Име и презиме:
Мирко Јовановић.

Датум и мјесто рођења:
9. август 1985, Бијело Поље.

Како провести седам дана без мобилног телефона:
Гледати се у очи и разговарати с људима који су увек на корак од нас, а на које иначе обраћамо пажњу слабо или никако јер нам је поглед прикован за екран телефона. Сусрести се с оним једним или двојицом пријатеља с којима смо у вези и кад нема струје, телефонског и интернет сигнала, кад су путеви завејани, границе затворене и међумесни саобраћај у прекиду. Читати добре књиге и гледати добре филмове. Ходати и посматрати. Водити љубав. Васпитавати децу. Научити да истешемо држалицу за секиру или да умесимо хлеб. Сликати на зиду пећине.

Коју особу највише цијените:
Своје родитеље. Назовите ме пристрасним, али ја честитије, марљивије, пожртвованије и боље људе не знам.

Град у који желите поново отићи:
Град у ком сам се родио, одрастао, завршио основну школу и први разред гимназије. Град у ком сам био срећан. Град који, бојим се, постоји још само у мени.

Јело које бисте могли јести сваког дана:
Има више јела која волим, и такозваних здравих, и оних других. Али, ако не бих морао, ниједно не бих могао да једем сваког дана. Као што не могу исувише дуго да читам у континуитету једног истог аутора или једну исту врсту књижевности, већ ми је у одређеном тренутку потребан бар мали предах и нешто сасвим другачије и ново, тако ми је и у јеловнику неопходна разноликост — дакле, не толико из нутриционистичко-дијеталних разлога колико ради још једног привида промене и могућности избора.

Коме највише вјерујете:
Својој савести.

Гдје се најбоље одморите:
За радним столом.

Најбољи дан у животу:
Можда ће звучати као неки сиорановски афоризам, можда и као нешто на шта ће психоанализа задовољно да протрља дланове, али биће да је најбољи дан у мом животу осми август 1985. године, мој последњи дан у материној утроби.

Посљедња лаж на коју сте насјели:
Отргао се најзад од зла друштва неповратно, спасао се.

Колико сте активни на друштвеним мрежама:
Последњих неколико година нисам био на друштвеним мрежама, што ми је веома годило и помогло да довршим свој први роман. Вратио сам се на мрежу пре неколико месеци и, рекао бих, прилично сам тамо активан.

Најљепши поклон који сте добили:
Црвени трицикл којим ме је за трећи рођендан ујак подмитио да издам свог оца и променим клуб за који навијам.

Омиљена животиња:
Врабац.

Омиљени музичар или бенд:
Леонард Коен и Лудвиг ван Бетовен.

Омиљени писац:
Андрић, Црњански, Ман, Пекић, Толстој.

Посљедња књига коју сте прочитали:
По трећи пут: Никола Живановић, Ђулићи и увеоци. И провоцира ме и нервира, и одушевљава та књига. Без икаквог претеривања: разуздани песнички гениј; у речи сапето лудило. Стотину плавих пламенова који чисте српску поезију од овешталог, од устајалости.

Омиљени филмски лик:
Чаплинов Скитница.

Спортски догађај који Вам је остао у сјећању:
Мораћу да наведем њих неколико: утакмице Југославије против Немачке и Холандије на Светском фудбалском првенству 1998. године; освајање четврте титуле светског првака наше кошаркашке репрезентације истог тог лета, након финала против Руса одиграног на мој тринаести рођендан; освајање пете титуле светског првака четири године касније у Индијанаполису; Звездина реванш утакмица у двомечу са Салцбургом августа 2018.

Тим за који навијате:
Црвена звезда.

Омиљена народна изрека:
Не би крив ко прну, но ко чу.

Које питање највише мрзите:
Зашто ћутиш?

Ваша највећа нада:
Да ћемо, упркос свему, остати људи.

Извор: Казаљка