају
Никад не питајући зашто.
И плућне болести клица
Што ревносно испуњава своју сврху.
И ваздух, ватро.

Ради тебе бићу и поморац који,
Да би те гледао до краја живота,
Мора да те не виђа годинама.
И скелеџија који ваздан плови
Ка једном истом преко и назад.
И кањон непроходан за све
Осим за тебе, реко.

Ради тебе бићу и кормило.
И мач. И перо. И кашика.
И зачин с краја полице
За који само ти знаш у шта иде.
И човек што зна да ништа не зна.
И онај што не зна чак ни то.
И вечити дужник који учи
Само оно чиме дуг ће враћати.

Ради тебе бићу и гора
Иза које ћеш залазити и излазити.
И сунчани сат што без тебе нем је.
И сочиво што ће те сабирати у жижу.
И пега што ће ти сјај пригушивати
Да не ослепиш огледајући се
У леденом океану света.

Ради тебе бићу и ледина
И на ледини кошуља знојна,
Из којих нићи ће хлеб и ђерам,
Крошњати цвркут и хлад,
Млечна и вековечна звона,
Медоносно цвеће и праг
Над којим сјаће цветни венци.

Ради тебе бићу и мехур у либели
Који те никад не лаже,
Мада миран је једино када
Говори ти да све је под конац.

Ради тебе бићу и греда венчаница.
И пуцкарање огњишта
Што надгласиће у греди сипца
Који ти не би дао да заспиш.
И удолина у душеку
Ка којој ћеш уснула тећи.

Ради тебе бићу и подрумска мемла
И таванска паучина
И време и простор између.

И свет бићу тебе ради,
Ребро што подупиреш
Свод над нашим срцем.

Пратите нове објаве

МАТЕРИЦА

Родити песму
Једноставну и елегантну
Попут математичке формуле,
А у којој је цео космос.
Нову, а старију од речи.
Да одјекне и у глувоме.
Да је свима одмах јасна,
А да садржи тајну
Што са сваким читањем
Добија нов одговор.

Родити песму
Која ће се наћи и у читанци
И на зиду јавног тоалета.
И у студијама и на стадионима.
Чије ће стихове декламовати
Прваци националног театра
И као пословице користити
Њива и улица.
У којој ће препознати вредност
И брокери и програмери,
И песници што одбацују све узоре,
И духом нишчи.

Родити песму
По чијим ће метафорама
Ботаника, медицина, механика
Називати своје феномене.
На коју ће се позивати
Дипломате од каријере
И револуционари.
Коју ће сањати пророци.

Родити песму
Коју ће деца певушити у мраку
Да страх одагнају.
На коју ће свој последњи дах
Утрошити осуђеник на смрт.

Родити песму
Која ће бити заклетва
И молитва.

Родити песму
Свих будућих песама мајку.

Пратите нове објаве

ПРОЛЕЋЕ

Народ је нар пун зрна квара.
У пољупцу издаја цвета.
У крошњи палидрвцета
Цвркуће јаје пожара.

Јалов-браздама небо ките.
Храна оре црева рак-ралом.
Цвет миниран минералом
Што сакати леукоците.

Спашће нам топле фасаде.
Заноћићемо без крова –
Јато нечујних дронова
С кућом ће да нас украде.

Заратиће се ноћас,
Глад и болест зацариће,
Наступити црвопролиће
Из свега земаљског воћа.

У мећави страхова тамни
Песма, мрзну се речи.
То пролеће срца лечи
Што лечи нас и од нас самих.

Пратите нове објаве

ТАЛЕНАТ

Опште место је празан кружић на карти
Ка ком не води ниједан прави пут.

Предрасуда је плацебо против незнања.

Мњење је барено, фино уситњено
Месиште мишљења најниже класе.

Флоскула је колачић од картона.

Демагог је мед и млеко
С нула посто шећера и млечне масти.

Плагијат је трутов мед.

Кад би се неталенат замислио над собом,
Не би имао шта да каже.


Али макар би то рекао рђаво.

Насловна слика: Василиј Кандински, Rosa Rot, 1927.

Пратите нове објаве

ЗУБИ

Да не постоје зуби,
Тешко би било разлучити осмех од зева,
Шкргут и цвокот били би имена тишине.

Да не постоје зуби,
Бебе би плакале што им ничу рогови,
А старци би ноћу бдели над чашом
Не досећајући се шта у њој треба да оставе.

Да не постоје зуби,
Сањали бисмо како нам из меса испадају кости.

Да не постоје зуби,
Ни пас који не лаје не би уједао,
Змија би тровала једино очњаком погледа,
Вампир би скапао од жеђи.

Да не постоје зуби,
Слоновача би била непозната
И једна робљена обала
Морала би се звати по
Главном предмету пљачке:
Обала људетине.

Да не постоје зуби,
Тестера би била гудало шуме,
Точкићи сатног механизма вечито би
Шлајфовали у једном никад.

Да не постоје зуби,
Време не би имало чиме ни фасаде да начне
Нити злонамерници на шта да те узму,
Мразно сунце само би нас
Мљацкало бљузгавим деснима.

Да не постоје зуби,
Језик би се спекао на промаји.

Да не постоје зуби,
Овај свет се, несажвакан,
Не би могао сварити.

Пратите нове објаве

АНКСИОЗНОСТ

Грми целе ноћи.
Неколико пута тонем у сан,
Па се напречац будим са светлицом у срцу
Као одјеком спољашњег страховитог одјека.
Најзад, не могући више да заспим,
Устајем и палим светло у соби.
На зидовима две муве, комарац, уволажа,
Два сићушна бледа паука и један угојен, црн:
Не беже ни од светла ни од моје сенке,
Не одазивају се на пулсирање
Ни мрежа по ћошковима ни оне под мојом кожом.
Да имају срца такозваних виших облика живота,
Помислио бих: грмљавина их истерала на видело,
Па су се ту од страве скаменили.
Овако ми је загонетка шта је могло да наведе
Тако бројно и разнолико друштво
Да се у исти мах нађе на отвореном и не мрда
Као да је чиодама за зидове причвршћено –
То свакако неће бити пука случајност!
На памет ми падају сиви мали гуштери,
Чија тела не успевају да задрже топлоту,
Те не би ли је од сунца упили,
Истрче из пукотине на камен,
Иако виде да из близине вреба
Мачка спремна да се на њих баци
Или дете што би прутом реп да им откине.
На памет ми падају и глисте и пужеви,
Чија тела не успевају да задрже влагу,
Те не би ли је из ваздуха упили,
Испужу на плочник иако туда
Пљуште ђонови што ће да их згњече.
Тако се можда и ова моја братија,
Неспособна да у себи развије и трајно удоми страх,
Раштркала по зидовима не би ли га упила
Од оног који је њим целу собу испунио.

Насловна слика: Алекс Греј, Инсомнија, 1995.

Пратите нове објаве

ПЕСМЕ О РУЦИ

УТРНУЛОСТ

Пробуђен усред ноћи,
Рука којом сам грлио
Празнину покрај себе
Била је толико утрнула
Да је нисам могао померити
Ни колико да је туђа,
Те сам је морао другом руком
Као онесвешћено маче из воде
Подићи и спустити уз свој бок.
Чим је крв поново прострујала њоме,
Том сам се руком махинално
Опипао по грудима –
Као да сам сем руке сав утрнуо
Па њом проверавам да ли сам
И даље ту где мислим да јесам.

ДЛАН

На длану цар држи Земљин шар
И просјак све своје имање.
На длану цара над царевима
Смртно је рањена Смрт.


Длан пева оде тукући се
Са својим близанцем.
Длан придржава срце
Надошло од химне.


Длан је суд
Што поприма
Твој облик,
Моје мало воде.

НОКТИ

Прозорчићи у мрак меса.

Новорођенче ноктима
У свој длан утискује
Кôд сопствене судбине.

На рукама крвавим до лаката
Нокти блистају попут ордења.

Извесна су лица налик нокту:
Тврда и безизражајна.

Постоје књиге величине нокта.
Неко у нокту малог прста
Има читаву библиотеку.

Нокат је да се гризе до живца.
Да се њим куцне у шприц
Од ког живац орожнати.
Да се скине краста с колена.
Да се огребе милион на срећки.
Да од жалости за братом
Сестра ископа себи очи.

Насловна слика: Анатомски цртеж Леонарда да Винчија

Пратите нове објаве

РАКИЈА

Из чаробне лампе слатки џине!
Венецијо на којој сам кула!
Решење си просте једначине:
Ја плус икс једнако је нула.

Уз тебе је сваки рачун песма,
А лумперај математски складан.
Убедиш ме: страх је неоправдан,
Све боли су сна шала обесна.

Кад сам с тобом, пламна бало, слизан,
Са светом сам – коктел пенушави.
Преливен у перле, омчом низан,
Океан у шкољци својој давим.

Онда скршиш језику удове,
Те кроз говор на трбуху пузи.
Тобом мисли као алге плове.
Срце чиниш да личи медузи.

А када ми стргнеш визир свести,
Кроз тебе у мене рака кија:
Од шлајма се ко мермер засијам –
Сутра смртна гроза ће ме трести.

Из рукописа књиге Горка медицина.

Слика: Едвард Мунк, Аутопортрет с боцама, око 1938.