Умор од сталне чежње за Тамо,
Чији је сумрак бељи од зора
Очинског Овде. Умор од знаног,
Занос за страно. Умор од мора
Којима треба пловити само
Да би за крајем вапио корак.

Умор од спринта кроз пљусак вести,
Од настојања да си у току.
Од перверзија, које, кô потку,
Желе са здравом основом сплести.
Од робовања тузи. Од честих
Западања у горкост дубоку.

Умор од тежње да си од Целог
Достојан део, а да си читав.
Умор од труда да створиш дело
Ниједном налик, а будеш читак.
Умор од речи што попут рита
Висе са смисла ижгољавелог.

Један савремени писац-октопод, кадар да у исти мах пише осам најразноврснијих ствари, рекао је једном приликом да писац није сапун, то јест, писац се не троши пишући колумне и блогове, свакодневне пашквиле, некрологе и пригодна слова, другим речима: масовно производећи робу за једнократну употребу у форми текста. Ваља се, међутим, сетити Андрића и његових писама, познатих по штурости и сувоћи израза: иако је располагао најскупоценијом грађом и најфинијим алатом, знао је да су залихе такве грађе исувише ограничене да би се користиле нештедимице, као и да се његов алат и те како троши у мање финим радовима, па је зато и једно и друго чувао искључиво за израду својих филигранских приповедака и романа. Ваља се такође сетити и оних знаменитих Манових речи да је писац човек ком писање пада теже него другима.

Дакле, писац није машина за производњу текста. Он не пише док не мора. А мора – кад га нешто толико опседа да ће полудети ако то нешто не запише, не уобличи у књижевни текст. И кад једном почне с тим уобличавањем, у то улаже све своје снаге и ресурсе, томе посвећује целокупну своју пажњу; док уобличавање траје, не претиче од њега ништа што би могао уложити у писање нечег додатног. Ако је ипак приморан да запише још нешто мимо онога чијим је уобличавањем опседнут, у томе ће бити видљиви трагови успутности, брзоплетости, немара, половичности, који су у уметности неопростиви; видеће се да је ствар написана под неком врстом спољне принуде, а не из унутрашње потребе.

Тако је и с овим писмом. Пишем ти га након шесточасовног рада на роману и упркос главобољи само зато што ми је, после месеци боравка на Плутону, самоћа постала неподношљива. Ово више није самоћа добровољног изгнанства, већ затворске самице. Бојао сам се да ће до тога кад-тад доћи – зато сам, да не бих у таквим тренуцима дошао у искушење да размишљам о превременом повратку у свет, и изабрао за своју осаму Плутон а не неку земаљску пустару, јер данас и до најудаљенијег пустог острва на Земљи можеш отићи и с њега се вратити за највише неколико дана, док пут до Плутона траје годинама, и на повратак оданде пре довршетка посла због ког си тамо отишао не одлучујеш се олако: лакше би се одлучио на самоубиство.

Кад ти већ пишем, бићу отворен до краја. Мој првобитни избор места на ком ћу се осамити и у осами писати роман није био Плутон. Да бих написао роман који сам желео да напишем, онако како сам желео да га напишем, чинило ми се испрва да је неопходно да отпутујем у Пакао. Али испоставило се да су тамо након Дантеове посете мало изменили правила, па више не примају живе песнике, који се доле не задржавају, сада је и песницима као свима другима дозвољен боравак у Паклу једино у својству трајних резидената. А пошто ја јесам намеравао да се тамо задржим дуго, али не баш толико дуго, предомислио сам се и за своје одредиште изабрао место приближно удаљено од светлости и људи као Пакао, али одакле је ипак колико-толико могуће вратити се. Мада, да и овде будем до краја искрен, све више сумњам у могућност повратка с ове планете.

Ти сад мислиш: Овај је полудео. Али у мислима додајеш: И нека је полудео, мени не смета, и ја сам луд, само што по своје лудило нисам морао ићи тако далеко као он. Зато ја, у ствари, и пишем баш теби, који овако мислиш, и чије бар мисли могу чути кад већ никаквом другом одговору, овде, не могу да се надам. И није искључено да ћу ти писати још који пут, иако би било најбоље када бих се од тога могао уздржати и не шврљати свом роману иза леђа – не трошити се у писању писама која могу а и не морају бити написана.

У сваком случају, поздрав с Плутона! Поздрав иза хоризонта здравог разума!

На попљуваном перону усред ничега
Чекамо воз за далеки, светли град.
Чекамо толико дуго
Да већ одустајемо од пута.
Сада чекамо воз за повратак кући.
Чекамо исто, чекамо дуго:
На перону све више пљувачке,
А све мање нас
Иако нам се бројност не мења.
Чекамо, чекамо, чекамо…
Да ли ће доћи воз за кући?
Да ли ће нам с разгласа објавити
Да смо већ код куће?

Из године изаћи, макар и тешко оштећен:
Нека је здраво глава сред овог времетреса.
Не испасјити срж док глођу нас прилике псеће;
Не крвавити душу док је у трену меса.

Буди спреман на борбу сам против себе лажног;
Армирај кичму гвожђем из звезданог језгра себе;
С борама слепи глаткост ожиљака колажно;
Умиј сопствени одраз бистрим осмехом бебе.

Постојим, дакле, враг је однео шалу.

Постојиш између очеве вреле помисли и заборава потомака.

Свет постоји између једног Нека буде и једног Нека није, с којим се из нама недокучивог разлога оклева.

Постојање је река између ничега и ничега.

Постојати – велико Између, које се мења по временима, лицима и броју.

Постојасмо да бисмо одгонетали да ли је страшније то Између или оно што га окружује.

Објављено у часопису Сент, број 66–67, година XXIII, Нови Пазар, 2023, стр. 81.

Ја сам ходајући неуспех; фијаско
Богатих дарова; крах великих нада.
Ја сам Неспособност под мајсторском маском.
Мртворођен принц што ни гробом не влада.

Ја сам југозапад-исток збуњености;
Стидљивости циклон; епицентар треме.
Боравак у маси жуља ме до кости.
У ћаскај-саксији свене ми и семе.

Пријатељ сам и по: нит зовем, нит пишем.
Божанствен љубавник: одсутан и мутав.
Меланхолик који – романтике лишен –
Мучан је сапутник љубитеља пута.

Срце као кедар; а када га сломе –
Некадро да прашта: гордост зимзелена!
Декадент, син доба – родитељ никоме.
Темпирана бомба самосажаљења.

И док исповедни патос још ме држи
Откривам и тајну која лежи иза:
Песма у којој се оголиш до сржи
Напросто је бедна оргија нарцизма.

Из рукописа романа

Једна епизода с нашег путовања посебно ми се урезала у сјећање. Било је то оног дана када је дјед Милутин морао да паркира трактор у хлад не би ли, положивши главу на управљач пред собом, и он мало отпочинуо. Пошто смо након тог кратког одмора наставили пут, брзо смо били принуђени да се, као и многи други, поново зауставимо због пожара на цести испред нас.

У близини се налазило стабло крушке пантелњаче. Неколицина дјеце из возилâ заустављених крај друма већ је брала зреле плодове, од чије се тежине повијаху гране воћке. За то вријеме некакав просиједи гривоња у офуцаној војничкој кошуљи пришао је нашем трактору и с дједом Милутином се упустио у разговор о пожару што је проузроковао застој.

Секи и мени ишла је вода на уста при погледу на крушку око које се купило све више берача, што наших година, што старијих. С друге стране, желио сам и да чујем о чему разговарају дјед Милутин и гривоња. Као да је проникла у моју недоумицу, мама Борка ми рече:

„Иди са Секом тамо, уберʼте по крушку. Али не више негʼ једну! Да ми не добијете још и прољев сад.”

Тако нас је мама Борка, у ствари, свјесно удаљила од дједа, гривоње и њиховог разговора о томе како су нека два сата раније ту, неколико стотина метара напријед, авиони гранатирали колону, побивши и осакативши силан народ.

Послије извјесног времена пожар на цести је угашен и заустављена колона возила кренула је даље. Смјештен у рупи између ствари на трактору, нисам док смо пролазили покрај мјеста авионских удара могао видјети ништа осим дима и врха изгорјелог костура једне камионске приколице.

Мама Борка је, према сопственом доцнијем признању, одатле па све до Бањалуке чула зуку авиона над нама кад год би трактор кренуо. Као што сам ја накнадно открио да се иза мојих звучних халуцинација током вожње крио стари фиксни телефон а не писаћи строј, тако ће и мама Борка тек при крају пута, када нас заиста прелете некакви авиони, схватити да су звук који је до тада чула производиле, трењем о коловоз, рифне на задњим гумама дједовог трактора.

Седма годишњица мог проналажења у шибеничком хаустору, што је узимано као мој рођендан, обиљежена је, без превише весеља и помпе, у бањалучком насељу Петрићевац, гдје смо се привремено смјестили код тата Миланове старије сестре Саве и њеног мужа без ноге, Весе Милаковића. Тетак Весо се нарочито трудио да нам свима угоди и скрене наше мисли како с буре коју смо преживјели, тако и с мора неизвјесности пред нама. Покушавао је, сјећам се, да орасположи Секу и мене на тај начин што би нам пришао, подметнуо свој кртоласти нос и показао да притиснемо на врх носа; пошто бисмо то учинили, настао би танак, висок писак и ми смо, хоћеш-нећеш, морали да се осмијехнемо том тада недокучивом нам трику.

Данима смо код тетке Саве и тетка Весе чекали ма какву вијест о тата Милану. Коначно, наврх непуне седмице, овај без најаве бану на врата. Дошло ми да му полетим у загрљај, можда и да заплачем. Но видјевши како све то прије мене чине жене, одустао сам. И само пустих да он мене обујми својим измршавјелим ручердама и да ме запахне његов драги воњ.

„Ђе си ти, мачак?”, уморно је рекао грлећи ме.

„Ево ме.”

Биле су то моје прве изговорене ријечи након седам мјесеци. Мада ће се испоставити да ово и није била нека револуционарна промјена будући да сам у наредним данима слабо коју проговарао. Управо, моју дотадашњу непробојну нијемост само је смијенила трајна склоност ка ћутању.

Дјед Милутин и баба Илинка задржаће се у Бањалуци до двије хиљаде и треће, када ће се вратити у Лику, својој кући, одакле је за њиховог осмогодишњег одсуства однијето све до ве-це шоље. Мене, Секу, мама Борку и тата Милана, сутрадан пошто нам се овај придружио у тетка Савиној кући, један ће његов пријатељ, чији су ми се лик и име одавно истопили у памети, превести тамићем за Србију.

С ове етапе наше егзодус-одисеје памтим како ми је, у поређењу с тракторском приколицом, камионска кабина дјеловала тијесно и некако сувише издигнуто – попут кућице за птице на точковима. Памтим и да је тата Милан Секу, како не би опет повраћала, непрестано замајавао причoм о градовима и селима покрај пута: носио је у глави војну карту цијеле старе Југославије у размјери 1 : 50.000 и, испадало је, у свакој тачкици те карте је или имао неког занимљивог познаника, или је ту сам некада боравио и доживио нешто несвакидашње. Слушајући полуотворених уста тата Милана, Сека је, чим би јој се на основу његове приче неко успутно насеље учинило примамљивим, запиткивала хоћемо ли ту да живимо.

„Нећемо ваљда ту?”, упитала је кад смо се, у сутон, најзад домогли Кончарева.

Из рукописа романа

Дуго путовање из Лике лепрша у мојој успомени као пачворк од искиданих, полуизбледјелих импресија. Памтим, рецимо, како се у ноћи, под фаровима возила што су га закрчила, пут на једној дионици тако бијелио да сам у први мах сасвим озбиљно помислио да је завијан снијегом. Годинама касније чућу од неких тата Миланових сабораца, који су се пред Олују налазили уз границу с Босном, да су макадамски путеви на том подручју били поправљани и насипани шодером почетком љета – као да се знало да ће ти путеви ускоро имати да издрже саобраћај егзодусног интензитета.

Памтим и како је на тракторској приколици, преко пута мене и баба Илинке, мама Борка чврсто грлила Секу, која је пак грлила свог једнорогог пужа, сваки час слинећи на плиш играчке. Ја сам подозријевао да Борка онако чврсто стеже Секу не да би је утјешила и умирила, већ да би се за њу придржавала и прикрила свој тремор. Јер запазио сам: кад год би мама Борка пустила малу из загрљаја, Боркине руке и глава стале би поигравати, и то на такав начин и толико изразито да се та појава ни у ком случају није могла приписати дрхтурењу нашег превозног средства.

Памтим и како ја, поред тога што сам и даље упорно ћутао, нисам допуштао баби Илинки да ме грли јер ми је било врућина, јер су нас салијетали ројеви мува и оса привучених остацима ораховаче проливене приликом паковања, и јер ме је љутило што су мама Борка, Сека и она, баба Илинка, одвећ пуштале маха емоцијама.

О, да сам могао ја њих да загрлим! Чврсто, најчвршће! Да им дах зауставим! Засвагда!

Све то ми је смијешно сада када знам да је мој ондашњи бијес долазио од страха, страха да ће мој вишемјесечни срдити мук, и моја достојанствена, мушка маска с којом сам пошао на пут, пући и спасти с мене, да ће моје три сапутнице и мене повући са собом у вир сентименталности, и тако ме ем обрукати пред непознатим људима из колоне, ем ме за сва времена дискредитовати у очима нашег возача, дједа Милутина, чији ми је суд у оно доба био важнији но ичији. Премда, кад размислим, не могу се сјетити да се дјед с мјеста за управљачем осврнуо и погледао нас тим својим толико ми важним очима ни један-јединцати пут током читаве вожње. Све вријеме видио сам само његов накостријешени сиједи потиљак и тамну кошуљу на леђима што је, згужвана и натопљена знојем, подсјећала на оклоп корњаче. Чак и када се негдје испред Петровца, трећег јутра, након шездесетак сати неспавања и миљења у колони искључио из ње и паркирао трактор у хлад поред цесте не би ли се окријепио сном, дјед се није мицао из сједишта, него је само поврх управљача пред собом скрстио руке, на руке положио чело и у том положају куњао кратко, колико да би могао возити даље.

Ни иза дједа, на приколици, није се спавало богзна како. Баба Илинка, користећи околност да се дјед није освртао к нама, потезала би с времена на вријеме из једне пљоснате стаклене флаше, што јој је помагало да бар закратко склизне у сан. Али мама Борка скоро током цијелог путовања није могла свести очи.

„Нисʼ ти навикла спават под отвореним небом”, говорила јој је баба Илинка. „Ја и моја мâте смо ти у прошлом рату, бјежећ од усташа, претабанале Босну с краја на крај, по киши и снијегу, више босе негʼ обувене. Шта бʼ дале да смо могле сјест на приколʼцу ко ти сад!”

Прве вечери и јутра, док смо се извлачили из Лике и чекали на граници с Босном, не знам да ли сам и ја икако заспивао. И кад год бих бацио поглед ка мама Борки и Секи, видио бих како се, на свјетлости возила иза нас, цакле широм отворене очи њих двију. Од труцкања и издувних гасова што су нас обавијали, Сека је и повраћала више пута. Чувши њу, и ја бих осјетио налет мучнине, но успијевао сам да му се одупрем.

Тек у смирај другог дана пута Сека је чврсто заспала, склупчана уз свог пужа. Убрзо након Секе и мене је савладао сан. Али непрестано сам се будио јер би однекуд из хрпе покућства иза мојих леђа, при сваком потресу приколице, нешто циликнуло и кроз дрндање мотора се пробило до мог уха. Знао сам да се такав звук зачује када се на писаћем строју откуца цио ред, и мислио сам како је дух злосрећне тетке Милице с нама, и како то она ту, на својој олимпији, куца причу о нашем удесу. Не знам како и посредством ког чула, чак сам могао да прочитам уводне ријечи те приче, које тешко да су могле потећи из моје ондашње, седмогодишње главе: Пут путују, по малом путу велики пут… У нади да ће нека ријеч и о томе бити откуцана, те да ћу и то моћи да прочитам, у себи сам питао тетка Миличин дух: Ђе је сад тата Милан?

Тек доцније увидјећу да извор циликања није био писаћи строј, већ звонце у срцу старог фиксног телефона, незнано зашто понијетог прије толиких вреднијих и кориснијих ствари, остављених у дједовој и бабиној кући, на дар ослободиоцима што Гај ослободише од људи.