Другог марта 1883. рођен је у Ираклиону на Криту, тада још делу Отоманске империје, један од највећих грчких нововековних писаца, Никос Казанцакис. Његов најзнаменитији роман „Последње искушење” својевремено је окарактерисан као бласфемичан и био је забрањен и од стране Грчке православне цркве и од Римокатоличке цркве. Мартин Скорсезе снимио је по овом роману филм „Последње Христово искушење”, који је такође био предмет осуда и контроверзи. Што се тиче филма, ако је већ морао да буде снимљен у Холивуду, за то није било подеснијег редитеља од Скорсезеа, и због његовог талента и мајсторства, и због тога што он не припада антитеистичком холивудском естаблишменту. Али, по мом мишљењу, на основу овакве, овако добре и узвишене књиге није требало снимати филм ни у Холивуду ни ван њега; зато је Скорсезеов филм можда занимљиво читање Казанцакисовог текста, али филм није досегао ни квалитет Скорсезеових најбољих остварења, а још даље је од лепоте и грандиозности књиге. Што се тиче некадашњих осуда књиге од стране цркве, држим да истина о књизи лежи у следећим пишчевим речима из Пролога романа: „Уверен сам да ће сваки слободан човек који буде прочитао ову књигу, ову књигу пуну љубави, заволети више него икада, боље него икада, Христоса.”

Као увод и препоруку за читање овог ремек-дела, навешћу неколико његових кратких одломака.

***

Центурион, огрубео од сунаца истока, ишао је испред и вукао је, са свога коња, одметника једним конопцем везаним за самар. Згадили су му се више до крајњих граница Јевреји, већ десет година поставља крстове и разапиње их; десет година им затвара уста камењем и земљом, да не вичу, узалуд! Један се разапиње, а хиљаде се постројавају у ред и ишчекују са чежњом да дође ред на њих; поје бесрамне псалме неког свог старог краља и не плаше се смрти.

***

И пре но што се он сагао да је придигне, она беше здробила кристал и просула по светим ногама миро; распустила је затим своју косу и обрисала му, плачући, намирисане ноге; а остатком мира обасула је вољену главу; одмах се Поново сручила ниже ногу рабинових и љубила их.

Ученици су се ускомешали.

— Штета је да тако скупоцени мирис оде у пропаст — рече Тома трговац. — Да смо га продали, могли бисмо да прехранимо многе сиромашне.

— Да обезбедимо мираз сиротицама — дода Натанаил.

— Да купимо овце — рече Филип.

— Лоше знамење — промрмља Јован уздишући — таквим мирисима премазују богате мртваце; није требало то да урадиш, Марија; шта ако нањуши свој омиљени мирис Смрт, па дође?

Исус се осмехнуо:

— Сиромашне ћете увек имати уза се — рече — мене нећете: нема везе, стога, ако се мене ради проспе један суд мириса. Има дана када се и Расипништво пење на небо и седа крај своје пречасне сестре, Отмености, а ти Јоване драги, не тугуј; Смрт увек долази; боље да дође намирисане косе.

***

По први пут знао је данас Матеј тачно одакле треба да почне и како треба да обради живот и дела Исусова: Пре свега где се родио, ко су му родитељи и дедови, четрнаест поколења; родио се у Назарету, од сиромашних родитеља, од Јосифа столара и Марије, Јоакимове и Анине кћери. Узео је дакле перо, позвао је у себи Бога, да му просветли ум и да снаге; али чим је почео да краснописом цифра по хартији прве речи, рука му се удрвенила; беше му је дограбио анђео; чуо је крила како, љутита, лупају једно о друго у ваздуху; и чуо звук трубе у своме уву: „Не син Јосифов! Шта каже пророк Исаија?” И гле девица ће занети и родиће сина. „Пиши: Марија је била девица, Архангел Гаврило сишао је у њену кућу, још пре но што ју је дотакао мушкарац, и рекао јој: „Радуј се, благодатна! Господ је са тобом!” и одмах су њена недра дала плода. Чујеш? То да напишеш! И не у Назарету, није се родио у Назарету; сети се пророка Михеја. И ти, Витлејем, малени, од хиљада градова Јудејских, из тебе ће да изникне Онај што ће краљевати Израелом и чији корен вуче из вечности. У Витлејему се дакле родио Исус у једној штали; шта каже непогрешиви псалм? „Извадио га је из штале, где су сисала јагњад, да од њега начине пастира у стадима Јаковљевим”. Зашто стојиш? Ослободио сам ти руку, пиши!” Али Матеј се наљутио; окренуо се према невидљивим крилима десно од себе, зарежао је тихо, да га не чују Ученици што су спавали: „Није истина; нећу да пишем!” Смех шеретски чуо се у ваздуху и један глас: „Шта ти знаш, глино, шта је истина? Седам спратова има истина, на највишем спрату седи на трону истина Божја, а она нимало не личи на истину човекову; ту истину, Матеју Евангелисто, диктирам ти на уво; пиши: и дођоше три Врача, следећи једну велику звезду, да се поклоне чеду…”

Зној је текао као из чесме са чела Матејевог. „Нећу да пишем! Нећу да пишем!” викао је, и низ руку му је цурео зној, а он је писао.

Чуо је Исус кроз свој сан агонију Матејеву, отворио је очи; видео га је како се испод светиљке сагиње и бори, а подивљало перо јурило је по хартији, и шкрипало као да ће да пукне.

— Матеју, брате мој — обратио му се тихо — зашто ричеш? Ко је то изнад тебе?

— Рави, мој — одговори он, а перо му је јурило — не питај ме, журим; спавај.

„Биће да је Бог изнад њега”, наслутио је Исус и затворио очи, да не узнемири свету окупацију.

***

Осетио је ужасне болове у рукама, у ногама и у срцу, спала му је копрена с очију, угледао је венац од трња, крв, крст, и кроз помрачено сунце две златне карике засветлуцале су, и два реда оштрих, потпуно белих зуба; освежавајући враголасти смех се зачуо, карике и зуби нестадоше, остао је Исус висећи у ваздуху, сам.

Протресао је главу, и истог трена се сетио где се налази, ко је и зашто га боли; дивља, неукротива радост га је преплавила; не, не, није био слабић, дезертер, издајник; не, не, био је прикован за крст, поштено је издржао до краја, одржао је реч; а на бљесак, баш кад је викнуо Елои! Елои! и онесвестио се, кроз магновење га је зграбило Искушење и завело га; лаж беху радости, женидбе, деца; лаж, и прастаре, излапеле старкеље што су га звале слабићем, дезертером, издајником; све, све утвара Нечастивог! Живе и царују његови ученици, захватили су копна и мора и проповедају Добру Посланицу. Све је испало како треба, хвала Богу!

Пустио је глас победоносни:

– Свршено је!

а беше као да је говорио: Све почиње.

Извор: Никос Казанцакис, Последње искушење, Просвета, Београд, 1996.

Превод с грчког: Мина Радуловић

Бар

У претходној години путовао сам до краја света и назад. Мом крају света име је било Бар: у тој – речено језиком Васка Попе – лепој вароши Б. боравио сам од првог дана пролећа до краја маја. Бар није мој завичај, налази се на супротној – како се то код нас каже – банди Црне Горе у односу на место у ком сам рођен и одрастао; али надао сам се да Бар може бити лука у којој ћу спустити своје попут планине тешко сидро.

Безмало сваког предвечерја или вечери шетао сам Баром. Пошао бих од школе „Југославија”, па бих ударио поред зграде општине, пред којом су, на потковичастој табли, пописани градови пријатељи Бара: уз италијански Бари на супротној банди Јадрана – пет градова из Србије, по три из Русије и Турске, два из Кине итд. Од зграде општине бих наставио ка Храму Светог Јована Владимира: угледавши га још издалека, не једном сам помислио како би, све и да није било проналаска ватре и струје, све и да се Бар заиста налази на крају света, уз Северни или Јужни пол, па да по пола године не види сунце – цео град био непрестано осветљен белином овог велездања. Од Храма бих скренуо лево, десно или продужио право, премда би ме сваки од тих праваца, напослетку, одвео до шеталишта.

Међу придошлицама са стране, у вансезонском Бару су од мојих земљака, Бјелопољаца, бројнији ваљда једино Руси и, од пролетос, Украјинци. У то сам се уверио на барској променади, где би ме понеког дана, из бујице пролазника кроз коју сам пливао, запљускивало више руских него српских речи.

На шеталишту бих често знао да застанем и налактим се на ограду мостића над реком Жељезницом и – леђима окренут њеном недалеком ушћу и мору, загледан у њену надолазећу необилну воду – да у себи расплићем мртве чворове песама и свагдашњих животних мукица.

Река Жељезница представљала је некада границу између Аустрије и Турске, потом између Црне Горе и Аустрије. А у пролеће 2022. године, док сам стајао над плитким током којим се давно протезала та дубока граница између држава, цивилизација и светова, у мени самом отварала се граница између две наизглед непомирљиве силе. Прва од тих сила водила се идејом да, кад се већ пошло у барску авантуру, треба у њој истрајати до краја и по сваку цену, док је политика друге силе унутар мене гласила, отприлике, да је експедиција у Бар била плодотворна јер ме је покренула из вишегодишње инертности, али да се морам помирити с тим да ми у Бару није место и да треба да се вратим откуда сам дошао.

Сукоб ових двеју сила млео ме је и јео, доводио до руба – свега и ничега. И сећам се тачно тренутка када је у мени, засталом на мосту над Жељезницом, превагнула једна од тих двеју сила, када сам се коначно усудио да признам како Србија, иако није мој завичај, јесте и биће заувек мој дом.

Тако сам и на унутрашњем плану отишао до краја света и вратио се назад – себи.

Бебе

У јулу, у размаку од непуне четири недеље, постао сам ујак једне Анике и једнога Данила, а пријатељу Марку родио се син Вид. Мени су многи пожелели да у наредној години постанем отац, те жеље бројем и учесталошћу попримају већ размере пандемије, а ја се у тим приликама и даље браним, као бескорисном крпеном маском, примером свога деде, који је у својој шездесет четвртој години добио сина.

Библиотека

Моја лична, опипљива, по полицама (и коферима) распоредива библиотека порасла је тек за неколицину вредних наслова, махом примљених на поклон. Моја унутрашња библиотека је, у погледу броја наслова, имала још мањи раст: читао сам мање него претходних година, и више поезију него прозу.

Неке од песника које сам раније с радошћу читао имао сам част да упознам и уживо, при чему сам се уверио да им перо не лаже: сви су и на јави били исти као и у својим песмама. Нарочито леп и снажан утисак на мене је оставио песник Слободан Јовић – срели смо се једном и накратко, разменили свега неколико речи, а заволео сам тог човека као брата.

С поезијом Велимира Кнежевића и Драгана Марковића, два велика песника нашег доба, живео сам током целе године. Читао сам расну прозу Тајане Потерјахин, коју рахитична, кланашка критика бестидно игнорише. Читао сам младе песнике Радета Шупића, Косту Косовца, Лазара Букумировића. У години у којој је напунио тек двадесет и једну, Амар Личина је за мене постао песничко откриће првога реда. Читао сам и Достојевског, Пекића, Уелбека, Драгослава Михаиловића, Ђорђа Лебовића.

Што се тиче мојих текстова, роман Између црних поља, награђен на једном значајном конкурсу две године раније, доживео је почетком августа 2022. прву и засада једину промоцију – на фестивалу Град театар у Будви. Нови песнички рукопис је нарастао и готово дозрео за смештање у корице и објављивање; у августу, за мој тридесет седми рођендан, напокон је добио и наслов: Горка медицина. Радио сам и на новом прозном рукопису, који ме је и мучио и лечио. Уочи Нове године покренуо сам интерактивни књижевни експеримент: роман који ћу писати у сарадњи с читаоцима.

Ближњи

Реч године.

Бол

У минулој години један Братски Бол наставио је да се у мени потписује великим почетним словом.

Б.

Б које је утиснуло најдубљи печат мојој претходној години уписало се у мој живот по повратку из Бара.

Када ми се „јави” нека велика прича, уздржавам се од говора о њој и од откривања њених појединости док ствар у мени ври и развија се. Мање због сујеверја, а више зато што би припуштање других у нешто што је самотнички посао с елементима свете тајне – развејало ту тајну, нарушило чудо и чаролију скопчане с рађањем приче. Из истог разлога нећу овом приликом много говорити ни о свом епохалном, велике приче вредном Б. Само ћу рећи да је у низу буђавих година бб – без броја – ово година Б. захваљујући њој. И свима ћу пожелети у наступајућим месецима – на чијем се хоризонту не назире много ведрине – радост и утеху налик онима које мени причињава прича скривена иза овог најлепшег слова азбуке.

Насловна слика: Јелена Ковачевић, Пољубац птица

Полазак је био занимљивији од путовања, путовање занимљивије од циља, ако се ово где сад стојим може назвати циљем; представа о крајњем исходу ни у почетку није била јасна, а касније се грозно замутила; чупао си се, насумце, из ничега у нешто; из плодне нејасноће у жалосну јасноћу; и сад си овде, у мени, а ја сам не знам где сам; ниси овако замишљао; у глади и у празнини замишљању ништа не стоји на путу; не бих рекао да сам те изневерио, мада сам унеколико одрастао; (нарочито између педесете и шездесете); трудио сам се да одржим растојање, отуда наглашена употреба другог лица једнине; да, понекад сам мудровао онамо где је требало плакати; гледао кроз прсте мучитељима и учитељима, родитељима и предводитељима; изједаначавао кривице и заслуге; ко у овој врсти сабирања може бити крив, ко прав?; родна кућа, друштвени поредак, географски положај; затечене климатске прилике; понор из којег стижемо, понор у који тонемо; средиште се осећа, и без помињања; о, с каквим си жаром настојао да га се ослободиш!; успео си, а ниси се помакао с места; мени си препустио тражење накнадних оправдања и објашњења; завештао си ми навику измишљања; не књижевности, него сопственог живота; родио си се у отпору, усправио си се у отпору, изгорео у отпору; битан део наслеђа примио сам из невидљивих руку, у мраку; чувам га као завештање безимених и безгробних; као несвесно знање, којим су осенчени видљиви и тврди оквири; једно са тамницом, тешко си долазио до речи; чупао си се, безгласно, као ровка; вратио сам се на место које си закрстио петом, и препознао те; у себи, у теби, у веку – разлике су граматичке природе; нисмо важни ти и ја; али наша прича, можда, није без неког смисла; зато те упорно походим, и кад ме зовеш, и кад ме не зовеш; наш је живот почео у детињству, завршио се у раној младости; у годинама светог сиромаштва дисали смо пуним плућима; без игде икога, поседовали смо свет: прешироко имање, да би се рукама обгрлило; нигде и ни на чему, у дослуху с тобом, зидам дивљу грађевину; постојим једино с тобом, на твом тлу; више од тога нам не треба; нек нам оставе то што нико неће, утрину и пустолину, и усправићемо се, мало-помало, до неба; твоје је сиромаштво, данас, моје једино богатство; мој најчвршћи ослонац; нико ми на њему не завиди, нико ми га не може отети; знам много више од тебе, и од свог знања немам нарочите користи; научио сам толике туђе речи, којима се ништа важно не може саопштити; прошлост је недовршен сан: кад год јој се вратим, могу јој измислити друкчији наставак; оно чиме сам се јуче заносио, данас је тужна заблуда и срамота; ништа се не да поправити, али се свака ствар даде по сто пута претрести, док нам се не каже, док се од гледања не расветли; како год обазриво о другима судили, никад нисмо довољно увиђавни и правични; толико је, иза нас, остављених предела и напуштених људи; сваки је раскид једно олако почињено убиство; ти си, од првих корака, радио једино на томе; успео си се да ишчупаш петне жиле, јетру, муда; ухватио си се укоштац са самим собом, и љуљао се, пет година, у месту; корен је, на крају, пукао и одбацио те у недођију; и сад си овде, у јаловој архитектури белосветске провинције; било где да си стигао, било би једнако глупо, да ниси покушао, још глупље; отргао си се, а са мном, никуд ниси стигао; покушали смо да обеснажимо најјачу тачку деловања земљине теже, ону у којој човек додирује родно тло; успевши, промашили смо; остаје нам да причамо; да мешамо стварно са нестварним, еда би се, уз пут, ругоба претворила у фикцију; стварно боли, измишљено вређа; твоја знања пристижу кроз несрећну свест безмерних нараштаја; себи си најјаснији кад говориш из тамне шуме; а живео си, и данас живиш, искључиво у свом почетку.

Извор: Милован Данојлић, Балада о сиромаштву, Албатрос – Филип Вишњић, Београд, 1999, стр. 208–210.

Одломак из романа Између црних поља, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020.

Станислав се родио око 1890. године у Рицерки Горној, као други син Маћеја и Катарине Мако. Краљевство Галиције и Лодомерије, како је гласио званичан назив аустријске провинције у којој се налазило Станислављево место рођења, у то је доба крштено од стране свог пољског сеоског живља као Golicja i Głodomeria – Голаћија и Гладоморија. Народ се отуда масовно исељавао, што у друге крајеве Двојне монархије, што у суседна два царства, Немачко и Руско, што преко Атлантика. Породица Мако припадала је првој врсти миграната: убрзо по Станислављевом рођењу населили су се у околини Брода на Сави, каснијег Славонског Брода. Овде Маћеј већ почетком новог века води сопствену парну пилану. У међувремену, након двојице синова, Катарина рађа кћери Ану, Маријану, која као мала умире од шарлаха, и Паулу.

Почетком Великог рата Станислав и његов старији брат Томаш бивају мобилисани и послати на Источни фронт. Станислава у једној од првих борби заробљавају Руси. Неколико месеци касније придружује се хиљадама заробљених и пребеглих Срба и других Јужних Словена који као добровољци ратују на страни Русије у Добруџи. Део је групе добровољаца која се по избијању Октобарске револуције из Одесе пребацује, кроз Сибир, на Далеки исток, одакле преко Сингапура и Цејлона плови за Суец, а затим из Александрије за Солун. На Солунском фронту, међу српским војницима, негдашњи Станислав Мако већ је познат искључиво као Станко Маковић.

Вративши се након ослобођења у Брод на Сави, Станко затиче празну кућу: брат заглавио на фронту, у блату родне Галиције; отац умро од излива крви на мозак друге године рата; сестра Ана се удала за некаквог Немца, који је након тастове смрти преузео и брзо упропастио посао с пиланом, и поткрај рата побегла с њим ко зна куда; Паулу, мезимицу целе породице, посебно мајке и млађег од браће, покосила „шпањолицаˮ; мајка померила памећу, причињавало јој се како њена деца певају и играју око куће, виђана где их по пољу дозива и с безумним осмехом на лицу игра и сама, те једне ноћи, највероватније кренувши за тим утварама, пала низ степенице и скрхала врат.

Шта је Станко учинио с кућом, да ли је било какве друге вредније породичне имовине и како је с тим поступио, да ли су иза родитеља остали, можебити, дугови, које је он као једини преостали наследник требало да подмирује – није познато. Тек млади Станко заувек напушта Брод и наредних се неколико година потуца диљем нове државе, радећи, између осталог, као дрвосеча, путар, гробар и кријумчар. Тако се у пролеће 1923. обрео на реци Тари.

Потражња за дрвеном грађом била је у првим поратним годинама вероватно већа него икада пре. Један од предела одакле је нештедимице извлачена био је кањон Таре. Пошто би се на шумовитим кањонским странама дебла оборила, спуштана су до реке низ точила, такозване риже, и задржавана на једном месту док их се не накупи на десетине хиљада кубика. Потом је та силесија дрвета отискивана низ матицу. Спуштање и праћење обловине водом до одредишта називано је трифтање, а људи задужени за тај тежак и опасан посао трифтари.

Станко је неколико пута раније долазио на Тару као дрвосеча. Сада је желео да се окуша и као трифтар.

Ноћ уочи кретања трифта, однекуд узводно чули су се хука, грмљавина и као нека полуразговетна, готово људска дозивања и „опања”. Искуснији трифтари су шапутали како су оно гласови њихових другова страдалих на реци. Нису казивали ништа мимо тога, али је свима било јасно на шта то слути. Већина није могла склопити ока на око целе ноћи. Понеко је покушавао да објасни да се оно чују само пирење југовине и одвугао снег, што се кида с висова, рони земљиште и дрвета с расквашених стрмина и усовима се сурвава ка дну кањона, али су такви једва и сами себе слушали. Само се неколицине није дотицало ништа од тога и поспали су крај ватара као кладе.

Упркос црним слутњама и узнемирености трифтара, трифт је сутрадан кренуо као по лоју. На десетом-петнаестом километру, букови су у једно уско грло међу стенама сабили неколико дебала, па је настало загушење – лагер – и све је стало; али онде се одмах, долетевши преко облица на води, нашао поштар, трифтар задужен за разбијање лагера, и док си рекао Оп-оп-оп!, чеони трупци су покренути и затутњала је стихија претходно устављене дрвене грађе. Настављен је пут ка одредишту, Броду на Дрини.

Тек након неколико тренутака зачула се кроз тутањ трупаца и воде вика и настала је узбуна. Запењена река ваљала је једно људско тело међу деблима.

Нико није знао откуд се и зашто један новајлија затекао у близини лагера, где је место само најискуснијима и најумешнијима. Још је нејасније било како је новајлија преживео јер трифтар покошен брвном што одскочи од стене бива потом напросто самлевен лавином дрвене грађе. Али није било времена за бављење овим недоумицама. Требало се постарати за онесвешћеног и изломљеног, чудом живог друга. Ту је неко поменуо да у Бистрици, до које није било далеко, има једна жена вешта видању рана, намештању ишчашених и сломљених коски, развезивању завезаних црева и томе слично.

Станко се месецима опорављао под кровом Аћима и његове брижне, мелемнопрсте сестре од стрица Паве, који беху, уз двоје Аћимове ситне деце, једини претекли из бистричке куће Бујака након епидемије шпанске грознице. Разговарао је Станко с њима радо, много и, како му је бивало боље, све више и слободније. Каткад су их збуњивале његове речи; нису били сигурни да ли му се услед несреће на реци и у глави нешто расклимало, да ли бунца.

Примера ради, говорио им је једном како Тара нема „смисла за шегуˮ јер му је, због мале представе с хуком и буком, због те шале којом су ноћ уочи кретања трифта он и још двојица хтели да „размрдају срцаˮ својих другова, ова река здробила кости и умало га убила.

„А ви сте прави синови и кћери Таре!”, пошто га Бујаци гледаху бело и камених лица, додавао је кроз смех, иако му је смејање задавало велики бол и пресецало дах.

Другом приликом је, у сасвим друкчијем тону, помињао како се његов шлеп откинуо од Брода на Сави, опловио пола света, па поново пристао уз Брод; затим се опет, насвагда, од Брода откинуо, опловио пола краљевине и, таман кад је чувши да се трифтарско одредиште на Дрини такође зове Брод помислио: „Ако неће шлеп Броду, Брод ће шлепуˮ, те му дошло да се смеје тој игри судбине с њим, а оно га задеси бродолом и његов се шлеп насуче ту, у Бистрици.

После ове чудновате беседе Станко је заћутао и тако ћутећи дуго лежао крај огњишта и пиљио у чађаве греде изнад, као у какав разбијен небески сплав. Гласнуо се тек предвече, када је, закачивши небоплавим погледом известан дрвени предмет на зиду, замолио да му се „попјева штогођ јуначкоˮ. Аћимови дечаци, Миљан и Јанко, заграјали су у знак подршке изненадном предлогу. Њихова строга тетка Пава напоменула је да се код њих гусле нису чуле пет и више година, откако им се кућа готово ископала.

„Е, саʼ ће се чут!ˮ, казао је на то Аћим и скинуо инструмент са зида.

Отада су вечерње попијевке, мало-помало, постале обичај у дому Бујака. Домаћини и неговатељи Станкови поново се нису могли чудом начудити – и она два дечака у чуду су гледала – како тај солунац и потуцало, који је свашта доживео и преживео, који једва да је јекнуо оних првих дана док је уместо од меса, костију и даха био сав од бола, цмоли као дете слушајући где Марков Шарац посрће уз Урвину планину итд. Једном-дваред Станко их је и добро забринуо јер је након вечерњег епског програма ноћ проводио у грозници. Али сутрадан је по правилу бивао бодрији и, уопште узев, показивао знаке убрзаног опоравка; више нико од њега није чуо приче пуне неразумљивих метафора и каламбура, каква је била она о Броду и шлепу.

Негде у лето, или почетком јесени, Станко се напокон придигао на ноге и почео помало да излази пред кућу. Село се посве привикло на њега, као и он на село.

Једном Бујацима наврати неки Врљо, који се са Станком отпрве споразумео и зближио. Станко, већ према своме обичају да „размрдава срцаˮ, загрли у један мах Врља и, погледавши у Паву која стајаше више њих двојице, вели јој: „Овај ће нам бити кум.ˮ На то Пава Врљу, ни кривом ни дужном, звизне шамарчину. Врљо је после причао: „Кад ми је приши, око главе ми се три свадбена кола обрнуше! Ово врљаво око ми се исправи – неђељу дана сам на њ ко на дурбин видио.ˮ

Међутим, ствар је легла.

Недуго потом дође девојчица из села да зове на мобу за комишање кукуруза. Беше минула киша и кроз облаке је снено трептало јесење сунце. Станко исхрамао пред кућу, наслонио се о једну крушку и пуши. Девојчица стога наиђе најпре на њега. Будући да је и с познатима и с непознатима, и с децом и са старцима из села, као и с онима што су по годинама између те две старосне категорије, он увек први и без устезања отпочињао разговор, још издалека је назвао бога девојчици и упитао је којим добром долази. Чувши њен одговор, рекао јој је: „Неће ти моћи Бујаци у суботу на мобу. Удаје Аћим сестру.ˮ Девојчица се помела: „Ко? Коју сестру?ˮ „Ону што нас с врата гледа и врти главом.ˮ „Паву?! А за кога?ˮ „За овог што пред тобом стоји.ˮ Пава се без речи изгубила с врата. Убрзо је излетела из куће с „московкомˮ и сместа, без нишањења, опалила ка Станку.

Он је неколико тренутака гледао где је, педаљ изнад његове главе, зрно згулило крушково стабло. Онда је спустио поглед на цигарету у својој руци, угашену кишницом стресеном с крошње погођеног дрвета, и казао Пави: „У реду, нек ти буде. Идите ти и Аћим на мобу у суботу кад је толика преша. Правићемо свадбу у недјељу.ˮ