Одломак из романа Између црних поља, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020.
Станислав се родио око 1890. године у Рицерки Горној, као други син Маћеја и Катарине Мако. Краљевство Галиције и Лодомерије, како је гласио званичан назив аустријске провинције у којој се налазило Станислављево место рођења, у то је доба крштено од стране свог пољског сеоског живља као Golicja i Głodomeria – Голаћија и Гладоморија. Народ се отуда масовно исељавао, што у друге крајеве Двојне монархије, што у суседна два царства, Немачко и Руско, што преко Атлантика. Породица Мако припадала је првој врсти миграната: убрзо по Станислављевом рођењу населили су се у околини Брода на Сави, каснијег Славонског Брода. Овде Маћеј већ почетком новог века води сопствену парну пилану. У међувремену, након двојице синова, Катарина рађа кћери Ану, Маријану, која као мала умире од шарлаха, и Паулу.
Почетком Великог рата Станислав и његов старији брат Томаш бивају мобилисани и послати на Источни фронт. Станислава у једној од првих борби заробљавају Руси. Неколико месеци касније придружује се хиљадама заробљених и пребеглих Срба и других Јужних Словена који као добровољци ратују на страни Русије у Добруџи. Део је групе добровољаца која се по избијању Октобарске револуције из Одесе пребацује, кроз Сибир, на Далеки исток, одакле преко Сингапура и Цејлона плови за Суец, а затим из Александрије за Солун. На Солунском фронту, међу српским војницима, негдашњи Станислав Мако већ је познат искључиво као Станко Маковић.
Вративши се након ослобођења у Брод на Сави, Станко затиче празну кућу: брат заглавио на фронту, у блату родне Галиције; отац умро од излива крви на мозак друге године рата; сестра Ана се удала за некаквог Немца, који је након тастове смрти преузео и брзо упропастио посао с пиланом, и поткрај рата побегла с њим ко зна куда; Паулу, мезимицу целе породице, посебно мајке и млађег од браће, покосила „шпањолицаˮ; мајка померила памећу, причињавало јој се како њена деца певају и играју око куће, виђана где их по пољу дозива и с безумним осмехом на лицу игра и сама, те једне ноћи, највероватније кренувши за тим утварама, пала низ степенице и скрхала врат.
Шта је Станко учинио с кућом, да ли је било какве друге вредније породичне имовине и како је с тим поступио, да ли су иза родитеља остали, можебити, дугови, које је он као једини преостали наследник требало да подмирује – није познато. Тек млади Станко заувек напушта Брод и наредних се неколико година потуца диљем нове државе, радећи, између осталог, као дрвосеча, путар, гробар и кријумчар. Тако се у пролеће 1923. обрео на реци Тари.
Потражња за дрвеном грађом била је у првим поратним годинама вероватно већа него икада пре. Један од предела одакле је нештедимице извлачена био је кањон Таре. Пошто би се на шумовитим кањонским странама дебла оборила, спуштана су до реке низ точила, такозване риже, и задржавана на једном месту док их се не накупи на десетине хиљада кубика. Потом је та силесија дрвета отискивана низ матицу. Спуштање и праћење обловине водом до одредишта називано је трифтање, а људи задужени за тај тежак и опасан посао трифтари.
Станко је неколико пута раније долазио на Тару као дрвосеча. Сада је желео да се окуша и као трифтар.
Ноћ уочи кретања трифта, однекуд узводно чули су се хука, грмљавина и као нека полуразговетна, готово људска дозивања и „опања”. Искуснији трифтари су шапутали како су оно гласови њихових другова страдалих на реци. Нису казивали ништа мимо тога, али је свима било јасно на шта то слути. Већина није могла склопити ока на око целе ноћи. Понеко је покушавао да објасни да се оно чују само пирење југовине и одвугао снег, што се кида с висова, рони земљиште и дрвета с расквашених стрмина и усовима се сурвава ка дну кањона, али су такви једва и сами себе слушали. Само се неколицине није дотицало ништа од тога и поспали су крај ватара као кладе.
Упркос црним слутњама и узнемирености трифтара, трифт је сутрадан кренуо као по лоју. На десетом-петнаестом километру, букови су у једно уско грло међу стенама сабили неколико дебала, па је настало загушење – лагер – и све је стало; али онде се одмах, долетевши преко облица на води, нашао поштар, трифтар задужен за разбијање лагера, и док си рекао Оп-оп-оп!, чеони трупци су покренути и затутњала је стихија претходно устављене дрвене грађе. Настављен је пут ка одредишту, Броду на Дрини.
Тек након неколико тренутака зачула се кроз тутањ трупаца и воде вика и настала је узбуна. Запењена река ваљала је једно људско тело међу деблима.
Нико није знао откуд се и зашто један новајлија затекао у близини лагера, где је место само најискуснијима и најумешнијима. Још је нејасније било како је новајлија преживео јер трифтар покошен брвном што одскочи од стене бива потом напросто самлевен лавином дрвене грађе. Али није било времена за бављење овим недоумицама. Требало се постарати за онесвешћеног и изломљеног, чудом живог друга. Ту је неко поменуо да у Бистрици, до које није било далеко, има једна жена вешта видању рана, намештању ишчашених и сломљених коски, развезивању завезаних црева и томе слично.
Станко се месецима опорављао под кровом Аћима и његове брижне, мелемнопрсте сестре од стрица Паве, који беху, уз двоје Аћимове ситне деце, једини претекли из бистричке куће Бујака након епидемије шпанске грознице. Разговарао је Станко с њима радо, много и, како му је бивало боље, све више и слободније. Каткад су их збуњивале његове речи; нису били сигурни да ли му се услед несреће на реци и у глави нешто расклимало, да ли бунца.
Примера ради, говорио им је једном како Тара нема „смисла за шегуˮ јер му је, због мале представе с хуком и буком, због те шале којом су ноћ уочи кретања трифта он и још двојица хтели да „размрдају срцаˮ својих другова, ова река здробила кости и умало га убила.
„А ви сте прави синови и кћери Таре!”, пошто га Бујаци гледаху бело и камених лица, додавао је кроз смех, иако му је смејање задавало велики бол и пресецало дах.
Другом приликом је, у сасвим друкчијем тону, помињао како се његов шлеп откинуо од Брода на Сави, опловио пола света, па поново пристао уз Брод; затим се опет, насвагда, од Брода откинуо, опловио пола краљевине и, таман кад је чувши да се трифтарско одредиште на Дрини такође зове Брод помислио: „Ако неће шлеп Броду, Брод ће шлепуˮ, те му дошло да се смеје тој игри судбине с њим, а оно га задеси бродолом и његов се шлеп насуче ту, у Бистрици.
После ове чудновате беседе Станко је заћутао и тако ћутећи дуго лежао крај огњишта и пиљио у чађаве греде изнад, као у какав разбијен небески сплав. Гласнуо се тек предвече, када је, закачивши небоплавим погледом известан дрвени предмет на зиду, замолио да му се „попјева штогођ јуначкоˮ. Аћимови дечаци, Миљан и Јанко, заграјали су у знак подршке изненадном предлогу. Њихова строга тетка Пава напоменула је да се код њих гусле нису чуле пет и више година, откако им се кућа готово ископала.
„Е, саʼ ће се чут!ˮ, казао је на то Аћим и скинуо инструмент са зида.
Отада су вечерње попијевке, мало-помало, постале обичај у дому Бујака. Домаћини и неговатељи Станкови поново се нису могли чудом начудити – и она два дечака у чуду су гледала – како тај солунац и потуцало, који је свашта доживео и преживео, који једва да је јекнуо оних првих дана док је уместо од меса, костију и даха био сав од бола, цмоли као дете слушајући где Марков Шарац посрће уз Урвину планину итд. Једном-дваред Станко их је и добро забринуо јер је након вечерњег епског програма ноћ проводио у грозници. Али сутрадан је по правилу бивао бодрији и, уопште узев, показивао знаке убрзаног опоравка; више нико од њега није чуо приче пуне неразумљивих метафора и каламбура, каква је била она о Броду и шлепу.
Негде у лето, или почетком јесени, Станко се напокон придигао на ноге и почео помало да излази пред кућу. Село се посве привикло на њега, као и он на село.
Једном Бујацима наврати неки Врљо, који се са Станком отпрве споразумео и зближио. Станко, већ према своме обичају да „размрдава срцаˮ, загрли у један мах Врља и, погледавши у Паву која стајаше више њих двојице, вели јој: „Овај ће нам бити кум.ˮ На то Пава Врљу, ни кривом ни дужном, звизне шамарчину. Врљо је после причао: „Кад ми је приши, око главе ми се три свадбена кола обрнуше! Ово врљаво око ми се исправи – неђељу дана сам на њ ко на дурбин видио.ˮ
Међутим, ствар је легла.
Недуго потом дође девојчица из села да зове на мобу за комишање кукуруза. Беше минула киша и кроз облаке је снено трептало јесење сунце. Станко исхрамао пред кућу, наслонио се о једну крушку и пуши. Девојчица стога наиђе најпре на њега. Будући да је и с познатима и с непознатима, и с децом и са старцима из села, као и с онима што су по годинама између те две старосне категорије, он увек први и без устезања отпочињао разговор, још издалека је назвао бога девојчици и упитао је којим добром долази. Чувши њен одговор, рекао јој је: „Неће ти моћи Бујаци у суботу на мобу. Удаје Аћим сестру.ˮ Девојчица се помела: „Ко? Коју сестру?ˮ „Ону што нас с врата гледа и врти главом.ˮ „Паву?! А за кога?ˮ „За овог што пред тобом стоји.ˮ Пава се без речи изгубила с врата. Убрзо је излетела из куће с „московкомˮ и сместа, без нишањења, опалила ка Станку.
Он је неколико тренутака гледао где је, педаљ изнад његове главе, зрно згулило крушково стабло. Онда је спустио поглед на цигарету у својој руци, угашену кишницом стресеном с крошње погођеног дрвета, и казао Пави: „У реду, нек ти буде. Идите ти и Аћим на мобу у суботу кад је толика преша. Правићемо свадбу у недјељу.ˮ
Мирко Јовановић 