Полазак је био занимљивији од путовања, путовање занимљивије од циља, ако се ово где сад стојим може назвати циљем; представа о крајњем исходу ни у почетку није била јасна, а касније се грозно замутила; чупао си се, насумце, из ничега у нешто; из плодне нејасноће у жалосну јасноћу; и сад си овде, у мени, а ја сам не знам где сам; ниси овако замишљао; у глади и у празнини замишљању ништа не стоји на путу; не бих рекао да сам те изневерио, мада сам унеколико одрастао; (нарочито између педесете и шездесете); трудио сам се да одржим растојање, отуда наглашена употреба другог лица једнине; да, понекад сам мудровао онамо где је требало плакати; гледао кроз прсте мучитељима и учитељима, родитељима и предводитељима; изједаначавао кривице и заслуге; ко у овој врсти сабирања може бити крив, ко прав?; родна кућа, друштвени поредак, географски положај; затечене климатске прилике; понор из којег стижемо, понор у који тонемо; средиште се осећа, и без помињања; о, с каквим си жаром настојао да га се ослободиш!; успео си, а ниси се помакао с места; мени си препустио тражење накнадних оправдања и објашњења; завештао си ми навику измишљања; не књижевности, него сопственог живота; родио си се у отпору, усправио си се у отпору, изгорео у отпору; битан део наслеђа примио сам из невидљивих руку, у мраку; чувам га као завештање безимених и безгробних; као несвесно знање, којим су осенчени видљиви и тврди оквири; једно са тамницом, тешко си долазио до речи; чупао си се, безгласно, као ровка; вратио сам се на место које си закрстио петом, и препознао те; у себи, у теби, у веку – разлике су граматичке природе; нисмо важни ти и ја; али наша прича, можда, није без неког смисла; зато те упорно походим, и кад ме зовеш, и кад ме не зовеш; наш је живот почео у детињству, завршио се у раној младости; у годинама светог сиромаштва дисали смо пуним плућима; без игде икога, поседовали смо свет: прешироко имање, да би се рукама обгрлило; нигде и ни на чему, у дослуху с тобом, зидам дивљу грађевину; постојим једино с тобом, на твом тлу; више од тога нам не треба; нек нам оставе то што нико неће, утрину и пустолину, и усправићемо се, мало-помало, до неба; твоје је сиромаштво, данас, моје једино богатство; мој најчвршћи ослонац; нико ми на њему не завиди, нико ми га не може отети; знам много више од тебе, и од свог знања немам нарочите користи; научио сам толике туђе речи, којима се ништа важно не може саопштити; прошлост је недовршен сан: кад год јој се вратим, могу јој измислити друкчији наставак; оно чиме сам се јуче заносио, данас је тужна заблуда и срамота; ништа се не да поправити, али се свака ствар даде по сто пута претрести, док нам се не каже, док се од гледања не расветли; како год обазриво о другима судили, никад нисмо довољно увиђавни и правични; толико је, иза нас, остављених предела и напуштених људи; сваки је раскид једно олако почињено убиство; ти си, од првих корака, радио једино на томе; успео си се да ишчупаш петне жиле, јетру, муда; ухватио си се укоштац са самим собом, и љуљао се, пет година, у месту; корен је, на крају, пукао и одбацио те у недођију; и сад си овде, у јаловој архитектури белосветске провинције; било где да си стигао, било би једнако глупо, да ниси покушао, још глупље; отргао си се, а са мном, никуд ниси стигао; покушали смо да обеснажимо најјачу тачку деловања земљине теже, ону у којој човек додирује родно тло; успевши, промашили смо; остаје нам да причамо; да мешамо стварно са нестварним, еда би се, уз пут, ругоба претворила у фикцију; стварно боли, измишљено вређа; твоја знања пристижу кроз несрећну свест безмерних нараштаја; себи си најјаснији кад говориш из тамне шуме; а живео си, и данас живиш, искључиво у свом почетку.

Извор: Милован Данојлић, Балада о сиромаштву, Албатрос – Филип Вишњић, Београд, 1999, стр. 208–210.