Бар

У претходној години путовао сам до краја света и назад. Мом крају света име је било Бар: у тој – речено језиком Васка Попе – лепој вароши Б. боравио сам од првог дана пролећа до краја маја. Бар није мој завичај, налази се на супротној – како се то код нас каже – банди Црне Горе у односу на место у ком сам рођен и одрастао; али надао сам се да Бар може бити лука у којој ћу спустити своје попут планине тешко сидро.

Безмало сваког предвечерја или вечери шетао сам Баром. Пошао бих од школе „Југославија”, па бих ударио поред зграде општине, пред којом су, на потковичастој табли, пописани градови пријатељи Бара: уз италијански Бари на супротној банди Јадрана – пет градова из Србије, по три из Русије и Турске, два из Кине итд. Од зграде општине бих наставио ка Храму Светог Јована Владимира: угледавши га још издалека, не једном сам помислио како би, све и да није било проналаска ватре и струје, све и да се Бар заиста налази на крају света, уз Северни или Јужни пол, па да по пола године не види сунце – цео град био непрестано осветљен белином овог велездања. Од Храма бих скренуо лево, десно или продужио право, премда би ме сваки од тих праваца, напослетку, одвео до шеталишта.

Међу придошлицама са стране, у вансезонском Бару су од мојих земљака, Бјелопољаца, бројнији ваљда једино Руси и, од пролетос, Украјинци. У то сам се уверио на барској променади, где би ме понеког дана, из бујице пролазника кроз коју сам пливао, запљускивало више руских него српских речи.

На шеталишту бих често знао да застанем и налактим се на ограду мостића над реком Жељезницом и – леђима окренут њеном недалеком ушћу и мору, загледан у њену надолазећу необилну воду – да у себи расплићем мртве чворове песама и свагдашњих животних мукица.

Река Жељезница представљала је некада границу између Аустрије и Турске, потом између Црне Горе и Аустрије. А у пролеће 2022. године, док сам стајао над плитким током којим се давно протезала та дубока граница између држава, цивилизација и светова, у мени самом отварала се граница између две наизглед непомирљиве силе. Прва од тих сила водила се идејом да, кад се већ пошло у барску авантуру, треба у њој истрајати до краја и по сваку цену, док је политика друге силе унутар мене гласила, отприлике, да је експедиција у Бар била плодотворна јер ме је покренула из вишегодишње инертности, али да се морам помирити с тим да ми у Бару није место и да треба да се вратим откуда сам дошао.

Сукоб ових двеју сила млео ме је и јео, доводио до руба – свега и ничега. И сећам се тачно тренутка када је у мени, засталом на мосту над Жељезницом, превагнула једна од тих двеју сила, када сам се коначно усудио да признам како Србија, иако није мој завичај, јесте и биће заувек мој дом.

Тако сам и на унутрашњем плану отишао до краја света и вратио се назад – себи.

Бебе

У јулу, у размаку од непуне четири недеље, постао сам ујак једне Анике и једнога Данила, а пријатељу Марку родио се син Вид. Мени су многи пожелели да у наредној години постанем отац, те жеље бројем и учесталошћу попримају већ размере пандемије, а ја се у тим приликама и даље браним, као бескорисном крпеном маском, примером свога деде, који је у својој шездесет четвртој години добио сина.

Библиотека

Моја лична, опипљива, по полицама (и коферима) распоредива библиотека порасла је тек за неколицину вредних наслова, махом примљених на поклон. Моја унутрашња библиотека је, у погледу броја наслова, имала још мањи раст: читао сам мање него претходних година, и више поезију него прозу.

Неке од песника које сам раније с радошћу читао имао сам част да упознам и уживо, при чему сам се уверио да им перо не лаже: сви су и на јави били исти као и у својим песмама. Нарочито леп и снажан утисак на мене је оставио песник Слободан Јовић – срели смо се једном и накратко, разменили свега неколико речи, а заволео сам тог човека као брата.

С поезијом Велимира Кнежевића и Драгана Марковића, два велика песника нашег доба, живео сам током целе године. Читао сам расну прозу Тајане Потерјахин, коју рахитична, кланашка критика бестидно игнорише. Читао сам младе песнике Радета Шупића, Косту Косовца, Лазара Букумировића. У години у којој је напунио тек двадесет и једну, Амар Личина је за мене постао песничко откриће првога реда. Читао сам и Достојевског, Пекића, Уелбека, Драгослава Михаиловића, Ђорђа Лебовића.

Што се тиче мојих текстова, роман Између црних поља, награђен на једном значајном конкурсу две године раније, доживео је почетком августа 2022. прву и засада једину промоцију – на фестивалу Град театар у Будви. Нови песнички рукопис је нарастао и готово дозрео за смештање у корице и објављивање; у августу, за мој тридесет седми рођендан, напокон је добио и наслов: Горка медицина. Радио сам и на новом прозном рукопису, који ме је и мучио и лечио. Уочи Нове године покренуо сам интерактивни књижевни експеримент: роман који ћу писати у сарадњи с читаоцима.

Ближњи

Реч године.

Бол

У минулој години један Братски Бол наставио је да се у мени потписује великим почетним словом.

Б.

Б које је утиснуло најдубљи печат мојој претходној години уписало се у мој живот по повратку из Бара.

Када ми се „јави” нека велика прича, уздржавам се од говора о њој и од откривања њених појединости док ствар у мени ври и развија се. Мање због сујеверја, а више зато што би припуштање других у нешто што је самотнички посао с елементима свете тајне – развејало ту тајну, нарушило чудо и чаролију скопчане с рађањем приче. Из истог разлога нећу овом приликом много говорити ни о свом епохалном, велике приче вредном Б. Само ћу рећи да је у низу буђавих година бб – без броја – ово година Б. захваљујући њој. И свима ћу пожелети у наступајућим месецима – на чијем се хоризонту не назире много ведрине – радост и утеху налик онима које мени причињава прича скривена иза овог најлепшег слова азбуке.

Насловна слика: Јелена Ковачевић, Пољубац птица

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”

Књижевни програм овогодишњег фестивала “Град театар” настављен је 3. августа, а гост Трга пјесника био је писац Мирко Јовановић који је представио свој роман “Између црних поља” што је уједно и прва промоција овог романа објављеног 2020. године.

Модератор вечери био је Радоје Фемић, писац и критичар који је на самом почетку изразио захвалност Граду театру на прилици да на Тргу пјесника говоре о Јовановићевој поетици и скрену пажњу на важне текстове које је до сада објавио.

“Неки су, наравно, и награђени тако да можемо да говоримо о једној ауторској поетици која се конституише, која је у формирању и етаблирана у контексту савремене књижевности”, нагласио је Фемић.

Мирко Јовановић је објавио збирку пјесама “Каменолом”, роман за дјецу „Перо птице додо” и роман „Између црних поља”. Добитник је награда „Млади Дис”, „Аладин Лукач”, „Лаза К. Лазаревић”, прве награде за прозни рукопис Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори. Он је казао да је роман “Између црних поља” роман који је одувијек хтио да напише.

“Осјећао сам дуг да ту тему морам на један књижевни начин, а то је једини начин који умијем, да обрадим и дуго је у мени врила та тема. Биографске чињенице су се у мени таложиле, акумулирале, преображавале. Временом је од тога настало нешто од чега сам видио да може бити и нека литература и покушао сам прије самог почетка писања овог романа да напишем неколико мањих, краћих рукописа, али се то изјаловило јер сам схватио да то може бити нешто више. Тек 2013. године сам се коначно посветио писању овог романа”, казао је Јовановић и додао да је на почетку то било јако блиско аутобиографији.

“Ипак ми је било тешко да на такав начин обрадим нешто што ми је јако блиско, а то је мој завичајни свијет, људи које сам познавао. Није ми било пријатно да завирујем у свој и њихов живот, било ми је тешко, а испоставило се и немогућим да наставим тим аутобиографским правцем. Дуго сам трагао за рјешењем и након двије, три године сам дошао до кључа за рукопис. Форма се у међувремену мијењала. У почетку је то заиста било експериментално, блиско ономе што се назива постмодернизмом”, истакао је он.

У роману има доста аутобиографских мрвица, нагласио је Јовановић, али се током процеса претворио у један текст фикције који се доста удаљио од његовог живота и биографије. Окосница романа је породична хроника трочлане породице Маковић, дјечак и његови родитељи, али и њихово непосредно окружење кроз које је испричана менталитетска прича. Јовановић је казао да је ријеч о роману једне нарави и хроника једног времена које сви доживљавају као црно и тешко.

“Међутим, оно што је црно не може се црним тоном говорити. Уз много хумора и других средстава којима сам покушао да ублажим све то и да направим једну дистанцу мислим да сам на добар начин обрадио тај период деведесетих година прошлог вијека”, казао је Јовановић. Фемић је рекао да крај 20. вијека има несумниово трауматичан и драгоцјени аспект по живот и карактер породице Маковић, посебно јунака Ивана који пуним плућима и властитим сензибилитетом осјећа те тектонске поремећаје, на шта је Јовановић казао да је приказан један породични микрокосмос.

“Типична радничка породица тог времена која живи у провинцији, изолована од магистралних, историјских и политичких токова, али се на њих одражава све што се дешава у граду, земљи и свијету у том тренутку. То су догађаји у историјском низу који се до данас није прекинуо и одражавају се овдје код нас на један крвав начин. Та земља је била парадгима једног подијељеног свијета у ком су били заступљени и источни и западни свијет. То је тај кока-кола социјализам, југословенска верзија социјализма уз утицај америчког капитала и политике. Једна илузија које завршила како је завршила, а роман се управо бави тим временом и свиме оним што је он донио”, нагласио је Јовановић. Посебна врлина ове књиге је то што је ослобођена доцирања, казао је Фемић и појаснио да није заснована на идеолошким претпоставкама.

“Њој је та призма свакодневног искуства и непосредног сусрета са епохом кроз живот породице у првом плану и то је изузетак у односу на доминантни дио наше савремене књижевне продукције која никако да се ослободи тезе коју раби из овог или оног пракитчног разлога. Код Јовановића је више случај о једном оксиморонски интонираном, ангажованом, без илузионизма. Код његових књижевних јунака нема идеализације, они нису конституисани као људи који живе у једној епохи неподношљиве среће, благостања и задовољства, али с друге стране нису ни очајници”, казао је Фемић.

Јовановић је нагласио да је посао писца да свједочи те да је кроз животе јунака испричао причу избјегавајући угао идеологије.

“Ја сам био свједок тих времена и историјских, крупних догађаја одражених на “мале животе и свијет малих људи”. Ја вјерујем у причу упркос тренду и томе што је прича разграђена и фрагментована и што се експериментом покушава направити нешто ново. Причу ништа не може замијенити, приповиједање ништа не може замијенити.” Фемић је додао да роман није редукован на једну паланачку хронику. “Књига нема ту врсту епско-патријархалне омеђености која би јој одузимала онај шарм универзалне приче која је могла да се ситуира у било који животни простор”, казао је он. Јовановић је нагласио да не вјерује у рециклирање старог и понављање истог. “Вјерујем у традицију, њу треба прихватити. Све оно што је у књижевности прије нас било то треба упознати, усвојити и надоградити. На први поглед овај роман подсјећа на реалистички роман 19. и дијела 20. вијека, али ипак није то. Мислим да сам поступку, форми и садржини направио један корак напријед.”, нагласио је он.

Фемић је појаснио и сам наслов романа.

“Наслов бисмо могли да контекстуализујемо у том врло симболички потентном визуелном принципу комбиновања различитих боја које потом индукују један важан симболички спрег у којем је отворена релација приповједач-читалац која своју аналогију проналази у шаховској игри. То кретање које Јовановић кроз имагинарни лавиринт у овом роману конституише одговара шаховском надмудривању супарника, али његов приповједач супарника види у читаоцу”, казао је Фемић, а Јовановић објаснио да наслов има вишеструко значење.

“Може се односити и на форму и садржину романа. Први начин је град у ком се одиграва радња романа, а то је Бијело Поље. Други начин је кретање између поља шаховске табле. Црна поља се могу схватити као трагични и негативни догађаји који окружују главног јунака и приповједача. Он се креће као ловац у шаху, укосо и по бијелим пољима. Он их заобилази, али не може да надмудри црна поља око себе”, казао је Јовановић.

Вук Лајовић

Извор: Вијести

Одломак из романа Између црних поља, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Подгорица, 2020.

Станислав се родио око 1890. године у Рицерки Горној, као други син Маћеја и Катарине Мако. Краљевство Галиције и Лодомерије, како је гласио званичан назив аустријске провинције у којој се налазило Станислављево место рођења, у то је доба крштено од стране свог пољског сеоског живља као Golicja i Głodomeria – Голаћија и Гладоморија. Народ се отуда масовно исељавао, што у друге крајеве Двојне монархије, што у суседна два царства, Немачко и Руско, што преко Атлантика. Породица Мако припадала је првој врсти миграната: убрзо по Станислављевом рођењу населили су се у околини Брода на Сави, каснијег Славонског Брода. Овде Маћеј већ почетком новог века води сопствену парну пилану. У међувремену, након двојице синова, Катарина рађа кћери Ану, Маријану, која као мала умире од шарлаха, и Паулу.

Почетком Великог рата Станислав и његов старији брат Томаш бивају мобилисани и послати на Источни фронт. Станислава у једној од првих борби заробљавају Руси. Неколико месеци касније придружује се хиљадама заробљених и пребеглих Срба и других Јужних Словена који као добровољци ратују на страни Русије у Добруџи. Део је групе добровољаца која се по избијању Октобарске револуције из Одесе пребацује, кроз Сибир, на Далеки исток, одакле преко Сингапура и Цејлона плови за Суец, а затим из Александрије за Солун. На Солунском фронту, међу српским војницима, негдашњи Станислав Мако већ је познат искључиво као Станко Маковић.

Вративши се након ослобођења у Брод на Сави, Станко затиче празну кућу: брат заглавио на фронту, у блату родне Галиције; отац умро од излива крви на мозак друге године рата; сестра Ана се удала за некаквог Немца, који је након тастове смрти преузео и брзо упропастио посао с пиланом, и поткрај рата побегла с њим ко зна куда; Паулу, мезимицу целе породице, посебно мајке и млађег од браће, покосила „шпањолицаˮ; мајка померила памећу, причињавало јој се како њена деца певају и играју око куће, виђана где их по пољу дозива и с безумним осмехом на лицу игра и сама, те једне ноћи, највероватније кренувши за тим утварама, пала низ степенице и скрхала врат.

Шта је Станко учинио с кућом, да ли је било какве друге вредније породичне имовине и како је с тим поступио, да ли су иза родитеља остали, можебити, дугови, које је он као једини преостали наследник требало да подмирује – није познато. Тек млади Станко заувек напушта Брод и наредних се неколико година потуца диљем нове државе, радећи, између осталог, као дрвосеча, путар, гробар и кријумчар. Тако се у пролеће 1923. обрео на реци Тари.

Потражња за дрвеном грађом била је у првим поратним годинама вероватно већа него икада пре. Један од предела одакле је нештедимице извлачена био је кањон Таре. Пошто би се на шумовитим кањонским странама дебла оборила, спуштана су до реке низ точила, такозване риже, и задржавана на једном месту док их се не накупи на десетине хиљада кубика. Потом је та силесија дрвета отискивана низ матицу. Спуштање и праћење обловине водом до одредишта називано је трифтање, а људи задужени за тај тежак и опасан посао трифтари.

Станко је неколико пута раније долазио на Тару као дрвосеча. Сада је желео да се окуша и као трифтар.

Ноћ уочи кретања трифта, однекуд узводно чули су се хука, грмљавина и као нека полуразговетна, готово људска дозивања и „опања”. Искуснији трифтари су шапутали како су оно гласови њихових другова страдалих на реци. Нису казивали ништа мимо тога, али је свима било јасно на шта то слути. Већина није могла склопити ока на око целе ноћи. Понеко је покушавао да објасни да се оно чују само пирење југовине и одвугао снег, што се кида с висова, рони земљиште и дрвета с расквашених стрмина и усовима се сурвава ка дну кањона, али су такви једва и сами себе слушали. Само се неколицине није дотицало ништа од тога и поспали су крај ватара као кладе.

Упркос црним слутњама и узнемирености трифтара, трифт је сутрадан кренуо као по лоју. На десетом-петнаестом километру, букови су у једно уско грло међу стенама сабили неколико дебала, па је настало загушење – лагер – и све је стало; али онде се одмах, долетевши преко облица на води, нашао поштар, трифтар задужен за разбијање лагера, и док си рекао Оп-оп-оп!, чеони трупци су покренути и затутњала је стихија претходно устављене дрвене грађе. Настављен је пут ка одредишту, Броду на Дрини.

Тек након неколико тренутака зачула се кроз тутањ трупаца и воде вика и настала је узбуна. Запењена река ваљала је једно људско тело међу деблима.

Нико није знао откуд се и зашто један новајлија затекао у близини лагера, где је место само најискуснијима и најумешнијима. Још је нејасније било како је новајлија преживео јер трифтар покошен брвном што одскочи од стене бива потом напросто самлевен лавином дрвене грађе. Али није било времена за бављење овим недоумицама. Требало се постарати за онесвешћеног и изломљеног, чудом живог друга. Ту је неко поменуо да у Бистрици, до које није било далеко, има једна жена вешта видању рана, намештању ишчашених и сломљених коски, развезивању завезаних црева и томе слично.

Станко се месецима опорављао под кровом Аћима и његове брижне, мелемнопрсте сестре од стрица Паве, који беху, уз двоје Аћимове ситне деце, једини претекли из бистричке куће Бујака након епидемије шпанске грознице. Разговарао је Станко с њима радо, много и, како му је бивало боље, све више и слободније. Каткад су их збуњивале његове речи; нису били сигурни да ли му се услед несреће на реци и у глави нешто расклимало, да ли бунца.

Примера ради, говорио им је једном како Тара нема „смисла за шегуˮ јер му је, због мале представе с хуком и буком, због те шале којом су ноћ уочи кретања трифта он и још двојица хтели да „размрдају срцаˮ својих другова, ова река здробила кости и умало га убила.

„А ви сте прави синови и кћери Таре!”, пошто га Бујаци гледаху бело и камених лица, додавао је кроз смех, иако му је смејање задавало велики бол и пресецало дах.

Другом приликом је, у сасвим друкчијем тону, помињао како се његов шлеп откинуо од Брода на Сави, опловио пола света, па поново пристао уз Брод; затим се опет, насвагда, од Брода откинуо, опловио пола краљевине и, таман кад је чувши да се трифтарско одредиште на Дрини такође зове Брод помислио: „Ако неће шлеп Броду, Брод ће шлепуˮ, те му дошло да се смеје тој игри судбине с њим, а оно га задеси бродолом и његов се шлеп насуче ту, у Бистрици.

После ове чудновате беседе Станко је заћутао и тако ћутећи дуго лежао крај огњишта и пиљио у чађаве греде изнад, као у какав разбијен небески сплав. Гласнуо се тек предвече, када је, закачивши небоплавим погледом известан дрвени предмет на зиду, замолио да му се „попјева штогођ јуначкоˮ. Аћимови дечаци, Миљан и Јанко, заграјали су у знак подршке изненадном предлогу. Њихова строга тетка Пава напоменула је да се код њих гусле нису чуле пет и више година, откако им се кућа готово ископала.

„Е, саʼ ће се чут!ˮ, казао је на то Аћим и скинуо инструмент са зида.

Отада су вечерње попијевке, мало-помало, постале обичај у дому Бујака. Домаћини и неговатељи Станкови поново се нису могли чудом начудити – и она два дечака у чуду су гледала – како тај солунац и потуцало, који је свашта доживео и преживео, који једва да је јекнуо оних првих дана док је уместо од меса, костију и даха био сав од бола, цмоли као дете слушајући где Марков Шарац посрће уз Урвину планину итд. Једном-дваред Станко их је и добро забринуо јер је након вечерњег епског програма ноћ проводио у грозници. Али сутрадан је по правилу бивао бодрији и, уопште узев, показивао знаке убрзаног опоравка; више нико од њега није чуо приче пуне неразумљивих метафора и каламбура, каква је била она о Броду и шлепу.

Негде у лето, или почетком јесени, Станко се напокон придигао на ноге и почео помало да излази пред кућу. Село се посве привикло на њега, као и он на село.

Једном Бујацима наврати неки Врљо, који се са Станком отпрве споразумео и зближио. Станко, већ према своме обичају да „размрдава срцаˮ, загрли у један мах Врља и, погледавши у Паву која стајаше више њих двојице, вели јој: „Овај ће нам бити кум.ˮ На то Пава Врљу, ни кривом ни дужном, звизне шамарчину. Врљо је после причао: „Кад ми је приши, око главе ми се три свадбена кола обрнуше! Ово врљаво око ми се исправи – неђељу дана сам на њ ко на дурбин видио.ˮ

Међутим, ствар је легла.

Недуго потом дође девојчица из села да зове на мобу за комишање кукуруза. Беше минула киша и кроз облаке је снено трептало јесење сунце. Станко исхрамао пред кућу, наслонио се о једну крушку и пуши. Девојчица стога наиђе најпре на њега. Будући да је и с познатима и с непознатима, и с децом и са старцима из села, као и с онима што су по годинама између те две старосне категорије, он увек први и без устезања отпочињао разговор, још издалека је назвао бога девојчици и упитао је којим добром долази. Чувши њен одговор, рекао јој је: „Неће ти моћи Бујаци у суботу на мобу. Удаје Аћим сестру.ˮ Девојчица се помела: „Ко? Коју сестру?ˮ „Ону што нас с врата гледа и врти главом.ˮ „Паву?! А за кога?ˮ „За овог што пред тобом стоји.ˮ Пава се без речи изгубила с врата. Убрзо је излетела из куће с „московкомˮ и сместа, без нишањења, опалила ка Станку.

Он је неколико тренутака гледао где је, педаљ изнад његове главе, зрно згулило крушково стабло. Онда је спустио поглед на цигарету у својој руци, угашену кишницом стресеном с крошње погођеног дрвета, и казао Пави: „У реду, нек ти буде. Идите ти и Аћим на мобу у суботу кад је толика преша. Правићемо свадбу у недјељу.ˮ

Мирко Јовановић, родом из Бјелог Поља, који већ скоро две деценије живи и ствара у Старој Пазови освојио је прву награду на овогодишњем конкурсу Матице српске Друштва чланова у Црној Гори са седиштем у Подгорици.

У питању је рукопис романа „Између црних поља“, који доноси слику живота о трочланој породици у једном провинцијском месту на граници Србије и Црне Горе крајем 80-тих и почетком 90-тих година. Награђен рукопис би ускоро требало да буде штампан.

Овај млади писац је добитник неколико признања, међу којима „Млади Дис“, „Аладин Лукач“ и „Лаза Лазаревић“.

До сада је објавио збирку поезије „Каменолом“ и роман за децу „Перо птице Додо“, чији је рукопис био један од пет одабраних на конкурсу Издавачке куће Клет у оквкиру акције Читалачки маратон.

Књижевне текстове је објављивао у периодици и више зборника а писана реч му је врло блиска, јер је студирао управо српски језик и књижевност.

Извор: РТВ Стара Пазова