„Ја, Алексија”, први и тек објављени роман Бранке Трифуновић, наставнице српског језика у малој осмолетки „Пионир” у Старом Жеднику, надомак Суботице, победник је „Читалачког маратона”. Изабран је за најуспешније дело у конкуренцији више од 200 необјављених романа примерених основцима од петог до осмог разреда, који су у рукопису пристигли на конкурс од средине маја до краја јула ове године.

Стручни жири, који су чинили књижевни критичари Петар Арбутина, Драгана Ћећез-Иљукић и Крста Поповски, у најужи избор издвојио је осам романа. Затим је главни жири, састављен од 142 наставника српског језика и књижевности широм Србије, одабрао пет најбољих рукописа и прогласио победника.

Ауторима најуспешнијих пет романа, до сада неафирмисаним писцима књижевности за децу, признања су уручена јуче у Вуковој задужбини. Тиме је завршена само једна етапа „Читалачког маратона”, коме се крај не назире, а циљ је подстицање стварања, читања и неговања српске књижевности за децу и младе.

Најуспешнији романи чиниће прво коло едиције „Читалачки маратон”, у којој ће се наћи „Кад су се други пут развели моји родитељи” Радисава Милића, „Перо птице додо” Мирка Јовановића, „Блогерка” Виолете Ивковић и „Необични ђаци” Светлане Живановић.

Главну награду конкурса, новчану у бруто износу од 500.000 динара, победници је уручила Александра Пекић, директорка Фондације „Борислав Пекић”, подсетивши да је Пекић још као једанаестогодишњак читао Достојевског, цео живот провео са књигом, читајући и пишући.

Честитајући ауторима чији су романи у веома јакој конкуренцији изабрани међу пет најбољих, Пекићева им је пожелела много књижевних вечери, сусрета са младим читаоцима и пуно нових романа.

За свој роман ауторка Бранка Трифуновић каже да је написан непланирано, да се и књижевном делу и награди радују њена рођена и школска деца, и не крије да ју је нарочито орасположио новчани део признања.

— Деца су још једини озбиљни читачи, а сви учесници овог маратона су посада једрењака који је отпочео озбиљну пловидбу и носи велики терет враћања књизи. Надам се да ће се нашег дела сећати садашњи основци, кад израсту у писце, новинаре, професоре… — размишља наглас Радисав Милић, гшсац романа „Кад су се други пут развели моји родитељи”, иначе запослен у београдској ОШ „Павле Савић“.

Ни ових књига ни награда не би било да се издавачка кућа „Клет“, идејни творац „Читалачког маратона“, није одважила да покрене и реализује акцију афирмисања квалитетног штива за младу читалачку публику. Истичу да није реч о профитабилној, већ друштвено одговорној иницијативи, која ужива подршку Министарства просвете, науке и технолошког развоја. Акцију, настављају отварањем читалачких клубова у основним школама широм Србије, а до сада их је отворено 270.

М. Симић Миладиновић

Извор: Политика (штампано издање)

Конкурс са кратку причу

Народне библиотеке Бор за 2013. годину

ОДЛУКА ЖИРИЈА

На седници жирија (Драгана Белеслијин, председница, Виолета Стојменовић и Горан Миленковић, чланови), одржаној 16. октобра 2013. године, одлучено је да:

прва награда буде додељена аутору Димитрију Буквићу из Београда за причу „Сурова нестварност“,

друга награда буде додељена аутору Мирку Јовановићу из Старе Пазове за причу „Губитник“,

трећа награда буде додељена аутору Душану Ракићу из Темерина за причу „Сенке путописног мастила“.

Жири честита победницима такмичења и захваљује се свим учесницима.

Димитрије Буквић

СУРОВА НЕСТВАРНОСТ

Подигао сам слушалицу. Окренуо број по сећању. Потрефио сам: јавила се. Добро познат глас: боја блуза и хармонија симфоније. Пожалила се да не уме да размрси сан од јаве. Хтео сам да јој помогнем. „Треба да се видимо”, рекох. „Кад, где?” „Хајде, размислићу”. „Нека буде сутра”. „Можда боље прекосутра”. Тако још који тренутак и… пробудио сам се.

Налактио сам се на чаршав. Прошетао буновни поглед. Све исто као у сну: мемљиви зидови, сточић, полица и на њој телефон. Вилице су ми се сударале као кастањете. Цвокот је сменио хркање. Ако уопште хрчем последњих година – близу мене одавно нема никога да ми то потврди.

Подигао сам слушалицу. Сећања више није било. Који број да окренем, да наставим разговор? Синуло ми је: притиснуо сам дугме за окретање последњег позваног броја. Дуго је звонило. А онда – „хало”; поново блуз симфонија.

– Здраво… – почех да замуцкујем.

– Опет ти?! Рекла сам ти да нећу да се видимо!

– Није! Казала си да хоћеш! – тобожњом одлучношћу одлагао сам напад панике.

– То је било малопре, у сну. А сад смо у стварности! – залупила је слушалицу. Тресак ми је прострујао кроз уво и рикошетирао по мозгу.

Мрзим кад ми се стварност умеша у планове.

Опет сам притиснуо redial. Ово морамо да расправимо. Сигурно је неспоразум. Дуже је звонило него претходни пут. Али, јавила се.

– Престани! Схвати да живот није сан! – продрала се, као да је „хало” увреда.

Да она зна шта је живот а шта сан, ваљда их не би бркала.

Још неколико пута сам је назвао. Увек исто: урла, ни да ме саслуша неће. Предложио сам јој напослетку да мало одспава.

Који сат касније, кад сам се увелико расанио, зазвонио ми је дигитрон. Како да се јавим на ову справу? Притиснуо сам CE. Упалило је: кад сам прислонио калкулатор на уво, чуо сам струјање ваздуха; онај милисекунд тишине пре него што се саговорник огласи.

А онда – блуз симфонија, ко зна који став.

– Послушала сам те и легла да спавам. Сада сам у сну. Па сам помислила да те позовем овако. И да ти кажем да много грешиш. Не мењаш ништа на себи. Ни око себе. Вероватно ти је соба и даље мемљива. Сигурно и хрчеш, као одувек. Зато сам те уствари окренула на дигитрон, да ти кажем да се сабереш! – опет је прекинула везу.

А ја сам се – одузео. Кроз вене ми је потекла туга, а кроз артерије бес. Сурова нестварност, помислио сам, спуштајући главу на јастук.

Чим заспим, позваћу је.

Мирко Јовановић

ГУБИТНИК

Артиљерија, која је прославила Наполеона, код Ватерлоа је била немоћна, јер тло беше влажно и меко, па су ђулад у њега улетала као у живо блато и била лишена прилике да остваре своју судбину и распрсну се у ватромет смрти. Ипак, један француски пројектил од дванаест ливри проналази заобилазну трајекторију, до острвца чврстог тла пред капетаном Прве холандске бригаде Јозефом Вертхајмом. Јачина експлозије откида капетану леву половину грудног коша и руку. И он, заправо, бива сахрањен без срца.

„Живео је без памети, па нека мртвује без срца“, говориће Хартог Вертхајм за свога оца.

Хартог, чији су се преци по женској линији искрцали на ротердамске докове заједно с прецима Баруха Спинозе, као да је био неслана шала неког преводиоца Спинозе на језик генетике, то јест необично отелотворење оне Спинозине тврдње да тело није ограничено мишљу, нити мисао телом. Имао се, наиме, утисак да се фатална Јозефова рана пренела у душу нерођеног Хартога и да је на тај начин тело оца, какво је покопано, ограничило мисао и дух сина: Јозеф је умро без срца, али – Хартог је без њега рођен.

Откако се искрцао на докове живота, за све је тај имао само презрив поглед и отровну реч. Оца, ког није упознао, мрзео је што је јевтино продао главу – у ствари је „поклонио европским главоњама“, чије „зађевице није требало да га се тичу“; мрзео га је што није поживео довољно дуго да се упознају, па да може да га мрзи тêте-à-тêте. Мајку је такође мрзео, јер је „устала из свиле и кадифе Де Кастрових да би легла у костретну постељу једног Вертхајма“; мрзео ју је што га је родила, тим више што је то учинила на постељи од неадекватног материјала. Мрзео је оне што немају зато што немају, а оне што имају зато што или не дају, или расипају. Очима није могао да види болесне и кљасте. Подсмевао се здравима што су охоли у своме здрављу. Замерао је глупима што су глупи, паметнима што попуштају. Бесмислено му је све што се на овом свету дешава, све куди и свему се руга – те речи Еразмове Stultitiae као да су се односиле на Хартога, Вертхајма ротердамског.

Демони наслеђивања нису мутили само по „крви“, већ и по „млеку“. Човеку који се свему ругао, наругали су се наиме и с мајчине стране. Учинили су то уредивши да Хартогов позив буде стакларство, и да тако унук Де Кастрових, трговаца брилијантима и свилом, преживљава секући маленим дијамантом стаклене плоче и глачајући их рупчићима од јефтиних имитација свиле. Да иронија буде већа (а и за то су се морали постарати неки демони), то што је Хартог израђивао прозоре и огледала значило је да један мрачњак обезбеђује грађанству видело, и да један мизантроп омогућава људском соју да се огледа и воли себе.

Хартог је умро у својој четрдесет петој од сушице, изазване дугогодишњим удисањем стаклене прашине. Поделио је тако године живота и узрок смрти са Спинозом, с којим је, упркос свему, имао мање заједничког чак него и са својим оцем Јозефом – од кога јесте поживео нешто дуже, али и отишао на онај свет са органом мање. Јер, осим без срца, Хартог је, ето, скончао и без главнице плућа.

Душан Ракић

СЕНКЕ ПУТОПИСНОГ МАСТИЛА

Ка Махдији, четвртак.

Опет је био Месец пун, и наново септембар, медитерански врућ, тада над старом престоницом тунижанских Арапа, над Махдијом.

У телима њиховим кључале мисли биле су исте, у времену заустављене, тек даљинама раздељене.

Клизио је у шуму авиона небом над Пескаром и Напуљем, над магличастим светлуцањем благо набраног мора осребреног Месецом, и над облацима, ка Махдији, сам.

Са собом сам и помирен са немиром, да чека и тим бадемастим очима трага.

Кроз топлу и ветровиту позну ноћ и бела арапска насеља осенчена траговима немара на безименом тргу тог далеког путовања пред њих се раскрсницом од некуд наједном испречила свадба и свадбари.

Уштогљени младожења са још уштогљенијим букетом у руци, и дебељушкасти трубачи стешњени у отвореном камиончићу.

У Махдији. петак.

Ветровито бистро поподне разносило је исконско смеће по сокацима остареле вароши.

Беле, најчешће оронуле куће у стешњеним уличицама унутар градских зидина исијавале су своју трому афричку врелину до трена олакшања, изненадног трена када би се наједном указао омален трг са баштом кафане под расхлађујућим еукалиптусима.

Живот и испади живости и покрета нападно су се отимали тој непомичној усијаности градића и његових улица.

Одувек.

Увек, тог у миру тромог поподнева, у корацима калдрмом са умирујућим осећајем да је тај поглед меких бадем очију испод риђих локни крај њега.

На њему.

У њему.

Среда.

У даљини ноћи, муње браздају небо над пучином.

Обесни ројеви облака цели су дан изливали кишу, јаку и упорну.

Причали су да су то прве кише након три-четири године.

И у причи, у тихом жамору утопљен и снено препуштен њен глас би назирао.

А већ изјутра, у магличастом киптању и немирима мора, бескрајног мора пред њим, с десна је, по мало у даљини у благом луку у ветру лелујала осунчана Махдија – бела и ониска са танким пустињско-смеђим оквирима зидина Медине.

У ветру и влаги која се након киша набирала у ваздуху као танушна стабла градићем су се повијали светли минарети.

Пред њим до у даљ пучине, таласи су плели у хуку својих набора филигранске а дивље чипке. Чипке њене модре хаљине, у ћутњама његовог понирања пучином и тек неприметном осмеху.

Само неколико дана пре био је затечен.

У таквима као ти у својој моћи обесни таласи, до опијајуће понесености су се наметали, само не више непрекидно плаветно живи него попут болног грча заустављени, једном прадавном магновењу окамењени масиви Атласа.

Као огромни остењени таласи до суровости су се низали понегде бледољубичато-модри, смеђе-црвенкасти или оловно-смеђи масиви и њихови оргијастички висови.

Заробљеним урликом из пустиње, дизали су се, таложили и узвисивали, орубљени тек ретким оазама.

Наједном, баш целим бићем осећајући је а не видећи је, у висинама једна гола сурост поиграла се погледом, и силовито наметнула другу. Јер, далеко недохватно испред и далеко испод тог планинског трона, у недоглед, простирала се ужарено жута титрава врелина Сахаре.

Творац као да је лепотом исцртавао, и исцртавајући померао – границе пакла.

И бескрајног пакла тишине у њему.

Без ње.

Извор: Народна библиотека Бор