Из рукописа романа

Једна епизода с нашег путовања посебно ми се урезала у сјећање. Било је то оног дана када је дјед Милутин морао да паркира трактор у хлад не би ли, положивши главу на управљач пред собом, и он мало отпочинуо. Пошто смо након тог кратког одмора наставили пут, брзо смо били принуђени да се, као и многи други, поново зауставимо због пожара на цести испред нас.

У близини се налазило стабло крушке пантелњаче. Неколицина дјеце из возилâ заустављених крај друма већ је брала зреле плодове, од чије се тежине повијаху гране воћке. За то вријеме некакав просиједи гривоња у офуцаној војничкој кошуљи пришао је нашем трактору и с дједом Милутином се упустио у разговор о пожару што је проузроковао застој.

Секи и мени ишла је вода на уста при погледу на крушку око које се купило све више берача, што наших година, што старијих. С друге стране, желио сам и да чујем о чему разговарају дјед Милутин и гривоња. Као да је проникла у моју недоумицу, мама Борка ми рече:

„Иди са Секом тамо, уберʼте по крушку. Али не више негʼ једну! Да ми не добијете још и прољев сад.”

Тако нас је мама Борка, у ствари, свјесно удаљила од дједа, гривоње и њиховог разговора о томе како су нека два сата раније ту, неколико стотина метара напријед, авиони гранатирали колону, побивши и осакативши силан народ.

Послије извјесног времена пожар на цести је угашен и заустављена колона возила кренула је даље. Смјештен у рупи између ствари на трактору, нисам док смо пролазили покрај мјеста авионских удара могао видјети ништа осим дима и врха изгорјелог костура једне камионске приколице.

Мама Борка је, према сопственом доцнијем признању, одатле па све до Бањалуке чула зуку авиона над нама кад год би трактор кренуо. Као што сам ја накнадно открио да се иза мојих звучних халуцинација током вожње крио стари фиксни телефон а не писаћи строј, тако ће и мама Борка тек при крају пута, када нас заиста прелете некакви авиони, схватити да су звук који је до тада чула производиле, трењем о коловоз, рифне на задњим гумама дједовог трактора.

Седма годишњица мог проналажења у шибеничком хаустору, што је узимано као мој рођендан, обиљежена је, без превише весеља и помпе, у бањалучком насељу Петрићевац, гдје смо се привремено смјестили код тата Миланове старије сестре Саве и њеног мужа без ноге, Весе Милаковића. Тетак Весо се нарочито трудио да нам свима угоди и скрене наше мисли како с буре коју смо преживјели, тако и с мора неизвјесности пред нама. Покушавао је, сјећам се, да орасположи Секу и мене на тај начин што би нам пришао, подметнуо свој кртоласти нос и показао да притиснемо на врх носа; пошто бисмо то учинили, настао би танак, висок писак и ми смо, хоћеш-нећеш, морали да се осмијехнемо том тада недокучивом нам трику.

Данима смо код тетке Саве и тетка Весе чекали ма какву вијест о тата Милану. Коначно, наврх непуне седмице, овај без најаве бану на врата. Дошло ми да му полетим у загрљај, можда и да заплачем. Но видјевши како све то прије мене чине жене, одустао сам. И само пустих да он мене обујми својим измршавјелим ручердама и да ме запахне његов драги воњ.

„Ђе си ти, мачак?”, уморно је рекао грлећи ме.

„Ево ме.”

Биле су то моје прве изговорене ријечи након седам мјесеци. Мада ће се испоставити да ово и није била нека револуционарна промјена будући да сам у наредним данима слабо коју проговарао. Управо, моју дотадашњу непробојну нијемост само је смијенила трајна склоност ка ћутању.

Дјед Милутин и баба Илинка задржаће се у Бањалуци до двије хиљаде и треће, када ће се вратити у Лику, својој кући, одакле је за њиховог осмогодишњег одсуства однијето све до ве-це шоље. Мене, Секу, мама Борку и тата Милана, сутрадан пошто нам се овај придружио у тетка Савиној кући, један ће његов пријатељ, чији су ми се лик и име одавно истопили у памети, превести тамићем за Србију.

С ове етапе наше егзодус-одисеје памтим како ми је, у поређењу с тракторском приколицом, камионска кабина дјеловала тијесно и некако сувише издигнуто – попут кућице за птице на точковима. Памтим и да је тата Милан Секу, како не би опет повраћала, непрестано замајавао причoм о градовима и селима покрај пута: носио је у глави војну карту цијеле старе Југославије у размјери 1 : 50.000 и, испадало је, у свакој тачкици те карте је или имао неког занимљивог познаника, или је ту сам некада боравио и доживио нешто несвакидашње. Слушајући полуотворених уста тата Милана, Сека је, чим би јој се на основу његове приче неко успутно насеље учинило примамљивим, запиткивала хоћемо ли ту да живимо.

„Нећемо ваљда ту?”, упитала је кад смо се, у сутон, најзад домогли Кончарева.

Из рукописа романа

Дуго путовање из Лике лепрша у мојој успомени као пачворк од искиданих, полуизбледјелих импресија. Памтим, рецимо, како се у ноћи, под фаровима возила што су га закрчила, пут на једној дионици тако бијелио да сам у први мах сасвим озбиљно помислио да је завијан снијегом. Годинама касније чућу од неких тата Миланових сабораца, који су се пред Олују налазили уз границу с Босном, да су макадамски путеви на том подручју били поправљани и насипани шодером почетком љета – као да се знало да ће ти путеви ускоро имати да издрже саобраћај егзодусног интензитета.

Памтим и како је на тракторској приколици, преко пута мене и баба Илинке, мама Борка чврсто грлила Секу, која је пак грлила свог једнорогог пужа, сваки час слинећи на плиш играчке. Ја сам подозријевао да Борка онако чврсто стеже Секу не да би је утјешила и умирила, већ да би се за њу придржавала и прикрила свој тремор. Јер запазио сам: кад год би мама Борка пустила малу из загрљаја, Боркине руке и глава стале би поигравати, и то на такав начин и толико изразито да се та појава ни у ком случају није могла приписати дрхтурењу нашег превозног средства.

Памтим и како ја, поред тога што сам и даље упорно ћутао, нисам допуштао баби Илинки да ме грли јер ми је било врућина, јер су нас салијетали ројеви мува и оса привучених остацима ораховаче проливене приликом паковања, и јер ме је љутило што су мама Борка, Сека и она, баба Илинка, одвећ пуштале маха емоцијама.

О, да сам могао ја њих да загрлим! Чврсто, најчвршће! Да им дах зауставим! Засвагда!

Све то ми је смијешно сада када знам да је мој ондашњи бијес долазио од страха, страха да ће мој вишемјесечни срдити мук, и моја достојанствена, мушка маска с којом сам пошао на пут, пући и спасти с мене, да ће моје три сапутнице и мене повући са собом у вир сентименталности, и тако ме ем обрукати пред непознатим људима из колоне, ем ме за сва времена дискредитовати у очима нашег возача, дједа Милутина, чији ми је суд у оно доба био важнији но ичији. Премда, кад размислим, не могу се сјетити да се дјед с мјеста за управљачем осврнуо и погледао нас тим својим толико ми важним очима ни један-јединцати пут током читаве вожње. Све вријеме видио сам само његов накостријешени сиједи потиљак и тамну кошуљу на леђима што је, згужвана и натопљена знојем, подсјећала на оклоп корњаче. Чак и када се негдје испред Петровца, трећег јутра, након шездесетак сати неспавања и миљења у колони искључио из ње и паркирао трактор у хлад поред цесте не би ли се окријепио сном, дјед се није мицао из сједишта, него је само поврх управљача пред собом скрстио руке, на руке положио чело и у том положају куњао кратко, колико да би могао возити даље.

Ни иза дједа, на приколици, није се спавало богзна како. Баба Илинка, користећи околност да се дјед није освртао к нама, потезала би с времена на вријеме из једне пљоснате стаклене флаше, што јој је помагало да бар закратко склизне у сан. Али мама Борка скоро током цијелог путовања није могла свести очи.

„Нисʼ ти навикла спават под отвореним небом”, говорила јој је баба Илинка. „Ја и моја мâте смо ти у прошлом рату, бјежећ од усташа, претабанале Босну с краја на крај, по киши и снијегу, више босе негʼ обувене. Шта бʼ дале да смо могле сјест на приколʼцу ко ти сад!”

Прве вечери и јутра, док смо се извлачили из Лике и чекали на граници с Босном, не знам да ли сам и ја икако заспивао. И кад год бих бацио поглед ка мама Борки и Секи, видио бих како се, на свјетлости возила иза нас, цакле широм отворене очи њих двију. Од труцкања и издувних гасова што су нас обавијали, Сека је и повраћала више пута. Чувши њу, и ја бих осјетио налет мучнине, но успијевао сам да му се одупрем.

Тек у смирај другог дана пута Сека је чврсто заспала, склупчана уз свог пужа. Убрзо након Секе и мене је савладао сан. Али непрестано сам се будио јер би однекуд из хрпе покућства иза мојих леђа, при сваком потресу приколице, нешто циликнуло и кроз дрндање мотора се пробило до мог уха. Знао сам да се такав звук зачује када се на писаћем строју откуца цио ред, и мислио сам како је дух злосрећне тетке Милице с нама, и како то она ту, на својој олимпији, куца причу о нашем удесу. Не знам како и посредством ког чула, чак сам могао да прочитам уводне ријечи те приче, које тешко да су могле потећи из моје ондашње, седмогодишње главе: Пут путују, по малом путу велики пут… У нади да ће нека ријеч и о томе бити откуцана, те да ћу и то моћи да прочитам, у себи сам питао тетка Миличин дух: Ђе је сад тата Милан?

Тек доцније увидјећу да извор циликања није био писаћи строј, већ звонце у срцу старог фиксног телефона, незнано зашто понијетог прије толиких вреднијих и кориснијих ствари, остављених у дједовој и бабиној кући, на дар ослободиоцима што Гај ослободише од људи.

Из рукописа романа

На дну ствари натоварених на приколицу дједовог трактора завршиће, у метежу паковања, и једна маслинаста врећа за спавање, пуна крпених животиња и камења. Пошто врећа буде откривена доцније, при распакивању, старији ће поносно истицати како сам у њу, уз играчке, потрпао камење с гумна не бих ли са собом понио успомену из завичаја, и ти незграпни сувенири годинама ће се вући по полицама, прозорским даскама, саксијама с цвијећем, акваријуму, све док се током наших бројних сеоба један по један камен не изгуби. Сека и ја никада нисмо имали срца да тата Милану и мама Борки кажемо истину о том камењу. А ево у чему се она састојала.

Чим је Секи речено да на трактор-арку не може са собом укрцати све своје играчке, већ да мора изабрати само једну, њен избор пао је на креатуру што као да се испилила из неког рђаво преведеног грчког мита, па је у исти мах била и једнорог и киклоп; заправо, ријеч је била о плишаном пужу ком сам ја као трогодишњак, још док смо живјели у Шибенику, из обијести откинуо један окати рог. Али иако се није много двоумила при избору играчке, Сека је, пригрливши изабраног мекушца, узела да драми малне као Мерил Стрип у улози Софије приморане да, пред капијом Аушвица, изабере које ће од њено двоје дјеце остати с њом, а које ће бити одведено у гасну комору.

„Усташе ће ми их све попарат”, нарицала је унапријед за својом остављеном крпеном менажеријом.

Неописиво су ми ишли на нерве – колико она с тим слињењем и нарицањем, толико и одрасли, који на Секу нису обраћали никакву пажњу, нити покушавали да је бар за тренутак смире и утишају. Стога сам ја све њене играчке потрпао у стару војничку спаваћу врећу, а затим додао унутра гомилу камења, кришом покупљеног с гумна. Кратко сам Секи, гестовима, објаснио своју замисао. Судећи по томе што је престала да слини, биће да је схватила како намјеравам да бацим врећу у поток, и како ће камење помоћи да врећа потоне на дно и чека нас ондје док се не вратимо у Гај.

Само што сам пошао да остварим свој генијални наум, набасах на бабу Илинку, која ми узе врећу и, мислећи ваљда да су унутра зимско рубље и обућа, баци је на приколицу. Осим што сам био нијем, бабина хитрина ми није оставила времена да реагујем ни на неки други, невербални начин док ми је врећа узимана. Ни Сека се, наравно, није трудила да баби објасни да је дошло до забуне; видјевши врећу са својим плишаним благом на приколици, мала лија је ћутала и задовољно се смјешкала.

Старији су нам врло брзо наредили да се држимо по страни, наводно јер смо сметали и успоравали их, а у ствари не би ли нас поштедјели напора, не само због наших година, већ и због тога што је Сека – поред осталих и даље видљивих посљедица Јаговог дивљања – храмала, а ни на мене, мутлешу, није се могло гледати као на дијете лишено хендикепа. Отуда, не рачунајући епизодицу с играчкама и камењем, не сјећам се да смо Сека и ја активно учествовали у паковању све до пред крај. Тек тада, на крају, ја сам се појавио испред приколице носећи у наручју коферче с писаћим стројем из Миличине витрине.

„Ко ти је рекâ да дираш то?! Како си то скинуо с витрине?! Да се сломоташ озго с тиме – само ми још то фали данас!”, осула је мама Борка дреку на мене и подигла обје руке, не знам да ли у намјери да ме удари или да ми отме коферче из наручја. У сваком случају, дјед Милутин се благовремено испријечио између мама Борке и мене, на часак ме погледао значајно у очи, онда спустио поглед на коферче, да би га потом, без ријечи, преузео из мојих руку и угнијездио између забреклих торби на приколици.

Сунце се већ бјеше скотрљало за хоризонт када смо кренули. Али тек што је трактор изашао на пут изнад куће и кренуо да се спушта њиме, баба Илинка завапи:

„Јој! Стани!”

„Шта је сад, свету ти неђељу?!”, гракну дјед Милутин заустављајући трактор.

„Нисам угасила свјетло на тавану.”

Дјед само отпусти кочницу и поново даде гас.

Одмичући, још неколико минута могли смо с приколице да видимо како кроз тавански прозорчић, борећи се са свјетлошћу замирућег дана, трепери звијезда Теслиног сазвијежђа.

Из рукописа романа

Иако је тих година телефонски саобраћај у Крајини често био у прекиду, мама Борка је, као што рекох, успјела телефоном да извијести тата Милана о Секиним повредама. Убрзо је и о мом епи-нападу и занијемјелости морала да му јави истим путем. Јер он чак ни за Божић, чијег се другог дана одиграо инцидент с Јагом, није могао напустити положај и доћи кући. Уопште, тата Милан је током нашег четворогодишњег боравка у Гају долазио на одсуство изузетно ријетко, и увијек накратко. Кад је једанпут бануо пред кућу са саборцем из сусједног села, Сека ме је питала: „Ко су овај брко и овај брадоња?”

Тако тата Милан није био код куће скоро цијелог прољећа и љета деведесет пете, па ни 4. августа те године.

Од зоре је допирала грмљавина издалека. Путем изнад куће промицао је наниже, ка граду, понеки наоружани сељанин. Тргавши ракију и не пипнувши кафу – двије до тада нераздвојиве ствари на почетку сваког његовог дана – и дјед Милутин је, без објашњења, изашао некуда. Пошто се дуго није враћао, баба Илинка и мама Борка су се као сумануте вртјеле по кући и око ње.

Мама Борка је након одређеног времена зауставила једног од оних што промицаху путем изнад куће, неког старијег тата Милановог рођака, и сколила га питањима. Он је на то само ширио руке и попридизао ремен оружја о своме рамену.

„Милан ми није ту”, говорила је мама Борка рођаку. „И ђед се изгуби некуд, нема га два сата. А овај враг иза брда туче ли туче. Не море човјек само сјест и пуват у шаке, а не знам шта биʼ и куд биʼ…”

„Што сви, то и ти”, проговорио је најзад рођак и журно продужио низ пут.

А сви – то јест, старци, жене и дјеца који су остали у селу – ти сви су у тим тренуцима знали и радили мање-више исто што и мама Борка.

Дјед Милутин се око девет сати напокон вратио кући. Обливен знојем од јутарње августовске јаре, био је тврд и смркнут попут околних брда, иза којих не престајаше грмљавина. Испричао је како су поједини старији сељани одлучили да своју чељад склањају из села, док би они, старци, да остану.

„Куда да их склоне? Ђе да остану?”, питале су баба Илинка и мама Борка, али се из дједа надаље слабо шта могло ишчупати.

Да се он не слаже у потпуности с поменутом одлуком старијих сусељана, постало је јасно тек пошто је притјерао трактор с приколицом уза саму кућу и, гласом који не остављаше мјеста за полемику, рекао:

„Пакујте. Иђемо сви.”

Стари ни иначе није важио за причалицу, а у тим тренуцима једва да је био говорљивији и од мене омутавјелог. Тако су баба Илинка и мама Борка, водећи се мање дједовим штурим усменим упутствима, а више сопственим инстинктом, који унеколико надомјешташе њихово паником развијано разумно расуђивање, товариле на приколицу суво месо, маст, пекмез, со и друге спорије кварљиве намирнице.

У један мах, распоређујући храну у углу приколице, баба Илинка обори неколико флаша. Једна од њих, пуна ораховаче којом је баба лијечила све своје стварне и измишљене бољке откако јој је дјед забранио ракију, разби се, те се слатка, мрка течност проли читавом ширином нагнуте приколице, испод наслаганих ствари. Не изустивши на то ни ријеч, једва и погледавши начињену штету, дјед само свој у мушему умотани карабин премјести из тог дијела приколице на њен супротан крај.

Сметнувши с ума пропусте направљене четири године раније, приликом сеобе из Шибеника у Лику, мама Борка је поново паковала рубље и постељину без мјере и реда. Зато дјед, први пут од почетка паковања, мораде гласно да се умијеша у избор пртљага неког од укућана.

„Шта ће ти толʼке прњетʼне?”, упитао је снаху. „Свако ти сад може дат крпу да се огрнеш, сад ти чудо ни не треба. Пакуј прво све ново и све зимско. Па ово остало… Видʼћемо.”

Мама Борка послуша свекров савјет. Међутим, оно што је између редова тог савјета наговијештено, оно чега су се мама Борка и баба Илинка отпочетка потајно прибојавале, али што су све до тог трена одбацивале као мало вјероватну могућност: да ћемо можда и зимовати далеко од Гаја – то је збрисало и посљедње остатке разборитог расуђивања у њима двијема. И пошто зимским стварима уредно попунише мањи дио приколице, у ову стаде да трпа како ко шта стигне.

Из рукописа романа

Јаго је у штенећем узрасту имао све одлике шарпланинца, своје наводне расе. Али како се развијао, тако је по све краћој и тамнијој, напослијетку скроз црној длаци, и по необично широкој лобањи затубасте њушке и с малим ушима, постајало очигледно да је посриједи мјешанац. На одсуство одлика расног пастирског пса зарана је указивало и Јагово понашање. Живахан и увијек рад да се игра, а несвјестан своје снаге, знао је да јури кокоши пуштене по дворишту, ћапне их чељустима и, у игри, баца их увис, услијед чега би им пуцали или шија, или устрашено срдашце, или би биле толико измрцварене да су морале под сјекиру, те је послије два-три таква његова штенећа весеља од баба Илинкине перади претекло, мислим, не више од три комада.

Тата Милан је одмалена био болећив према звјерињу и довлачио је у кућу мачиће, птиће испале из гнијезда, јежеве, од чега су узалуд покушавали да га одвикну и његови родитељи и, касније, мама Борка. Тако он једном донесе Секи и мени четири кунића. Држали смо их у полупразној котарини, крај кукуруза ускладиштених у тој помоћној зградици. На котарину се пело уз мале љестве. Но Јаго ће и без тог људског помагала успјети да ускочи на котарину док никог од нас није било у близини; горе ће изврнути кош од прућа у ком су се налазили кунићи и, ћушкајући их шапом као лоптице, све ће их угњавити и подавити прије неголи га баба Илинка ухвати на дјелу и, паралисаног њеним гњевом чији узрок није могао појмити, избубета га шакама – тешким и отврдлим толико да је баба њима успијевала да с пода покупи жеравице излетјеле из шпорета и врати их у ложиште, а да се не опече.

Поврх описаних несташлука, Јаго је већ био и крупан и јак у тој мјери да је, радосно им скачући у загрљај, обарао на земљу и горостасног тата Милана и ништа ситнијег дједа Милутина. Отуда је био осуђен да остатак живота проведе на ланцу, унутар невеликог круга описаног око његове дрвене кућице, у коју се једва завлачио.

Да ли под утицајем заточеништва или и због доспијевања у зрело псеће доба, тек из Јага је, мало-помало, сасвим ишчилила она штенећа живахност. Највећи дио дана проводио је лежећи непомично у положају сфинге пред својом кућицом, или стијешњен у њој као у саркофагу. У ријетким приликама би се пренуо, ћулећи уши упро поглед угљених очију некуд ка воћњаку или лугу с друге стране потока, каткад би и лануо промукло на нешто тамо, у даљини, па се враћао у пређашњу обамрлост. На пролазнике и госте, било знане било незнане, није лајао ни реда ради. Кад му је доношена храна, на доносиоца би једва обраћао пажњу, дочим се јела прихватао без алаве псеће хитње, скоро бих рекао достојанствено, и кусао је шта год му се понуди до потоње мрве.

Из неког разлога Јаго је једино преда мном показивао нешто што је подсјећало на оно весело куче с почетка: кад год би мене послали да му доставим храну и нико не би мотрио на нас двојицу, ја бих, противно налогу старијих да само изручим храну у чанак на ивици Јаговог круга и одмах се удаљим, зашао неколико корака у његов круг, и он би ми полако пришао, легао испред мене и врховима шапа стао овлаш да пипка моју обућу; онда би спустио своју голему главу на шапе, што сам схватао као знак да жели да га помилујем и удовољавао му; тек након тога сервирао сам му храну у чанак и растајали смо се.

У јутро 8. јануара 1995. носио сам Јагу кесу с остацима божићног печења. Пошто је легао испред мене на утабан снијег и убрзо, по обичају, положио главу на шапе, ја сам, мјесто да га помилујем, једноставно свог четворногог пријатеља појахао.

Очекивао сам да ће се он, налик узјаханој камили, усправити на ноге и са мном на грби продефиловати кроз своју малу, бијелу Сахару. Остао је ипак у првобитном положају. Почех да га милујем и тепам му; њега ни то не смекша довољно да би испунио моје, свакако му јасно очекивање. Ободох га петама и повиках: „Ђиха!”; он се ни на то не помаче. Шта сам могао – сјахао сам.

Протумачивши Јагову неспремност да игра улогу јахаће животиње као издају, бијесно изручих кесу с јагњећим коскама у његов чанак. Затим измакох чанак нека два метра изван кружне границе до које је ланац Јагу допуштао да приђе. На крају се удаљих не осврћући се.

Не знам да ли је однекуд видјела шта сам покушавао да изведем с Јагом; нисам више сигуран ни да ли је – као што сам тада био увјерен да јесте – покушала и сама да изведе то исто с њим. Углавном, пошто сам са стрмог пута изнад куће, гдје сам након неуспјеха с јахањем Јага јахао санке које нам је дјед направио, зачуо цику и сјурио се до Јаговог круга, он је у чељустима већ држао Секу за бутину и витлао је попут крпене лутке.

Оно што се потом догађало, у памћењу ми је искидано, испреметано и мутно. Могуће је и да сам нешто од тога сањао или чуо од других, па усвојио као властито сјећање. Памтим свакако да су се у једном тренутку ондје обрели дјед и баба; да је баба вриснула на мене: „Што ниси пазио на њу?!”, и да сам тада први пут на сопственој кожи осјетио тежину и тврдоћу њених шака; да је дјед, носећи у наручју онесвијешћену Секу, ногом одгурнуо бабу од мене у снијег и рекао јој: „Међеде пјани! Платићеш ми!”; да је Јагов испрва савршено бијели круг био касније сав црвен, што од блата што од крви, људске и псеће, јер је дјед истог јутра пресудио Јагу карабином.

Памтим и да сам осјећао мучнину чувши гдје мама Борка тата Милану, опет одсутном од куће, набраја преко телефона Секине убоје, одеротине, напрснућа ребара, ишчашен кук, сломљену бутну кост; да сам вече уочи планираног одласка с мама Борком код Секе у болницу имао свој први епилептични напад; да сам лежао на кревету у нашој соби и да сам, пиљећи кроз стакло Миличине витрине у књиге, фотографију и црни кофер с писаћим стројем, имао утисак да урањам у призор тих предмета као у воду.

Памтим и како су се сви довијали, на разне начине, да ме приволе да кажем ма шта, али како и поред свих њихових настојања ја, од оног крвавог јутра по Божићу, нисам проговарао ни словце.

Из рукописа романа

Не старија од неколико сати, главна личност ових записа остављена је у картонској кутији на плочнику, на цичи – ала би то била дирљива уводна сличица! Међутим, као прво, ствар се одиграла пред зору једанаестог августа. Као друго, у Шибенику, мјесту догађаја, тешко да у ма које доба године може бити говора о цичи. Као треће, нисам остављен на плочнику, већ у хаустору зграде, и то не знам да ли баш у картонској кутији или, вјероватније, у каквој солиднијој амбалажи. Знам да је уз живи садржај амбалаже, као својеврсна етикета, био прикачен медаљон с Богородицом окруженом натписом: O Maria Concepta Sine Peccato Ora Pro Nobis Qui Ad Te Confugimus.

Кренувши у освит из стана у високом приземљу зграде пут касарне, медаљон је пронашао, и мене уснулог уз медаљон, Милан Латас, тада поручник ЈНА. Он ће своју жену Борку, с којом ни послије осам година брака није имао дјеце, наговорити да обијају све прагове које је требало обити прије него су могли и законски да ме усвоје.

Мама Борка је већ почетком идуће године остала у другом стању и, двије недјеље након пада Берлинског зида, родила је Секу, како ћемо увијек сви звати Тихану. Не знам да ли је мама Борка у томе икада видјела извјесну иронију, да ли је уопште била способна да на ствари гледа тако, или је, сходно свом погледу на свијет, Секино зачеће и рођење тумачила као награду за пружање дома, имена и презимена једном сиротану. У сваком случају, ја сам захваљујући овим добрим људима постао Синиша Латас – ни прва ни посљедња гуја коју су Срби гајили у њедрима.

Кад ми је било непуне три године, пошто су претходне ноћи под нашим прозором у високом приземљу нека весела браћа гласно вијећала о томе да ли да нам у стан фрљну кашикару, тата Милан је мама Борку, мене и Секу превезао из Шибеника у своје родно село Гај у Лици. Ту, код дједа Милутина и бабе Илинке, задржаћемо се наредне четири године.

За Гај су везана моја прва јаснија сјећања. И сад видим ниже куће воћњак, подно ког је поток усјекао своје дрвећем опкољено корито до дубине од три-четири метра, што је мени дјеловало као провалија дубља од пакла. Плашио сам се да прилазим тамо, а опет, нешто ме је стално вукло на ту страну. И кад год би се у близини скупљало воће, сијено, чувала се стока, или кад бих у игри отумарао надомак тог дијела, ја сам користио прилику да се што више примакнем рубу понора и бацим поглед у његову шушкором обложену сјенку.

Памтим и мирис собе у којој смо спавали. Био је то мирис лаванде која је, осушена и везана у платнену врећицу, чувана међу рубљем у утроби Миличине витрине у углу собе.

У горњој трећини ове витрине, иза два клизна стакла, налазило се мноштво књига, некада махом у власништву Милице, млађе од двију тата Миланових сестара. На једном крају је уз књиге била прислоњена Миличина фотографија из времена њених студија на учитељској школи у Госпићу, док се на другом крају, поврх књига, црнило коферче с писаћим стројем марке Olympia, и с густо откуцаних дванаест и по страна Миличине недовршене сентименталне историје под насловом Истинита басна.

Строга заповијест одраслих да се не смијемо пентрати нити дирати у застакљени дио витрине, као и чињеница да је Милица усред завршне године својих студија, седам мјесеци прије него што је њен брат натрапао на мене у оном хаустору, пронађена послије неколико дана потраге у ријеци Лици, недалеко од Госпића, довели су до тога да садржај иза стакла има на мене сличан утицај као и провалија коју је поток издубио подно дјед Милутиновог воћњака: подилазила ме је језа при погледу на те предмете у витрини, а уједно сам био опчињен њима и личношћу чију су заоставштину представљали. Желио сам да знам све о тој тата Милановој заувијек младој сестри. И не једанпут је мама Борка морала да ме прекида на пола ријечи и изненада мијења тему разговора јер бих бабу Илинку и дједа Милутина почео испитивати о њиховој прерано преминулој мезимици.

Једном, само што смо легли на починак, напољу су се зачули трупкање и кршење грана, а затим и неразговијетни хрипави гласови. За разлику од оних гласова под прозором нашег шибеничког стана, ови су припадали посјетиоцима чији предњи пар удова још не бјеше еволуцијом оспособљен за руковање експлозивним направама. Ријеч је била о дивљим свињама, станаркама луга преко потока, које су, упркос јакој огради што с те стране омеђаваше дједово имање, пронашле или пробиле пролаз до воћњака, и ту се гостиле опалим плодовима.

Будући да је тата Милан, сада већ капетан Српске војске Крајине, био на положају далеко од куће, мама Борка је устала из постеље, отворила прозор и, како не би разбудила укућане, кроза зубе стала да сикће – мање на уљезе, чинило ми се, а више на стару кују Ђуку, којој је отприлике пребацивано како би поред ње црни враг могао да нам се ушета у кућу и све нас у торби однесе, а да она ухом не мрдне.

„Глуваро! Глува тʼ земља појела!” – ту сам мама Боркину клетву, ипак, добро упамтио, ваљда јер је Ђука недуго потом угинула, па сам ја, иако значење клетве тада нисам разумио већ га само наслућивао, вјеровао да је Борка крива за угинуће животиње.

Не би ли утјешио нас дјецу, потресену смрћу драге кује Ђуке, а и зато што је домаћинству био неопходан нов, ваљан пас чувар, тата Милан је, чим је с положаја дошао на одсуство, набавио Јага. У ствари, човјек ком је тата Милан продао породичну лимузину марке југо 45, и који је тата Милану мјесецима дуговао половину договорене своте, понудио је овоме у једном тренутку да му, умјесто новца, дâ једно од штенади свог скупоцјеног шарпланинца – и тата Милан је прихватио понуду.