Беседа изговорена на 50. Дисовом пролећу, маја 2013, годину дана након добијања награде Млади Дис

Поштовани домаћини, колеге песници, драги пријатељи,

Желим овом пријатном приликом да вам се обратим са неколико убогих, али мени важних и, чини се, неопходних речи.

Схватимо ли литературу као свет – а ја је тако схватам јер, не узмите ми ову незанимљиву географију за зло, само у литератури за мене постоји одговарајући однос кисеоника, водоника и азота (не случајно званог и душик), само танани, плаветни озонски омотач литературе није још сасвим људским гадом изгризен и може и даље да ме заштити од погубних зрачења – схватимо ли, дакле, оно што се непрецизно назива уметношћу речи као планету равноправну са тамном планетом непрецизно названом Стварност, онда је све што је до данас створено у тој и таквој Литератури некаква Европа, а оно што ће се у Литератури тек родити – то су још неиспитани, загонетни континенти, Атлантиде и Индије.

Пре него што сам се отиснуо ка својим Индијама, дуго сам се потуцао по напред реченој Европи планете Литература. Могао сам до миле воље и на сав глас викати „Ја сам Кристифор Колумбо!” – нико на мене није обраћао пажњу јер им то име и презиме беху сасвим непознати и не говораху им, још, ама баш ништа. Био сам такорећи нико и ништа у Паризу и Лондону – у Паризу, где сам одседао код сјајног типа по имену Шарл Б., код тобожњег грофа Де Балзака и у богато опремљеним одајама сиромашног исељеника Џојса, и у Лондри пустој, где ме на стан примаху истински лорд – од куће Бајронових, затим часни Вил Шекспир са својим лудама и емигранти Црњански и Пекић. Био сам мање од нуле где год се бејах задесио, од Балкана до Балтика, од Исланда до Малте, од Јалте до Гибралтара. Али иако сам био тада нишчи, нисам клоњавао духом. Почео сам озбиљно да се припремам за књижевног поморца и да учим: од шјор Алигијерија како се баланс лађе постиже тако што се на једну њену страну стави лагана лира а на другу топови ангажмана, од слепог кир Хомера како се навигира између Сциле мита и Харибде истине, од слепог Вишњића како се оком душе читају небеске прилике и звездане мапе; како се кроз ноћ скупљу вијека плови показао ми је монах Петар Његош, маневру званом плетисанка учио ме Костић Лаза, пловидбу на весла, на мишиће, демонстрирали ми горостаси Гете и По, Попа ме упутио у управљање пловилима из категорије орахове љуске, да је најбоље за посаду бирати часне и поуздане сведоке рече ми Киш Данило, Хармс Данил рече случајеве, а Драган Данилов тачна привиђења. И штошта друго важно за морнарење по широким и непредвидивим водама Литературе ме научише многи други књижевни матрози, гусари, викинзи, гондолијери, рибари и господари мора. Након дуге обуке, помисливши да сам спреман да кренем на велико путешествије ка Индијама, одважих се да за благослов и малу флоту бродовља од папира замолим најмоћнијег господара литерарног копна и мора за ког знавах, милошћу божјом цару Владиславу, у књижевном монаштву прозваном Дис.

Шта је на моју молбу одговорио овај суверен (узгред, само се суверенима попут њега клањам, док самодршце и велможе са планете Стварност сматрам тек нужним злом, које, као и свако зло, не треба преко мере и без такта изазивати, али које треба добро држати на оку, то јест никако му се не клањати, јер га тиме губите из вида)? Шта ми је, дакле, рекао овај цар кога смо чекали (и дочекали)? Одговор на то је чињеница да сам сада овде. Намеће се питање: а где сам ја то? Јесам ли допловио до својих Индија, или се искрцао на Америке које су се неочекивано испречиле и које нисам тражио? Или сам можда само доспео на оно што се претерано лирски, а опет, наравно, непрецизно, назива књижевним небом? Најпре ће бити да сам негде између ово троје, у тежишту троугла чија су темена Индија намере, Америка судбине и небо сна. И ту, ни на земљи ни на небу, као факир левитирам. Али боље је ваљда бити факир него факин који из блата планете Стварност немоћно блене у небеса и звезду Даницу, која и није звезда, већ такође планета, планета Литература.

Да закључим овај курс незанимљиве географије са основама аргонаутике и надриастрономије и да кажем све ово на још незанимљивији, али пристојнији и разумљивији начин: благодарећи поукама добијеним од Владислава Петковића и других мојих Великих учитеља, и захваљујући награди која носи Дисово име, зашао сам на свом маленом броду од папира у воде Литературе. Ту ћу покушати да се чврсто држим свога курса, с надом да ће моја душа остати неутопљена у оба смисла, односно да се неће ни одвише утоплити, а ни утопити.

Градска библиотека “Доситеј Обрадовић’ у Старој Пазови прогласила је своју читаоницу “Слободном територијом поезије” и, укинувши визни (члански) режим, населила у њој више од 200 љубитеља поетског стваралаштва који су открили стање духа до тада непознато међу житељима те мирне и у себе повучене сремске вароши: у њој песник више значи од песника, а нарочито ако је тај песник из њиховог шора, а уз то здраво талентован.

На проглашењу “Слободне територије поезије”, на Аранђеловдан, своје суграђане стиховима су даривали песникиња Гордана Смуђа и песник Мирко Јовановић, добитници награде “Млади Дис” за 2011, односно 2012. годину.

Старопазовчани су дошли да виде и чују своје песнике и приме дарове – стихове из њихових збирки, награђених песничком наградом “Млади Дис” коју им је доделила и збирке издала Градска библиотека “Владислав Петковић Дис” из Чачка.

Директорка и уредница едиције “Млади Дис” Даница Оташевић са колегиницом, библиотекарком Милицом Баковић, стигла је на проглашење “Слободне територије поезије” како би обзнанила да су у Старој Пазови песници рођени. Приложила је као доказ песничке збирке “Друга места” Гордане Смуђе, лауреаткиње “Младог Диса” за 2011. годину, и “Каменолом” Мирка Јовановића, добитника те награде за 2012. годину.

О свом таленту уверљиво су сведочили и сами аутори – читајући одабране песме из награђених књига. Милица Баковић је потом изводила једно по једно сведочење, почев од рецензије Соње Веселиновић за “Друга места”: “У свету у коме ова поезија настаје, немир више није оно што човека издваја, већ оно што га повезује с другима, оно чиме доприноси општељудском немиру… Иако дубоко лирске, сликовите и нежне, песме Гордане Смуђе стално се дотичу оних места која су нам, хтели не хтели, блиска, позната и неизбежна… Гордана Смуђа остварила је аутентичан и потресан рукопис у којем шапућу и жаморе гласови усамљени у мноштву, а емпатија се показује као темељ сваког чина, па и песничког”.

Васа Павковић је у рецензији за Јовановићеву збирку “Каменолом” записао, између осталог: “Динамично смењујући брижљиво ритмизоване стихове, Јовановић у густим слојевима песама без строфичне поделе, исписује текстове који спајају најличнији фон младалачког исповедања с покушајем да се с интелектуално анагажоване дистанце каже штошта о људском животу и судбини. Као и у сонетном венцу, али сада модерније, Мирко Јовановић пише богатим песничким језиком, обзнањујући своје поверење у лиризам”.

Павковић похвалу песничком таленту Јовановића завршава речима: “У књизи ‘Каменолом’ Мирко Јовановић се објављује као талентован и храбар песник, а то је више него вредан почетак за његов млади лирски глас”.

Старопазовачку “Слободну територију поезије” чистим лирским заносом озвучили су и полазници припремене групе за музичку школу коју води магистар тамбуре Љубинко Лазић.

Обоје лауреата награде “Млади Дис” завршило је гласовиту Старопазовачку гимназију.

Гордана Смуђа (1982) потом је завршила драматургије на Факултету драмских уметности у Београду. Ауторка је извођених и награђиваних позоришних и радио драма, сценарија, есеја и теоријских радова о филму и позоришту. Чланица је Удружења драмских уметника Србије, говори енглески, италијански, немачки и руски језик, а објављује поезију у периодици.

Мирко Јовановић (Бијело Поље, 1985) био је у гимназијским данима најбољи математичар генерације, а сада је апсолвент на групи за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Добитник је међуанародне награде у категорији младих песника “Ратковићеве вечери поезије” и уредник књижевног фанзина ТИТ, а живи у Старој Пазови.

Бранко Ракочевић

Извор: SEEcult