Једино на чему се темељила моја одлука да, без премишљања, прихватим уредников позив за писање текста о Ћамилу Сијарићу била је моја велика љубав према овом писцу. И није прошло дуго, а почео сам да се кајем што сам позив тако лакомислено и брзо прихватио.
Три ноћи и три дана читао сам поново Ћамилове приче. Попут Џимшира Туховца из приче Бунар, који је, сањајући непрестано воду омеђену мокрим травуљинама и над њима бели цвет, копао на небројено места по сувој Пештери у безизгледној потрази за водом, и ја сам јездио преко висоравни Ћамилове прозе, и копао по њој, све у нади да ћу негде у дубини пронаћи скривени, до тада никоме познати извор с ког ћу моћи да утолим своју жеђ – да ћу, читајући, дознати шта и како у вези с Ћамилом треба да пишем. Три ноћи и три дана сам, не хајући за јару у свом поткровљу и светски кијамет, окапавао над књигама прича Ћамилових, низ мене су текли потоци зноја, а у мени је и даље владала суша, није било ни на помолу онога што сам тражио. Најзад, четврте ноћи, остао сам и без снаге и без воље да даље читам, али, узнемирен неуспехом своје тродневне читалачке експедиције, нисам могао ни да заспим.
Упалио сам телевизор, листао канале. Зауставио сам се на каналу на ком се давао црно-бели филм Небраска. Средишња личност филма, остарели, наивни алкохоличар Вуди Грант, прима поштом промотивни летак на ком пише да је прималац добио милион долара. Иако је реч о јефтином маркетиншком трику и очигледној превари, Вуди је решен да из Билингса у Монтани, где живи, оде по своју награду до деветсто миља удаљеног града Линколна у Небраски. Ни жена ни двојица синова не успевају да му избију из главе тај неразумни подухват. Најпосле син Дејвид пристаје да га одвезе до Небраске. До краја њиховог пута сазнајемо, између осталог, оно што син Дејвид отпочетка зна: да није суштина у новцу, ког, разуме се, нема, већ у томе што пусти живот човека који више није способан да ради нити да се стара о себи наједном добија сврху кроз пут до милионске фатаморгане у Небраски. Краће речено: смисао је био не у циљу већ у самом путу. Уосталом, циљ ће се на крају сурово наругати Вудију јер ће у неугледном седишту фирме што људима шаље обмањујуће летке службеница, потврдивши да Вудијево име није међу добитницима фантомске премије, наивном старцу као утешну награду дати качкет с циничним натписом: Prize Winner.
Чим сам по завршетку филма спустио главу на јастук, заспао сам. Пробудио сам се након непуна два сата с гром-идејом у глави. Посегао сам за телефоном и путем интернета сазнао да барски воз полази из Старе Пазове кроз сат и по. Наврат-нанос сам спаковао неколико најнеопходнијих ствари, истуширао се, понео целокупан свој капитал од три хиљаде и седамсто динара и двадесет евра и кренуо ка железничкој станици.
До станице је ваљало пешачити добрих тридесет пет минута. Иако тек беше прошло осам сати, звезда је пекла сахарски – до поднева ће опет бити четрдесет степени. Успут нигде хлада. Заборавио сам и воду да понесем. Једва сам чекао да се домогнем мале продавнице надомак станице, па да купим воду и нешто за заваравање изненада пробуђене глади, јер нисам се могао сетити ни када сам јео последњи пут.
Приближавајући се продавници, наишао сам на девојчицу и дечака од осам-девет година. У теснацу улице без тротоара, на трапезу сенке двоспратне куће, добацивали су једно другом тениску лоптицу рекетима великим безмало колико и они сами. Обоје је било одевено у вимблдонско-анђеоски бело, обома су главице штитили бели качкети. Да сам и ја имао бар качкет – па нека је и с циничним натписом Prize Winner! Овако ми је под теменом незаштићеним од сунца горео мозак, и у њему, као да ће сваког часа искипети, шиштала, цврчала и пућкала магма наума с којим сам пошао на пут.
А у чему се састојао мој наум? Прво и основно, требало је возом да одем до свог родног Бијелог Поља, па да се оданде пребацим до Ћамилових Шиповица. Е сад, знао сам на карти и жмурећи да покажем где је Бихор и у ком његовом делу су Шиповице, али у стварности нисам био сигуран куда води пут од Бијелог Поља до Шиповица, нити чиме бих се до горе могао превести. Да замолим неког од родбине или пријатеља из завичаја да ме превезе, то није долазило у обзир, одвећ сам оптерећен скрупулама сваке врсте да бих могао било коме од тих људи које дуго нисам видео да се изнебуха јављам с таквом молбом, а притом, будући да тамо не могу да се задржавам, нашли би се увређени сви којима нисам имао времена да се јавим и обиђем их. Дакле, морао сам у завичају боравити инкогнито. И тако сам решио да по силаску с воза идем од једног до другог таксисте док неки не пристане да ме вози до Шиповица. Нека тражи за вожњу колико му драго, мислио сам, нека ме и превари, само нека ме вози. А кад дођем у Шиповице… Ваљда ћу потражити Ћамилову родну кућу. Не знам. Знам само да је неопходно да одем тамо и да ћу – пошто ступим на земљу којом је он прве кораке правио, ослушнем траве и лишће чији је шум он слушао, напијем се воде коју је он пио – да ћу тек тада умети да проговорим како треба о Ћамилу.
Док сам се упињао да магму ових полууобличених мисли спречим да покуља напоље и остави ми празне и главу и срце, од сунца се одломио комад и звизнуо ме у главу. Бар ми се у први мах тако учинило. Стигао сам да се осврнем и видим уплашено лице дечака с рекетом, и да чујем девојчицу како ми се извињава јер ме је њен брат погодио тениском лоптицом у потиљак. Онда ми је све пред очима побелело и уши заглухнуле. Нисам изгубио свест, као ни неколико месеци раније, када ми се при једном тешком физичком послу догодило нешто слично. Остао сам на ногама, присебан, и, као и претходног пута, чекао да ми се постепено врате вид и слух. Но прошло је, чини ми се, и четири-пет минута, а непрозирна бела копрена није ми се склањала с очију, нити сам чуо иједан звук. Напокон ме је неко нежно узео подруку и полако ме повео некуда.
Непознати водич ме је посадио у удобну столицу. У руке ми је затим тутнуо пластичну чашу и помогао ми да из ње испијем сладак ледени напитак.
„Хеј! Јеси ли ту?”, као из бунара допре до мог уха глас жене чији лик израњаше испод беле копрене што стаде да ми се размиче с очију. „Хм… Неће ваљда опет да се извињава и понавља како не види и не чује. Треба звати хитну.”
„Чујем вас. Извините.”
„Ту си ипак. Попиј још један ајс ти, да се скроз повратиш.”
„Не, извините, хвала вам. Журим на воз.”
„Када ти полази воз?”, упитала је жена погледавши дискретно на свој ручни часовник. Добивши одговор, наставила је: „Да, то је овај што се чуо. Прошао ти је воз пре пет минута. Докле је требало да путујеш? Добро, до завичаја – а где ти је завичај? Бијело Поље?! Мој свекар је из Пријепоља. То је близу, зар не? Као Стара и Нова Пазова?”
„Мање-више. Само још да се уместо ових базена између Старе и Нове Пазове прокопа један освежавајући гранични јаз – и то је то.”
„Деда, па ово је твој земљак”, рече жена не обазирући се на моју опаску.
Потпуно дошавши себи, и схвативши да седим у столици иза тезге мале продавнице надомак железничке станице, коначно сам приметио старца посађеног на хоклици покрај врата продавнице. Али нисам га приметио зато што му се његова снаха – продавачица – обратила. Приметио сам га тренутак раније, и то зато што су и продавачица, и шарениш по рафовима, и свака тачка призора преда мном били црно-бели, као необјашњив, нефилмски наставак неколико сати раније гледаног филма Небраска, а једино је тај стари Пријепољац био делимично у колору. Тачније, и он је био црно-бео од главе до пете, само му се у рукама шаренила некаква кратка кићанка слична вишебојном, недовољно развијеном цвету.
„Добри су Бјелопољци”, рекао је стари. „Само често живе у облацима. Ваљда зато што су у оној влажној котлини, па је ујутро скоро увек магла. Пробуде се, а у магли им се чини да и даље сањају. Кад се магла разиђе и виде како око њих стоје ствари, трљају очи, мисле како је то превара, а истина оно што су видели у магли и сну.”
Продавачица се, приметивши мој зачуђен израз лица, осмехивала и климала ми главом, као да ће рећи: Да, да, он увек овако говори. Међутим, разлог моје зачуђености није био начин на који је стари говорио, него то што сам одједном имао снажан утисак да тог човека познајем однекуд, мада нисам могао да се сетим откуд.
„И у Лондону је увек магла, па Лондонци не живе у облацима”, рекох.
„Њима је море под носом. Из магле одмах на море изиђу, а онда морем дођу у сваки кутак света и тамо своју маглу продају. Трговци су то.”
„И Бјелопољци су трговци.”
„Јаки сте ми ви трговци. Вама је ближе небо него море, па вам је таква и трговина. А ови, ако нећеш да купиш, бију те док не купиш. И још ти наплате што су те били. Све џентлменски и цивилизовано, дабоме.”
„То су предрасуде нас малих и сиротих с Истока. Нису они од Бјелопољаца гори”, рекох не бих ли старог испровоцирао да и даље брани мој завичај од мене, али, као прави бјелопољски трговац, нисам успео да му продам причу у коју сâм нисам веровао, и он је, хладнокрвно прешавши преко мојих речи, започео своју причу.
„Мој аскурђел Јаков био је од Бијелога Поља. Отишао је из родног краја у свет, пловио и он морима. Допловио је до Русије и задржао се тамо много година. Представе га једне прилике и цару јер је надугачко, лепо и тачно умео да прича о земљама које је обишао. Јаков и његово причање допадну се цару, и овај Јакову додели пратњу од дванаест људи разних струка, те га пошаље да обилази Русију и да описује њене крајеве и људе у својим причама: Јаков да прича, а људи од пера из Јаковљеве пратње да записују и дотерују приче по правилима књижевног језика – ипак Јакову руски није био матерњи. Русија пространа, у њој крајеви, људи и обичаји разни. Али у Јакову има прича и за две Русије, и ниједна не личи на другу. И ни најученији Рус не би могао да разабере шта је у тим причама истина, а шта су Потемкинова села. Јер Русија зна да буде тако бајковито нестварна да оно што је истина изгледа као пука измишљотина. С друге стране, Јаков тако вешто измишља да и највеће сумњало верује да је било онако како он у причи вели.”
Напољу се нагло облачило и црно-бела унутрашњост продавнице тонула је у све дубљу сенку; бели тонови прелазили су у сиве, сиви у црне. За старог ми се пак чинило да је, како је његова прича одмицала, бивао све светлији и бељи, а боје кићанке у његовим рукама све јаркије. Нисам више ни најмање сумњао да га познајем. Али откуд, за Бога милога, откуд?
„Дође на крају Јаков до Аљаске – Аљаска је тад још била руска. Ухвати њега и пратњу му мећава, па се склоне у некакву брвнару. У брвнари се око ватре начетили аљашчански црвенокошци. Међу њима свега један белац, с белом косом до рамена и белом брадом до срца. Он прича, остали слушају, не дишу. Тек кад неколичак слушалаца опази Јакова с пратњом, продисаше. Тихо су дисали, али их онај белокоси, белобради причалица чу, прену се из приче и примети и он придошлице. ‘Дође и ти једном. Чекао сам теʼ, обрати се он Јакову на српском. ‘Али… Опростите… С ким имам част?ʼ, промуца Јаков збуњено. ‘Не препознајеш ме? Ја сам ти који си с причом отишао предалеко.ʼ Чувши то, Јаков својој пратњи, не објашњавајући им ништа, даде знак да пођу за њим. Изађоше у мећаву. Дуго су се кроз мећаву пробијали и на једвите јаде, готово пометени, пронашли ново коначиште. Кад стресоше са себе снег и приђоше до ватре да се огреју, видеше да је Јаков, иако се ослободио снежног оклопа, остао бео: дибидус оседео за сат-два пута од оне брвнаре. По повратку у Петроград Јаков измоли од цара да буде разрешен задатка који му је поверен и отпуштен из руског поданства еда би се вратио у свој далеки завичај. И скоро годину дана касније врати се он, али не баш у завичај. Стао је и настанио се у пријепољском крају, недалеко од манастира Милешеве. Бојао се, да је направио и тај последњи корак на повратку из бела света и дошао у своје Бијело Поље, срео би себе у колевци. Себе који је с причом отишао још даље него предалеко.”
Слична милешевском анђелу, у продавницу је улетела девојчица у белом с два рекета-крила. Напољу је почео страховит пљусак – једна од такозваних суперћелијских олуја што се последњих година ненадано на нас сруче усред паклено врелог дана.
„Где ти је брат?”, упитала је продавачица девојчицу.
„Ту је, испред. Стиди се да уђе”, одговорила је девојчица и погледала у мене.
„Стиди се? Због овог момка?”, на то ће продавачица; онај ког и у његовој четрдесетој зову писцем млађе генерације однекуд се чудио што га сад ту, иако полуоседелог, називају момком. „Улази, блесане!”, викну продавачица отворивши врата и, пошто дечак уђе у продавницу, додаде: „Види га, сав мокар!”
„Извините”, рекосмо углас дечак и ја; он се извињавао мени, још се осећао кривим зато што је у детињем бесу распалио рекетом по тениској лоптици и случајно ме њом погодио у потиљак, а ја сам се извињавао његовој мајци, продавачици, јер се мали због мог присуства устезао да уђе у продавницу, па покиснуо.
Пре него што ће пешкиром донесеним из тоалета у задњем делу продавнице почети да брише мокру дечакову главу, продавачица је дечаку скинула бели качкет и бацила га на тезгу преда мном. Како се смочени качкет не би цедио на тезги, узео сам га у руке. И ту се поново сетих приче Бунар и Џимшира Туховца, ком су, док је болестан лежао на кревету од прућа, његови најмљени копачи, дошавши најзад у једном бунару до воде, послали одоздо капу натопљену том водом.
Бацих брз поглед ка старцу покрај врата. Девојчица, његова унука, седела му је у крилу. Одложивши у међувремену свој и братов рекет по страни и узевши из дединих руку ону кратку шарену кићанку налик недовољно развијеном цвету, везивала ју је за дугме на врху свог качкета и, довршивши тај посао управо кад сам к њима двома погледао, метнула је качкет на дедину главу.
Тада сам старог препознао. То је морао бити Хасан, син Хусеинов, из истоимене Ћамилове приповетке. Обрео се у другом времену и другој географији, али је опет, као у приповеци, седео на истом месту, до врата; и на глави је имао белу капу са шареном кићанком пресеченом до саме капе; и људи су пијући чај (то јест ајс ти) слушали до самозаборава његове приче, у којима оно што би могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо, ни онамо, него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колевци. Додуше, у Ћамиловој приповеци је изнад Хасанове главе увек светлео о клин обешен фењер, а овде је високо над Хасановом главом свиткало око јефтиног кинеског видео-надзора, које ме је без сумње видело онако како сам ја видео њега: црно-бело.
Уто и мој Хасан и девојчица на његовом крилу посташе блештавобели, као да су од саме месечине. Наредног трена такво својство попримише и дечак и продавачица која га је сушила белим пешкиром. Кроз секунд целу црно-белу слику преда мном прекри заслепљујућа белина; кратко још шаренио се цвет-кићанка усред мог видног поља поплављеног белином, па се и он у белини изгуби.
Када су ми се повратили вид и слух, седео сам на плишаном седишту у возу. На крилу ми је лежао отворен лаптоп. Светлост екрана је трнула, белина ворд документа на њему, густо засејана реченицама, сивела је. Схватих да је батерија лаптопа на издисају и кренух да сачувам документ, али справа се пре тога угаси. На затамњеном екрану мутно се одрази лик уврх ког се белело нешто што је могло бити и коса човека који је с причом отишао предалеко и капа. Убрзо воз уђе у тунел и цео купе утону у мрак.
Објављено у часопису Сент, број 69–70, година XXIV, Нови Пазар, 2024, стр. 152–159.
Мирко Јовановић 