ЧУДО У БРЕСТУ

Почетак

На југозападу Белорусије, на самој граници с Пољском, налази се Брест, једна од две куле истог назива на два супротна краја шаховске табле Европе. Око куле, уз две реке што се под њом састају, шири се велик и леп модеран град. У једном од његових предграђа, недалеко од црквице с једне и бензинске пумпе с друге стране, уздиже се петоспратница боје кајсије, у којој с породицама живе махом чиновници, уз тек понеког трговца, и с по једним возачем аутобуса, гимназијским професором и паром првака уметничког клизања.

Ови шрафчићи и зупчаници, преко потребни (иако лако заменљиви) у механизму сваког савременог друштва, живели су мирно и углавном сложно, укотвљени у лагуни средње класе и задовољни собом. Све док пред њиховом зградом није почело да се збива нешто што их је врло узнемиравало и с чим нису знали како да изиђу на крај. Тачније речено, нису знали како да изиђу на крај с виновником и средишњом личношћу тих збивања.

Да добијете на увид ма какав писани документ о дотичноме, ту би вероватно стајало нешто попут: пол М, средње слово В, возач категорије Б, крвна група 0, година рођења 192… Али осим што те крупно штампане шифре служе за брзу и, у највећем броју случајева, поуздану идентификацију грађанина, оне умеју да наведу и на помисао како је њима речено све што је нужно знати о до тада непознатом нам човеку – и ту престаје потреба за причом о њему. Зато, приче ради, од генералија овог господина за почетак наводим само да му је име Артјом, односно, чика Арћуха (дзядзька Арцюха), како су га звала деца, у чијем га друштву видимо на наредном листићу приповести, који се може узети и као

Скица за портрет

Чика Арћуха је био стасит, једва приметно повијен, лица тамна од честог боравка на отвореном и светлих очију, у исти мах продорних и умиљатих. На себи је и лети и зими имао изношен капут мишје боје и граораст ловачки шешир натучен на чело (кад би шешир скинуо с главе, пегава ћела и горња половина чела блештали су му над остатком лица као месец). Сваке суботе, тачно у четврт до десет ујутру, око сат, сат и по пре наиласка ђубретарског камиона, он је, овлаш се ослањајући о црвенкаст метални штап, долазио из правца Буга пред зграду и натенане, смешећи се деци што би се искупила око њега и дизала грају, развезивао црне кесе с ђубретом у контејнеру и својим штапом испитивао њихову садржину.

Као и свуда у свету где се не умире од глади, где се живи са свешћу о томе да исхрана утиче на квалитет коже и густину костију, као и свуда где је превазиђена борба за кров над главом и води се много рачуна о осветљености просторија и томе да температура у њима не излази из интервала од осамнаест до двадесет два степена Целзијусова, бацало се и што није за бацање. Тако би старац неретко у конзервама исплажених језика затицао и по читаву половину њиховог садржаја, најчешће рибе и паштета, а у теглама по неколико крвавих режњева цвекле, киселих краставчића и феферонки, или остатке мармеладе довољне да покрију и целе две кришке хлеба, који се пак бацао навелико, каткад и после непуног дана пошто би био купљен. И све је то кусао без снебивања, полако и, рекло би се, с великим гуштом, служећи се притом само кашичицом с дугим металним, благо извијеним репом, коју је, умотану у марамицу, носио у дубоком џепу свог капута, и малом олупаном мањерком што му се, начињена од тананог цинка, гнездила на глави, под шеширом, попут голуба. Пошто би завршио с обедом, знао би да ишчепрка из ђубрета и неки пикавац, метне га у своју жућкасту муштиклицу налик кошчици шаке или стопала људског и допуши га до филтера, заваљен, рецимо, у скоро сасвим здраву баштенску столицу која би се задесила у контејнеру, или просто стојећи замишљен. На крају би поново уредно везивао кесе, а столицу и све остало чиме се послужио враћао је како је затекао на почетку.

Очекивало би се да чика Арћуха, тако тих и педантан, никоме не смета (свак је ту, је ли, радио свој посао: једни правили ђубре, други од њега живео). Али житељи пограничних вароши, особито њихових рубних предграђа, неповерљиви су и према странцима крајње конвенционалног изгледа и навика. Отуд станари брестовске петоспратнице нису у створу који петља по прљавштини могли видети ништа до уљеза и штеточину: по угледу на дечје дзядзька Арцюха прозвали су га дзядзька Пацук, чика Пацов, то јест, сматрали су га претњом по здравље своје мале заједнице, нарочито дечице, и хтели су да он, што је пре могуће, престане да навраћа у њихов крај.

Нико се, ипак, није усуђивао да преузме одговорност на себе и отера чика Арћуху. Спречавале су их у томе старчева, упркос свему, достојанствена појава и на тој појави засноване гласине о његовом пореклу и биографији. Причало се, наиме, да је он у своје доба био цењен угоститељ, који је почетком деведесетих постао и власник хотела у неком од црноморских одмаралишта, да би онда доживео банкрот и дошао овде, где га нико не зна, да умре у беди и срамоти невидљив и непознат. Затим су постојале и помало смешне гласине да је чика Арћуха у совјетско време био један од виђенијих инжењера, пројектант десетина мостова од Балтика до Камчатке; међутим, у једном пројекту поткрала му се грешка у прорачуну, мост је пао већ током изградње, уз погибију знатног броја радника, он је услед тога изгубио службу и част – неки кажу, и слободу на више година – и најпосле завршио без икога и ичега овде, на крајњем западу негдашњег пространог савеза. Ишло се у нагађањима дотле да се тврдило како је чика Арћуха био песник и дипломата након Отаџбинског рата, па се пропио, што се извесно време позитивно одражавало на његову поезију, али не и на дипломатију, те је завршио на улици. Но највише присталица имала је прича по којој је он морао бити некакав пензионисани учитељ или професор. На такав закључак упућивале су, пре свега, поуке које је давао деци.

Пошто би се, након ужине крај контејнера, на оближњој фонтаници напио воде, умио се, опрао своју мањерку и кашичицу, па пребрисавши их марамицом вратио их на њихова места, под шешир, односно у џеп, и пошто би затим из другог џепа извадио костолику муштиклицу и у њу заденуо пронађени пикавац, неко од дечака – који, као што је познато, воле да се играју ватром и при себи увек имају, ако не прскалице, петарде или „жабице”, оно бар шибице– припалио би старцу онај патрљак дувана и он је почињао:

„Ти, плавушане, имаш ту, на грудима, некакав број?”

„Тринаест. Тај број носио је Александар Хлеб у Арсеналу.”

„Ма шта кажеш! Бог поживео и њега и тебе! Него знате ли ви, голубови моји, откуд нама баш такви бројеви?”

И стао би да приповеда о индијским, арапским, римским и скандинавским цифрама, о алгебри и важности рачуна.

Другом приликом загледао би се у небо:

„Видите оне облаке тамо? То су вам цируси. Кад њих видите, знајте да нема ништа од кише.”

„Не, чика Арћуха, то је тебе неко слагао. Оно су мућена беланца”, добацио би прву бесмислицу која му је пала на памет неки злочест дечарац, на шта су се остали грохотом смејали.

„Може бити, може бити”, добронамерно би се насмешио и старац. „А знаш ли ти, синак, за шта је добро беланце?”

Или би предавање кретало овако:

„Да ли вам је неко причао шта је овде некада било? Баш ту где је сад ваша зграда? Нису вам рекли? Биле су ту, мили моји, немачке топовске шупе. А још раније, ту су Пољаци коњске штале држали. Не верујете? Ако не верујете мени, питајте њу”, показао би муштиклицом у којој је догоревао опушак на разгранато дрво иза контејнера. „Она се тога зацело сећа: стара је као сви ми овде заједно.”

„Али то је обично тупаво дрво”, негодовао је онај исти, или неки њему сличан, једнако злочест дечарац.

„Не, синак, грешиш. То, додуше, јесте тек једно дрво, али није обично – далеко од тога да је тупаво! То је липа. А липа је, не знам да ли вам је познато, за Старе Словене била свето дрво. Веровали су чак да је у њој настањена вила. То треба озбиљно схватити јер…”

Ту би повукао још један, последњи дим из пикавца и замислио се мало, па убрзо наставио:

„Кад смо код тога, ко од вас може да ми каже нешто о Старим Словенима?”

Оваква и слична предавања у чика Арћухиној Академији крај контејнера била су, укратко, редовна појава. С обзиром на то, не чуди зашто су се становници брестовске периферијске петоспратнице либили да свог „пацова” терају метлом. И постаје јасније зашто су се определили за пасиван отпор.

Чудо

Одлука да се смеће одлаже у атомско склониште уместо у контејнере, све док старац не престане да долази, донесена је једног летњег петка увече, на збору станара. Како је било изузетно топло лето, то је за последицу већ после десетак дана имало паклен смрад, који је стао да се шири из подрума зграде. Ројиле су се муве величине ордена Хероја социјалистичког рада и појавили се прави пацови. Али овог пута претњу по здравље нико није помињао, нити страховао за дечицу. Није било ни потребе за тим јер је чика Арћуха сваки пут са све већег растојања примећивао да су контејнери празни и окретао назад, што је значило да станарска тактика урађа плодом и да се назире скоро окончање „Санитарног рата” и ембарга на извоз ђубрета из зграде, чиме ће опасност од контаминације бити отклоњена.

Крајем јесени то се заиста и десило: старац је престао да се појављује. Станари су огласили победу и радницима комуналног предузећа, којима су до тада плаћали да на својој рути заобилазе ову адресу, великодушно су допустили да из атомског склоништа зграде изнесу до свога камиона стотине црних врећа забреклих од презрелог отпада, на шта су се комуналци међу собом не без јеткости шалили како је овај солитер постао, „иако у озбиљној конкуренцији”, главни лиферант градске чистоће.

Изашавши, дакле, као победници из „Санитарног рата”, станари су у својим топлим становима, уз чај и куповне пироге из паковања од 12 + 1 комада, почели да препричавају своју тријумфалну кампању, неумерено величајући своје тактичко умеће, на ком су им, по њиховом мишљењу, могле позавидети и руске војсковође, које су одбрану своје отаџбине такође заснивале на изгладњивању непријатеља и стрпљивом чекању зиме – с којом су потом удружени кретали у незаустављиву контраофанзиву.

Славље и пословично преудешавање историје од стране победника потрајали су до пролећа, које је каснило, а и по свом доласку било буновно и наступало без апетита и снаге. Што није био случај и са старим знанцем станара.

Чим се те априлске суботе чика Арћуха поново појавио на другом крају улице, зградом је муњевито прострујала вест, која као да је била срочена у некој од сензационалистичких редакција: „Пацов се пробудио из зимског сна!” Победа станара у „Санитарном рату” је поништена. И како се старац, видевши издалека богату трпезу, приближавао контејнеру, тако се линија фронта полако враћала тамо где је била годину дана раније. Поново је све било на почетку.

Није било друге, морао се опет увести ембарго на извоз ђубрета из зграде.

Као да је само на то чекало, пролеће се тад размахнуло. Упекла је звезда и из подрума петоспратне тврђаве боје кајсије почели су да мире гњилеж и распадање. С друге стране, напољу, где се беху расцвркутале крошње и стрехе, потекле воде и као очи новорођенчета умодрело небо, шириле су се ноздрве од мириса липе у цвату – баш оне иза контејнера, о којој је чика Арћуха држао предавање у својој Академији на отвореном – и човеку је од милине напросто долазило да заигра.

Но оно што је прве суботе новог, пролећног ембарга задржало старца пред зградом након што је пришао контејнеру и уверио се да овај зврји празан, то, иако је имало везе с липом, није био мирис, већ мед, прави правцати, првокласни мед, који је, подражавајући смолу, цурио из пукотина коре светог дрвцета.

Станари су беспомоћно стајали иза својих прозора, скривени жалузинама, док је непријатељ на њихове очи, својом добро им познатом кашичицом дугог металног репа, купио мед са стабла и ужинао.

Скептички прст

На збору сазваном за осам сати увече тог истог дана појавила се тек неколицина станара. Пошто се Фомин, књиговођа с првог спрата који је сазвао збор, гласно зачудио тако слабом одзиву, одговорено му је како се људи помало боје.

„Боје се? Чега?”

„Гнева божјег!”, одговорио му је рођени отац, који је живео с њим и његовом породицом и увек се, и у стану и на зборовима, које није пропуштао, оглашавао не тражећи реч и не марећи шта ће ма ко на то казати. „Ви мислите”, обратио се Фомин отац и остатку невеликог скупа, „да дрво тек тако, само од себе, постаје мироточиво? То је знак, знак одозго да нам не ваља работа!”

„Стари”, спустио му је син руку на раме, очигледно се, као и толико пута пре, нашавши увређен јер му је отац пред другима подривао ауторитет (стари је то волео да чини нарочито пред своја два унука), али не желећи да с њим буде грубљи него што је неопходно и тиме га додатно раздражи. „Бог, ако га има…”

„Како то: ʻако га имаʼ?! Јадна твоја мати… Надам се да је још тврда на ушима као што је била за живота и да те не чује отуда.”

„Хм… У реду. Бог, ког јамачно има, грешнике не упозорава знацима и не дели им жуте картоне.”

(Књиговођина спортска терминологија потиче отуд што је он велики део своје ране младости провео јурећи за лоптом, с добрим изгледима да постане истински виртуоз у копачкама и с амбицијом да се професионално посвети фудбалу. Међутим, када му је било осамнаест, на утакмици која је одлучивала о прваку обласне лиге, противнички бек стартовао је клизећи, ђоном, на њега уместо на лопту пред њим и поломио му потколеничну кост леве, убојитије ноге. Осим што је екипа, лишена помоћи најмлађег капитена у својој историји, изгубила ту утакмицу, и капитенова кост је након тога срасла криво, те је он морао да окачи о клин своје копачке и у њих упертлане велике наде. Било је то у освит перестројке и обнове онога што је деценијама пре тога називано опијумом за народ; као дете свог времена, млади Фомин је до тог тренутка био једна од перјаница освешћене православне омладине у Бресту. Али несрећни прелом његове левице изазвао је врежу напрслина и у вери тог младог човека. И од тада почињу његови неспоразуми с Богом, ког је кривио за свој удес, и сукоби и теолошке расправе с оцем налик напред описаној. Фомину оцу су синовљева огорченост и сумња, које су неретко прелазиле у бласфемију, нарочито тешко падали јер је он, пре него што ће постати Фомин отац – док је, дакле, било довољно рећи само Фомин, па да се зна на кога се мисли – провео заједно са својом женом и два шурака осам година у Норилску. Повод за то била је недељна молитва у којој су затечени у колхозном амбару – који су, истина, још њихови очеви памтили као сеоску цркву – а што је окарактерисано као удруживање зарад контрареволуционарних циљева и подлегало је казни принудног рада прописаној фамозним чланом 58 Кривичног законика.)

„Хоћеш да кажеш да Бог не прашта? Да одмах бије? Какав је то онда Бог?!”, гракнуо је Фомин отац.

„Не тврдим да не прашта”, одговорио је Фомин син. „Али кад се чаша преврши и кад његовим праштањима дође крај, Бог показује директан црвени.”

„Требало је ја теби стражњицу да црвеним док је било време!”, устао је озлојеђени старац и демонстративно напустио збор.

Фомин син, ком је по очевом изласку из просторије видно лакнуло, поновио је да оно што се тог јутра одиграло пред њиховом зградом није никакво чудо. Хтео је, сад кад може слободно да говори и кад нема ко да му се супротставља, да напомене и како чудâ нема, јер се неверујућима она не приказују, а верујућима нису ни потребна. Но, уместо тога је рекао само како је од почетка знао да им неко подваљује и како је, обишавши липу непосредно пре овог збора, запазио више трагова који му дају за право.

„Трик, људи!”, дигао је увис свој скептички прст. „И то рђав трик. Чак и мој добри отац би видео да је тако – и то с прозора, не би морао ни да силази – само да из ината не одбија да носи наочаре. Најпосле, ви сте вероватно сви и сами већ увидели да је у питању подвала.”

Збор је без премишљања одговорио потврдно, иако пре ових речи Фомина сина ни сами нису знали шта да мисле.

„Зато морамо пронаћи ту кртицу”, наставио је Фомин син, „тог пацовског рођака и помагача који покушава да нас вуче за нос.”

„Како можеш бити сигуран, Фомине, да се та кртица није и међу нас овде вечерас увукла?”, упитала га је изненада Аверинцева, његова прва сусетка.

Књиговођа, пред чијим сумњичавим оком су главу обарале и бројке, а некмоли људи, загледао се у десет лица пред собом. Нико од њих, међутим, није ни трепнуо. Сви су с нестрпљењем ишчекивали шта ће он одговорити на питање Аверинцеве. А по његовом лукавом осмејку видело се да он одговор већ има и да је сигуран у њега. Наиме, дало му га је управо тих двадесет очеса упртих у њега, очеса у којима није било кривице, па ни разлога да се пред њим обарају и крију.

„Сигуран сам да кртица није вечерас овде, Олга Петровна. Јер тај мисли да је од тебе и мене бољи и неће с нама да се меша. Тим горе по њега!”

„Ма реци ти нама како ми да ухватимо ту хуљу, па ћемо се лако договорити хоће ли му бити горе или боље”, добацио је магистар Андрејев.

Књиговођа је само чекао да му званично доделе улогу капитена и стратега. И не желећи да понавља грешке оних што су водили прву војну против чика Арћухе и веровали у успех дугорочног, пасивног отпора, почео је да излаже план муњевите офанзиве у формацији четири-четири-два, с продорима по крилима и убацивањима из другог плана.

Ватромети, пси, пошта увезана тихим кикотом

Офанзива се показала као добар избор јер су саботера, гимназијског професора физике с петог спрата – у слободно време скупљача лековитог биља, риболовца, пчелара и, како се испоставило, чудотворца – ухватили на делу већ следеће суботе.

Није било још ни свануло. Професор управо беше пришао липи с два килограма меда у амбалажама од жубровке и почео пажљиво да га сипа у „џепове” које је начинио прошлог пута, зарезавши кору на неколико места и нежно је одвојивши за милиметар-два од стабла. (Фомин син је током свог увиђаја приметио ове „џепове” и установио да су њихови савршено равни отвори морали потицати од чврстог, оштрог предмета ergo од људске руке.) Тад су станари поискакали из заседа по жбуњу и иза паркираних аутомобила и обрушили се на професора.

Хтели су да га за сва времена науче памети, да га прописно издеветају, али обзири, исти они обзири који су их спутавали да се непосредно обрачунају с чика Арћухом, нису им допуштали да једног професора, такорекућ угледног грађанина, тек онако туку. Зато су га само гуркали, потезали мало за одећу и чашћавали не одвише зачињеним псовкама.

У тој игри кратких додавања, један играч – комерцијалиста Филипенко с другог спрата, чијој је кћери професор у више наврата бесплатно држао часове математике и физике у свом стану – занео се и начинио груб прекршај нехотице потегавши професора за косу. Дактилографкиња Јаковљева из сутерена то је схватила као „уденут папир у машину”, па је професору сместа откуцала два реда шамара, без прореда. А онда је свој допринос физичком кажњавању професора дала и већина осталих.

Биће да их је након овога, кад су им се главе охладиле, било стид? Не, напротив! Кад се већ све одиграло како се одиграло, више се није могло назад, морало се ићи до краја; људи су још једном, уједињени око наопаке идеје, решили да униште онога који штрчи и сведочи о њиховој нискости.

Тако су током наступајућих месеци дечаци редовно од стране старијих снабдевани ватрометима и подговарани да их испаљују ка професоровој лођи на врху зграде; пси љубимци су довлачени да се олакшају на отирач испред професорових врата, а поједини су у пијанству изводили ту шалу и без помоћи четвороножаца; телефонирали су човеку у пола ноћи и посвећено му дисали у слушалицу; чак два пута је усред бела дана разбијен ветробран његове таврије; плаћено је да се једног четвртка објави његова читуља преко целе странице Брестске газете, чији су примерци потом, увезани тихим кикотом, данима убацивани у професорово поштанско сандуче; нико више с њим није говорио ни у пролазу, колико је налагала учтивост.

Да ли само због овога или и из неких додатних разлога, тек професор се одселио после годину дана некуд на исток. Неки веле и да се замонашио. Тешко је тог човека егзактних наука и заљубљеника у природу замислити у црној ризи, али не треба сметнути с ума да је он, чинећи ствар која се и поред свега мора назвати чудом, на концу био изложен порузи и мучењу, па није немогуће да је свој живот заиста посветио ономе који је имао сличну судбину.

Што се тиче чика Арћухе, он је након што је стабло липе престало да буде медоносно заувек престао да се појављује у овом крају. Није га било чак ни оне априлске суботе у чије је свитање професор укебан. Нико од станара петоспратнице није знао шта се са старцем десило, нити их је то питање нарочито мучило: за њих је било једино важно да су се напокон решили „чика Пацова”.

Понуђени одговори

Фомин отац, смештен после својих све чешћих марифетлука у старачки дом на другом крају Бреста, дремао је пред телевизором ишчекујући квиз који је свакодневно пратио. Када се пробудио, емисија већ беше почела. Представљани су такмичари, што је значило да и није много пропустио. Стога је одахнуо, дохватио полако с ноћног сточића наочаре и метнуо их на нос.

Угледавши у избистреној слици пред собом једног од такмичара, почео је да се врпољи и мршти: чинило му се да га је познавао. Али не од пре три-четири године, кад се дотични хранио из контејнера пред зградом у којој је Фомин отац био подстанар Фомина сина, јер Фомин отац тада није могао с прозора добро видети без наочара копача по ђубрету; уосталом, да је овога знао одатле, вероватно га сада, убледелог, с уредно подшишаном белом брадом и без ловачког шешира, не би ни препознао. У ствари, Фомин отац се сећао тог времешног свезналице, свог исписника или нешто старијег, од много, много раније; упамтио га је тако добро да би сада његов лик, обасјан рефлектором у телевизијском студију и крупно кадриран, препознао и кроз много гушће ткање бора и дебљи слој шминке.

Фомин отац је устао и унео се у екран не би ли се ипак у потпуности уверио да је то онај за ког га држи.

„Нека сам проклет ако ово није… Та он је! Не постоје две такве умне губице! Ех, ех, ти једини од нас не омириса Сибир ономад. Је ли, Арћуха? Де, реци како си то извео.”

Пљунуо је у екран. Пљувачка је погодила баш онај одговор који је Арћуха у том тренутку означио, а који је, дабоме, био тачан.

Сумње Фомина оца биле су оправдане. Пред њим је на ТВ екрану био Артјом Васиљевич Знак, који је потказао своја два брата, сестру јединицу и њеног мужа, Фомина оца, а услед чега су сви они провели од осам до дванаест година на принудном раду. Оно што Фомин отац није знао јесте да је Знак потказивао и сијасет других, деценијама. Постао је стални сарадник НКВД-а с непуних деветнаест, за време Отаџбинског рата, док је са својим батаљоном боравио на фронту, дубоко унутар руске територије. Тада је свој дар да брзо запажа и памти детаље, уместо за доградњу свог, већ тада енциклопедијског знања, почео да користи за уништавање сабораца који би успут пред њим рекли или урадили нешто против државе, рата, народа или Хазјаина. Другим речима, Знак је, много пре него што је постао чика Арћуха и почео да се храни из контејнера, живео од ђубрета, од вишкова и отпадака у људском говору и понашању, од онога на шта људи нису довољно обраћали пажњу и бацали су неопрезно пред њега, да то он онда свари и претвори у деликт вредан робије.

Да, један човек блиставе меморије провео је живот одиста као пацов, ријући по туђој прљавштини, непримећен и незапамћен од стране историје. Али знамо за њега и његова дела ми, то јест ова липа и ја, вила у липи настањена. И знаће још многи пошто полен липе, и у њему мој глас, удахне неко ко ће ову приповест моћи да разуме и преведе на људски језик.

Шта нам је свима чинити с тим знањем – то већ не знам. Као што од својих сестара вила с разних страна, које ми штошта друго јавише путем ветра, лептира и птица, нисам успела да дознам: ни где се Артјом Васиљевич Знак хранио суботом пре миракула с медом и мојом липом; ни где је и како провео године после тог чудесног догађаја, а пре свог појављивања пред ТВ камерама; ни да ли је његов зет, Фомин отац, предузео ишта након што га је, после пола века опсесивног размишљања о њему, најзад препознао на телевизији. Можда није ни потребно да се све то зна јер из ове приповести се чини да превелико знање не мора нужно представљати богатство и врлину, да они што много знају могу бити и те какви бедници. Можда је ТО оно што би, на крају ове приче, било једино важно да се зна. Или је и ТО којешта, па је најбоље остати блажен у незнању? Тешко је бити паметан у овом свету у ком је знање варљиво, а из ког је чудо протерано. На крају крајева, узалуд је трагати за суштинским одговорима и великом памећу у таквом свету, чије приче немају ниједног истинског јунака, ништа збиља колосално и величанствено, где је све сведено на меру смртног човека.

Прерађена верзија приче која је 2012. освојила другу награду „Милутин Ускоковић” за најбољу необјављену приповетку на српском.

Пратите нове објаве

Миодраг Булатовић | ИЗЛАЗ ИЗ КРУГА

Увод: Ово је прича о мени, њој – руменој као вишња, о њему, веселом па онда невеселом.

ПРВА ГЛАВА

Видех: мили но трави, нечујно и подмукло. Пређе преко откоса са сламчицом на леђима и замало се не преврну крај моје шаке.

Скочих и вриснух. Она се заустави и погледа ме. Да се макла,стао бих бежати. Али она оста непомична и чудно нема.

Помислих: мора да јој је веома жао што сам побегао.

Она се помаче и учини ми се да хоће да се преврне. Да сам се огледнуо, уловио бих у очима и на образима страх. Али ја нисам имао огледало и видео сам само како ми се ногавице тресу на откосима.

Она се опет помаче. Штап изнад моје главе затресе се као да је у руци стогодишњака.

Помислих: о овоме нећу причати ни њему ни чобанима. Исмејаваће ме. Али, богами, ма који од њих да је био на моме месту, препао би се.

У мени се страх мало слеже.

Видех: она сакатим ходом заобиђе локву, одмери ме и завуче се под камен.

Запамтих јој поглед. И очи, мале као две тачке.

Помислих: срамота – могао сам је убити. Али … заиста сам кукавица. Победила ме је.

Забеле се стадо на рубу ливаде. Крај јагњета што је лежало стајао је он. Познах га по торби и ногавици.

Били смо босоноги најамници, без крова и хлеба. И очи смо имали. Од њих нисмо могли побећи. Ех, да их није било. Његове су биле веселе и плаве као у мачка, а моје црне, запаљених капака, навикнуте да сузе.

Тада чух: он стаде да поверава нешто свирали и овцама.

Врана састави круг изнад мене, па се, ко зна зашто, зањиха на грани трешње. Мој пас погледа према њему.

Упитах се: да ли врана и пас уживају у његовој слици или јој се чуде?

— Еј, викнух, ходи овамо!

Глас ми одјекну у брдима и шмугну у шуму као сенка. Откоси су лежали и мирисали. Тамо где су се они завршавали почињала је трава.

— Што ћу ти?

— Да видиш нешто, рекох гледајући у камен.

— Немам ја с лажовима посла!

— Овога пута не лажем.

— Ех, ти не лажеш. Чим зинеш, ти већ слажеш.

— Дођи брзо.

— Кажи што ћу ти, па ћу доћи.

— Нешто сам нашао. Нешто живо и опасно.

Видех: задихан и мали, уских рамена и блед, ослони се на штаку крај мене. Гледали смо се. Ја сам био уплашен. Он ми није веровао. Он ми никад није веровао.

— Што си ме звао?

Изговорио је то строго, с увредом у очима. Мислио је да сам га слагао и овог пута. Али кад му све испричах, он се насмеши.

— Добро је кад ми ниси испричао да си се цео сат гонио с њом по шуми.

— Више не лажем, рекох.

Гледао сам га озбиљно. Он се смешио с неверицом и презриво. Долазило ми је да заплачем. Добро се сећам, био сам решио да не лажем.

Уочи тога дана целе ноћи сам себи обећавао да нећу више бити лажов.

— Ти не лажеш?

— Да, баш ја.

Његов смех просу се по откосима. Њихао се између штака као звоно.

— А што држиш штап изнад главе?

— Немојте ме више задевати да сам лажов – почех. – Ја сам…

— Добро, добро, слушај. Прво и прво, ја ћу те избити.

— Решио сам да уопште не лажем. Никога.

Он се замисли и погледа у камен. На лицу му се још мрешкао осмех. Оно се затезало и све више бледело.

— Шта сад да радимо? упита себе.

— Обећај да ћеш ме бранити кад ме буду тукли…

— Збиља, шта да радимо? опет упита себе, гледајући у исто место.

Шта бисмо сад могли да радимо? Да нешто измислимо?

— А ти, је л’ да ме више нећеш бити? муцао сам.

— Не слини, слинавко, рече.

Моје су очи стално сузиле. Болела ме је утроба.

— Како вам није жао да ме стално бијете?

— Најпре ћемо, размишљао је, најпре ћемо…

— И то сви… сав сам модар… уши ми ишчупасте…

Седох крај његове штаке. Откос је био влажан и мек. Земља је мирисала, пострижена. Он погледа у мене и рече тихо:

— Убићемо је.

— А зашто ме ти бијеш? Ја тебе увек браним, а ти…

— Најпре ћемо, најпре ћемо …

Пас погледа у мене. Кад год сам плакао, болели су ме очни капци.

— Ја ћу јој се осветити, рече он.

— Дај да је ја убијем, рекох.

— Какво твоје убијање! Ти си слинавко.

— Мене је хтела да уједе, није тебе, надвладах плач гласом.

— Нешто сам смислио! Узвикну он и лице му се опет намрешка борама. Болесна румен појави се на јагодицама његовог ситног лица. Његове очи биле су косе. Гледао ме је прекорно и тврдо.

Укипих се. Образи ми се запламише. Држећи штап у десној руци, нареди ми да донесем сламе. Руку са штаком држао је изнад главе.

Ишао сам суседовом котару и клео мајку што ме је родила слабог. Носећи у наручју сламу, у себи сам молио Бога да ми да јаке мишице како бих се могао бранити од чобана. Али, Бог ми није помогао (не знам зашто), и ја сам крај камена спустио наручје сламе.

За тили час око камена обрете се зид од сламе. Преврнусмо плочу. Видесмо: шкорпија — кратка и румена као вишња, с пипцима налик на клешта.

Знали смо је. Не само ја и он. Од њеног уједа умро је суседу синчић. И моју сестрицу је отровала.

Видесмо: збуни се кад нас опази. Направи круг. Затим пипцима опипа струк сламе и стаде.

— Зна ли да ћемо је убити?

— Зна.

Ни сам не знам зашто то рекох. Пас начуљи уши. Плану чуперак сламе. Вероватно је и врана с трешње видела дим. Он рече:

— Стављај сламу и смањуј круг.

Послушах. А шта бих друго?

Тада видесмо: шкорпија се окрену око себе два пута, затим се склупча и поскочи.

— А, нема изласка, рече он кроз дим.

Њено чланковито тело згрчи се и сави у прстен, као да је ухватила плен. Чинило ми се да је наборана и стара.

Дечак додаде пламену сламе и смањи круг. Пас зачуђено скупи обрве и стаде њушити но ваздуху.

— Смрди гадуља! Рече дечак.

Жалио сам је. Нисам волео мучење. А дечак се смејао изнад пламена. Помислих: лепше би било да смо је спрштили каменом но што је овако мучимо.

Она скочи. Затим опет поскочи два пута.

Приближисмо јој пламен леђима. Писну. Био је то писак који се једва чуо. Био је то мали вапај. Гледала нас је.

Затим видесмо: она се сави и врх репа забоде себи негде око главе. Гледала нас је последњи пут, и строго. Савијену у котур, он је баци у ватру. Она не писну, само се још више скружа и смањи.

Погледасмо се зачуђено. Смејао се. Он весело рече:

— Правим свиралу.

Ништа не рекох. Бојао сам се и свог гласа. Дрхтао сам.

— Хоћеш ли да ти је продам?

Хтедох нешто друго да га упитам. Он ме прекиде:

— Слинавко, реци, хоћеш или нећеш?

Пас крај ватре подиже задњу ногу, помокри се у пепео и одјури овцама.

— Проговори, рече он и повуче ме за уво. Хоћеш ли или нећеш?

— Хоћу, рекох механички, навикнут да слушам. Онда одох. А на пољани оставих прамен дима, шкорпију у пепелу и дечака са свирком. Врана заплива изнад шуме. Осетих да ме заболеше очни капци.

ДРУГА ГЛАВА

Дуги низ година после тога видех га: за појасом му није била свирала, нити смех на лицу.

И други пут га видех: у очима је имао нешто тешко и неизрециво.

И трећи пут га видех: није имао образа.

И четврти пут га видех: чела жутог као земља и мршав, вукао се с празном ногавицом поред штаке.

И пети пут…

ТРЕЋА ГЛАВА

… и пети пут видех га синоћ. Никад се нисмо тако загрлили. Његове очи биле су косе и сузне. Оно у детињству било је опроштено. Пољубили смо се. Он седе на ивицу мога кревета. Замало се обојица не заплакасмо.

— Лажеш ли још? Упита ме.

— Не. Од оног дана кад смо убили шкорпију.

— Просто не могу да ти верујем.

— Веруј ми, нисмо више деца, рекох.

— А ја сам много волео да слушам твоје лажи.

— И ја да те гледам како се тучеш са чобанима.

— А бију ли те тамо у свету? Упита ме.

— Бију.

— А плачеш ли још?

— Плачем.

— А зашто толико плачеш? Упита ме.

— Због твоје празне ногавице и својих танких руку.

— А да не плачеш случајно и због оне шкорпије?

Слегох раменима. Дрхтао сам. Бојао сам се ма шта да кажем.

— И ја сам плакао, рече он.

— Али не кад си био мали. Ти си онда био храбар. Тукао си све.

— Имаш право. Плакао сам кад сам се почео освртати за девојкама.

Дуго се гледамо. Он пиљи у моје залиске и слепоочнице с белинама.

— Сéдиш, сéдиш, рече он.

— Збиља, како то? Ја сéдим а ти не. А истих смо година.

— То је због шкорпије, рече он.

Подигох очне капке. Они су ме болели.

— Шкорпије ми нису дале да сéдим.

Гледам оно неизрециво у његовим очима.

— Сећаш ли се оне шкорпије? Упитах га.

Он климну главом.

— Као да је јуче било, рекох. Она се… збиља…

— Није тако. Није се она сама убила. Ми смо је натерали, рече он. Она то сама никад не би учинила.

Почех се присећати и ње и оне сламе и много чега из детињства.

— Чувај се шкорпија, рече. Много су се отада намножиле.

— А ја то не видим.

— Ти никад ниси ништа ни видео, рече ми у лице. Ти си увек био плачљивко који је знао само да цмиздри и да друге слуша.

— А шта ће бити кад то увидим?

— Доћи ћеш к мени, рече он. Онда ћемо бити заједно.

Загрлисмо се. Његова рамена била су уска и хладна.

— Е, крмељави мој друже, ми смо онда убили само једну.

— А како ти је тамо? Упитах га.

— Ех, како ми је…

— А јеси ли видео суседовог синчића?

— А како ми је жена? Упита ме.

— Жена ти се преудала. А ћерка иде у школу, рекох.

Он разрогачи очи. Лице му је било мало и згужвано.

— Јеси ли видео суседовог синчића?

— И моја је жена шкорпија. То сам увек знао, рече.

— Ћерчица личи на тебе.

— Чувај се шкорпија, опасне су.

Никако не могу да одвојим поглед од његових жутих коврџа и оне ране на слепоочници, која зјапи као цев.

— А моју сестрицу јеси ли видео? Упитах га.

— … и шта ми причаш да више не лажеш?

— … ону плавокосу, ону што је од газде крала дуван и доносила нам га да пушимо.

— … просто не верујем да више не лажеш.

— … ону што је с нама ишла у школу… ми у четврти а она у други разред.

— … и велиш да те бију у свету?

— … ону затупастог носића.

— … па нека те бију, ти си за то.

— … имала је плаве очи као и ти.

— … и ми смо те били.

— … ону без руке, знаш.

— … волео си, велиш, да гледаш како млатим чобане?

— … сети се, личила је на тебе.

— … а јеси ли волео да ме гледаш како пљујем крв, а?

— … ону што је кашљала као и ти.

— … а јеси ли гледао како су ми мотком бројали ребра?

— … били сте увек против мене. Говорила је да си јој ти брат а не ја. Говорила је да не воли плачљивце.

— … ти си онда био у свету, скитао си за хлебом.

— … сећаш ли се кад ју је отровала шкорпија? Носили смо је доктору ја и ти по киши.

— А? Шкорпија? Да, да. Шкорпија. И велиш да те је оног дана хтела отровати? Отровати, велиш? Да, да, чини ми се да се сећам. Да. Да.

— … играли смо се с њом. Сети се.

— … просто не верујем да више не лажеш. Био си велики лажов.

Осетих како оно тешко и неизрециво поче да прелази на моје лице и да ме притискује.

Видех: његове очне дупље и јаме на образима напунише се сузама. Преко лица му се прели осмех, мрачан и тежак као оно у мени. Руке су му биле дугачке као откоси.

— … ону што смо јој недељом палили више главе свећу.

— … купићеш ми детету опанчиће.

— … ону што смо јој сваког дана китили гроб венцима.

— … чувај је од шкорпије и купи јој кошуљицу. Смилуј се, сироче је. А ти знаш шта значи бити сироче у туђем свету.

— … ону што су јој волови разбурукали гроб роговима.

— Ако не будеш све то урадио, пребићу те. Удавићу те.

— Урадићу.

— Не верујем, увек си лагао. Страшно си лагао.

— … ону што су је деца тукла јер није имала руке да се брани.

— … крмељивко мој, слинави мој друже, тако ти је то.

Видех: скочи и, мршав као када је био чобанче, отклеца у мрак с празном ногавицом.

А мене још више обузе оно његово неизрециво и мрачно.

Помислих: како може ићи кроз ноћ без штака? Чух негде из таме, из угла:

— Чувај ми дете од шкорпија!

Почех да вичем да ћу учинити све што год хоће. А он ми довикну да ми не верује. Тресући се под ћебетом, чух:

— Послушао сам ону шкорпију!

Повиках да ме чека и да желим да идем с њим. Он ми рече да му нисам потребан, јер сам плачљивко.

— … ону плавокосу, невеселу.

Пробудих се и видех да сам, дроњав и мршав, на тавану нечије штале. У слами, у завичају.

ЧЕТВРТА ГЛАВА

И шести пут хтео бих да те видим, хроми.

И да ти кажем да више нисам чобанче са слинама испод носа и жељама у очима.

Хтео бих да ти кажем да ме сви бију и да више не лажем. И да јутрос нема ни камена на пољани, ни вране на трешњи. Ни твоје свирке изнад дима. Ни моје туге крај твоје штаке и празне ногавице.

Теби је добро. Не кашљеш. Не смета ти штака и не боли те празна ногавица.

А ја скитам по свету, неког ђавола тражим, плачем и сéдим. И никако да нађем излаз из круга.

Извор: Миодраг Булатовић, Ђаволи долазе, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1999.

Пратите нове објаве

Ћамил Сијарић | ХАСАН, СИН ХУСЕИНОВ

Познавао сам Хасана, сина Хусеинова.

Кад сам једног дана ушао у хан Колобару, показали су ми га руком и рекли да га поздравим, да му кажем коју љубазну ријеч и одам поштовање како најљепше умијем јер он то воли, а затим да прођем и сједнем на сећију одакле, ако хоћу, могу кроз прозор да гледам свијет на чаршији како купује и продаје, а имам прилику и Хасана да гледам и послије да причам како сам и ја у Сарајеву, у хану Колобара, видио Хасана, сина Хусеинова.

Нисам умио да га поздравим онако како се од мене тражило, окренуо сам се ка некаквом човјеку за којег су ми рекли да је Хасан, повио се мало у струку, нешто рекао или ништа, и отишао на сећију. Нисам дао себи право да га са сећије гледам, када га нисам људски поздравио; ја који сам сада први пут чуо за тога Хасана, и први пут га видио, нисам ни знао због чега да га друкчије поздрављам него што обично поздрављам људе, и оно моје повијање у струку, и оно што сам томе човјеку рекао, било је по наговору мојих пријатеља, па је — због тога, и испало неуљудно: тако да од себе нисам ништа дао, а од срца баш нимало, а ни шта тражио од тога Хасана — ни толико да на мој поздрав одговори. Моји пријатељи су ми замјерили, а ја им одговорио да жалим — али да друкчији поздрав нисам ни дужан човјеку којег не познајем, а и не треба ми да се са њим упознајем; у хан сам дошао да чај попијем и да кроз прозор гледам чаршију. Рекли су ми да је то тачно, да нас је свију чај овамо довео — али да је, за моју срећу, у соби Хасан, син Хусеинов, и да треба да га се бар добро нагледам кад већ не могу и да га чујем.

Шта је то требало да чујем од тога Хасана ја нисам знао, а нисам ни питао моје пријатеље, и узео сам да мирно — гледајући кроз прозор чаршију, попијем чај.

Може бити да су моји пријатељи помислили да су ме узалуд довели у хан због Хасана, кад ме један такав човјек не занима него чаршија; видио сам да им је жао што сам такав, што нисам као они — који у хан долазе да би видјели, и ако их срећа послужи и чули Хасана, сина Хусеинова.

Попио сам чај, спустио празну чашу на табљу, и сад одједном, стао да гледам по ханској соби. На сећијама, покривеним овчијим ли срнећим кожама, сједјело је и ћутало неколико трговаца, рекло би се из других мјеста, који су у хану и ноћили, сад чај пили. Прешао сам преко њих немарно очима, и ишао до краја сећије, готово до врата — до Хасана. Питао сам се у себи зашто су дали да тај Хасан син Хусеинов, сједи до врата кад су ми рекли да је он један паметан човјек, најпаметнији у цијелој чаршији. Нису ме тиме узбудили, а ни увјерили да је онај човјек што сједи до врата најпаметнији у чаршији — и нисам га гледао због његове памети, него због тога што су га и моји пријатељи гледали, а један рекао још и то: да је Хасану, сину Хусеинову, мило кад га људи гледају.

Нисам могао даље, упитао сам зашто бечимо у онога човјека. Одговорили су ми да ја не морам да га гледам, да је Хасан, кад се гледа, као и сваки други човјек, али није кад се слуша…

— А шта бих чуо, кад бих га слушао? — упитао сам.

Тим питањем изненадио сам моје пријатеље. Један ми се примакао уз ухо, па ће, као да сам какво дијете, полако и разговијетно:

— Чуј… Овога Хасана позвао је један човјек на вечеру; њега и још пуно својих пријатеља. И хтио добро да их угости; био је богат тај домаћин. Женама је рекао нек није јела које се на софру неће изнијети. И жене стале да кухају јела, све једно боље од другога. Слана јела, слатка, и напитке. Толико тепсија, толико чинија, бог зна колико. А Хасан, син Хусеинов, док се вечера припремала, причао приче… Причао им је толико чудне приче, и толико лијепим гласом да су сви људи умукнули. Нису дисали. Нису више знали ни гдје су. Били су тамо гдје их је одвео Хасан својом причом… Били су у сасвим другом времену, у давном времену; ово своје су заборавили, и себе су заборавили. Нису један другога видјели, нису ни Хасана видјели, до само му глас чули — а и тај глас као да је долазио из неког човјека који је живио некад давно и све видио и знао — знао шта су људи радили прије двјеста и колико год хоћеш уназад година, и какви су били ти стари људи. И ево шта се десило оне ноћи код онога домаћина кад су жене спремале вечеру а Хасан дотле причао приче: хтјеле су и оне, бар нешто, да чују од онога што Хасан прича — унијеле би суд са јелом у собу и стале, и како би ту стале тако би и остале слушајући причу. Једна тако, друга тако, и трећа тако. И више ни оне нису биле ту, него тамо гдје их је, својом причом, одвео Хасан. Вратио их је у зору пијетао, кад је запјевао. Сјетиле су се тада својих јела које су синоћ припремале за вечеру, али је било све касно — јер оно што је остало на огњиштима, изгорјело је; могле су, јаднице, само да кукају. Зато Хасана неће да слушају они који каква посла имају, пропадне им посао слушајући га. Неки, овдје у хану, не заспу ноћу — и сјутрадан не живе у овом времену него у неком давно прошлом, и не личе на себе, не познају људе које су познавали него неке који су давно живјели, и цио дан са њима живе. Изгледају као да су пијани, или будале, или хоће да су много паметни. Неки су били тужни, ако је прича била тужна — и било им жао што су се родили кад је свијет такав…

Не умијем ти о њему причати, о Хасану, сину Хусеинову, него дођи увече у хан кад он прича, да чујеш.

Пошто ми је све то рекао у ухо, полако и разговијетно као каквом дјетету, мој пријатељ се одбио од мене; није чекао да му на то ишта одговорим, или да га питам, а имао сам и да му одговорим и да га питам. Попили смо још по један чај, ћутали који тренутак, а затим сам ја почео:

— Прича ли истините приче или измишљене онај Хасан?

Мој пријатељ ми се окренуо, гледао ме преко празне чаше у руци, вели ми:

— То се не зна; то се никад не може знати — кад би неко Хасана то упитао, увриједио би га и он би, истога часа, прекинуо причу. А то би била велика штета и људи би се на онога што пита наљутили, платили би му чај и показали врата, нек иде. Кад сте ме питали, а срећом нисте њега — и немојте да вам се то омакне с језика, ја ћу вам одговорити: оно што би, у његовој причи, могло бити истина, учини вам се да је измишљено, а оно што је измишљено, учини вам се да је истина, и ви никад нисте ни овамо… ни онамо… него у рукама Хасановим који вас љуља и тамо и овамо као да сте у колијевци. Кад хоће да се насмијете, ви се насмијете; кад хоће да вас препадне, ви се препаднете, а кад узме да прича мудру причу, вама се учини да око себе видите све некакве старце с бијелим брадама до појаса, међу којима сте само ви без памети.

Осликао ми га је тако као да се ради не о Хасану причалици, него о Хасану чаробњаку. Гледао сам га тамо на крају сећије, готово до врата, усамљеног; учинило ми се да тај човјек ништа у животу није постигао, а ни желио да што постигне, до да тако сједи по хановима и да, ако неко хоће да га слуша, прича своје приче. Био је средњих година, лијепа, мрка, издужена лица над које се надносила мала, од бијела предива исплетена капа са кићанком од свих могућих боја пресјеченом до саме капе, тако да је личила на још добро неразвијен шарени цвијет. Црне, крупне очи биле су му пуне влаге, надстрешене дугим трепавицама и густим вјеђама — и она му влага, кад затрепће очима, одсијевала неким чудним, болним сјајем. У огртачу са јаком од жуте лисичје коже сједио је као кад звјерка чучи у каквом јесењем грмену пуном крупна, чађава лишћа, пред опадање. Ни на кога из чаршије није личио: ни на трговца, ни на занатлију, ни на хоџу, него био један од оних доконих људи који се, свуда у свијету, по овако великим хановима, повијају, сједе до врата да не сметају, ћуте, погледају понеког или никог и ништа не гледају јер су довољни сами себи. Куће обично немају, а и ако имају замијенили су је за хан гдје им је зими угодно јер је топло, а љети је хладовина. Усамљеници су, и срећни су што са свога мјеста, тамо негдје код врата, могу да гледају људе, и слушају шта зборе. Нису сиротиња, не ишту — не гледају у туђ чај; кад би пара имали колико их немају, они би свима у хану платили чај — него су тако некакав саставни дио хана, ни његова срећа ни несрећа.

Такве су ми мисли, о тим људима, пролазиле кроз главу док сам гледао Хасана, сина Хусеинова. Дознао сам да му је отац Хусеин био учен и угледан човјек; презивао се Аковалија — по Акову на Лиму из којег му је, уз некакве немире, дошао дјед. Довео је са собом браћу, и више неким забрањеним пословима него поштеним радом браћа и њихови синови заимали — сви, сем Хусеина, оца Хасанова; он се дао на књигу, на посао који пару не доноси, и са женом и двојицом Хасана, од којих му један био син а други посинак, живио сиромашно. Двојица Хасана — старији доводак и посинак а млађи син, слагали су се као два рођена брата, али ништа нису радили, ни пару имали. Онај што је био рођени син Хусеинов — којег су, да га разликују од оног другог Хасана, звали Хасан, син Хусеинов, ишао је са оцем по махалама и наслушао се његових мудрих прича из књига и оних које је сам измишљао. Тада се Хасан, син Хусеинов, и сам научио да измишља приче, да истините — из књига Хусеинових, претвара у лажне а лажне у истините и ствара некакве треће, своје приче…

По смрти Хусеиновој Хасан се прочуо са својим причама, бољим од очевих, љепшим гласом и љепше испричаним — и вјештином да се прилагоди тренутку, мјесту, и расположењу слушалаца — тако да се није могло догодити да веселим људима прича тужне приче или невеселим веселе.

Пошто се напричао по махалама, гдје су га и хранили зато што их забавља, Хасан се, полако, спустио на чаршију — тамо гдје су ханови, и у њима се, најприје у мањим, задржао једно вријеме, а затим ушао и у највећи — у хан Колобару. Ту су били друкчији путници од оних по малим хановима, и бољи ханџија — неки Ариф Табак, који му је за стално дао оно мјесто на крају сећије до врата, и хранио га. Заузимао је то мјесто до врата рано изјутра — кад соба стане да се пуни свијета, и напуштао га касно у ноћ, кад се соба испразни.

Први пут сам чуо његову причу кад сам, једне вечери, не знајући куд ћу, отишао у хан. Сједио је на оном свом сталном мјесту, на сећији до врата. Изнад главе му је, објешен о клин, горио фењер; освјетљавао му је ону чудну капу од бијела предива са кићанком на врху налик на шарен цвијет, лице му је било у сјенци — оно његово мрко, издужено лице, и мени се учинило ситно, као у дјетета. Прибијени уз њега — толико да је једва дисао, слушали су га људи; неки су сједили скрштених ногу, неки на кољенима, неки чучали. И сам сам чучао, јер нисам имао гдје сјести, и слушао га; могао сам да ухватим тек понешто из његове приче — онолико колико је било довољно да ме примами, али не и цијелу да чујем. Окретао сам се људима око себе да ми кажу шта је рекао, али одговор нисам добијао — јер нису имали кад да се са мном забављају; изгледало је као да Хасан тамо нешто дијели, па би остали без дијела.

Послије сам долазио раније и заузимао боље мјесто, али никад оно најбоље — јер било је хитријих од мене, и увијек ми је остајало да чучим или да сједим на кољенима. Могао сам, са тог бољег мјеста, да добро чујем Хасана и да га добро видим: био је ту — близу, и у исто вријеме далеко, и из те даљине, пред наше очи, изводио некакав непостојећи свијет са свим што људи могу да имају, да стекну, да изгубе, да страдају или добијају у биткама, да се жене, да ходе по свијету, да умиру — и да се не зна шта је у томе свему било истина а шта Хасан измислио.

Причао је без реда шта му на ум падне или шта му је лакше да измисли; кад измишља био је спорији, застајкивао је, ћутао све дотле док чај не попије, а кад му не иде ни уз чај, узимао је готову причу, да не чекамо. Те готове приче биле су о старом Сарајеву — онаквом какво је некад давно било, и какви су у њему били људи, сокаци и куће; биле су куће окренуте друкчије: прозори су им гледали на вртове и башче а стражња страна низ сокак, и све што се из њих пролијевало, отицало је низ сокак. Дјеци се говорило да пазе кад неко доље сокаком пролази, да га не поквасе… а кад се то ипак деси — човјеку се изнесе ибрик са водом да се опере, а дијете се избије.

Волио је да мијења слике старог Сарајева, волио је да га руши и изнова гради. Палио га је ватром. Плавио водом. Харао болестима. Пљачкао хајдуцима. Зажмурио би кад би га, уз неки пожар, завио у дим да се у њему ништа није видјело — ни човјек човјека, ни кућа кућу, до пламен и дим. Послије би га, готово цијелог, изнова начинио и увијек љепшим. Није дао да то ново Сарајево дуго траје, и ако ништа друго а он би га искаљао блатом толико да је у њега било гадно погледати — а затим га очистио, окречио и покрио зеленилом воћњака. Али ни тој новој слици старог Сарајева није дао мира — и, из ведра неба шинуо би громом у неку од минара и преломио је; није говорио да је то због криве клетве трговаца на чаршији, него да гром бије у високо. Кажњавао је кривце затвором, трговцима који су криво мјерили пробијао ексером уши и прикивао их за дирек насред чаршије да их свак види. Теже кривце давио је ноћу у градској тврђави; за свако задављено грло испаљивао је по један топ: нек се зна да се на тврђави дави и да за сваким, једне ноћи, може да пукне топ. Треће је слао у Азију, у прогонство – у Караказан, одакле се нису враћали. Није жалио за њима, а ни веселио се њиховој несрећи, до полако, као да је ту био и све то видио, испредао приче о људским судбинама, непознатим и непредвидљивим, сваком човјеку још прије рођења на челу исписаним, али узалуд то писмо на челу носи кад не може и да га прочита. Испадало је да је за човјека највећа неправда што цио вијек носи једно писмо, а није му дато да зна шта ту пише; с те стране он, је робнекаквом писару који му је исписао судбину и писмо запечатио. Неће моћи да по својој вољи управља својим радњама; оне су му одређене оним писмом. Зато Хасан, син Хусеинов, није кривце кривио, а ни дивио се добрим људским дјелима, јер ни добро ни зло није од њих зависило него од онога што им је на челу записано. А не може се ни прочитати, ни дописати, ни — ако не ваља, избрисати. Ни на то се Хасан није љутио; причао је мирно и равно, и — не из његових ријечи него из његове мирноће испадало је да је најбоље тако како је човјеку унапријед одређено. А оно што је ипак добро да човјек покуша да уради, јесте да се на вријеме ожени, да има свој дућан и да живи као остали људи у чаршији. Нека гледа како Миљацка тече, како у прољеће листа дрвеће, и како у јесен опада лист; све друго ће му бити сувишно и глава ће га од тога бољети.

Понекад бих у себи рекао да нећу ићи у хан да слушам Хасана, али и онда кад нисам одлазио, чинило ми се да га чујем као да сам у хану. Стао сам најзад да се питам: шта је то што ме привезало за Хасана, требају ли ми његове приче и шта имам од њих, ако ишта имам? Знао сам да би ми он одговорио да немам ништа друго, до да их и сам некоме испричам, да је на овоме свијету најважније да имамо један другом нешто да испричамо. Кад бисмо мртви могли да се кајемо што живи нисмо учинили, то би било што нисмо причали… Хасан би ми рекао да одем на гробље и видим колико се тамо ћути…! Зато нек се не губи вријеме док је човјек овамо… Није важно је ли оно што се прича истина — да поучи, или измишљено — да забави, него да се причајући и слушајући два пута живи.

Може бити да би ми тако нешто одговорио Хасан, да ме чуо кад сам се питао шта имам од тога што идем у хан и слушам Хасана.

Дошла је касна каљава јесен са кишама и ја сам, уз те кише, отишао из Сарајева; не знам колико је са мном отишло Хасанових прича — тек он јесте; остала је у мени његова слика како, са оном кићанком на капи налик на нерасцвјетан цвијет, сједи на оном посљедњем мјесту на сећији до врата, да не смета. Нисам могао да замислим то мјесто без њега, његову главу без цвијета на капи и фењера горе над њим, објешена о клин. Људи ће улазити у хан, пролазиће покрај њега и сједати на сећије, а он ће — на оном мјесту до врата гдје не смета, гледати преда се и ни на чији чај неће дићи очи да каже да би и он попио чај. Неће личити на трговца, ни на занатлију — него на човјека из некаквог давног времена и далеког краја који се, неким чудом, обрео ту у хану.

Три године, проведене изван Сарајева, са другим људима и у друкчијим приликама, биле су довољно дуго вријеме да на много штошта заборавим, па и на Хасана, сина Хусеинова; њега сам се још најдуже сјећао, не по причама него по судбини његовој да вјечито сједи на једном те истом мјесту — оном на крају сећије, до врата. Али — вријеме је пролазило, и Хасан из мене одлазио — и најзад био само један човјек од многих којих сам се сјећао или, због заборава, једва и могао да их се сјетим. Знам да сам покушавао да неке његове приче препричам мојим пријатељима да их задивим, али — нити сам умио нити моје пријатеље задивио, и мануо се посла који није за мене. Видио сам тада да треба сјести на некакво посљедње мјесто, до некаквих врата, као што је он сједио, и одатле причати приче; да треба бити под оном капом са кићанком и оним фењером изнад главе — да треба бити некакав Хасан, син Хусеинов. Била је та моја невјештина да препричам његове приче још један разлог да га заборавим; готово да сам њега, а не себе, кривио што не умијем да причам.

Нису брзо, али ипак су прошле три године, и ја сам опет пред очима имао хан Колобару и чаршију — и Сарајево. Било је све то као и прије, али ја сам био друкчији: није ме више мамила свјетина на чаршији, нисам улазио у хан Колобару, нисам, сем понекад, шетао уз Миљацку и низ Миљацку испод дрвећа; излазио сам на брегове испод Требевића и на гробље на Алифаковцу. Најчешће сам, пред вече, сједио у самом гробљу, ослоњен леђима уз нишан — јер ту је, међу нишанима, трава била најгушћа и тишина најдубља… Нисам се осјећао да сједим у гробљу — што, може бити, не ваља пред вече, јер оно као да и није било то што јесте: једно гробље, него једноставно продужетак сусједне махале у коју се и само продужавало — и разлика је била у томе што је насеље живих било бучно а насеље мртвих тихо, уморно тихо… У њега се није могло дозвати, нити ишта из њега чути, до гуштер у трави… Мртви увече као да су падали у још дубљи сан, од онога којим спавају… Горе над њима остајали су њихови каменови, и они, рекло би се, сањиви… Навели су се на све четири стране, а неки и по земљи пали — већ према томе колико се који, од дуга стајања, уморио…

Читао сам натписе на њима: имена и године кад су умрли — и молитве богу да им на крилима анђела прими душу, да их припусти у рајске башче гдје кроз цвијеће протичу вјечно хладне воде и на дрвећу пјевају, гласом умилним, рајске птице. На једном камену — изненадивши се, прочитао сам познато име: Хасан, син Хусеинов. Дуго сам стајао код тог камена. Код тог имена.

Оно мјесто у хану на крају сећије, до врата, гдје неће сметати, остало је иза Хасана празно; он је и овдје добио мјесто на крају… — на самом крају гробља, до грања, „гдје неће сметати…”

Камен Хасанов био је мали, и на њему мали натпис: неколико ријечи из молитве, а затим да је Хасан, син Хусеинов, за живота увесељавао људе својим веселим причама а мудрим их поучавао и нека му је за то мир души.

Његове приче сад је крио његов камен…, био му је на крају гробља, до грања; и мртав — Хасан, син Хусеинов био је на крају…

Извор: Ћамил Сијарић, Приповијетке II, Веселин Маслеша, Сарајево, 1991.

Пратите нове објаве

АБЕЛ

I
Лице

Биографија

Хартог Вертхајм, стаклорезац из Ротердама, мрзео је све до Бога. Замрзеће тако, још док су били у утроби, и своје синове близанце, од којих ће један умрети заједно са својом мајком дан након порођаја, о зимској краткодневици 1837. године; млађи син, по имену Абел, доживеће дубоку старост.

У Абелу су се састале све племените особине предака које су Хартога заобишле. Због тога ће га отац с временом све више мрзети и одлучиће, када младићу буде петнаест, да га узме за свога шегрта и обучи га стакларском занату, знајући да га не може казнити горе од тога. Но Абел није имао намеру да се помири са судбином коју му је отац наменио и да се дуго задржи код њега у радњи. Говорио је у себи да ће се пре преклати комадом стакла него продавати целог живота прозоре као Хартог.

У зиму 1853. године, после вишемесечног шегртовања, Абел је ипак уместо овог мелодраматичног сценарија изабрао да од очеве до опипљивости кристализоване нетрпељивости, од дијамантске оштрице његове мржње, тихо побегне у Амстердам, где узима часове цртања код једног ученика Јана Круземана и, кад томе дође време, уписује се на Краљевску академију лепих уметности и студира сликарство.

Абелу током студија моралну и финансијску подршку пружа његова нона Јудит, кришом, често поткрадајући свога сина, Абеловог оца. Јер она се живо сећала радње сликарског прибора коју су она и њен покојни муж Јозеф, Абелов деда, отворили четрдесет година раније, да би је убрзо потом затворили уз губитак и дугове отплаћиване још много година након Јозефове погибије код Ватерлоа; и на основу Абелове одувек уочљиве склоности и дара за ликовно представљање, те његове непоколебљиве решености да живот посвети уметности, она ће предосетити да је дошао час да њен и мужевљев трговачки фијаско буде искупљен; њихов неуспех, мислила је, заправо је био цена будућег унуковог успеха и треба све учинити да се та компензација до краја оствари. Осим тога, њој је Хартог био камен на срцу, кастиг за њену забрањену љубав према ашкеназу Јозефу, и Абел – тај понешто сетни младић али с њеном медитерански врелом крвљу и њеним очима чулним и угаситим попут пролећне галицијске ноћи – дошао јој је као мелем на рану и као закаснели благослов; он, унук, био је брижни син каквог није добила у Хартогу, а ког је, иако сама није тако сматрала, отпочетка заслуживала.

Премда је Хартог био – да се послужимо фразом његовог славног суграђанина Еразма – quam si dura silex, тврд као кремен, Хартогова плућа ће се мало-помало сасушити као труд и, неколико година након одласка од куће његовог јединца, паклено тињање угљена који је тај човек носио у грудима уместо срца занавек ће згаснути. Тада се Абел из Париза, где захваљујући краљевској стипендији и тајним новчаним пошиљкама ноне Јудит беше наставио школовање започето у Амстердаму, враћа у родни Ротердам. Ту током предстојеће зиме слика чувени нона Јудитин портрет: упркос строгом реалистичком приказу, што је последица година проведених на академији и потоњег копирања старих мајстора из Лувра, ово платно одише субјективношћу и топлином, који недвосмислено сведоче о синовљевској љубави и захвалности што их уметник осећа спрам модела.

По очевој смрти и повратку у родитељски дом поткрај јесени 1859. године, Абел борави у Ротердаму око годину дана. Све осетније пробадање у његовим грудима опомиње на туберкулозу, од које му је и отац умро, те он одлази на неколико месеци у Зандворт, мало место на морској обали надомак Харлема, које се одликује климом пријатнијом од ротердамске и чије становништво у то време још живи претежно од рибарења.

Сусрет с људима и животом какве до тада није познавао оставља на Абела снажан утисак. Његово дело трпи значајне промене: палета му се помера од тамне, рембрантовске, ка сивљим тоновима, а уместо дотадашње обраде библијских и античких тема и сликања рушевина, које су стара романтичарска опсесија, он на својим платнима приказује призоре из свакодневице рибара и сељака, њихових жена и деце. „По занимању за рустично”, бележи Дуранти, „Вертхајм је близак Милеу. Али док Миле слика миран сеоски живот, село с Вертхајмових платана носи печат беде и меланхолије.”

Абелова слика Самоћа је, према наводима утицајног британског часописа Athenaeum, „најдирљивије остварење” на међународној изложби у Лондону 1862. године; на Тријеналу у Генту 1868. тријумфује делом Докери у крчми; путује у Давос и Карлсбад због нових здравствених тегоба.

Од средине 1868. године поново је у Паризу, граду својих студија и нових струјања у уметности, али и великих политичких превирања, чији је епилог рат с Прусима. Пошто по Бизмарковом наређењу француска престоница бива засута бомбама, Абел се, огорчен, враћа у Холандију.

Наредне четири деценије, с краћим прекидима, проводи у Хагу, где његово дело даље еволуира. Све чешће слика мртве природе и пејзаже. Сиво коначно постаје његова боја. Један ондашњи критичар приметиће како је Абел „песник сиве а светле Холандије, с којом се не могу поредити ни тмурна Енглеска, ни атмосфера под оловним париским небом”.

Абел посећује Париз по трећи и последњи пут 1900. године, када на Светској изложби његова Јеврејска свадба добија златну медаљу. Његов повратак рембрантовској палети на овој слици послужиће анонимном аутору чланка у једном тадашњем алманаху као повод за следећу метафору: „Доследан својим почецима, Вертхајм нам једну живописну, фолклорну церемонију даје у мрким тоновима, као да слика затрованом крвљу из отвореног прелома векова.”

Признање, једно од највећих које уметник може добити, одаје му се и неколико година касније, када део сталне поставке фирентинске галерије Уфици постаје његово дело Сцила и Харибда, стара тема обрађена на нов, вертхајмовски начин.

У седамдесет седмој години живота, у предвечерје Великог рата, Абел напушта Хаг и заувек се усидрава у Ротердаму, својој матичној луци. За време рата, док грађанска Европа, обневидела од умора, челиком, ватром и блатом слика аутопортрет, и сам Абел убрзано губи вид.

Године примирја – он и његова домовина избројаће их двадесет и две – Абел проводи у потпуном мраку. Умире у породичној кући у улици Бомпјес у сто четвртој години.

Светло

Претходни одељак састоји се махом од извода из већ постојећих биографија Абела Вертхајма, које мање-више све говоре о њему на један те исти начин. У ствари, недостатак биографија огледа се у томе што човек читајући их често има утисак да чита обдукциони извештај: биографски подаци и године пописују се попут расходованих људских органа, попут делова леша који као да никада нису били здружени у целину и носили у себи живот. Другим речима, биографије се састоје из низа чињеница које су у лабавој вези и једне с другима и са ширим контекстом, са својим узроцима и последицама – који су, опет, или погрешно препознати, или рђаво растумачени, или чак изостављени у потпуности. Најбоље ће, према томе, бити да кренемо испочетка и да редом и с дужном пажњом анализирамо Абелов, како се то каже, живот и дело, уз посебан осврт на пропусте његових биографа. Тако ћемо, надамо се, избећи исхитрене закључке и тривијализације којима писци биографија умеју да буду склони, а у крајњој линији, моћи ће да се преиспита и закључак који је Абел, након столетног самопосматрања, донео о себи, закључак толико ужасавајућ, који баца тако тамну сенку на бит човека, да се не усуђујемо да га прихватимо пре него што га овде, још једном, осветлимо и сагледамо са свих страна.

Џејмс Веб, Рибарски бродови у Ротердаму у сутон, 1875.

II
Наличје

Кромпири

Абел се одвајкада налазио – као у неким чељустима – између леденица очеве сенке и срче у коју му је отац разбијао сваки сан. Уз то је већ као дечак примећивао како га, поред тих, обичном оку невидљивих оштрих чељусти изнад и испод њега, окружују саме хоризонтале и вертикале: рамова прозорâ и огледалâ из очеве радње, рафова, колонâ у књигама пословања, степеникâ, оградâ, фасадâ од опеке, стубова и греда, стабала дрвећа, уличних светиљки, олукâ, димњакâ, градских торњева и крстова, громобрана и ветроказâ поврх њих, ивичњакâ и колосекâ, ветрењачâ, каналâ, мостова, гатова, светионикâ, јарбола, застава, једара, весала, ужади, дизалицâ, водених бразда, таласа и линија обзорја. Уметници попут Мондријана или кубиста почеће готово цео век касније да рашчлањују свет сложених форми на основне геометријске елементе, али ни међу њима неће бити никога ко ће у тако раном узрасту као Абел, и с толиком јасноћом, уочити да је свет у својој основи мрежа водоравних и усправних линија и да то може да значи само једно – кавез.

У знак побуне против ћошкасте и зубате крлетке у којој се затекао, он ће опсесивно почети да црта квргаво-обле гомоље кромпира. (Као зрео уметник, Абел ће се често враћати мотиву ове поврћке, нарочито у варијацијама на тему сељачког обеда, којима ће се дивити и Ван Гог, те делимично под њиховим утицајем насликати Људе који једу кромпир, једно од својих првих великих дела.) Ту и тамо се помиње да је захваљујући овој „кромпир буни” први пут дошао до изражаја Абелов цртачки таленат, и то је све што се каже поводом односа овог уметника и кромпира. Нигде ни помена о томе да некако у то исто време, преко Северног мора и острва у облику старице у наслоњачи, те још једног мора, на острву гдекад називаном смарагдним, а које добрим делом живи на кромпиру, почиње да хара „кромпирска болест”, узрочник катастрофалног подбачаја рода кромпира, услед чега ће наступити глад која ће у наредне четири године отерати што у смрт што преко океана милион и по Ираца.

Винсент ван Гог, Људи који једу кромпир, 1885.

Многи ће се смејати што се усуђујемо и да помислимо како између Абелових уметничких почетака и несреће једног народа иза седам мора и седам гора постоји веза. Јер пре свега – рећи ће они – Абелови цртежи, иако тек дело детета, спадају у уметност, творевина су духа, и само у сфери духа и могу имати некакво значење и утицај, док су, на другој страни, кромпири par excellence део физичке стварности. Нећемо овом приликом трошити речи на то како између уметности и стварности не постоји увек јасна граница. Скренућемо само пажњу на чињеницу да кромпир не расте ни у врећи, ни на трпези, ни у људском стомаку, под којима се подразумева поменута стварност, већ у утроби земље, где се духовне силе и физички свет укрштају и прожимају као нигде другде. И упитаћемо: не могу ли и таленат и уметност потицати одоздо, из подземних предела, и бити у извесној врсти сродства и натприродне повезаности с кромпиром?

Спочитаће нам се даље да су, осим што по својој суштини припадају различитим световима, Абелови цртежи и ирски кромпир били раздвојени и у физичкопросторном смислу, и то хиљадама миља. Ми на то узвраћамо: а колики је домет у миљама једног уметничког дела?

Најзад, неки циник приметиће и како је кромпир који је „позирао” Абелу морао бити холандски, док је куга погодила онај ирски. Али, питамо ми, зар не би кромпир последњи од свих намирница требало да зна за нације и границе?

Камење

У биографијама стоји да се Абел, након што је као младић побегао у Амстердам, вратио у завичајни Ротердам тек након што му је отац умро. Из тако саопштеног податка, а имајући у виду пре тога поменуту нетрпљевост између старијег и млађег Вертхајма, закључује се да Абел није желео да види оца нити да зна за њега док је овај жив, и да је чекао очеву смрт како би се вратио кући.

Да ствари нису стајале сасвим тако јасно је из најмање два сведочанства, која, по свој прилици, нису позната Абеловим биографима иако се налазе у лако доступним мемоарским белешкама његових ондашњих париских познаника, од којих је један био тада јавности још непознати књижевник Емил Зола.

Према овим сведочанствима, Абел је, на вест да му је отац озбиљно болестан и везан за постељу, заложио део свог сликарског прибора и сва платна која су се затекла у његовом малом париском атељеу, у ком је и становао. На тај начин прибављеним новцем подмирио је неколико заосталих кирија и, рачунајући да се његово одсуство из Париза може одужити, платио је још две кирије унапред не би ли задржао атеље. Спаковавши наврат-нанос своје једино боље одело и нешто чистог рубља и најнужнијих ситница, најмио је кочију на Тргу Вендом, надомак ког је пре тога и набасао на свог млађег пријатеља и поштоваоца Золу, и испричао му о болести свог оца и томе како је морао да заложи своја дела не би ли прибавио новац хитно му потребан за пут. На поласку је кочијашу обећао масну напојницу у случају да се до сутрадан увече домогну Ротердама.

Иако се кочијаш својски трудио да заради обећану награду, већ на трећини пута задесила их је олуја, једна од оних што за више дана прекидају и саобраћај између суседних кућа, некмоли између удаљених градова повезаних трошним колским друмовима. Тако је Абел морао да проведе у гостионици на француској граници два дана и две ноћи пре него што је олуја посустала и пут могао да се настави. То је било сасвим довољно да не стигне да оца види живог и измири се с њим.

Кад је напокон стигао у Ротердам, схвативши да је задоцнио чак и на покоп, Абел излива потоп горких суза на очев гроб и камење које је онде, по јеврејском обичају, положено уместо цвећа. Тај призор, по патетици достојан Старог завета али и библијски истинит, за Абелове биографе далеко је и од замисливог.

Можда не би било тако да су правилно протумачили један други призор, који није неопходно замишљати јер је уцртан на опипљивој, унеколико трајнијој и поузданијој подлози од платна људске маште. Реч је о скици угљеном на хартији, пронађеној после Другог светског рата под рушевинама куће Вертхајмових.

О овој скици проучаваоци Абеловог дела донели су, управо, два закључка. Први, тачан, гласи да скица потиче из уметниковог раног периода, са студија или из времена непосредно након њих, и тај закључак донет је на основу још неиздиференцираног, касније препознатљивог вертхајмовског поступка, као и на основу старости подлоге. Други закључак јесте да је на скици представљена разрушена француска тврђава, како је недатирано и несигнирано дело накнадно и насловљено.

Разлог за овако трагикомичан други закључак лежи најпре у тумачевој лењости и аљкавости, на шта указује већ сама његова употреба флоскуле о „старој романтичарској опседнутости рушевинама”, коју ће потом Абелови биографи некритички преузимати и понављати као папагаји. Јер да је тај први, несрећни тумач иоле пажљивије осмотрио цртеж, морао би запазити над „француском тврђавом” – начето сасушеном воденом мрљом али и даље прилично јасно – хебрејско слово хе. Дабоме, тумач би био у недоумици да ли је ово хе почетак имена Хартог или је ту у својству броја пет, као део исписа пет хиљада и неке године по јеврејском календару; али за њега би било ван сваке сумње да је то знак уклесан на надгробној плочи, односно, да је „тврђава”, у ствари, мала гомила камења на хумци Абеловог оца.

Резимираћемо: да су Абелови проучаваоци и биографи ваљано обавили свој посао и дознали све гореречено, слика његове жалости за родитељем била би им не само замислива него и једина логична. У сваком случају, не би могли да тврде – као што сви они на један академски увијен, а дубоко непоштен начин чине – да је Абел дошао да на очевом гробу заплеше.

Али оставимо за тренутак пострани брљотине тумача и биографа и пређимо на главни разлог нашег бављења Хартоговом смрћу. Наиме, пошто је Абел начинио скицу очеве гробне хумке – а то је очито било недуго након Абеловог приспећа из Париза у Ротердам, док је хумка још била свежа и увелико покривена задушним камењем – пошто је Абел, дакле, насликао очев гроб и гомилу камења на њему, која је била израз поштовања и сећања заједнице на покојника, у говору поводом Абела помињаће се његов проблематичан однос с оцем, али име и живот Хартога Вертхајма остаће непознати све до наших дана. Као да је сећање на њега Абеловом сликом камења било убијено.

Старица у наслоњачи

Један догађај у потпуности измиче пажњи Абелових биографа. То је смрт његове ноне Јудит непуних годину дана након Хартогове смрти.

Зашто би за живот чије је време тек долазило била важна једна смрт којој је био куцнуо час? Можда зато што се Абел прибојавао да је он одредио тај час, јер је Јудит издахнула у својој наслоњачи истог трена када јој је портрет довршен, док се аутор потписивао у доњем левом углу. Временска подударност стављања тачке на један потпис и тачке на један живот могла је, наравно, бити случајна. Али Абел, као изабраник муза и син изабраног народа, није веровао у случај. Уз то, он је одавно подозревао како с његовим молерајем није све сасвим чисто; нонином смрћу, која се одиграла пред његовим очима и штафелајем, та се сумња само продубила, а током наступајућих година и деценија постаће дубока попут рана задатих комадима очеве кристализоване мржње, све док се на крају у ту паклено дубоку сумњу, као у калуп, не излије бодеж кристално јасне истине.

Зандворт

Скрхан због губитка оца, човека за којим је само широка и осетљива природа налик Абеловој могла жалити, а затим и ноне Јудит, која је Абелу била једина истинска и мајка и отац; додатно морен сумњом у чистоту свог стваралаштва и порекло свога дара (сумњом чије му је сечиво рило по грудима и у фронцле му парало дах, што биографи виде као зачетак плућне болести наслеђене од оца, иако се зна да је сушица стаклара Хартога била изазвана механички, стакленом прашином, а не биолошки, бактеријама и генетиком, и иако и сами биографи тврде да је Абел био ивер која је пала светлосним годовима далеко од кладе, те да је презиме било једино што је наследио од оца); сатрвен, једном речју, својом коби, Абел одлази, како нас његови биографи и обавештавају, на неколико месеци у Зандворт. Тамо проводи много времена у шетњама, на ваздуху у ком се осећају со и дах западног ветра као и у ротердамском, али који за разлику од овог још није загађен великим светом. Избегава да ради – додуше, само првих неколико недеља, пре него што почне да се упушта у разговор и склапа познанства с локалним становништвом, махом рибарима. Тада настаје његова велика серија радова с мотивима из рибарског живота.

Овде се намеће питање како се Абел усудио да поново слика када је већ наслућивао да тиме може нашкодити насликаном. Објашњење је једноставно: он није сликао рибаре, већ њихову беду, ту пошаст која људе лишава лица и имена, стапа их у једну масу, коју најпосле у себи раствара и као помије просипа у сливник историје. Сходно томе, погрешна је и тврдња да на Абеловим сликама из овог периода преовлађују социјалне теме зато што су се у њему „сусрели и укрстили натуралистички утицаји са студија и призори злопаћења понижених и увређених”, како се наводи у једној биографској белешци о њему. Прави узрок његове нове тематске оријентације јесте то што је схватио да свој дар, ако је и од ђавола, не сме одбацивати, јер га уз пажљиво и одговорно руковање може искористити у племените практичне сврхе – примера ради, за сузбијање беде и патње људске.

Као што се може претпоставити, Абелов ризик се исплатио: не само што након настанка његових нових слика ниједном зандвортском рибару није зафалила длака с главе, већ они од тада почињу да се враћају кућама са све већим уловом; штавише, њихове мреже постају и мале и малобројне за ловачку срећу која почиње да их прати. Фортуна ће убрзо почети да им се смеши и кроз друге делатности, па ће Зандворт поткрај столећа бити познатији по плажама и – веровали или не – по узгоју кромпира него по риболову. Тако ће немаштина становника овог шармантног места бити као кичицом пометена.

Плажа у Зандворту на разгледници с почетка 20. века

Син изабраног народа

Абел је своју некорисну работу, свој малерозни молерај, окренуо на корист људима и наизглед доскочио својој коби. Па ипак, то му није прибавило очекивано задовољство и душевни мир. Његов вајкадашњи утисак заточеништва у свету-кавезу, након низа личних губитака и несрећа, метастазирао је у виду осећања потпуне изопштености из тог света. Ово малигно осећање, ком, чинило се Абелу, нема лека, представљено је, као на рендгенском снимку, сликом данас познатом под називом Син изабраног народа, који ће јој много година касније наденути Јесаја, ауторов син склон иронији, и сам сликар, али и ликовни критичар, писац сатиричних комада, новинар, страствен мачевалац итд.

Дело приказује самог уметника како пред вратима сеоске куће седи на шамлици у згужваном, олињалом оделу, зарастао у браду, развучен и мрк попут мрље на крпи којом се васиона убрисала након велике нужде. Насупрот осталим Абеловим оновременим сликама, замишљеним тенденциозно, као оружје и чаробни лек против људских недаћа, ово остварење настало је без сличних амбиција, сасвим спонтано, у даху (то јест, у снопу фронцли у које је био исецкан мајсторов дах). Упркос томе, и ова слика постаће лек, чудотворна шарена пилула против онога што је чинило главни предмет слике, а што је било и именовано првобитним називом датим јој од стране аутора, који иначе није много марио за насловљавање својих дела. Кратко и јасно, Абел је по повратку из Лондона, где је дело Син изабраног народа, тада насловљено као Самоћа, било обасуто хвалом, упознао Ану Херцберг, с којом ће се венчати наредне, 1863. године.

Мадона

Абел се у Анином загрљају и окриљу своје нове породице најзад осећао спасеним. Како је растао Анин трбух, расла је и његова љубав према тој жени и плоду у њој. А као да је од тога растао и свет-кавез, чије су се решетке кривиле и ломиле: тескобе је нестајало, трагични губици су заборављени, ране зарасле, сумња усахла.

У опијености љубављу и поносом – коктелом с којим не ваља претеривати јер то изазива завист богова, нектаропија – Абел ће своју драгану и тек рођеног синчића овековечити на слици Мадона из Харлема. („Синчић” ће ову слику у своје време прекрстити у Мадону из Харема, наводно омашком, а у ствари свесно алудирајући на непостојаност очеве моногамије.) Овај флерт с музама, агентима нектаропија, ово поновно попуштање стваралачком нагону, имаће, као што се може претпоставити, кобне последице по насликану светињу Породичне среће.

Три мудра краља

Бежећи од куће и улоге мужа и оца, које му постају несношљиве, Абел бива све редовнији посетилац ротердамских бирцуза и бордела. Зближава се с лучким радницима, већинском странком у оба поменута дома лумпенпарламента. Коалиција с њима изнедриће платно Докери у крчми.

На овој слици видимо три мушкарца средњих година, раздрљених кошуља, широких чакшира и у кломпама, како седе за столом на ком су, налик растовареним теретњацима, укотвљене чаше и флаше. Премда ће син Јесаја овој тројици, у свом маниру, наденути имена Балтазар, Каспер и Мелкиор, није нам познато како су се господа звала. Али очито је, на основу минуциозног приказа њихових лица и одеће, и по њиховим уморно насмејаним очима упртим у посматрача, односно у оног који их слика, да они нису, попут рибара и сељака са зандвортских платана, део безименог пука, већ да су индивидуализовани, отети из анонимности, да за сликара имају имена.

Иста та индивидуализована лица наћи ће се током варљиве јесени 1868. у побуњеној руљи на ротердамским улицама; иста три пара очију заувек ће се склопити након интервенције војске. О томе опет дознајемо од добро обавештеног Јесаје, који сумира догађај следећим речима: „Балтазар, Каспер и Мелкиор, три мудра краља с очеве слике, нашли су се међу малобројним жртвама палим у тој мини-револуцији, којој су крила дали тешки услови рада, мале наднице, повећање пореза и јефтин џин, а након које је уследило буђење у бљувотини и с главобољом.”

На срећу или несрећу, Абел у то доба не зна за удес своја три камарада јер је већ одраније у Паризу, свеже разведен и заражен пошто је претходно, шврљајући лево и десно, црткајући својом обрезаном писаљком по дволисницама рент-а-дама Ротердама и реконвалесценткиња с којима се сусретао по европским бањама, доцртао на своју крвну слику несташне клице сифилиса.

Кастор и Полукс

О Абеловом другом боравку у Паризу много се нагађа, а ретко шта се погађа. Биографи, пипајући слепачки по архивској грађи, напипавају нешто о повратку Абелове самотне бољке, али не кажу ни реч о оној срамотној, о томе како се допутовавши са својим домаћином у Париз, такорећи међу своје, ова бољка сасвим повукла.

Да се није срамотна бољчица пред бројношћу, разнородношћу и раскоши паризлијских паразита и сама посрамила, па се повукла?

Шалу на страну, узрок њеног чудесног повлачења највероватније је у вези са сликом Пољубац, тренутно изложеној у њујоршком музеју Метрополитан, а насталој 1868/69. године у Паризу; на њој су приказани уметник и костур у страсном загрљају. Овим пољупцем је, изгледа, као пољупцем Јудиним, Абел обележио Смрт, након чега су његови животни сокови њу раставили од њега и отплавили је низ матицу времена готово до средине наредног столећа, где ће се они двоје коначно заувек састати.

Рекосмо да су биографи, претурајући по Абеловом другом париском раздобљу, напипали нове туморе његове самотне бољке. Зачудо, биографи су у овом случају потпуно у праву: под утицајем зрачења Града светлости, што Париз постаје баш тих година, речени тумори заиста поново пропупљују у Абелу; он се клони раскалашног живота престонице дотрајавајућег Царства. Када не ради поруџбине – које га прехрањују, али које слика без апетита, без икаквог става према насликаном (срећом по насликано) – он најчешће борави у сиротињским четвртима, где издалека слика уџерице и блато помешано са животињском и људском нечисти. Садејство Хаусманове урбанистичке ренесансе, која је била у јеку још за Абеловог првог боравка у граду, затим пруских топова, који ће тек имати да проговоре, и, нипошто на последњем месту, Абелових пејзажа, начиниће убрзо од ових делова Париза само стару разгледницу, souvenir, мртву прошлост.

О озбиљности Абелове самоће можда најсликовитије говори податак да је он чешће виђан у зоолошком врту него у позоришту, крчмама и на париским излетиштима. Тамо портретише звериње, које обичан становник метрополе посматра и доживљава као расад егзотике и даљине, а он, мајстор Вертхајм, као нешто познато и изузетно му блиско. Јер ти чудни, невесели створови ту беху у туђем свету и окружени решеткама – као што је он био откад је знао за себе.

Посебно дуго задржавао се покрај кавеза Кастора и Полукса, слонова љубимаца целога Париза. Можда су га враћали у време пре него што је знао за себе и будили у њему успомену на његовог брата близанца, који је живео непун дан (назовимо то Абеловим елефантијазисом памћења). Било тако или не, Абел је приликом посета овом пару слонова имао обичај да кроз решетке пружи длан, с ког би потом они сурлама кусали невидљиву мȁну, а што сада, у накнадном оживљавању те слике у машти, делује као да су усисавали некакве наносе и спрудове из његове линије живота. Бројни Парижани, чијој пажњи познати сликар особењак и његов редовни ритуал нису могли да промакну, описивали су како је Абел приликом тог „храњења” слонова гледао животиње у очи нетремице и с неким сетним смешком. С обзиром на нашу претходну опаску о спрудовима и линији живота, усудићемо се да тај његов поглед протумачимо као захвалност исцељеног и сажаљење према исцелитељима, који су на себе преузимали бол исцељеног.

Абела ће почетком 1871. године, током последњих дана пруске опсаде Париза, поразити вест да су након коња, паса и мачака, након антилопа, камила и зебри, и Кастор и Полукс убијени ради меса за изгладнеле грађане.

Поводом овога наилазимо на још једно занимљиво место код Јесаје (чији дневнички записи пронађени почетком овог миленијума у његовој кући у калифорнијској Пасадени представљају, признаћемо најзад отворено, наш златни рудник бизарних података о животу и стваралаштву његовог оца). На том месту Јесаја наводи како је Абел под старост тврдио да, иако своја два париска пријатеља сурлаша никада није насликао, одговорност за њихову смрт ипак сносе он и његова уметност. Јер, образлагао је остарели уметник, док је слонове гледао онако помно у очи, они су у његовим зеницама опажали себе, свој одраз – слику, која их је усмртила.

Кривица због убиства Кастора и Полукса, а не Бизмарково варварско бомбардовање, биће, дакле, истински повод Абеловог бекства из Париза у освит осме деценије деветнаестог века.

Мени једног париског ресторана за Божић 1870: у понуди су врсна вина и јела од егзотичних животиња

Муљ крви

Запањујућа је доследност с којом биографи, кустоси и њима сродни стручаци преписују једни од других сумњиве митове, противречне податке и очигледне неистине. Та доследност је једино што њих одваја од патолошких лажова, који не могу да одоле да једном испричану лаж, ма колико она била избрушена и савршена, не наките још мало сваки пут кад је причају; за патолошког лажова његова је лаж дело у сталном настајању, платно на ком треба вечито нешто доцртавати и префарбавати, док се већина биографа и историчара уметности односи према прикупљеној грађи као према божјој речи уклесаној у камену таблицу, и једино што они могу и смеју јесте: да је прекопирају на мекшу и лакшу подлогу.

Једна од оваквих окамењених неистина односи се на временски блок од преко четрдесет година, за које се вели да их је Абел „с краћим прекидима” провео у Хагу. Тим прекидима посветићемо касније пажњу какву заслужују. Пре тога ћемо казати реч-две о томе како је Абел провео ово силно време у граду који је изабрао за своју нову луку.

Хаг је, без икакве дилеме, главни центар холандског сликарства седме и, нарочито, осме деценије деветнаестог века. У њему се окупљају најбољи француски и немачки ђаци, настављачи романтичара који беху тргли холандску уметност из стогодишње учмалости и следбеници Барбизонске школе што је четрдесетих година у европско сликарство унела свежину. Може се говорити чак и о заједничким цртама такозваног хашког сликарства, као што су руралне теме или „топло сиво”, чија улога није да истакне појединачне фигуре и површине, већ да дочара општу атмосферу дела; јер код сликара ове школе, како се то често истиче, тон преузима примат над бојом.

Несхватљива је, међутим, општа тежња да се целокупно Абелово стваралаштво утопи у његов хашки период, при чему би све пре тога требало да буде само припрема и трагање за сопственим изразом – напослетку ваљда пронађеним, по парадоксалној логици проучавалаца, у изразу једне групе, у усвајању постулата једне сликарске школе. Не, господо! Натегнуте су паралеле које проналазите између Абеловог опуса и дела оних који су одиста типични „хажани”; код сликарства Абела Вертхајма нема ничега типичног, он је посве самосвојна појава. Разуме се, ни он није могао живети и стварати независно од свог времена и окружења (као што ни време и окружење, видели смо, нису могли да буду лишени утицаја Абела и његовог киста); зато он и долази у Хаг, свестан да је то у оном тренутку епицентар нових кретања у сликарству. Али одвећ је његов корак био дуг и слободан да би га могао усагласити с кораком епохе и марширати упоредо са својим савременицима; сувише је овај уметник био далековид да би се задовољавао дурбинима што добацују до Барбизона и једног Париза који нестаје.

Није, рецимо, тачно да Абел „све чешће слика мртве природе и пејзаже”, како гласи још једна тврдња биографа коју смо навели на почетку приповести. Истина, он се окушава у тим жанровима по доласку у Хаг, у нади да ће на тај начин сузити делокруг своје разорне кичице. Али пошто наслика јабуку, њу ускоро насели цела колонија црва; пчела која статира на минијатури Лале у вази већ следећег се тренутка удави у шољи чаја; чим почне да слика ветрењаче, ваздух се умири као у гробници; слика неба над динама код Схевенингена призове облаке и пљусак (чак ће и обичан свет приметити да, након што на улици или у пољу спазе човека који на леђима прти штафелај, а под мишком боје и четкице умотане у кабаницу, уследи погоршање временских прилика, па ће се говорити, кад год се нагло натмури: „Echt Wertheimweer – право вертхајмовско време!”). Због свега овога Абел брзо одустаје од тематског поста и одлучује да, кад већ не може да уопште не слика, а не може јер је даром жигосан и јер му је стварање насушна потреба, и када је јасно да кичицом убија, онда треба да убија све без разлике, демократски.

Такође је нетачно да „сиво коначно постаје његова боја”. Абелова палета није у сродству с „топло сивим” тоновима једног, на пример, Јакоба Мариса. За Абелове боје се пре може рећи да нагињу ка хладно мрким, ка некој тињајућој, светлој нијанси под којом се наслућује црно. Или, како овим поводом о Абелу пише његов син Јесаја, чије речи увек имају жаоку, али жаоку која никада не погађа далеко од суштине:

„На свим сликама из његовог зрелог доба уочљиво је једно или више замагљења, налик тобожњим аветима с фотографија што у то време колају по спиритистичким кружоцима. Свако од ових замагљења као да је изнутра осветљено бледим пламеном. Али треба бити крајње опрезан у погледу улоге и карактера овог осветљења. Оно не потиче од некакве илуминације ʻиз висинаʼ. То су чирићи гноја, који се црпи одоздо, из мрачног муља крви.”

Јесаја овде по ко зна који пут алудира на демонско порекло уметности свога оца. Мада, по нашем мишљењу, вероватније је да су ови благо зажарени „чирићи” на сликама били одсев ватрица распириваних клицама полне болести, које претходно нису биле искорењене, већ се само беху повукле у дубоку илегалу, у „мрачни муљ крви”, одакле су сада полако почеле да излазе и да, подмећући у Абелу те своје мале пожаре, постепено помрачују његов ум.

Крст

Вратимо се најзад „краћим прекидима” у Абеловој дугој хашкој епизоди. Чињеница је да Абел по досељавању у Хаг није волео да путује, а и кад би некуда отпутовао, не би се све до повратка у Хаг дотицао боја и четкица, па чак ни оловке, изузев ради уписивања у књиге гостију. Али зато су путовали често и далеко његови снови. А он, мучен њиховом сликовитошћу, не успевајући да их задржи унутар кавеза своје лобање, преносио их је на платно и ослобађао њихово тамно дејство, које је попуњавало оно мало празног, светлог простора међу густим решеткама света-кавеза.

Тако ће у првим данима претпоследње деценије века сањати непознатог високог човека крупних плавих очију, светлосмеђе косе, зализака и бркова, одевеног у униформу украшену покиданим карикама ланца уместо ширитима и ордењем. Насликаће га како га је видео у сну, до испод појаса. У марту исте године, крај Јекатеринског канала у Петербургу, цару Александру Другом, који је раскинуо вековне ланце кметства у Русији, бомба атентатора пресећи ће ноге на истом месту као и доња ивица његовог портрета завршеног који сат раније, на другом крају континента, и потписаног изнад те ивице, лево, са А. Wert.

Године 1897. Абел ће на основу једног кошмара насликати великог орла како, раширених крила, лежи мртав у снегу. У исто време ће, под покровитељством шведске Краљевске академије, краља Оскара и индустријалца Нобела, трочлана експедиција кренути балоном с острва Свалбард ка Северном полу. Неповољне ваздушне струје приземљиће их много пре циља. Сви чланови посаде – од којих је један био Нилс Стриндберг, рођак великог драмског писца – скончаће у мукама, исцрпљени трихинелом којом су се заразили једући месо уловљеног поларног медведа и дотучени хладноћом. Њихова тела, као и остаци балона који се звао Орао, биће пронађени више од тридесет година касније.

Балон Орао непосредно након принудног слетања на лед – фотографија развијена тридесет три године пошто ју је 1897. снимио Нилс Стриндберг

Након што је наудио царском руском, источном орлу и оборио овог нордијског, Абел ће се кичицом устремити и на једног јужног орла; погодиће га њом готово дословце у лету. Наиме, насликаће две људске силуете које, сличне пару откинутих белих крила, падају с висине. Боја на завршеној слици још се неће честито ни осушити, а српског краља и краљицу усмртиће официри и бацити њихова тела с дворског балкона на тло, где ће их додатно избости бајонетима – до опипљивости кристализованом мржњом.

Деветсто осме Абел ће сневати, и затим сликати, Источно небо у пламену. Будући да, осим године, није познат прецизнији датум настанка ове слике, нисмо сасвим сигурни која је од две претпоставке изнесене у Јесајиним дневницима тачна: да је том сликом најављена Тунгуска експлозија, када је падом метеора спржена трећина Сибира, или анексија Босне и Херцеговине, што је било увертира у рат који ће спржити Европу.

Концем исте године довршетак дела Сцила и Харибда поклопиће се са снажним земљотресом чији се епицентар налазио између Сицилије и Калабрије, у морском теснацу којим су у античка времена господарила митска чудовишта из наслова слике. Потресом изазвани морски таласи и рушевине прогутаће седамдесет пет хиљада становника Месине и још двадесет пет хиљада на супротној, калабријској обали.

Три године касније Абел ће, још знојан од сна, почети да слика замућену воду каналâ, за које ће током рада подозревати да су амстердамски, мада није искључивао ни могућност да се вратио на место давног злочина, у Петербург. Крај рада на слици означиће пак почетак епидемије колере у Венецији, која ће доћи главе, међу осталима, и извесном Фон Ашенбаху.

У рано пролеће идуће године Абел ће од иња једног сна начинити Ледену белу звезду – пророчку слику сусрета леденог брега и до тада највећег путничког брода, власништво компаније White Star Line.

Две године потом у сан ће му долетети – и одатле се на платно преселити – један орао, стари знанац, и један гавран. То ремек-дело, чији наслов Принцип слободе настаје касније, као пригодна игра речима сина Јесаје, показује нам како мали гавран, готово пиле, кроз решетке свог света-кавеза зарива кљун у срце маторог орла што, гордо ширећи своја олињала крила, у канџама носи кавез с гавраном. Сада је, наравно, јасно да је ова слика била алегоријски предложак за атентат који ће младић по имену Гаврило Принцип извршити на надвојводу рођеног из мућка хабзбуршке орлушине.

Видимо да се зло чији је инструмент био Абел пружало, у ствари, на све четири стране света, исцртавајући преко карте Европе крст. Нажалост, Абел у стању све дубље помрачености ума неће схватати да је Европа овај крст понела веома давно, а да јој га је он само придржао за корак-два на њеном дугом путу ка Голготи.

Излаз

Абел се пред сам Велики рат враћа у родну кућу, своме Ротердаму, Капији Европе. Претпостављамо да у тој „капији” жели да види излаз, и из Европе и из живота, што су за њега синоними пакла. Јер он је своју судбину разумео отприлике овако: дат ми је пупољак талента, коме нисам могао да ускратим топлину своје душе, на шта је онај који ми је дао пупољак и рачунао, пошто добро познаје људску природу и зна да човек не може одолети нагону стварања ни када то значи нечије уништење; а када се у мени пупољак од топлине коју сам му пружио растворио у цвет – из њега је излетела љута оса.

За Абела више није постојала ни трунка сумње да му је отпочетка подваљивано. Он је, каткад несвесно али чешће свесно, одувек био крвник. Веровао је да је чак и свога брата убио тиме што је био његова слика и прилика.

„Онај који је одмах умро био је Абел, он је био оригинал!”, наводи Јесаја речи које је његов стари отац говорио у бунилу. „Ја сам Каин! Копија! Тек једна слика! Тако је: слика, слика Човека, који стојећи над понором ништавила пружа руку Свету, па се тек онда баца доле, повлачећи Свет са собом.”

Абел напокон одлучује да сврши са собом, и то на тај начин што, једне ратне зоре у неутралној Холандији, почиње да слика свој први прави аутопортрет, који ће, због гротескно приказаног лика старца, подсећати на последњи аутопортрет Рембранта. Овај се покушај самоубиства ипак изјаловљује јер се на слици није нашао Абел, већ Абелова визија Абела, његово око у ком је био одражен он сам. Стога Абел том сликом успева себи да одузме само вид – срећна околност која ће га у годинама што су му преостале осујетити у даљем сликању и злочинству.

Абел се, целих тридесет пет година после првог покушаја самоубиства, убија случајно, усмеривши једног мајског јутра хиљаду деветсто четрдесете године објектив фото-камере своје праунуке Јудите ка себи, слепом и одавно потонулом у сифилистичарско лудило; начињена лудачки невина слика себе даровала му је дуго прижељкивану смрт. На црно-белом снимку је изнад његовог лика, попут нимба, лебдела панорама Ротердама, коју је објектив такође случајно ухватио кроз прастари, Хартоговом руком израђен прозор испред ког је Абел седео у тренутку фотографисања. Сутрадан је Ротердаму добро јутро пожелео Луфтвафе.

Центар Ротердама након бомбардовања 14. маја 1940.

Тексту је припала награда „Лаза К. Лазаревић” за најбољу необјављену приповетку на српском језику 2014. године.

Насловна илустрација: Џејмс Веб, Поглед на ротердамску луку, 1876.