Кад сам јутрос отворио очи, спазио сам у процепу над вратима своје потлеушице укљештену румен зоре. То је значило да сам се успавао, јер се још ниједном у ових седамдесетак година које памтим нисам пробудио након сванућа: увек би ме пре петлова из сна пренуо тихи унутрашњи бруј – као да ми је тело звоно тек овлаш такнуто бренцетом. Штавише, требало је да у то доба већ увелико будем на реци и да из ње извлачим мреже с уловом како бих га кроз један час изнео на Рибљи трг.

Но, шта је ту је, помислих. Одоцнио јесам, али ствар нећу поправити додатним губљењем времена на пребацивање себи и размишљање о узроку одоцњења.

До реке сам сишао у толикој хитњи да ми се сенка дваред саплитала и падала у трње крај пута искићено белим козјим прамењем, те морала затим да ме сустиже. Али тај ме призор није зачудио ни изблиза колико оно што је уследило пошто сам се у свом чуну отиснуо од обале. Наиме, ја сваког дана, више од пола столећа, веслам све док ми од скорелих ножних прстију па кроз мршаве листове не пођу мравци, на шта никада не морам да чекам одвећ дуго; тек након тога остављам весла и забацујем мрежу, коју потом, по правилу, пуну рибе извлачим из воде. Сада, међутим, бејах превеслао чак до далеке наспрамне обале и готово целу миљу низводно, разазнавао сам већ и избледеле стегове на градским кулама – а у ногама још нисам осећао ништа! Напослетку сам, први пут у свом веку, бацио мрежу у воду тек да је бацим, насумице, не чекајући знак од свога тела.

Само што је потонула, мрежа је запела за нешто на дну. После дугог кружења око тог места и потезања, превртања и окретања мреже, успео сам да је извучем, сву крваву од масног муља и мрких алги, а при репњаку уплетену око још крвавије, шиљате, кечигасте кациге.

Добар део јутра беше отекао у неповрат. Уморан као да сам преко главе претурио и цео дан, пожурио сам ка граду са својим јединим уловом. Срећом, пут ка ушћу и око тврђаве, до жала за пристајање рибарских чунова ниже Трговачког пристаништа, никада ми није деловао краће и лакше.

Састругавши колико сам могао згрушану речну „крв” с кациге, чија се површ указа потамнела али глатка, неначета рђом, понео сам кацигу у костретној врећи ка Рибљем тргу. Тамо су се мували угарски војници из Горњег града. Њихови упали образи, подбуле црвене очи и повремено штуцање и подригивање јасно говораху чиме су ти људи заменили редовну исхрану и сан.

И кад нису деловали овако, клонио сам се војника јер су ме безмало сви они, од нашег првог сусрета, сврставали у худоумнике и имали неодољиву потребу да се са мном грубо шале. Шта би тек било кад би видели да доносим да продам некакву старинску, мрљаву кацигу ту где се продају искључиво риба и рибарска опрема? Стога сам ипак разминуо Рибљи трг и запутио се уском улицом између старих дубровачких магаза ка Главном тргу.

Надомак Главног трга набасах на Јована, звонара Богородичине цркве из Доњег града. Тај је био један од ретких мојих знанаца који су умели и волели да разговарају са мном. Али сад ми се, први пут, учинило да покрети којима Јован покушава да општи са мном не значе ништа; да и он, као већина, држи да је пред мутавцем довољно како било млатарати рукама јер овај и онако није кадар да разуме смислену људску реч; да се вероватно ни приликом претходних сусрета нисмо разумевали, него је сваки своју тесао и читао из гестикулације другог шта је желео да прочита, а не шта је њом стварно саопштавано; да смо удвоје говорили сами са собом.

Сазнање да сам све време у неспоразуму с јединим човеком с којим сам мислио да се разумем погодило ме је теже него јутрошње затајивање веза са својим телом и собом, с природом и светом за који су они што чују глуви. Једва сам дочекао да докончам „разговор” с Јованом и наставим својим путем, или куд било – само што даље од те брадате вране…

*

Као што сам и из напрслог звона умео избити звук чујан у најдаљим крајевима града, тако сам из мумлања убогог рибара Јерка успевао да испредем мрежу смисла; мој слух је био Дунав у ком се разбистравала замућена Сава његовог говора.

Често се споменем свог потоњег сусрета с Јерком: описивао ми је чуда што су га снашла тога дана; показивао ми агарјанску кацигу коју је из реке изрибао и за коју је ценио, вероватно с правом, да потиче из времена опсаде у којој је он као дечаче, услед поготка из једне агарјанске бомбарде на корак од њега, изгубио слух; жалио што га више ни ја не разумем. Ја жалим и сада што никако нисам успевао да му објасним да је поводом овог последњег био у криву. Али очито се над ушћем његовог немуштог говора у мој слух више није белео град који нас је уједињавао у језик разумљив обема странама.

Иако је протекла бујица времена од тада, памтим добро: тај последњи Јерков и мој сусрет одиграо се последњег дана месеца септемврија хиљаду петсто двадесетог лета Господњег. Тек много касније ћу случајно сазнати да је истог дана овде, у Цариграду, на престо упражњен смрћу султана Селима сео његов син Сулејман, који је непуних годину дана потом освојио Београд и оданде раселио нас, Србље.

Памтим и како сам тада, док смо као река робља, у ланцу, спровођени из Београда ка Цариграду, мислио на Јерка ког не бејах видео скоро пуну годину, како сам га тражио очима и радовао се што га не налазим. Алилуја, клицао сам у себи, наш је Јерко испарио из земаљског вида и слуха! Даће Бог да се једног дана, кроз дажд приче, поново спусти на земљу, у свој ослобођени град!

Прва верзија приче, под насловом „Слово о Јерку”, објављена је у Стварању, часопису Удружења књижевника Црне Горе, септембар, октобар, новембар 2020.

Слика: Предраг Ристић, Београд у доба деспота Стефана, сериграфија.

Прича се да је један Луковац из Бихора пошао за старовлашким кнезом Јованом Рашковићем еда би се на страни ћесара тукао против султана, те се, све за Рашковићем идући, пребацио у години Велике сеобе у Срем, откуда назад преко Саве никад више није прешао.

Прича се и да је неки Луковац, присилно мобилисан у војску пећког Нуман-паше, приликом боја на Суводолу код Сјенице пребегао Карађорђевим устаницима, па се као један од њих доцније, по пропасти устанка, такође једном засвагда преко Саве повукао.

Момчило Луковац је проживео свој кратки живот пре непун век, али безмало сва сведочанства о њему су магловита и двосмислена као да је и сам живео у легендарним давнинама. Већина тврди да се родио 1917, иако је на споменику над породичном гробницом (у којој нема његових земних остатака) уклесана 1919. као година његовог рођења; у једном документу чак стоји да се родио 1923. године.

Гледао се с неком Гором из суседног села; тој се, кажу, у току једног дана трипут смркавало, а двапут свањавало и зато ју је оставио; кажу и да је неколико месеци потом она родила мртво дете, док други веле да су њена и Момчилова мајка живо новорођенче однеле некуд и вратиле се без њега, каљавих сукања. У међувремену, Момчило је заволео Славицу; слао јој цедуље по псу Пурову; оженио се њом.

Момчило се наводно још пре рата прикључио партији и читао шапирографисане одломке из комунистичке литературе које, на молбу свог мирољубивог оца, није уносио у кућу, већ их је крио у качари, иза рога. По другима, пришао је комунистима тек у току рата. Било како било, изгледа да је у партизане отишао након пада Италије, у јесен 1943. године. Славица је у том тренутку носила њихово прво дете, али ће изгубити трудноћу услед тифуса. Можда је на тај губитак утицало и то што је о Момчилу више пута стизао глас да је погинуо, па, само што би за њим обукли црнину, однекуд би се дознало да је жив.

Након ослобођења Момчило се није враћао кући. Славица га је чекала код његових родитеља још пуне две године, а онда је по њу дошао њен отац да је врати у род. На одласку од Луковаца осврнула се и довикнула: „Почиње вјетар, затворите онај прозор да се не разбије.”

Момчилов отац ће каткад свечери управо у том прозору палити свећу и тихо, кроз сузе, помињати синовљево име.

Годинама после старчеве смрти, скоро пола века након рата, откриће се да му је син заробљен крајем 1943. у борбама око Пљеваља и депортован преко Саве, у логор на Сајмишту, где је погинуо на Васкрс идуће године од савезничке бомбе.

И тако сад из подножја Победника гледам преко, на Сајмиште, и мислим на ујака Момчила; и гледам новобеоградске солитере, иза којих сам, у Студентском граду, донедавно становао; и покушавам погледом да обухватим целу равницу преко, која је и оне давне Луковце прогутала; и гледам како и сунце, крволиптећи, нестаје на рубу те незасите равнице. А све то гледам, и гледајући сећам се, само да не бих мислио о томе како ћу ујутру и сам преко Саве прећи на путу ка Сурчину, одакле ћу се винути преко океана.

Прича је освојила другу награду „Милован Видаковић” 2020. и изворно је објављена у Српским недељним новинама, Будимпешта, година XIII, бр. 2, 14. јануар 2021, стр. 9.

Оног страшног дана, када се догодила светска неправда и на Голготи међу разбојницима био разапет Исус Христос — оног дана је од раног јутра јерусалимски трговац Бен-Товит осећао неподношљиву зубобољу. Почела је још претходне вечери: осетио је лако севање у вилици с десне стране, а један зуб испред умњака као да се мало подигао и, кад га је додиривао језиком, појављивао се лаки осећај бола. После јела бол се, ипак, потпуно смирио, Бен-Товит је сасвим заборавио на њега и лакнуло му је — тог дана је успешно трампио свог старог магарца за младог и јаког, био је веома расположен и није придавао значај злослутним знацима.

И спавао је добро и чврстим сном, али је пред зору нешто почело да га узнемирава, као да га је неко звао због врло важног посла, и када се Бен-Товит љутито пробудио — осетио је зубобољу; зуби су га болели отворено и пакосно, свом снагом оштрог пробадајућег бола. И више му није било јасно да ли га то боли јучерашњи зуб или су му се придружили и други: читава уста и главу је испуњавао тај ужасни осећај бола као да је неко Бен-Товита натерао да жваће хиљаду усијаних оштрих ексера. Он испи воде из глиненог крчага — за тренутак помахниталост бола нестаде, зуби се стресоше и зањихаше попут таласа и тај осећај је чак био пријатан у поређењу с претходним. Бен-Товит поново леже, сети се новог магарца и помисли како би био срећан да није тих зуба, и хтеде да заспи. Али вода је била топла — и пет минута касније врати се још љући бол, и Бен-Товит се усправи у постељи и стаде се љуљати као клатно. Читаво лице му се наборало и стегло од бола, скаменила се кап хладног зноја. Тако је, љуљајући се и јаучући од бола, дочекао прве зраке сунца, коме је било суђено да види Голготу с три крста и да се помрачи од страве и јада.

Бен-Товит је био добар човек, који није волео неправду, али када му се пробудила жена, он ју је, једва отварајући уста, просто засуо свакојаким непријатностима и жалопојкама како је осуђен да сам, као шакал, завија и да се грчи од бола. Жена је стрпљиво слушала незаслужене прекоре, јер је знала да их не упућује зло срце, и донела је много добрих лекова: очишћену пацовску балегу, коју је ваљало ставити на образ, тинктуру од отрова шкорпије и аутентични комадић камена од плоче с Божјим законима коју је разбио Мојсије. Од пацовске балеге му би мало лакше, али не задуго, као и од тинктуре и комадића плоче; после краткотрајног побољшања бол се редовно враћао с новом снагом. И у кратким тренуцима предаха Бен-Товит се тешио размишљањем о магарцу и маштарењем о њему, а када му је бивало горе — јаукао је, љутио се на жену и претио да ће разбити главу каменом ако му бол не прође. И све време се шеткао по равном крову своје куће, стидећи се да приђе ивици, јер му је читава глава била умотана марамом као да је жена. Неколико пута су му прилазила деца и ужурбаним гласовима нешто причала о Исусу Назарећанину. Бен-Товит је застајао, за тренутак их слушао згрчена лица, али је онда срдито ударао ногом и терао их: био је добар човек и волео је децу, али се сада љутио што му досађују свакојаким ситницама.

Било је непријатно и то што се на улици и на суседним крововима окупило много света, који ништа није радио, већ је само радознало посматрао Бен-Товита, умотаног марамом као жена. И већ је намеравао да сиђе с крова, кад му жена рече:

— Погледај, ено воде разбојнике. Можда ће те то разонодити.

— Молим те, остави ме на миру. Зар не видиш колико се мучим? — љутито одврати Бен-Товит.

Али је у жениним речима одјекивало нејасно обећање да зубобоља може да прође, па је и нехотично пришао огради. Накрививши главу, зажмуривши на једно око и подупревши образ руком он погледа доле; његово лице је одавало израз гадљивости и уплаканости.

Уском улицом што је водила према брду у нереду се кретала велика гомила света, обавијена прашином и непрекидном дреком. Средином улице, повијени под теретом крстова, ишли су злочинци и над њиховим главама су попут црних змајева витлали бичеви римских војника. Један од њих — дуге светле косе, у поцепаном и окрвављеном хитону — спотаче се на камен који му је бачен пред ноге и паде. Дрека доби у снази и руља направи обруч око њега и склопи се као разнобојна морска вода. Бен-Товит изненада уздрхта од бола — као да му је у зуб неко зарио усијану иглу и окренуо је — јаукну: „У-у-ух” — и одмаче се од ограде, гадљиво равнодушан и љут.

— Ала се деру! — рече завидљиво, замишљајући разјапљена уста са снажним здравим зубима и како би и сам дрекнуо да је био здрав.

И од тога се бол још већма разбесне, па он стаде вртети умотаном главом и мукати: „Му—у—у…”

— Кажу да је Он лечио слепе — рече жена, која се није одмицала од ограде, и баци камичак на место ка коме се лагано кретао Исус кога су бичевима подигли.

— Како да не! Нека сад излечи моју зубобољу — иронично одговори Бен-Товит и љутито и огорчено додаде: — Ала дижу прашину! Као да иде стадо, а не људи. Требало би их све батином растерати! Одведи ме доле, Саро!

Испоставило се да је жена била у праву: призор је мало разонодио Бен-Товита, а можда је на крају крајева помогла и пацовска балега, па је успео да заспи. А кад се пробудио, бол је готово нестао, и само се на десној страни појавио мајушни оток, толико мајушан да се једва примећивао. Жена је рекла да се уопште не примећује, али се Бен-Товит лукаво смешкао: знао је какву има добру жену и како она воли да говори пријатне ствари. Дошао је сусед, кожар Самуил, и Бен-Товит га је одвео да погледа магарца и са осећањем поноса слушао похвале упућене њему и магарцу.

Онда су, на молбу радознале Саре, сви троје отишли на Голготу да погледају разапете. Успут је Бен-Товит испричао Самуилу како је претходног дана осетио севање у вилици, и како га је касније ноћу пробудио страшан бол. Да би био уверљивији, правио је патничке гримасе, затварао очи, вртео главом и јаукао, а седобради Самуил је у знак повлађивања саосећајно климао главом и говорио:

— Ах-ах-ах! Ала боли!

Бен-Товиту се допало суседово повлађивање, па је поновио причу и затим се вратио давној прошлости, кад му се покварио први зуб, на доњој вилици, с леве стране. Тако су у живахном разговору стигли на Голготу. Осуђено да обасјава свет тог страшног дана, сунце је већ зашло за далеке брегове, и на западу је, попут крвавог трага, пламсала тамноцрвена пруга. На њеној позадини нејасно су се оцртавали тамни крстови, и крај подножја средњег крста, неразговетно су се белеле нечије прилике које су клечале.

Свет се одавно разишао; захладнело је и, бацивши летимични поглед на разапете, Бен-Товит ухвати Самуила подруку и опрезно пође кући. Осећао је прилив особите лепоречивости, па је желео да заврши причу о зубобољи. Тако су ишли, и Бен-Товит је, уз Самуилово саосећајно климање главом и усклике, правио патничке гримасе, вртео главом и вешто јаукао — а из дубоких кланаца, с далеких спржених равница, дизала се црна ноћ, као да је желела да од погледа неба сакрије велико злодело земље.

1905.

С руског превео Миливоје Јовановић

Леонид Андрејев (1871—1919), прозни и драмски писац, важан представник „сребрног доба” руске књижевности.
Најпознатија дела: новеле Црвени смех, Тмина, Прича о седморици обешених, Јуда Искариотски и драме Ка звездама и Човеков живот. После револуције 1917. пребегао у Финску, где је умро у сиромаштву.
Прича „Бен-Товит” објављена је 1905. у збирци радова више аутора Нижегородский сборник.

Извор текста: КУЛЕ, ГРАДОВИ — Мајстори кратке прозе: од Гогоља до Фостера Воласа, приредили Аријана Божовић и Боривој Герзић, SAI, Београд, 2013.

Насловна слика: Леонид Николајевич Андрејев, Аутохроматски аутопортрет (детаљ), пре 1919.

За постојање Јовице Особе, магационера, дуго су сви у предузећу знали само по његовом необичном презимену. Ни неколицини нас с којима је колико-толико долазио у додир није било познато како и с ким он живи, дружи ли се и са ким и излази ли икуда, упражњава ли какав хоби – има ли живот мимо радног времена. И тако је било све до прошлог понедељка у подне. Тада је Јовица, износећи на магацинским колицима пакете с робом из производне хале, крај стражњих врата набасао на малу Милицу, мене и Горана, шефа, који смо користили паузу да ту, уз цигарету, попијемо кафу; угледавши нас, Јовица је застао и, без поздрава и било каквог увода, нити чекајући да се неко од нас њему први обрати, саопштио нам:

„Одлазим у петак.”

Горан је стиснуо усне и лупио се по стегну, очито се уздржавши од псовке, да би затим казао:

„Могао си то да најавиш мало раније. Милан на боловању, ти одлазиш…” Горан је, запамтио сам, нагласио одлазиш као да је у питању нека ретка, страна или застарела реч, па се руга Јовици што се њоме прави важан. „А и у суботу треба да се ради, имамо брдо поруџбина. Шта ја сад да радим?! Да измислим радника за три дана?!”

„Не знам”, рекао је Јовица угнувши раменима. „Али ја… Ја, у ствари… Не дајем отказ.”

„Него?”, зачкиљио је у Јовицу Горан.

„Ја… Одлазим”, одговорио је Јовица још одлучнијим тоном него први пут и показао руком у неодређену даљину, махнувши опруженом шаком трипут кратко као сатарицом којом пресеца невидљиву препреку пред собом, а потом је погурао даље колица с пакетима оставивши нас троје занемеле у чуду.

Слутња да нам је Јовица Особа најавио своју оставку не на радно место већ на место на овој планети, слутња коју смо, збуњени и забринути, убрзо поделили с још неколико колега, била је повод да се за овог до тада невидљивог човека наједанпут заинтересују сви у предузећу. Међутим, нико није успевао да с њим самим поразговара. Јер, пре свега, нико од нас троје непосредних сведока његових речи, а још мање од осталих, који су се о ствари обавестили из ко зна које руке, није био начисто да ли нам је Јовица најавио баш то што смо испрва помислили да је најавио. Отуд је било незгодно тек тако повести разговор о томе с човеком с којим пре тога, такорећи, нико никада није разменио више од поздрава. Он се пак са своје стране није трудио да након онога икоме даје икаква додатна појашњења. Наставио је да ради свој посао као да никоме ништа није рекао. Уколико би се у његовој близини неко од нас узврпољио или дао ма какав знак да се спрема да му се обрати, он би се направио да то не примећује и брже-боље се удаљавао. Тако су у том непријатном, чудноватом ћутању између њега и нас пролазили дани и ближио се најављени рок, петак.

Верујем да су многи, попут мене, каткад одмахивали руком и помишљали: јадник, хтео је само да на себе начас скрене пажњу, поиграо се с нама. Или: рекао је оно тек онако, у пролазу, као што толики, сити свега, првоме ко им искрсне пред очи кажу да ће отићи у Тунгузију, на Марс, у материну. Па и поред тога, није се могао пренебрегнути утисак да је, прво у начину на који је Јовица оно рекао нама трома, а затим и у начину на који је и све остале, данима, држао на дистанци, било нечега. Нечега веома онеспокојавајућег, што нас је, мислим, све нагонило да се у мислима непрестано враћамо на тог човека и његову могућу намеру.

Напокон је освануо петак. Јовица се на време појавио на послу. Владао се и обављао своје дужности као ма ког другог дана. Сви смо пажљиво мотрили на њега, али, као и раније, нико није успевао да му ухвати поглед, упути му реч или предузме било шта. Тако је дошао и крај радног времена, а чини што су нас све држале у стању својеврсне омамљености, готово паралисане, још нису биле разбијене.

Једино је Горану, изгледа, тада прекипело, јер је наједном почео да се распитује где је Јовица и да га, не кријући нервозу, тражи по кругу предузећа, очито решен да с њим истера ствари на чистац. Но упркос толиким очима упртим цео дан у Јовицу, овај се већ беше неприметно искрао с посла, испарио из круга.

„Ко га шиша!”, дрекнуо је напослетку Горан црвен од јарости. „Завитлава нас овде целе недеље… И нек завитлава, ево њему педале! Масловарићу, зови ми одмаʼ оног твог сестрића. Реци му да дође ујутру да ради уместо овог говнара – имаће мали плату колʼко је тражио!”

Разишли смо се кућама. Али сумњам да је икога држало место. Ја, рецимо, с посла нисам ни ишао право кући: на кружном току, уместо да аутом скренем у своју улицу, ухватио сам се крака што се спуштао ка кеју и крају где се, проверио сам дан раније у нашој евиденцији запослених, налазила адреса Јовице Особе.

Скренуо сам у Јовичину улицу и, тражећи број шеснаест, почео да успоравам. Ипак, пре него што сам доспео до солитера над чијим се улазом налазио тражени број, учинило ми се да преко пута видим паркирану Горанову црну октавију, те сам само продужио и након стотинак метара скренуо у уличицу лево. Паркирао сам се испред кафића који се ту налазио и ушао унутра. Поручио продужени еспресо. Испијао га четрдесет минута. Потом сам кренуо пешке ка Јовичиној згради.

Не знам да ли је она октавија заиста била Горанова. Углавном, више је није било онде где сам је раније спазио, па сам, одахнувши, застао пред Јовичином зградом.

Већ се беше спустила ноћ и у становима су горела светла. Тек покоји прозор био је замрачен. Нисам могао знати да ли је неки од њих Јовичин.

Пришао сам улазу зграде. На интерфону није било типке с натписом Особа. Још десетак минута сам разгледао околину и напрегнуто ослушкивао, у нади да ћу по неком суптилном знаку моћи да закључим да ли се у згради збило ишта необично. Најпосле сам отпешачио назад до свог аута паркираног у оној споредној уличици и одвезао се кући.

Целе ноћи нисам тренуо. Јутрос, у суботу, на посао сам кренуо са стрепњом и несносном главобољом. Иако сам тамо обично стизао међу првима, око пола сата пре почетка радног времена, овог пута ми је пошло за руком и да закасним неколико минута. Одмах ми је пало у очи да на паркингу предузећа нема Горанове црне октавије, која је још одавно морала бити ту. То је било последње што сам видео пре него што осетих како ми нешто заптива дах и потонух у таму.

Прича изворно објављена у часопису Бокатин дијак.

Насловна слика: Леа Игнатијус, Прозор у ноћи, 1988.

Јубилејни дар — уместо поштанског сандучета

Свако новорођенче, чим угледа свет, треба брижљиво окупати и, пошто допустимо да предахне од првих утисака, треба му немилице подвикнути: „Не пиши! Не пиши! Не буди писац!” Ако пак, и поред такве буквице, дотично новорођенче буде ипак испољавало списатељске склоности, тада треба прибећи ласкању. Ако ласкање не помогне, онда дигните од новорођенчета руке и напишите: „изгубљен случај”. Списатељски занос је неизлечив.

Пут писца од почетка до краја посут је трњем, чавлима и копривом, и зато трезвен човек свим средствима треба да спречи себе да се бави писањем. Ако неумитна судбина, упркос свим предострожним мерама, гурне кога на пут стваралаштва, тада, да би ублажио своју судбину, такав несрећник треба да се придржава следећих правила:

1. Мора имати на уму да је случајно стваралаштво и стваралаштво à propos боље од сталног бављења писањем. Кондуктер који пише песме живи боље од песника који није запослен као кондуктер.

2. Мора исто тако утувити да је неуспех на књижевном попришту хиљаду пута бољи од успеха. Први кажњава само разочарањем и увредљивом искреношћу поштанског сандучета, други има за последицу мучно одлажење по хонорар, примање хонорара у купонима који доспевају 1899. године, „пропратне појаве” и нове покушаје.

3. Писање, као „уметност ради уметности”, захвалније је од стваралаштва за бедни новац. Писци не купују куће, не путују купеом прве класе, не играју рулет и не једу чорбу од кечиге. Они се хране сплачинама код Саврасенкова[1], дом им је – намештена соба, превозно средство – властите ноге.

4. Слава је закрпа од злата на старој одори певача[2], књижевни углед може се стећи само у оним земљама где се ради разумевања речи „литерата” не потрже „Речник са 30.000 страних речи”.

5. Покушати да пишу могу сви, без обзира на чин, вероисповест, узраст, пол, школске квалификације и брачно стање. Не забрањује се да пишу чак ни малоумним, љубитељима позоришне уметности и онима којима су одузета сва права. Пожељно је, уосталом, да они који желе да се домогну Парнаса буду по могућности осведочени људи, који знају да се речи ѣхать и хлѣб пишу са „јат”.

6. Пожељно је да они по могућности не буду јункери и гимназијалци.

7. Сматра се да писац, осим просечних умних способности, мора да располаже искуством. Највеће хонораре добијају људи који су прошли сито и решето, најниже – чедне и врле природе. У прве спадају: они који су се женили три пута, они који су покушали да се убију па им није пошло за руком, они који су прокоцкали све до голе коже, они који су се тукли на двобојима, који су збрисали због дугова и сл. У друге: они који немају дугова, младожење, трезвењаци, институткиње и сл.

8. Постати писац је веома лако. Свака врећа нађе себи закрпу, и нема те глупости која не би нашла свог одговарајућег читаоца. И зато не кукумавчи… Стави преда се хартију, лати се пера и, подстакавши мисао која те је опсела, дрљај. Дрљај о чему ти драго: о сувим шљивама, времену, говоровском квасу, Тихом океану, казаљки на сату, лањском снегу… Пошто надрљаш, узми рукопис и, док у жилама осећаш свети трепет, хитај у редакцију. Чим скинеш у чекаоници каљаче и упиташ: „Да ли је ту г. уредник?”, уђи у храм и, пун наде, предај своју творевину… После тога лези недељу дана код куће на отоману, хватај зјала и уљуљкуј се сновима, а после недељу дана иди у редакцију и прими натраг свој рукопис. После тога следи обијање прагова по другим редакцијама… Када обиграш све редакције и нигде не приме рукопис, штампај своје дело у посебном издању. Читаоци ће се наћи.

9. Постати писац кога штампају и читају веома је тешко. Ради тога: мораш бити обавезно писмен и поседовати таленат, макар мали као зрно сочива. У одсуству великих талената, драгоцени су и мали.

10. Буди поштен. Не приказуј украдено као своје, не штампај једну исту ствар у два издања у исти мах, не издај се за Курочкина[3] и не издај Курочкина за себе, оно што је туђе не називај оригиналним итд. Уопште, придржавај се десет заповести.

11. У издавачком свету постоје неписани закони. Овде је исто као и у животу, не препоручује се да се дира у болно место, да се усекњује у туђу марамицу, да се граби из туђег тањира итд.

12. Ако желиш да пишеш, онда се придржавај следећег. Изабери прво тему. Ту је дозвољена пуна слобода. Можеш прибећи самовољи или чак тврдоглавости. Али да не би по други пут открио Америку и по други пут пронашао барут, избегавај теме које су веома давно исцрпене.

13. Пошто изабереш тему, узми незарђало перо и читким рукописом, а не шкработинама, пиши оно што желиш на једној страни листа, остављајући другу празну. Последње није пожељно толико да би се повећали приходи фабриканата хартије колико ради других, узвишених циљева.

14. Препуштајући се машти, обуздај руку. Не дозволи јој да се поводи за бројем редака. Уколико краће и ређе пишеш, утолико те више и чешће штампају. Краткоћа нимало не штети делу. Растегнута гума не брише оловку нимало боље од нерастегнуте.

15. Пошто напишеш, потпиши се. Ако ти није стало да се прославиш и бојиш се да те не изударају, послужи се псеудонимом. Али води рачуна да те какав визир не скрива од читалаца, твоје име и твоју адресу редакција мора знати. То је неопходно уколико уредник зажели да ти честита Нову годину.

16. Хонорар примај одмах после штампања. Избегавај да узимаш аконтације. Аконтација иде науштрб будућности.

17. Кад добијеш хонорар, ради с њим шта хоћеш: купи себи пароброд, осуши рит, сликај се, наручи звоно код Финљандског, утростручи женин турнир… једном речју, што год ти је драго. Редакција, дајући хонорар, даје и пуну слободу располагања. Уосталом, ако сарадник пожели да достави редакцији рачун, из кога ће се видети како и где је утрошио свој хонорар, редакција неће имати ништа против.

На крају прочитај још једанпут почетне редове ових „Правила”.

1885.

Превела: Марија Стојиљковић

[1] Саврасенков, власник ресторана у Москви.

[2] Парафраза из Пушкинове песме „Разговор издавача с песником” (превод М. Живанчевића).

[3] Василиј Курочкин (1831—1875), руски сатирични песник.

Јозеф Вертхајм се одважио на чин на који се у ротердамској ашкенаској заједници и тада, почетком напредног деветнаестог столећа и епохе еманципације, још увек гледало као на скандал библијских размера: загледао се у сефарткињу. Име јој је било Јудит де Кастро. Њени су у Ротердам дошли неколико деценија пре Вертхајмових, из Нанта, у ком се беше посумњало да нису католици за које се издаваху, те да у тајности и даље практикују Мојсијеву веру; допутовали су, наводно, истим бродом којим је дошао и Мигел дʼЕспиноза, будући отац знаменитог философа. Оно што пак није мит и под знаком питања беше богатство Де Кастрових. Били су деоничари Источноиндијске компаније и трговали су дуваном, свилом и дијамантима. Али и да су, као што нису, прихватили Јозефа за зета и раздрешили своју гојну кесу, Јозеф на њихов новац не би полагао ни пет пара. Тај младић је био спреман да, заобилазећи круте друштвене норме и ризикујући да буде прокажен и искључен из заједнице, уложи све на црно Јудитиних очију. И, гледано из његове перспективе, добио је јер је Јудит, и сама кренувши заобилазницом – око родитељског благослова и свог страха пред неизвесном будућношћу – пристала да пође за њега.

Живели су спочетка тешко, од пламена узајамне љубави, јаког плавичастог пламена који топи злато, али који ипак није ни злато, ни сребро, ни хлеб. Радњица сликарског прибора, за коју је Јозеф покушавао да добавља скупе боје из Енглеске и најваљанија платна, ткана у ривалском Антверпену, доносила је само губитке и врло брзо је пропала. Јудитин вез је ишао споро и тешко се продавао. Неретко су гладовали. Јудит је изгубила две трудноће.

Боља времена за њих почињу за владе „краља Лодевејка”, како су га називали у Холандији, односно Луја Бонапарте. У намери да сви становници Холандије добију једнака права (и обавезе), овај либерални владар, непослушна марионета свога брата, доноси закон по ком први пут и Јевреји могу бити у војној служби. Јозеф Вертхајм с лакоћом пролази обуку и најпосле бива произведен у пешадијског капетана, а чин и лепу официрску плату задржава и по укидању француске управе и повратку Оранских; бори се на страни Седме коалиције против славног брата „краља Лодевејка” код Ватерлоа. Артиљерија, која је и прославила амбициозног Корзиканца, целог јутра је импотентна јер је тло исувише влажно и меко, па ђулад у њега улећу као у живо блато и бивају лишена прилике да остваре своју намену и распрсну се у ватромет смрти. Ипак, један француски пројектил од дванаест ливри проналази острвце чврстог тла пред капетаном Прве холандске бригаде Вертхајмом. Силина експлозије откида капетану леву половину грудног коша и руку. И он, заправо, бива сахрањен без срца.

„Живео је без памети, па нека мртвује без срца”, говориће доцније Хартог Вертхајм за свога оца.

Хартог, чији су се преци по женској линији искрцали на ротердамске докове заједно с прецима Баруха Спинозе, као да је био неслана шала неког преводиоца Спинозе на језик генетике, то јест очовекотворење Спинозине тврдње да тело није ограничено мишљу, нити мисао телом. Имао се, наиме, утисак да се фатална Јозефова рана пренела у душу нерођеног Хартога и да је на тај начин тело оца, онакво какво је покопано, ограничило мисао и дух сина: Јозеф је умро без срца, али – Хартог је без њега рођен.

Откако се искрцао на докове живота, за све је тај имао само презрив поглед и отровну реч. Оца, ког није упознао, мрзео је што је јефтино продао главу – у ствари је „поклонио европским главоњама”, чије „зађевице није требало да га се тичу”; мрзео га је што није поживео довољно дуго да се упознају, па да може да га мрзи tête-à-tête. Мајку је такође мрзео јер је „устала из свиле и кадифе да би легла у костретну постељу” његовог оца; мрзео ју је што га је родила, тим више што је то учинила на постељи од неадекватног материјала. Оне што немају мрзео је зато што немају, а оне што имају зато што или не дају или расипају. Фућкало му се на просвећеност минуле епохе, гадила му се цмиздравост његовог доба и унапред је презирао све што ће доћи. Очима није могао да види болесне и кљасте. Подсмевао се здравима што су охоли у своме здрављу. Замерао је глупима што су глупи, паметнима што попуштају. Бесмислено му је све што се на овом свету дешава, све куди и свему се руга – те речи које изговара Еразмова Moria као да су се односиле на Хартога ротердамског.

Демони наслеђивања нису мутили само по „крви”, већ и по „млеку”: човеку који се свему ругао, наругали су се, дакле, и по мајчиној линији. То су постигли удесивши да Хартогов позив буде стакларство и да тако унук трговаца брилијантима и свилом преживљава секући мајушним дијамантом стаклене плоче и глачајући их рупчићима од јефтиних имитација свиле. Да иронија буде већа (а и за то су се морали постарати неки демони), чињеница да је Хартог израђивао прозоре и огледала значила је да један мрачњак обезбеђује грађанству видело и да један мизантроп омогућава људском соју да се огледа и воли себе.

Гледано из угла конвенционалне генетике, у Хартогу, ипак, није било његових родитеља ни од корова. Све што је код њих било лепо и племенито, или претерано и трагично, њега је заобишло у широком луку. Истина, био је својеглав на оца и горд на мајку, али, рецимо, уместо одважношћу и частољубљем, као Јозеф, живео је водећи се готово искључиво малообртничким рачуном; Јудитина рафинирана чулност у њему је добила одраз хладноће помешане с нерасположењем према свима и свему. Воденоплавих очију и неког оловно-оливинског тена – као да га је сваки удисај ваздуха који удишу и други тровао – Хартог се чак и физички разликовао од мајке и оца. Имао се дојам да и није потицао од њих, већ се родио из пољупца тмолог Северног мора и цеђи западног неба.

Хартог је, као и све друге, мрзео и своју жену Матилде, коју је одвојио као што лав одваја најслабију антилопу из крда и с којом се венчао управо не би ли уз себе увек имао некога кога ће мрзети кад нема кога другог, ко ће му бити мета кад његове отровне стрелице промашују све остало. Малокрвна и додатно раслабљена тим отровом, она ће, доневши на свет близанце, сутрадан издахнути; живу Галатеју ће мржња Хартога стаклара, Антипигмалиона, претворити тако у мртву слоновачу и прах.

Хартог умире у својој четрдесет петој од сушице, али не изазване ваздухом који је морао делити с другима, како би се могло помислити, већ дугогодишњим удисањем стаклене прашине. Вољом случаја или, поново, некаквих демона, његов број година живота и узрок смрти подударили су се са Спинозиним, премда је с тим својим честитим сународником, разуме се, имао мање заједничког чак него и са својим оцем Јозефом – од ког јесте поживео нешто дуже, али и напустио овај свет с органом мање. Јер, осим без срца, Хартог је, ето, скончао и без главнице плућа.

Насловна слика: Андре Масон, Мизантроп (аутопортрет), 1945.