Веома поштовани и обашка драги Борисаве Станковићу,

Осећа се хладноћа која стеже срце.

Није више важно да јоште си жив, него: унапредак како да поживиш?

Ако би сред пијаце кипућом водом некога полили, поливачу би публика држала страну.

Нико не уме ни да се претвара. Сви су, нажалост, оно што јесу.

Не зна се шта је грех, а шта пак несрећа.

Паучина се скупља у рашљама младих дрвета, свет тоне у тужну помиреност, сунце је бојажљиво а свака мисао недочета се утуљује.

Нисмо при себи.

Немамо се, ето, у томе је ствар.

Осећа се мамурлук и перутав неки свраб, иако се пролеће јоште скрива у смраду купусних каца.

Газде отпуштају, без речи.

Из томрука и јазбина, попут јолпазова, провирују и комунисти. Види се да их је у спаваћим хаљинама полом затекао.

Они који су се у слабо срце понадали, избезумљују се када се увере колико то срце може да издржи.

Крлежа нема више ни присталица ни противника. Узгред, стајасте ли, својим добом, у каквом познанству?

Живот се вуче, полако, као између ровова.

Бива и да нека девојана (капка, снага), самосудно и уз блажени осмејак овај свет остави, као да је смакла прстен који ју је стезао.

Ако се неко изашта каје – каје се што сопствену кућу није запалио, како други не би живео у њојзи.

Слабија сам страна и кад се све наглавце постави.

Са сопствених очију нестајем, полако, као на пучини лађа, забезекнут, али без чемера.

А на овом свету, како изгледа, све се већ десило, али се по утринама вране премештају с ноге на ногу, као да чекају још нешто.

Наоколо, под небом што год да је, напола ако би се све умножило, а онда: јоште напола, и тако десет пута, опет би ваљало склопити очи – да не би гледале!

Живи се као да у исти мах и јесмо и нисмо.

И паметари су нешто одсутни. Тапкају у месту, кроза живац као да су потковани.

Окорели зликовци стрепе од помиловања, еда их не би – далеко било! – пустили на ову слободу.

Невољника без ноге називају онај с ногом, смејући се притом.

Све више је срдитих покојника, који сами долазе по своју поскуру, почем их се, ни о задушницама, нико не присети.

Одлегну, кадшто, и звона, недељом и празником, али недеље и празници освићу мимо календара и само за оне којино су образ изгубили.

И сам народ је, местимице, канда усахнуо.

А душа ме пита: Зашто ме тераш да те оставим? – као да нисам на коцу и као да тај колац није њена творевина.

Ех, тако је то – овим светом и у мени, јао!

И моја смрт зна како немам снаге да је дозивам и тражим; зато је увек ту, премда ме, засада, великодушно превиђа.

Али, оно главно замало с ума да сметнем…

Печалне ове слике ређајући, у реторички безизлаз канда сам доспео, у ћорсокак без душевне лампе, и једино чувена реченица: Старо, старо ми дајте! ако би ми помогла да жаобу ову без публичне бруке некако окончам.

Али књижевне позајмице, знам, велику лихву повлаче, а и сваку дишкрецију одмах искључују.

Стога, дубок наклон нека буде частан излаз из овог глагоља, а и долична припрема за учтив свршетак печалног ми писма на атрес: Борисав Станковић, задња пошта – Небо.

Дано у Врању, 28. марта 2006. године.

Радован Бели Марковић